Tautologija je sve ono što ono što nije tautologija nije.

Pretpostavka, bazirana na postojanju zdravog razuma, formulisana tako da zvuči vrlo stručno i pametno, iako je sama po sebi tautologija i kao takva ima informacionu vredonst jednaku nuli.

Idealna za presipanje iz šupljeg u prazno.

Faca. Frajer i po. Jebe kevu.

Налицкани фенси хомосексуални ретардирани млађи брат говнар кафане.

Зна се шта је кафана: мало мезетлука, ракија, вињак или пиво, евентуално шприцер, има и са роштиља понегде и а у курац више. Цене синдикалне, све благо штрокаво, двојка или евентуално седам осмина са звучника, фригијска лествица. Попијеш па се усереш, а не примети ти се јер си усран и дошо у кафану, није битно шта си обуко. Од риба дебела конобарица Синђа у педесетим; све је видела и све зна. Углавном, све како Бог милује и заповеда.

Али курац.

Васколики педерлук што чупа обрве, има твитер и облачи се кежуал ко пазарски шофер за сунет пре неког времена је почео да се ложи на ћирилицу: као, то је оно наше, тиме ми јебемо, тиме смо ми тако урбани а опет тако своји, СЕРБИА БРЕ! И онда је решило да поткреше урођени празилук из гузице, не да га чупа ко до сада, него нако да га фазонира машиницом на двојку, да то изгледа свецки а наше. И онда је створило клабане.

Клабана је дакле геачка фузија КЛАБИНГА и кафане. Недовољно хардкор за кафану, недовољно урбана за КЛАБИНГ. Метиљава као и гости који долазе у њу, што цитирају самониклог кантаутора, сина Титовог амбасадора Јована Балашевића и слушају Фрајле или ова говна. Име јој је обавезно шаљиви цитат из неке песме или враголаста игра речи ("Она моја", "Моја бивша"). Пиће скупо ко отров, ако наручиш ракију питаће те оћеш ли од боровнице. Музика такође метиљава, јер звуци Нина или Шемсе гостима изазивају осип. Разбијеш ли чашу, одма стиже обезбеђење да ти физичком снагом покаже да је чаша купљена код Вицка. Све сређено и чисто. Пичке сређене и чисте. Мушкарци који би се нежно волели са другим мушкарцима сређени и чисти. Столњаци такође сређени и чисти.
НЕ СМЕ БРЕ ТО ДА БУДЕ СРЕЂЕНО И ЧИСТО МАЈКУ ВАМ ЈЕБЕМ У ПИЧКУ!

Tako zovemo ono govno na vrhu pertle.

Činjenica je da dok normalni muškarci razlikuju onu paletu boja koja se uči u najranijim godinama života (od bele do crne), žene razlikuju oko 934518 različitih boja i nijansi - od miš sive, boje breskve, boje kajsije pa do boje cimeta, metalik zelene, muslimanske zelene, šumske zelene, boje ametista, boje šljive, purpurne ljubičaste nijanse patlidžana ...

Muškarac koji savlada žensku kategorizaciju boja i nijansi neminovno postaje ili gej aktivista ili stilista.

Grupa likova iz Varvarina kojima su obećane besplatne akcije.

Inače jedna od dve najveće svrhe deteta (pored odlaska u prodavnicu) jeste i da ide kod komšije po stvari koje naprasno zatrebaju. Nekad zafali bušilica, ponekad gedora ključ, a katkad kolica ili grablje. Dete ni krivo ni dužno mora unapred naučiti uvodni monolog koji treba u jednom dahu da izdeklamuje pred nervoznim komšijom i donese traženi predmet kući što pre.

Roditeljski sastanak.

Prva časa česmovace posle burne noći

Moto trgovaca belim robljem.

Jedna od najveličanstvenijih pesama srpske književnosti (šamar malograđanskom miljeu koji misli da je to neka pesma od Marine Tucaković)
slavi danas sto godina od kako je izdata. Autor ovog izvanrednog dela je veliki pesnik i sanjar, čika Laza Kostić 1841–1909.
Inspirisan životom i smrću fatalne lepotice Lenke Dunđerski, uspeo je da sačini ovo remek delo, kome je danas veliki jubilej, a važiće za vjeki vjekova.
Džaba vam, drage moje devojke, sva izvikana uputstva ženskih časopisa, svi saveti samoproklamovanih TV voditeljki kolažnih emisija, odlasci kod pedikira-manikira-frizera-solarijuma, sve krpice i štiklice koje posedujete, ako nemate harizmu i plemenitost, vedrinu i magnetnu privlačnost duha koju je posedovala jedna Lenka Dunđerski, pa da muškarcu uzburljate pamet i učini u Vaše ime nešto izvanredno.
Izuzetnost je najbolji put da budete nečija muza...

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Osoba koja se ponaša kao ti, radi isto što i ti, izgleda isto kao i ti.

Tokom devedesetih, čest epilog tuče oko poslednje flaše ulja u prodavnici.

Tradicionalni način lečenja povišene temperature. Bolesnik kokne par Andola i legne u krevet dok ga ukućani zatrpaju svim prekrivačima koje imaju u kući, uključujući i otirač za noge ispred ulaznih vrata. Na vrh jorgan planine poželjno je da sedne baba koja će štrikajući vunene čarape da se priseća rodnih brda i starog zavičaja. Dok kuvanom pacijentu vire zakrvavljene oči, temperatura će spasti već posle devete litre prolivenog znoja.

Hrabri kučkin sin. Heroj. Ludak. Ovakvi ljudi rešavaju ratove i kroje istoriju.

Suprotno od deja vu-a. Osećaj da nikad nisi bio na mestu na kom se nalaziš u tom trenutku.

Чуда од деце.Ни мултипрактик који врши чак 25 операција, не може да им парира. Они блистају на студијама , пуцају 10-ке на све стране , и то , кључна реч "у року" , а притом , та иста деца зарађују сама за живот , не чекају милостињу родитеља , као појединци. За њих су кућни послови свакодневица.... они кувају,перу,чисте,пеглају...они су машине.Њихова соба одише свежином пољског цвећа са финесама лаванде , где зидови само што нису , неким чудом , почели да жуборе , а веселе птичице мелодично зацвркутале на лустеру , ни налик нечијем сметлишту , где је прашина узорпирала и извршила агресију над кевиним намештајем.Треба напоменути разне похвале и признања са разних курсева ,семинара , похвалнице за положене разреде са свим петицама(I-VIII) , вукове дипломе и много што шта.Но и кева није могла све да попамти , ово јој је било исувише довољно да схвати каквог идиота и нерадника има код куће , "који чека да му све падне с' неба"!

Nauka koja pokušava da objasni ono što je svima poznato, na način na koji to skoro niko neće razumeti.