Nalaženje društveno prihvatljivih reči za sebične motive zbog kojih baš ti treba da dobiješ posao/stipendiju/neku nagradu.

Po starijim ljudima, veoma sposobno biće. Ima sposobnost da se nečujno kreće, penje uz oluk, odlikuju ga nadljudska snaga, brzina i lukavstvo. Tačno da pomisliš da se vredi početi drogirati zarad svih tih mogućnosti.

Dogovorili ste se da pogledate predstavu Ekatarina Velika. Dolaziš po nju i krećete, usput vam prilazi cigančica Azra kojoj dajete par dinara, prolazite pored nekoliko Pilota koji se vraćaju sa obuke, u romantičnom zanosu skačeš kao da imaš Srebrna krila i dohvataš joj Crvenu jabuku sa obližnjeg drveta, od skoka ti je otpalo Bijelo dugme sa jakne ali ne mari, idući dalje jedan Parnji valjak je blizu centra grada ravnjao neki trotoar, kad ste stigli na predstavu Prljavo kazalište vam nije smetalo jer ste na sedmom nebu. U povratku kući ste morali da se sklonite u jedan Haustor da biste izbegli Buldožer koji je pravio toliku buku kao da je Smak sveta. A kad ste svratili do tebe nakon predstave, saznao si da je dobila Riblju čorbu pa ste uzeli ploču i slušali Idole. Ona ti je nežno šapnula na rastanku " Izvini što sam bila Partibrejker", potom je odlepršala u svoj ulaz poput Poslednje igre leptira.

Kamen o kome znamo mnogo toga. Dali smo mu ime, odredili verovatne dimenzije, isplanirali smo kako ćemo da pucamo na njega, znamo čak i šta će nam uraditi i na koji način (ako promašimo). Takođe nije teško zamisliti kakva bi žurka bila ako se ispostavi da je pored nas upravo proleteo Armagedonov mlađi brat. Jedino ne znamo gde je, kad će doći i da li uopšte postoji. Samo toliko.

Mračna strana čoveka, vazda skrivana od pogleda, brižnih reči i dodira. Okeansko dno duše u kom se brčkaju zlokobni trenutci, uspomene, dogadjaji i boli, slike, lica, strahovi i krici - komešaju se i izrastaju u demone, one krupne koji šapuću, i sitne koji se samo smeju.

Tražio sam šiljata koplja, silni malj, mač iz kamena..Tukao ih, ubadao, mučio..Krvare, plaču, pa se opet smeju..Prežive.

Osluškivao sam božju reč, čekao znak, tražio sam odgovore u knjigama i ljudima, proklinjao ih, plašio ih besom i vatrom srca, pretio..Podvuku se pod neki kamen, sakriju u vijugavu pećinu, ćute, čekaju, izadju..Smeju se i rugaju.

Trčao sam brže od vetra. Srce mi je lupalo, pluća sagorevala bez daha, nisam se okretao..Stizali su, nalazili trag, kao prišiveni da su.

Šunjaju se noću, bude me kad je krevet topao i kad je najlepše, ne daju da spavam. Kažu ustani, ne damo da bežiš u san. Novi je dan, idi u kupatilo, umij se, operi zube. Nagovaraju me da pogledam ogledalo, virnem kroz prozor, stisnem bravu i zakoračim u raskoraku sa svetom, idejama i okolnostima, realnošću i željama, onim što je bilo i onim što želim da bude. Neumorni su..

Rastu kada se smanjujem, kada sam lenj, dokon i zavučem se u najlošije društvo - sebe. Utišam ih u društvu, uz pivo, pesmu, entuzijazam i nadu koja kao rado vidjen poznanik iskoči sama, u prolazu, niodkuda. Bace ih u zaborav samo jedna prava reč, osmeh, poljubac i zagrljaj, lep dan, dobra vest, sreća drugih i gozba za dušu. Tada se ja njima rugam, upirem prstom, zadirkujem ih poput malog deteta. Čekaju i ćute.

Kadkad polete, otrgnu sidro, kad duša krene na buran put da istera svoje i gurne kamen sa srca. Iseku mi šake, razbiju glavu, rasplaču me, izbiju zub. I onda opet u krug. Bude me pakosno radosni, rodio im se još jedan nasmejani brat, spreman da muči, ponižava i vredja, golica gde ne treba, psuje, kune, sprda se i smeje. Dajte mi nešto da popijem, recite mi nešto lepo, na licu mi načinite krivu, pa ću nekako i ovaj dan izgurati i podneti. Lakrdija, šala, paganski humor i lice dragog čoveka, neobavezna reč..I život, točak, nekako se otkotrlja dalje.

