Када пиплметар каже: "Пипла без". Када камерман каже: "А могао сам да пишем песме" и крене да се беси, опет. Када предајник телевизије баца сигнал до краја одговарајућег атара. Када продуцент, хм, па добро, кад нема продуцента. И када поред свега наведеног они не виде разлог да одустану, разлог да оборе краља. Ко су они? Наши јунаци су својеврсни шерпаси, спремни да се из недеље у недељу пењу на ову планину бесмисла, најчешће у саставу: водитељ (и сам носилац захвалнице за учешће на Шахијади у Трогиру) и велемајстор опскрбљен магнетним фигурама (за таблом).

Legendarna fontana mladosti i poslednja slamka spasa za prežaljene. Ima dve podružnice u Evropi, jedna je bolnica u Rusiji (vodi je jedan doktor), a druga institut u Nemačkoj (direktor je doktorica). Tretmani po priči upućenih koštaju puno, ali imaju razumevanja i hoće da popuste i naplate samo zavoje oko 600.000 dolara, smeštaj besplatan. Bave se lečenjem nepoznatih sindroma i činilaca, side i rakove su odavno prevazišli i to se sanira bez stacionarnog uputa. Ništa ne garantuju i ne reklamiraju se, ali si ionako bivši za medicinu tako da ne gubiš puno. Osim 400.000 dolara.

Брзо и прагматично одрађивање нечега, без обзира на могуће негативне последице или сметње у извршењу. Име добила по краљу Стефану Урошу II Милутину Немањићи (у народу познатом као, јелте, краљ Милутин), који је био први заступник ове методе, подигавши четрдесет цркава од Далмације до Јерусалима, трсивши пет жена, пустивши муда толико да је једини у Европи победио татарску хорду кана Ногаја, ослепевши сина који се курчио да му узме трон. Вероватно већи баја и од цара Душана.

Vrh evolucije, za one koji veruju u istu odnosno najbliže što čovek može da se približi Bogu, ako verujete u Boga.
U njemu je sve što je dobro. Na dugom putu razvoja evoluirao je iznad žene a takođe i iznad gejeva ili metroseksualaca ili kojih već -alaca.
Njega nije ga blam da opere sudove ali ni da pogura kolica puna cementa.
Ume da napravi odličnu klopu a isto tako da se u restoranu naždere mešanog mesa ili pečenja.
Može da sluša operu ali i da lomi čaše od kristala u kafani.
Može da odgleda bilo koju seriju sa devojkom ili ženom ali i da ode na fudbal da se krlja sa ortacima.
Razume se u vina ali preferira pivo.
Pročitao je dosta knjiga ali iskreno više voli film.
Ume i da se poigra sa decom i da ih vaspitava.
Što bi stari rekli, za sve ga dao Bog.

Kao po nekom običaju, sedeo je tako na drvenoj klupici ispod starog oraha i ispijao rakiju. Brk mu se zadovoljno smešio jer je tog dana poorao više nego što je planirao, te je sad spokojno uživao u toplom avgustovskom predvečerju. Dok je užarena lopta polako nestajala na horizontu, tonući u zeleno more krošnji, hrapavim dlanom obrisa znoj sa čela, te eksira ljuto zadovoljstvo. Pogled mu se zadrža na krošnji oraha.Tu je bio od kad zna za sebe. U njegovom hladu je prohodao i progovorio. Setio se pokojne majke koja je plela na toj istoj klupici na kojoj je on sedeo. Oca je izgubio kad je imao 10 godina i sećao mu se samo lika.

Ženski glas odagna tišinu šumadijskog sutona i prekide ga u razmišljanju:
- Milija, hoćeš li ti da jedeš nešto?
Samo je odmahnuo glavom. Seda starica podiže ruke u vis, promrmlja nešto sebi u bradu i udje u kuću.

Počeo je da se priseća svoje svadbe. Nije Milija bio neka prilika. Parče zemlje, malo stoke, i dve trošne kućice sa zemljanim podovima. Bilo mu je 20-ak godina kad je načuo priču o siromašnoj jedinici iz susednog sela, lepoj, vrednoj i poštenoj devojci. Ali više od svega, privuklo ga je ime: Nada.
Nadini roditelji, majka i par komšija su činili svatove. Uz skroman ručak i tihu pesmu, proslavili su taj dan. I onda proveli 40 godina zajedno,zajedničkim snagama pružajući otpor vetrovima života koji su ih lomili svakim danom sve silnije. Osetio je komešanje u duši.
40 godina je bila uz njega živeći u siromaštvu, a da se nikad nije požalila. Trpela ga je i kad nije trebalo, brinula se o njemu, dirinčila i vukla, rame uz rame sa njim. I nikad nije tražila ništa već je samo pružala. Da nije bilo nje, bilo bi mu mnogo teže. Po prvi put u životu oseti oštar bol u grudima. Suza mu zaiskri u oku. U trenutku se naljuti na sebe što joj nije više pružio. Što nije uradio više za nju. Što joj nikad nije rekao koliko mu znači.

