Са тачке гледишта потенцијалног зета, укопаног у месту као млади лос којег је пресрео чопор гладних курјака, свесног на чијој се територији налази, ствар која је у рангу црног хумора.

Обећао је тата својој мезимици да ће бити пријатан према теби, те ће се суздржати од класичних и помало архаичних "Које су твоје намере?" типа питања. Али није матори лисац сисао весла, зна он кога ти натежеш кад год ти се штрокави мишко дигне, па ће ти зато оружјем у виду подјебавања вратити мило за драго, сладећи се док од тебе, наизглед опуштеног лика, трема прави обичну сојку.

Izuzetno pažljivo, po za sada nepoznatim standardima, birana grupa tinejdžera koja bi trebalo da predstavi kako izgleda život jednog prosečnog srpskog klinca, kao i njegovu radost kada se sretne sa dotičnim proizvodom. Međutim.

Ni traga od toga. Reklame su kopirane direkt iz Amerike, ne same lokacije, jer nisu snimane na Menhetnu ili u srcu Londona, nego su stvarno snimane kod nas, ali tu sve što je realno prestaje, a pojavljuju se čudno čupavi klinci obučeni u neke dukseve na kružiće i razne gluposti, gomila skejtera iako klinca na skejtu nisam vid’o cirka deset godina, Džastinbiberoliki klinci sa istom onom devojačkom frizurom i plačipičkastom facom, kakvi ne bi opstali ni trideset sekundi u prosečnom odeljenju sedmog razreda u našoj zemlji i na kraju je sve to začinjenom nekim malim crnčićem, koji ne vozi skejt, ali ga uvek zagrli neka klinkica koje sve, uzgred budi rečeno, izgledaju potpuno normalno, osim što ih nalaze sa nekim najnevinijim seks-ću-imati-samo-sa-drugaricom-i-to-u-četrdesetoj facama.

Naravno, ovaj tip reklama ne bi bio potpun bez nekog tehničkog dostignuća koje je trenutno u trendu i njime se slikaju, uvek perfektno, ludo, flafičasto namešteni kada onaj koji slika i deluje totalno gej, škljocne.

Smoki je smoki i ješću ga kakva god da je reklama, jer zakiva kol’ko je dobar, a vi što pravite čokoladice potrudite se da te čokoladice budu malo ukusnije i uložite kintu na tu stranu, a ne na ove baršunaste reklame o nekoj nepostojećoj generaciji Emo-gej klinaca u Srbiji jer kao i kod piva, ako vam je proizvod sranje džaba vam reklama.

Primeniti svoje zen sposobnosti, urođeni osećaj za filing i nadasve empirijsko znanje zarad ispunjenja nekog zadatka.

Skoro pa izumrla vrsta žena izlovljena od strane svoje vrste ali drugog plemena, onog koje se moli Mediokritetu i Prosečnosti.
One su najiskreniji primerci ženske vrste i to samo iz jednog razloga. Jer razmišljaju pičkom. Žene su rođene glumice stvorene da lažu, pretvaraju se i budu ono što nisu ali pička ih odaje jer je najiskrenija. Kada je vidiš golu ne može da radi ono što njena vlasnica hoće. Dakle ili vlaži ili ne vlaži, nema laganja, uvijanja u sjajan papir ili izvlačenja na fore.
Iskrenost kao osobina je najveća vrlina sotonjare i po tome se razlikuje od ostatka ženskadije koja joj zavidi na hrabrosti i uopšte umeću da bude ono što jeste. Njoj pravila znače koliko i paoru kiša u januaru i uvek je spremna da sa njima obriše bulju. Ako to želi naravno.

Pandan nećeš jebati samo u 'posterdzhijskom' tripu. Došao si, skontao si šta je 50 bodova ali nećeš posterisati i amin. Zašto? E pa zato što nisi u stanju da zadovoljiš osnovni prag tolerancije bitisanja na ovom sajtu a to je da ti defka završi u plusu.

Реторичка карактеристика бивших конзуматора никотинских штапића који смерним речима и ликом Мајке Терезе покушавају да измене фетишко опредељење својих бивших сабораца. У њиховим динамичним политизирањима назире се осећај доброћудне супериорности због тога што су изабрали да не буду срећни, већ здрави, јер је страшно битно имати свест о томе да је рак плућа једина болест на свету, те ако укину могућност добијања исте, астрално ће се пројектовати у боголика бића.

Стога редовно, у свакој пушачкој зони, одлучују да покрену своје проповедање гласом активисте за заштиту кенгура и Абориџина од масакра поплава када виде неког угњетавача плућа и немача здравља о томе колико је „пушење штетно“. Ма колико одбијани били, они као трагични јунаци упорно истрајавају у сољењу памети, јер „показали су карактер“, „оканили су се ружне навике“, иако су се до јуче тресли к'о Мухамед Али после два сата без катранског фикса...