Demoni se retko mogu ubiti i pobediti, ali to nije najvažnije - važno je protiv njih se boriti, važno je da se sa njima ne saživi. Dok se duša jednog dana ne otkine i ostavi ih da sami umru u svojoj muci i pakosti.

Osoba koja peva dobro poznate pesme sa izmenjenim tekstom. Nije da poseduje višak kreativnosti, već je jednostavno pogrešno čuo tekst pesme i naučio tako da peva. Sa ovakvim osobama je veoma preporučljivo družiti se, jer njihov trenutak prosvetljenja, drugima produžava život za 5-10 godina kada čuju šta pevaju.

Nešto što se nikada nije dogodili a verovatno i neće. U parkovima svetskih metropola se povremeno desi da osvane mrtav čovek na klupi, na travi ili nekom žbunu, ali krava nikada.

Vreme ne teče unapred kao što vam vaši stereotipi nalažu ili kao što vaš sat pokazuje. Istina je zapravo da vreme teče unazad!

E sada ste spremni i zainteresovani da čitate dalje jer velika je to i neviđena zajebancija.
Svakom sekundom koju naši satovi otkucavaju bližimo se jednom trenutku, a to je trenutak kada će se vreme “potrošiti”, kada će stati i kada će kosmička štoperica otkucait t=0. Singularitet. Nešto slično kao odbrojavanje za doček nove godine, pa onda sledi Veliki prasak odnosno novogodišnji vatromet. Prosto je neverovatno kako su stvari ponekada smešno slične.

Sad se normalno pitate, kakve veze sve to ima sa Kosmičkim jajetom. Pa ima, Kosmičkim jajetom zovemo stanje čitave Vasione pre velikog praska. To je stanje bez prostora i vremena i upravo ovo “nepodnošljivo” stanje postojanja materije u ničemu i u bezvremenosti dovodi do njenog oslobadjanja u Velikom prasku. Kosmička štoperica se po ko zna koji put ponovo startuje, ali ne na klasičan način tipa t=0 pa t=1s pa t=2s itd. Upravo suprotno, u erupciji Velikog praska Kosmička štoperica “zadaje sebi” neku, nama nepoznatu, enormnu vrednost vremena (n), a dalji vremenski tok se odvija po tipu t=n-1s pa t=n-2s itd. Oduzimajući sekunde od vremena Velikog praska stigosmo do danas. Kad sve sekunde budu oduzete i kad svo vreme ISCURI opet će se desiti t=0, pa Jovo nanovo.

Još niste videli vezu crne rupe sa Kosmičkim jajetom? I nećete. To je samo jedan od stereotipa i zabluda da je Kosmičko jaje u stvari velika ili master crna rupa, kao i stereotip da vreme teče unapred. Jasno vam je zbog čega. Ma kurac vam je jasno, ali evo objašnjenja: Crne rupe su okružene materijom i prostorom i zakrivljuju ga. Vreme u crnoj rupu teče sporo kao kretanje paralizovanog puža – ali teče. Materija u crnoj rupi je blizu stanja singulariteta ali nije u singularitetu. Svega ovoga nema u Kosmičkom jajetu. I najvažnije, crne rupe egzistiraju u vremenu i prostoru, dok Kosmičko jaje ne egzistira ni u prostoru ni u vremenu jer u njemu i oko njega nema ni vremena ni prostora. Svrha postojaja Kosmičkog jajeta je resetovanje vasionske štoperice i recikliranje vasionske materije koju crne rupe prikupljaju i ujedinjuju kao poslušni djubretari dok vreme teče unazad prema t=0.

Nemojte biti zbunjeni zbog toga što vreme teče unazad, to i nije tako teško shvatljivo ako na život pogledamo kao na kretanje prema našem t=0 odnosno prema momentu kada ćemo vratiti prirodi pozajmljene atome od kojih smo satkani.

Postoje i banalnijih primeri. Proizvedena konzerva nečega ima utisnut žig roka trajanja i od tog momenta za nju vreme teče unazad do dana kada će joj rok isteći i kada će biti neupotrebljiva ali i reciklirana. Taj dan je konzervinih t=0.

Prosto je neverovatno kako su stvari ponekad zajebano i smešno slične.

