Osnivač i lider Srpske Radikalne Stranke i najmlađi doktor prava u SFRJ. Pravni fakultet je završio u Sarajevu za samo 2 godine. Postoji urbana legenda da, kada ga je Tito primio i čestitao mu doktorat rečima "Čestitam doktore", on odgovorio "Hvala, majstore" (pošto je Tito po obrazovanju bio bravar). Poznat je i po izraženom "kotrljajućem R" tako da njegovo R zvuči više kao V. Inače, čovek je hodajuća pravno-istorijska enciklopedija. Na žalost, zbog nekih svojih, možemo reći, suludih ubeđenja, svo njegovo znanje i sposobnost nema pozitivnu svrhu. Kada ne bi stalno pravio nacionalističke i druge budalaštine, verovatno bi bio jedan od najcenjenijih i najpriznatijih međunarodnih pravnika. Danas mu se sudi za ratne zločine u Hagu, i nije da ga branim, ali moje lično mišljenje je da su strendžeri kasno shvatili sa kakvim ludakom imaju posla i da osuditi ga neće biti nimalo lako.

Ogromne slušalice koje današnja omladina nosi na ušima prikopčane na ajfone, ajpode, i ostale zajebancije, a koje nalikuju onima koje na glavi nose Haški optuženici prilikom suđenja.

Најгоре време у историји српског народа. Тад су пропадале фабрике, СПС је био на власти, министри су крали, председник је сваки дан био у дневнику који је почињао тачкицама, турбо фолк је владао музичком сценом, одвајао се део по део државе, запад нас је малтретирао и све је поскупљивало. Срећа па су прошле...

Moj rođeni, bilo ti je to 'vako:

Krenem ti ja sa onim mojim malim rođakom, Milivojem, prošle godine da obiđem ćaću na VeMeA. Uvatili prevoz odavle, ženin ujak išo na nakav sajam, dovuko nas skroz do pred bolnicu. Ja da vidiš tamo čuda i uređaja! To su doktori, to su gospoda. A što su uljudni, to ti je tek za priču. Ovaj doktor što mi ćaću liječio, uze mi samo dvjesta evra. Kaeš ovi naši uzimaju pedeset? Uzimaju al' zato ništa i ne urade. Ne mereš ti to porediti. Ovaj je odradio svaki evro, ruke mu se pozlatile! Eno ćaće, kovrcnuo se, ko da nije onaj. Završi se posjeta, reko đe ćemo sad, Milivoje? Prvi autobus za Romaniju u tri sata po noći. Vidiš kako su se ljudi dosjetili da nam stave da ne moramo noćevati. Veli Milivoje - ajmo u nakav Čarli Braun, kae gledo na onim internatima, ima svakakog žemskinja. Šta ću, mali ga nije još umako, grota je da ga ne povedem.

Izišli mi na cestu da nađemo taksi, ne umijemo ti onim gradskim prevozom, ima onaj Pus-bus, kad ti priđe Milivoju nakav ćelo s plavim šalom, pita - Seljo, za kog navijaš? Čudim se ja kako mu pogodi prezime, kad veli Milivoje - Za Partizan! Jes vala, potvrđujem ja, đed mu je bio u četnicima, al' je i on navijo za Partizan. Tako svi u fameliji. Nasmija se ovaj, pa zovnu momke što su stajali malo poizdalje. Vidi se da je neki radan narod, svi sa lancima i sikirama. I kako prilaze, nama stade taksi, a oni ostaše pozdravljajući sa sikirama. Fina omladina. Jes da im ne valja što su ćelavi, al se vidi kućni odgoj.