Iskapi čašicu gorke utehe, te nasu još jednu. Sunce je već bilo zašlo, i mrak u potpunosti prekri zelene livade. I dalje je nepomično sedeo. Iz mraka se začu Nadin glas.

Основни принцип рада просечног Србина. Или пуковник, или покојник. Јебо средину, крајности су до јаја.

Мерна јединица села у крви.
Само пољопривредници, шљакери и психички поремећени људи устају рано.

Злаћани круг се диже ка хоризонту, умилни хор птичица објављује да ће тај дан да исере тријес тона тичи гована, а ти треба да откинеш крмељ, јер је нека искомплексирана педерчина рекла како треба да се устане собајле, каже то ваља, лепо је да се устане рано. Јесте курац. Изађеш напоље, народ иде на курчеви посо, оно све зарозано, све неки погужвани људи, комшија из улаза Миљко Морон би реко "убијте ме" само да може, али не може, морон је. Оћеш да купиш цигаре на трафици, нема цигаре, није стигло, рано је, дођите други дан у нормално време, а што ти средовечна жено радиш у ненормално време само да би могла то да кажеш, каже она пуши курац, пијем бенседине од раног устајања, тачно ћу данас да се разведем колико сам полудела, реко немој због деце, каже немам децу, реко у чему ли теби живот прође. Па онда превоз јебени, људи смрде, киселило се то по меким душецима, све се онај пац наватао по мудишту, ноге се усириле, гледа ко да ће да убије, једино пензионери чили мајку им јебем, нема обавеза па се поткуветило, из беса то устаје рано, треба сваки леб да се опипа, подобијало то станове па сад прдуцка, пробудио их Тито у гробу курцем у уво дабогда. Па онда тај посо, једеш говна а дође газдин син престолонаследник Стефан Лав Цар Душан Димчески око подне аудијем, па исуче курац и удри пишај по нама сиротињи и поштеним привређивачима динара за сто грама котекс пацовске специјал и пола курве. Па онда кући, а тамо не можеш да се разабереш, треба живот да имаш а теби се спава, отац ћути мајка ломи руке и шапће ти тихо ко дјетету, каћеш каже снау да ми доведеш, да ми потапа бели веш у биљану а ја само да пијем кафу и уживам, а тебе неће ниједна јер ти подочњаци ко Наташи Нинковић а и пичке живе само ноћу, тад им је мрест, па одеш да наваташ на бућку, а оно трза трза па откине иљаду из новчаника, па ти ем сува курца, ем кратак за црвену, ем устајеш за три сата, ваља положај за пишање по теби да заузмеш.

Шта оћу да кажем?

Ми смо један сељачки народ. То навикло да устаје рано, да увати да одради за дана, па кад намири и обави, да дође кући а тамо попара са говнима врућа и брката жена дрља рутаву пичку да јој сурдукнеш наследника па да и он обавља и намирује. Па онда то преселило у град масовно и одмакло од домаћих животиња, ал гени су чудо што реко наш напаћени народ, па то укоренило у мозак, сељачки инстинкт, ко инсекти и онај кљунар из Аустралије што аутоматски мења боју кад се приближи коала, а у ствари му неће она ништа, само да се поиграју. И тако прва генерација устај рано ал шта: нигде ратлука, нигде бунарске воде ладне са ешерихијом од сенгрупа, нигде роса по травуљини мртвој, нема крава да се музу, нема њиве да се оре па прва бразда да се изведе Миона да плаче - значи нешто не ваља. Па ти прва генерација грацког човека осети ту неку празнину, устаје рано, научио га ђед Свињо, а нема зашто, па онда удри кукај у себи: ееееееее, леп ли је живот оно онда био, све природа па зелено, здраво бре било а не ко ово данас, све нездраво а не здраво ко онда. Па онда удри слушај Зорицу Брунцлик, и ветар се у пропаст спрема а тебе нема, конкретно стихови о сеоској идили, па се саживљуј, па кукај за детињством ко Крајишник. Е онда одреди да се устаје рано - тако радио ђед Свињо, тако и отац Пиздо, па шта им фалило, а били паметнији него ми данас без обзира што нису имали два дана школе и претурали аутобус да виде јел женско, може ли да оаутобуси младе. Јашта него тако, устај собајле, није битно што то везе нема са садашњим животом и што се не би снашо на селендри да се вратиш случајно - дркај курац на детињство цео живот.