Korišćenje nerazumljivih reči za koje postoji sasvim prihvatljiv ekvivalent u svakodnevnom govoru.
Ako se ne izražavate akademski na ispitu, velika je verovatnoća da ćete pasti.
Ako se izražavate akademski u kolokvijalnom govoru, ljudi vas gledaju kao budalu.

Lep gest jedne od banaka koja je došla iz pičke materine da ućari nešto na našoj nemaštini presipanjem iz šupljeg u prazno i prodavanjem muda za bubrege.

Varijanta srpskog jezika koju ceo svet razume. Ili se barem očekuje da razume.

Koliko god da ste defetista, pesimista, nihilista ili šta već, posle definisanja srećnog niza shvatićete da ste produkt i učesnik neverovatnog lanca srećnih dogadjaja.

Za početak, jasno vam je da ste vi nečiji potomak i da su (sada već ti neki) vaši roditelji opet nečiji potomci. Nižući tako potomke i njihove roditelje možete stići veoma daleko u prošlost, čak do vremena kada se sam život na zemlji začeo, a to je boga mi jako mnogo vremena – negde oko 4 milijarde godina.

U to vreme, nije postojalo skoro ništa od onogoa što danas znamo da postoji. Zemlja nije imala planine, reke, šume i sve ostalo što volimo i čemu se divimo. Najviše je ličila na glatki Mars sa ponekom barom koja više podseća na veštičji lonac iz crtanih filmova nego na normalno jezero ili more. E, od tog trenutka pa nadalje za vas počinje niz srećnih dogadjaja ili tačnije prava lavina srećnih dogadjaja koji će posle 4 milijardi godina kao rezulat čitave jednačine proizvesti nikog drugog nego vas.

Da je neka karika srećnog niza u bilo kom tretutku (a bilo je mnogo trnutaka u periodu od 4 milijarde godina) pukla, vas sada ne bi bilo. Možda u tom slučaju ne bi bilo ni nas, to ne znamo, ali vas sigurno ne. Sreća je što je svaki, ama baš svaki, vaš predak bio dovoljno seksi da prca nešto ili da bude prcan, da bude dovoljno zdrav da doživi vreme za prcanje i da ga je prcanje sa suprotnim polom dovoljno privlačilo. Sreća je i što je svaki vaš predak bio dovoljno brz, snažan, okretan i inteligentan da izbegne da ga neka veća zverka, zgnječi, povredi ili smaže za neki od obroka ili užinu pre nego što je prcao i produžio srećni niz u kome ste vi za sada zadnja karika. Sreća je i što nijednog vašeg pretka nije udario grom, ugušio vulkan ili samlela stenčuga pre nego što je (sad već pogadjate) prcao. Sreća je i što nijedan vaš predak nije podlego nijednoj smrtonosnoj bolesti niti stradao u bezbroj kanibalističkih ratova što ih čovek vodiše u poslednjih 50.000 godina pre nego što je prcao i dodao kariku u srećnom lancu u kome vi sijate kao poslednji dragulj.

Naravno, sve ovo ne znači da nijednog vašeg pretka nisu rastrgli dinosaurusi, lavovi ili krokodili. Možda je neki od njih završio na nečijem koplju ili prosvirane glave u ratovima, ali budite sigurni - to se desilo tek pošto je PRCAO i dodao makar jednu kariku srećnom nizu.

I tako, karika po karika u srećnom lancu dugom 4 milijarde godina stigosmo do vas, trud se isplatio. Možda. Ali ne zaboravite da srećni niz treba nastaviti. Treba dodati sledeću kariku u lancu sreće. Zato, LJUDI! prcajte se što pre i koliko god možete! Nešto što može da prekine vaš srećni niz uvek vreba.

Koliko god da ste defetista, pesimista, nihilista ili šta već, da li se sada makar malo bolje osecate?

Dede i babe, barem ovi moji, su bili ljudi na samoj granici ekstremne vidovitosti. Gotovo uvek su nas čekali na kapiji kada naš “kec” pun kao autobus pridje njihovoj kući. A možda i nisu bili vidoviti nego su nas tamo čekali satima dok ne stignemo. Svejedno, oni su čekali na kapiji, a mi smo konačno stigli. Onda bi usledilo 4-5 dana urnebesnog provoda koji bi započeo vožnjom prastarog Opel kadeta po dvorištu na užas svega što je pernato. Izazivali smo takvu paniku medju kokoškama i ćurkama da je panika posle zemljotresa u Kobeu prava zajebancija u odnosu na ovo. Usledilo bi jahanje prasića, kupanje u blatu, branje ISKLJUČIVO ZELENOG paradajza i utvrdjivanje da li je Sava Savanović još uvek u ambaru ili se siroma negde preselio. Ni danas ne mogu da odgovorim sebi zbog čega je branje crvenog paradjza tako dosadno i neprivlačno.