Stanje u kome se običan građanin iznenadi provalama estradnih likova. Očekuje da se za sve ove godine savladao njihov repertoar neukosti, prostakluka, bahatosti i vulgarnosti.

Убедљиво најгори тип слушача музике. Људи који слушају један једини бенд, а од свих осталих знају по максимум две песме. Не признају ништа друго, сем својих идола, а уколико којим случајем покушате да објасните да Металика ипак није најбољи бенд икада и ЕКВ није једини добар бенд из осамдесетих и деведесетих, најебали сте. Покушајте да им противуречите - најебали сте. Покушајте икакав разуман разговор са њима - најебали сте.

Особа која одлично познаје законе природе и својски их брани пред сваким ко се дрзне да их угрози. Неретко заступа и чика Бога ако се за то укаже прилика.

Језик који Срби пропричају кад се напију, или бар нешто што подсећа на тај језик, због својих сугласничких група које подсећају на громбуљање кугличних лежајева у стругу.

Odgovor koji roditelji daju djeci na njihovo pitanje zašto stalno moraju smarati o tome od čijih kuća im je nova ljuba, odnosno o njenom porijeklu sve do devetog koljena.

Kaže se kada nešto rasturiš u nenadjebivom nivou.

Sirovina od čoveka. Ne obazirući se na visinu, pravi Balkanac. Debeo, ima više dlaka nego kalorija koje je uneo u sebe. Jede isključivo rukama. Ukoliko mu se neko zameri, izvući će sekiru koju čuva u gepeku auta i razjebati sve kao Burzum emo cavu.

Lik/riba koja u igraonici "pušta" i "zatvara" "vreme". Dakle reguliše početak i kraj igranja za određenu svotu novca.
Odnosno, smara se po ceo dan i noć na soniju, popravi svoje poznavanje psovki i svađa se sa klincima kad jebavaju džojstike.
Obično ima čudne nadimke.

Fabrika koja sigurnim korakom ide prema stečaju.

Rmbačio je celog života, što bi neki rekli - od kad zna za sebe.
Ćutao je. Nikada nikome nije protivrečio. Pokoravao se čak i inferiornijim osobama u firmi. Čak su ga i tetkice napušavale. Čitav svoj život je običan crv, koga ne možeš ni na udicu da met'eš da pecaš ribu.

Život ga nikada nije mazio.
Bio je i u ratu, čak je i tri prsta desne šake izgubio tamo, spašavajući bagru, čiji je predmet najobičnije sprdnje bio.
Sveta tri prsta, Sveto trojstvo.
Tri prsta kojima se krsti i iskazuje ponos mašući njima kada reprezentativci uzmu zlato.
Tri prsta koja upućuju prodane duše i strendžere na njeguvu adresu. Na njegovu Otadžbinu.

Vratio se ćutke sa ratišta u rodni grad.
Koračao je prašnjavim asfaltom, kao da nikuda ne žuri, kao da ga niko ne čeka kući.
Nije obraćao pažnju na buku oko sebe. Samo je i dalje koračao, neprimetno, u masi ljudi koji su slavili. Nije ga ni zanimalo zašto slave. On je iz rata izašao kao gubitnik.

Stigao je kući.
Dočekali su ga presrećni roditelji, brat i trudna žena.
Znao je da nije otac tog deteta koje ona nosi, jednostavno, to je bilo nemoguće. Predugo je bio na ratištu da bi taj plod u njenoj utrobi, plod njene preljube, bio njegov. I dalje je ćutao. I žena je ćutala. Svi su mislili da se neće živ vratiti. Tešili su ga zbog gubitka prstiju, međutim, nije hajao za to.
Samo je mirno sedeo i naginjao čašicu. Utrobu mu je pekao opori ukus rakije koja je bila namenska. Njena jedina namena je rođenje unučeta njegovog oca.

Наши ћалци, у њихово време, били су највећи трситељи. Шмекери који су шетали и по 5 риба дневно. Недељом су хладили јаја прегрејана викендом, а могли су попити као чета војника стационирана у Сахари 1944. године.

Кеве су, наравно, биле фине и васпитане, умерене, женствене и пре свега невине.

Политички коректан назив за Румуне.

Израз који описује јебено сналажљиву особу. У свакој могућој ситуацији, ма колико год она изгледала нерешива и зајебана, он ће пронаћи решење и извојевати победу. У шаховској партији он ће са краљем и топом добити целу војску противника, у партији Кантер Страјка, он ће сам са 2 хелта, са уеспеом и ножем побити цео противнички тим терориста, а уколико се нађе на пустом острву, упалиће ватру тако што ће трљати смрдљиву мајицу о песак. На часу српског језика када треба да одговара, иако се вече пре тога наварио буксни више него Чеда за месец дана, он ће измутити нешто, цитираће Ђуру Јакшића или Лукса, а професорка ће задивљена његовим квалитетним речником, доживети моментални сврш и похвалиће га пред целим разредом.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.