Dobrovoljno pristajanje na gašenje razuma, iz samilosti prema samom sebi, da bi se postigao lakši i bezbolniji život. Ne sprovodi se ni jednostavno ni brzo kao ona fizička, ali evo nekoliko putokaza: slušanje odgovarajuće (neka svako ubaci žanr po svom nahođenju) muzike u cilju srozavanja i aj kjua i svih moralnih standarda, druženje u kognitivnom plićaku sa dvodimenzionalnim ljudima, gudranje, osvejednavljanje, parazitiranje na roditeljskoj/prijateljskoj/društvenoj grbači i na tuđim parolama, apgrejdovanje ignorancije u ignorizaciju, zatvaranje očiju, ušiju i usta pred svim onim stvarima koje nekako ne štimaju ali neka ih neko drugi uštimava, kasapljenje emocionalnih i socijalnih obzira, sve do potpunog obogaljenja sposobnosti za promišljanje o bilo čemu.

Vrlo popularna prijetnja u japanskim crtaćima, koja se zbog svoje istinitosti i učestalosti može smatrati svojevrsnim klišeom u anime industriji.

Земљуша, прашинарка. Окорели вид љане, у основи обична крезава брашњара, намазана златним нијансама које додатно руже њену примитивну појаву. Одликују је нишањење у правцу најзајебаних мета и нереално мишљење о сопственом постојању.

Тупог погледа, кметовских црта лица и поганог језика. Кћер њу примитивса, или плод односа између приплодног вепра и касирке из самопослуге "Горица", смрад и трулеж који се крије испод њене шкољке, не успевају да угуше ни сви ти парфеми, ђинђуве и миришљаве амајлије. Сваким гестом и удисајем сере енормну количину најштрокавијих гована по идеалу жене.

Све да никада ниси имао девојку, уколико те примети са таквом, мајка би ти најрадије гневом надахнутим шамаром преко фаце одрадила вазектомију и изазвала карцином тестиса, док би те ћале избацио напоље, тако му циганске круне из Барија.

Još jedna iz mora ironičnih doskočica koje se svakodnevno koriste u dragoj nam majčici Srbiji. Bilo da je u pitanju strah, reakcija tela na veoma nisku temperaturu ili nešto treće, floskula iz naslova je efikasno primenjljiva u gomili različitih životnih situacija. Od veštine pojedinca, naravno, zavisi kako će, kada i gde istu upotrebiti. Ne brinem se, doduše. Ako bar nešto znamo, znamo da podjebavamo.

Систем освајања територије или неког простора миц по миц. Лагано и неприметно, битно је само да се територија увећава на рачун других.

Овај систем користе углавном жене, мушкарци су склонији приступу "Немачка у Пољску '39-е". Такође, и мишљења о овом систему су опречна, неко сматра да је паметан а неки би рекли да је пичкаст и тотално фуњарски.

Устанеш у 7 сати како би одгледао Витеза Коју. Боли те паче за све, знаш да кад упалиш Тв нећеш гледати Тадића како сере, педере како се балаве и Ивана Ивановића како једе говна. Баба ти испржи кајгану..уфф како је тад кајгана добра била. Одеш до продавнице и за 5 динара купиш десетак турбо жваки, са којима правиш ненормално велике балоне. Ако је субота, у 10 сати укључиш Пинк и гледаш Бадија, пса кошаркаша. Заврши се Бади, а ти одеш код ортака да се играш кликерима, узмеш му два стакленца, ал изгубиш мермерца, ал нема везе, прошле недеље си му узео нафталинца. Онда одете код комшије и крадете му трешње, умажеш се као свиња, одеш кући, кева ти опали два три шамара јер ниси био кући кад је долазила тетка коју ниси видео две године. Укључиш РТС 1, одгледаш Срлета и Пајчета или Штрумфове, зависно од тога који је дан био. У пола 8 одгледаш Лаку ноћ децо, истушираш се и легнеш да спаваш.