Dok je naš pir trajao baka je servirala na stotine djakonija, poslastica i starinskih kulinarskih čudesa za koje, i dan danas, tvrdim da vrede milione dolara. Vatromet boja, ukusa i mirisa. Jeli smo do pred samu granicu pucanja naših malih stomaka. Ni danas mi nije jasno kako preživesmo to prežderavanje.

Mali popodnevni predah, dan u smiraju, pa pošto je deda završio ozbiljne razgovore sa matorcima, započinjao je sve one istinite i izmišljene priče namenjene nama. Nije da je dedina priča bila nezanimljiva, ali posle onog jurcanja i one hrane, neko odozgo sa nebesa je sišao i uzeo naše male mozgove i odložio ih negde na 14-16 sati, a posle toga nam ih tiho i uredno vratio kako ništa ne bi smo primetili kad se probudimo. Spavali smo i ništa nismo sanjali. Svaki sledeći dan se ponavljao već opisanim sledom dogadjaja, ali je uvek bilo podjednako zanimljivo kao da se prvi put dešava, sve do povratka u moj mali provincijski grad.

Kad sam pre nekog vremena prolazio tim putem nisam baš očekivao da me na kapiji čekaju baba i deda jer su oboje odavno mrtvi ali se jesam nadao da ću videti istu onu kuću i dvorište sa nekim drugim starim parom. Sigurno bih svratio kod njih da popričam o uspomenama i da mi dozvole da mi budu baba i deda bar na jedan dan, ali ništa od toga. Čak sam imao problem da tačno lociram mesto gde sam provodio sve te lepe trenutke. Kada sam konačno uspeo da se dobro i precizno orjentišem shvatio sam da je na mestu gde smo jurili kokoške i ćurke sada benzinska pumpa. E do kurca, pomislih i dodadoh gas.

A Sava Savanović se definitivno negde premestio i sada nikako ne možemo da mu udjemo u trag. Nije valjda lud da sedi u rezervoaru za eurodizel.

Trenutak kada su materija, prostor, vreme i ostale dimenzije oslobodjeni teško shvatljive i mučne nepostojanosti singulariteta. Ovim imenom jednostavno zovemo dogadjaj kada je nastalo sve ili bar kada je počelo da nastaje SVE, a to SVE je cela Vasiona. Upotrebio sam reči “jednostavno zovemo” ali treba znati da rodjenje Vasione uopšte nije jednostavna stvar. Zapravo toliko je komplikovana da se već oko 100 godina najveći umovi planete upinju da koliko toliko shvate i objasne šta je to veliki prasak.

Najčešće ga, katastrofalno pogršno, zamišljamo kao teraeksploziju ali on to zapravo nije i u stvari sve što mislimo da jeste on nije. Zadivljujuće je kako ovakve stvari pokušavamo da objasnimo nekim nama bliskim pojmovima i pojavama da bi ih već u sledećoj rečenici ponižavajuće srozali i negirali samo da bi na kraju zaključili da to što mislimo da jeste - u stvari nije, jer ne znamo šta jeste. LM, veliki prasak je dogadjaj koji je iz kosmičkog jajeta (singulariteta) proizveo vasionu i bukvalno joj podario dve najvažnije stvari – prostor i vreme, a materiju (barem se tako pretpostavlja) oslobodio singularitetskog ništavila.

U prvim nanosekundama posle velikog praska oslobodjena materija je jurnula ...gde? ... pa to je teško pitanje ... materija nije jurnula ali je na svom “putu” bukvalno počela ne da osvaja nego da STVARA prostor. A što se vremena tiče sa velikim praskom i ono je počelo da postoji, tačnije počelo je da TEČE. Dogodilo se to pre 13,5 milijardni godina, barem tako kažu poslednje procene. Nemojte mnogo verovati u ovu brojku jer je ona za poslednjih 50 godina barem isto toliko puta menjana zahvatajući intervale od 6-13,5 milijardni godina. Velike cifre nema šta, ali kosmički mudraci kažu da su bile najvažnije prve tri minute posle velikog praska. Neverovatno. Vreme koje je potrebno prosečnom Srbinu da opere zube je bilo dovoljno da se formiraju atomi (pretežno vodonika) iz singularitetske “supe”. Sad, kad je vodonik bio tu, pa i prostor i vreme, potrebno je bilo “samo” da se vodonik “malo” zgusne i da nekako “kresne” fuziona reakcija i eto – zasijaše prve zvezde.