A, što smo ti tek naišli na finog taksistu! Svega nas je do tog Čarli Brauna vozio sat vremena. Jes da smo pored jedne zgrade prolazili triput, al' to valjda tako treba. Naplati nam jedva četres evra i još veli da će nas sačekati dok se vratimo. Ljudina jedna. Ispred ulaza cura - nemaš im šta skinuti. Taman mi tamo da uniđemo kad iziđe jedan grmalj, veli - De si pošo, Tebrinjo? Pitam ja Milivoja ko je taj, veli on - brazilski fuzbaler, nosaju ga đeca po Sokocu na leđima. Zakoračim - kad ovaj kae da se ne mere bez cipila unići. Šta ćemo, vratimo se do taksija. Vidim ja, Milivoje se pokunjio. Nado se siroma da će noćas da ga zada. Kaem ja taksisti - vozi nas u park. Pita - U koji? Reko - znaš ti dobro u koji.

Stigosmo ti mi, odma' priđe jena. Pita - Će da radimo? Reko - Kolko para? Sto evra. Daj bona kakog popusta, nisi taksista. Malom prvi put, valja se. Viče - Nemoj da ti zovem svoga čoveka da ti on da popust po glavi. Kakav ti je to čoek, bogati, kad te pušta da se kurvaš. Pogledam ti ja bolje - Jes to ti, Jelo? Juče sam ti oca sreo, fali se kako učiš nake visoke škole u Beogradu. Nisam ja -veli, okrenu se i zaplaka se. A bila je ona, na moju mi dušu, samo joj je kosa bila plava. Pošto viđesmo da nam nema tamo selameta, produžismo na stanicu.

Na stanici, dok smo čekali da nas upuste, priđe mi nakav mrčo, oće vjetar da ga odnese. Kae - Torimau, ciba neku dindžu, treba mi za mić da se sredim. Vidim, ne zna naški, nesretnik, ko zna odakle ga je voda donijela, podam mu malo, valjda išće da pojede nešta. U tom dođe vozač, upušća nas unutra, te ti se mi povaljamo ko janjad po sećiji. Jedva su nas na Romaniji probudili da iziđemo.

Занимација с ефектом пујда од које ти се зацакли око, дигне курац и помрачи ум. Убица времена и дизач адреналина на кратке стазе, али и јак ометач пројектовања здраве амбиције у реалност на дуге.

Хибрид фотеље, инвалидских колица и ајпода.

Клуб који тек од скоро има огромне паре, док су *природни* клубови они који већ деценијама троше огроман новац и узимају најбоље играче од клубова који нису имућни. Тако су силеџија из бундеслигашког школског дворишта који свима отима најбоље сличице - минхенски Бајерн, и клуб који за половину својих трофеја може да се захвали Франциску Франку - Реал из Мадрида, у очима просечног фудбалског навијача нешто вредно поштовања и узвишено у односу на омражени ПСЖ.

Тако ће и просечан српски навијач неког од државних пројеката тада новорођене комунистичке државе, за које мора да је убеђен да су самоникли на Косову пољу и финансирају се упијањем сунчевих зрака, са гађењем написати да је Манчестер сити, иначе 65 година старији од Звезде и Партизана - вештачка творевина.

Lični sertifikat naratora.

У неком тренутку у историји цивилизације, за одвајање просторија у стамбеним објектима, престала је да се користи цигла и почели су да се користе геј материјали попут картона, гипса и вуне. Мајстори више нису долазили да опизде зид, већ да измене ентеријер. Парови из комшилука више нису водили љубав већ кампању против радног народа који устаје у 5:00 да ради на мешалици.

Максимални облик симбиозе одевног предмета и носиоца истог. Када нешто стоји као саливено, када онако фино и квалитетно легне као пиво у августу.

Сергеј Трифуновић је објаснио ношење птарши капице, ни Ашок Мурти у сарадњи са Маријаном Матеус не би смислио бољу одевну комбинацију. Убија на мести, што се духовито каже међ' младежи.

Replika ugostiteljskom radniku čiju uslugu predugo čekate.