Dragi Branko,
Obraćam ti se sa "dragi Branko" jer si nas ti tako učio, ali bih ti radije uputio par komplimenata koje pristojna deca ne koriste.
Još mnogo toga si me ti naučio. Verovao sam ti, Branko, više nego Titu. Tebi i Dejvidu Belamiju. I danas mi je sreda omiljeni dan, ušlo mi pod kožu zbog "Kockice" i "Opstanka". Životna želja mi je bila da učestvujem u "Kockici" i da izdominiram znanjem. Sve sam se nadao da će mi se pružiti prilika iako ni u vrtić nisam išao. Pane i Goca nisu ti bili ni do kolena, na bednog plagijatora Acu Poštara neću da trošim reči.
Kad sam prvi put čuo "Ob-la-di Ob-la-da" hteo sam celom svetu da kažem kako su Bitlsi ukrali muziku iz tvoje emisije.
A onda sam saznao da ti zapravo ne živiš u vrtiću. Pa čak i ne radiš tamo već da si glumac. To sam prihvatio. Nekako. Ali sam barem verovao da si mnogo pametan i da sve znaš i da su te zbog toga pozvali da sa nama podeliš svoje znanje. A o tvojim drugarima tatatatircima sam, uz neskrivenu zavist, mislio da su , sem što su najsrećnija deca na svetu (em žive u Jugoslaviji em učestvuju u "Kockici") istovremeno i najpametniji i najvredniji cvet naše omladine. Dok nisam saznao da postoji i nešto što se zove scenario i da postoje ljudi koji taj scenario pišu a koji se ne zovu Branko Milićević. Pa jebem mu miša, mogao si bar neko pitanje da im postaviš onako, na suvo, da čuješ šta deca stvarno misle. Makar bi se smejali. Čekaj bre, pa još će da ispadne da ni one pesme nisi ti smislio?
Sazreo sam, Branko. Ne možeš više da me foliraš. Čuo sam sve. I da si narkoman. I da si počeo da radiš sa decom jer ti je to bila jedina ponuđena tezga u pauzi snimanja partizanskih filmova. I da ti se osladilo jer je to bilo neiskorišćeno tržište. I da si maltretirao decu na snimanju. Da zapravo uopšte ne voliš decu. Nisam hteo da verujem.
Ali morao sam da poverujem u ono što sam video svojim očima, kada sam ćerku dovodio u tvoje pozorištance i kada sam pola prosečne plate morao da prospem na kineske đinđuve čija nabavna cena teži ka "nula dinala". O ulaznicama da i ne govorim.
I na kraju, još ovo: Kažu da je dobro što je Džim Morison umro mlad jer da je dočekao starost, verovatno bi se pretvorio u cirkusku atrakciju u vidu masnokosog matorog rokera, mozga pretvorenog u kašu od narko-koktela, koji bulazni reciklirane stihove i tezgari za bednu siću. Ali, Morison je bio roker narkoman koji je prodavao svoju priču takvima kakav je i sam bio, a ti si bre, bio dečiji heroj! Ne kažem da bi bilo bolje da si umro mlad, daleko bilo, ali bre, nisi morao da prsneš s mozgom na tako bizaran način. Raša Popov je to barem uradio sa stilom, a ne kao ti.
Kako si smeo da dozvoliš da ti se to dogodi? Ako je heroj mog detinjstva sada izlapeli matori namćor, kako da sebe u četrdesetoj godini ubedim da u meni još živi ono dete sa početka?

Tatatatira i tebi,
Tvoj drugar

Ovo kažu naše bake pre nego što ih drmne srčka dok nam nude slatko

Replika ugostiteljskom radniku čiju uslugu predugo čekate.

Врста жене коју је измислила и направила холивудска машина снова. Служи за манипулацију пучине којој је увек преко потребан материјал за имплементирање у влажне снове којима ће скренути мисли са свог бедног, учмалог и ничим корисног живота.

Хлеба, игара и пичке. Тај задњи део се увек некако изостави из популарне латинске манипулације која се до данас нимало није изменила. Јер ни свет се није нимало изменио, само се модернизовао. Ратови су се увек водили због новца, људи су увек били опортунисти-стока и увек је било оваца и оних који их шишају а то што данас уместо на градском тргу чујеш преко тевеа да 'леба поскупљава, у суштини не мења ништа.

Да би контролисао масу мораш да испуниш три објектива. Први, да јој даш да једе, довољно да преживи али не превише јер маса када је сита и не мисли шта ће сутра да једе онда почиње да размишља о другим стварима а то не ваља. Други, мораш да забавиш масу и то је најлакше, користиш њу саму да сама себе забавља јер тако неће почети да размишља о томе ко је забавља и да ли је тај неко другачији или бољи, то размишљање, то никако нећемо јелте. И треће, маса мора да задовољи своје прималне потребе за парењем јер ако их не задовољи онда ће почети да . . . знате већ шта. Да мисли, а то нам не иде у корист.