Sila velikog praska koja je izgurala materiju/energiju, kreirala prostor i STARTOVALA kosmičku štopericu iz usnulog stanja singulariteta i dan danas tera galaksije da beže jedna od druge i neprekidno se udaljavaju što u našim glavama stvara sliku vasione koja najviše liči na balon koji se naduvava. Ha, pa to bi bilo jako jednostavno za razumevanje da je baš tako. U tom slučaju bi lako primenili ovozemaljsku logiku i zaključili da ako ste u tački A negde u balonu i vidite tačku B na samoj granici (“membrani”) balona i putujuete od tačke A do tačke B veoma lako možete stići do same “membrane” odnosno ruba vasione. Izgleda lako, kao kad iz BG odete do ruba Srbije u SU. E pa da ne bi bilo lako i logično, ali na sreću vrlo zabavno, stvari u kosmičkim dimenzijama izgledaju kao u navedenom primeru.

je (ne)znanje koje se vremenom pretvara u UŽASAVAJUĆE SAZNANJE!

Blaženo neznanje nam pruža osećaj unutrašnje topline, sigurnosti, samopouzdanja i, tako neophodne, hrabrosti za učestvovanjem u životnom nadmetanju. Blaženo neznanje je ishodište većine naših eksperimenata i avantura, bilo da se radi o isprobavanju novog deterdženta, bilo da se radi o seksu bez kondoma ili plovidbi Titanikom. U blaženom neznanju smo srećniji, vedriji i zdraviji. Ovom obliku duhovne levitacije se lako prepuštamo kako bi smo brzo i lako obezbedili, baš izvikanu ali genijalnu kovanicu, LAKOĆU ŽIVLJENJA. Kako uopšte upadamo u katarzu blaženog neznanja ne znamo ni sami, inače nam se to ne bi ni događalo.

Sve ima svoj kraj pa i blaženo neznanje. Ljudi su blagosloveni darom da uče i da ZNAJU. Onog momenta kada se hipnotička magija blaženog neznanja raspukne pred očima blaženo-neznanjem-usnulog čoveka ona se eksplozivnom brzinom pretvara u UŽASAVAJUĆE SAZNANJE.

Prva reakcija na UŽASAVAJUĆE SAZNANJE je da ne znate šta ćete sa njim. Najradije bi se vratili u sobu sa blaženim neznanjem i tamo proveli ostatak života, ali potpuno izbezumljujuće po nas zaključujemo da blaženo neznanje više ne stanuje na toj adresi! Posledica svega ovoga je da moramo prihvatiti UŽASAVAJUĆE SAZNANJE kao ZNANJE i pronaći način da nas opsedne neko novo blaženo neznanje i pruži nam neophodni spokoj u ostatku života.

Recenica kojom cemo nasoj deci, za dvadesetak godina, nabijati na nos njihovo ponasanje.

Jedan od najvećih mitova i zabluda predstavlja mišljenje da detinjstvo brzo prolazi. Prava istina je da vreme u dečjem svetu teče mnogo sporije i da je ekstremno relativnije nego u svetu odraslih. I ne samo to, nego su te vremenske dilatacije (usporenja) vrlo promenljive zavisno od situacije.

Prodaja magle na televiziji. Prodaja toliko mocnih i savremenih potrepština cije se kolosalne mogucnosti granice sa magicnim...
Tante za kukuriku...

Najzajebanija stvar za definisanje i to ne samo na ovom sajtu nego od velikokg praska do danas uopšte.