Судећи по реакцијама родбине, случајних пролазника, таксисте и раднице у драгстору, највећа мистерија нашег народа која изазива реакције веома сличне изненађењу путара када у сред јануара на минус десет падне три метра снега. Плус 35 је температура која, судећи по нашим сународницима, не постоји нигде у свету. Управо због тога је телевизија дужна да обавести идиоте, да неко којим случајем не изађе из куће у два поподне и легне на бетон испред зграде намазан зејтином.

Случајно немој из куће да изађеш, јавили данас да ће 36 да буде, тако није било одавно, још од пре три дана и плус јесте тако било целог прошлог лета, али јебига, дај да те подсетимо обавезно. И понеси обавезно балон воде ако треба да се освежиш или вратиш насуканог кита у живот.

Идеш на баскет у шест поподне? Па јеси ли ти жвакао батерије, има триеспет степени, а ти ћеш лопту да бацаш у кош? Седи кући и кукај да је врућина, јес да си пуко двеста евра на климу која може да о'лади мању спортску дворану, али немој да је укључујеш стално него једном на сваких сат времена је пусти да дрнда три минута и онда гаси јеботе патак, промаја и хладан ваздух, има леђа да ти се укоче и нокти на ногама да ти окоштају.

Значи данас су јавили да ће да буде 37, то је већ много зајебано, цео степен више него јуче, јавили на ТВ-у да не излазиш из куће осим у случају преке потребе, дакле једино ако ти фале пљуге или кредит за мобилни.

Јавили у петак четрдесет (магична бројка) степени! И то исто никад није било осим прошле недеље и цео прошли август. Заправо, није ни 40, него је 57 степени, ложе нас ови са дневника да не паничимо, да не почну пензионери да се туширају случајно, или којим случајем да отварају прозоре у бусевима. То бре тако није било, то је од бомбардовања, генетски модификоване хране, илумината и броја 11. Сећам се 1834. кад су лета бре била до 25, а увече још прохладно па изађеш у треши у град да се огрнеш кад за'лади.

Мрш бре у пичку материну.

Својеврсни обувни оксиморон. Дакле, отприлике исте оне вонаби трендсетерке које зими носе гумене шарене чизме, дизајнд бај Роко Бароко/производи Тигар, сада своја стопала и значајан део потколенице убацују у кожну варијанту са ситним рупицама, упркос температури од 30+ степени. Остатак аутфита оскудева у материјалу, а ту су наравно и наочаре за сунце дијагонале омањег таблета. А доле: чизме. Ко рибе у "Хи-Мен и господари свемира".

Можда се женама стопала не зноје толико, нисам проверио на довољно великом узорку да бих поуздано тврдио, али знам да би аутор ових редова после кратког боравка у тако профилисаној обући лети, емитовао базд раван зрачењу твора ексхумираног на четр'ес' дана.

Фенси-урбано-модеран израз за предају, ударац, давање, извођење нечег.

Императивни облик упућен пријатељу, а којим му се даје до знања да му је учињена услуга коју је затражио. Наравно, било је изузетно тешко постићи је.
Сушта је супротност изразу ''Пољубиш ме у дупе'' а у чврстој вези са ''Споменик да ми дигнеш''.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Prateći vokal svake himne na Balkanu.

Kad propustimo lika iza nas i idemo za njim ako bude murije da njega lape.

Odreći se prestola, napustiti ga. Ustati sa VC šolje.

Poznata vrsta rakije koja se u stvari zvala "Guslar", a ovo ime je prepoznatljivo u narodu, jer je njen tvorac izvesni Miroslav Živadinović Zoza a.k.a Ludi trovač. Čovek nije smatrao ništa loše ako etil zameni metil alkoholom (jebo jedno slovo), e sad što od jedne čašice možeš oslepeti, a od nekoliko crkavaš ko otrovan pacov, to je već druga priča. Zoza je uspeo ubiti 43, dok je otrovao još 56 ljudi.
Urbana legenda je da je pri loženju kazana i pečenju "Zozovače" pevušio pesmu "Poison" od Alice Cooper