Због тога је створена зечица и представљена као нешто недодирљиво и недостижно за обичног смртника. Зечица је елиминисала јефтине борделе и остале институције које су некада пружале задовољење за безвредним телесним иживљавањем. Она је перпетуум мобиле, лако доступна свима, бесплатна, само треба стаду да се обезбеди кратак одмор да би имало времена да само са собом одради то што треба и врати се испаши на ливаду где се свакодневно сервирају свежа срања.

Е сада проблем је што се зечица спустила са екрана и страница магазина међу нас и почела да униформише и дресира жене. Ваљда јој се није свидело да још постоје неки који је игноришу па је одлучила да томе стане на пут укидањем избора. Створиће хегемонију у којој ће све да буду као она, да се понашају као она и да личе на њу. Убија карактер и нијансе. Уништава личност и боје. Све ће једног дана да буду зечице и ма колико страница Плејбоја да си улепио једну за другу несвестан своје глупости и неукости, то није ништа позитивно.

Сотоњаре изумиру, женшчина је све мање али зато Сања, Карлеуша, Мина, Цеца, Маријана и Сандри има на претек. Све саме зечице, са различитим костимима.

Она што ти у млађим данима воздизала китицу к'о Цеца гастарбајтерске кажипрсте на гостовању у Цириху за Нову Годину. Та, јебем јој славу, што те у сред пубертета товарила кривицом јер си имао жељу да јој испрскаш унутра иако знаш да би продукт тога гурао коцку у круг.

Свако је имао по једну и то у најгоре време, у пубертету када је и живина једва сачувала дупе (брзе козе све им јебем), дође тако на неку славу, ославу ил' рођендан, ниси је видео пар година кад оно, мала к'о пуце. Радо би је искривио у двојку ал' те хришћанска свест јебе па давиш патана и плачеш.

Мада, пронашао сам решење, клепиш је па одеш код попа да се исповедиш, скапирао би поп ситуацију ал' сада сам престарео, нека остане млађим нараштајима.

Чувени препарат ветеринарске индустрије. Има две одлике, служи да се мала јага очисти од метиља пре него што се натакари на ражањ а такође је огромна јебена таблета коју мораш овци да гураш средњаком низ грло.

Такође и назив за огромне таблете које се тешко гутају, типа панклав или тако нешто, немам појма, нисам пио лекове одавно. Лукац бели феат. црни&љута ракија су најбољи лек за мене.

Bavljenje ikakvom delatnošću iz strogo ličnih pobuda, iz strasti i ljubavi prema istoj. Hobi. Volonterstvo u sopstvenom interesu.

Amaterstvo je jedini način uživanja zarad uživanja. Profesionalizam ima za cilj pobedu, nagradu, zaradu. Put do cilja je manje - više nebitan, i osećaj počne da se gubi. Sportisti više ne igraju za publiku već za ugovor, glumci su postali samo lepa lica, muzičari ne improvizuju... što je samo omogućilo ljudskim mediokritetima da osete spuštene standarde i svojim nekvalitetom od svega naprave šou. A šou je biznis. A u biznisu se radi o parama. A pare kvare.

Hedonizam je često pogrešno protumačen kao lenčarenje. Lenji ljudi su oni koji ne vole život i izvaljeni na leđa sa nadbulim trbusima čekaju sudnji dan. Hedonizam je ugađanje sebi...čitanjem poezije baš u trenutku kad ti se čita poezija, spremanjem lazanje za porodicu samo iz želje za spremanjem nečeg lepog i ukusnog za svoje drage, termin malog fudbala sa ekipom iz kraja onda kad poželiš da podmažeš po malo ust(r)ajalu levicu ili da provozaš nekoga 'biciklom'. Profesionalizam je moranje, amaterstvo je hedonizam.

Ja radije odem na stadion da gledam utakmicu drugoligaša koji je ubacio omladince u prvi sastav, nego večiti derbi prepun ljudi koji su prestali da uživaju i jedva čekaju da odu vani. Radije gledam klasike ili filmove nezavisne produkcije nego ostvarenja gde specijalni efekti prevazilaze glumu... Suvi kvalitet nije dovoljan kada nestane strast i lepota izvođenja za svoju dušu.