Singularitet je termin, fenomen, pojava (a niko ne zna šta je) koja prkosi zdravom zemaljskom (a možda i vanzemaljskom) razumu na svaki način zbog toga što je on verovatno SVE i verovatno i istovremeno NIŠTA. Neće vas valjda zbuniti (a znam da hoće) ako kažem da je to mesto (ako je uopšte mesto) u kome je SVE i od koga sve POČINJE (ako uopšte u njemu pojam vremena nešto znači što svaki početak nužno zahteva). Sve u svemu, nešto što vas može učiniti konfuznim više nego bilo šta na ovom svetu i nešto što će najefikasnije ubiti volju u vama za saznavanjem i otkrivanjem tajni univerzuma i naravno definisanju istih. Uzročno-posledično pitanje “šta je straije kokoška ili jaje?” je prava teletablis zanimacija u odnosu na tajne singulariteta.

Singularitetom se opisuje stanje kada je sve na ovom svetu, ali ama baš sve, bilo u stanju kosmičkog embriona ili nečemu što je još mladje od embriona. Iz ovog beskrajno majušnog i beskrajno gustog zametka nastala je cela Vasiona i ono što je u njoj. Ako zamislite (a ne možete) tačku koja je toliko mala da i nema dimenzije i da u njoj sabijete svu materiju Vasione blizu ste onoga što se zove singularitet. Rekosmo zamislite i sabijte … e tu je kvaka, kao mislilac, sabijač i u neku ruku kreator singulariteta morate da se nalazite negde, ali negde van singulariteta ne postoji, negde ne postoji ni u samom singularitetu, što vas baca u logičku zajebaciju da je mislilac i sabijač ili singularitet “lično” i ne može da ga vidi, zamišlja i razume a kamo li sabije, ili se potpuno sjebete pa zaključite da mislilac i sabijač uopšte ne postoji jer nema gde da postoji.

Ako singularitet ipak zamišljate kao malu, okruglu petardu koja “visi” negde u prostoru i “čeka” da prasne velikim praskom i podari vam radost postojanja u Vasioni, opet ste se zajebali. Izvan singulariteta PROSTOR NE POSTOJI, nema ničega, jednostavno petarda nema gde da “visi”, nema čak ni vas koji čekate da vidite vatromet jer ste vi produkt velikog praska i deo Vasione koja još uvek “čeka” da nastane i “kreira” prostor za posmatrače. Da, pomenusmo glagol čekati … opet kvaka, nema čekanja u singularitetu jer u njemu vreme ne da ne teče - VREME NE POSTOJI.

Pa šta postoji koje pičke materine u tom singularitetu pitamo svi.

Pa postojala je cela naša vasiona (sva njena materija) koja nije ni u prostoru niti u vremenu. Eto to je singularitet, x=0, y=0, z=0, t=0, m=∞. Sve za šta znamo je bilo u njemu ali na način i u formi koju ne možemo da zamislimo. Jednostavno ljudski mozak ne poseduje “dimenziju” neophodnu za shvatanje tvrdnje da je u singularitetu sve, ali to sve nije ni u prostoru (NIGDE) ni u vremenu (ne postoji reč za NIJE U VREMENU), pa ako nije nigde onda verovatno i ne postoji, a svi jebeno znamo da postoji. Ili, singularitet je sve, što po ljudskoj logici znači i svuda i uvek, ali kako u singularitetu prostora i vremena nema to automatski znači da nije nigde, … i slične zajebacije i logičke vratolomije.

Zašto ljudima nedostaje moždana “dimenzija” za potpuno razumevanje singulariteta? Pa verovatno iz istog razloga zato što krokodilima nedostaje moždana “dimenzija” za razumevanje integrala ili, recimo, književnosti Milorada Pavića.

Na kraju, pitate se gde je ovde zabava i neophodna zajebancija u definisanju. Odgovor naslućujete; u singularitetu nema ni prostora ni vremena za zajebanciju, a i kad bi bilo ne bi vam mnogo stalo do toga. Isuviše je “skučen” i “statičan” za ozbiljniju zabavu.

Jebeno za definisanje u pičku lepu materinu, ali ipak donekle zabavno.

Nagonski impulsi kojima nam id čačka mozak kada nam je ovaj najneophodniji. Valda baš zato što znaš da ti je u tom trenutku potreban najviši mogući nivo koncentracije, prisebnosti i iskuliranosti, u pozadini mozga ti odzvanjaju misli i ideje koje se prepliću a vezane su za seks, perverzije, pogrdne reči, hranu, albino životinje, liverpul, hulahop, vukajliju, nestašicu mleka..Sve ti je na pameti osim onoga što treba, i što se više trudiš da se uozbiljiš, ide sve teže., a još ako ti u mozgu zatiltuje neki narodnjak koji si pokupio u prolazu..Do kurca..