To ono kad igraš utakmicu, pa misliš da ćeš izgubiti, pa daš gol ali iz teške situacije. Pa onda kaže komentator da si pobedio sebe. Ne budalo, šta to pišeš? Kakav fudbal, kakvi bakrači. On je bre dečko pobedio sebe, otišao tamo gde nije verovao da će ikada moći, daleko u nebeske visine gde se spaja bol sa uspehom. Tamo gde moraš biti lafčina da bi zakoračio. A gde smo nas dvojica, a?

Jasan znak da si odrastao. Bar u intelektualnom smislu. Jednostavno dođe trenutak kada poželiš da Tom pojede Džerija da Pera uhvati pticu trkačicu, da nalupaju Duška Dugouška. Ali nemoj da misliš da je to zato što se pretvaraš u sadistu željnog krvoprolića. Ne boj se nisi ti novi Hitler. Iza svega toga se ustvari krije jedna mnogo kompleksnija slika. Zapravo ti upadaš u monotoniju. Sve ti postaje isto. Na poslu, u školi, kod kuće... Svaki dan. I ne možeš da se otrgneš od tog osećaja da si kao hrčak u točku, i da trčiš u mestu, i nigde. Zato smatraš da je vreme da se nešto promeni. Makar i u crtanom filmu. Barem jednom. Misliš da je slučajnost što je danas najpopularniji filmski žanr triler?! Ceo svet oseća tu monotoniju, i željni su neke promene, nekog iznenađenja. A onda nazad u stvarnost.
Takođe postajemo siti stalne dominacije istih ljudi. Zašto ne bi i druga strana pobedila s vremena na vreme. Makar za promenu. Promenu koju toliko priželjkujemo. Pitaš li se možda zašto sve manje gledaš Đokovića? Zato što više nije slabiji. A mi uvek navijamo za slabije. To je valjda zato što se mi osećamo tako. Sve više svakoga dana. i sve više isčekujemo smrt Duška...

Прво лице множине.

List toalet papira, koji, za svaki slučaj, provučemo između guzova posle brisanja, čisto da proverimo da je posao obavljen temeljno i nema neželjene zaostavštine...

Novonastala pojava i fenomen savremenog doba. Izveštačeni kez administrativnih radnika po kojekakvim institucijama, bankarskih činovnika, kvazi menadžera, i uglavnom od osoba koje nam ne žele ništa dobro. Obično ide u paketu sa obraćanjem ličnim imenima.

Osnovni uzrok drastično različitih oblika ponašanja u istim ili sličnim okolnostima.

Konstrukcija kojom sagovornik pokušava da u svoje izlaganje unese neku zen-notu i doda kašičicu misticizma. Pritom je glup k'o točak, a od iskustva ima... nema ništa. Kao subjekta u ovoj rečenici trpa koga stigne. Sve kurva do kurve.

Ultimativni revanšistički spust ribi koja nas je odbila na drzak način.

Импровизовати. Снаћи се у недостатку алата и завршити неки посао. Показати кликер и доказати да ум царује.

Prvi srpski izum posle viljuške.
Logično je da, ako smo pre svih imali viljušku, onda smo pre svih imali i deterdžent za pranje sudova.
Ali, mana našeg naroda je da ne shvata značaj brendiranja, pa smo onda ispušili i za viljušku i za deterdžent.

Sistem nastao kada si prvi put nešto gadno zasrao i od tada svako tvoje sranje izlazi pred ovaj sud i ne prolazi nekažnjeno. Pored tog jednog oni ti natovare i 19 drugih sranja koje nisi uradio, ali za svaki slučaj, da se nađe. Članovi su: majka sudija, otac porota, sestra tužilac, baba javni tužilac i deda svedok odbrane. Naravno, ti uvek predstavljaš optuženog i nužno krivog. Može se desiti da te nekad deda izvuče, ako mu tada njegov prijatelj iz Nemačke nije u poseti.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Grčki junak koji je kao mlad igrao fudbal u Holandiji, a pod stare dane razvio maniju čistoće i umro pijući deterdžent i paranoično mrmljajući sebi u bradu "Bolji sam od Ahila, bolji sam od Ahila... I od Van Bastena sam bolji... Mister Proper je pička...".

Припадници генерације садашњих тридесетогодишњака, они који жаре и пале у "питај курац више којим" циклусима Слагалице. Они су за ову емисију, оно што је Гале Кербер међу чупавцима, дилдо међу играчкама за велике девојчице, и бивши диктатор Уганде Иди Амин међу љубитељима похованих људских гузова. Господа, чије је одрастање ишло упоредо са емитовањем најпопуларнијег српског квиза. Они у клоњи нису дркали на Пан-еротику, већ су из "Борбе" насумице извлачли слова, па од истих састављали речи. Ретко ко од њих је у раној младости нешто каро, али зато скочко-пик-каро комбинацију извлаче без проблема, к'о Луна Лу из џепа дотрајали куртон, кад у ВЦ одвуче деветнаестогодишњег келнера.

У друштву им је ретко к'о бацао коску, изузевши клинце из математичке секције, али зато слажу тачан број пре него што противник успе да изговори "СТОП". Немају кафић или ресторан, али зато поседују "Метал-инекс" намештај, а атеље "Антре" Стара Пазова теписи, им блеје и у кујни. Док остатак популације реч "ортак" асоцира на пријатеља, терминатори ће се сетити 347. издања стрипа "Загор" где је овај свог верног пратиоца Чика назвао ортаком. Наравно, то је и коначно решење, јер терминатори су увек у праву. Највише воле игру "Ко зна, зна", јер нема шта не знају. Од града Кито, престонице Еквадора, све до аутора дела "Испод светла московских лампи- Настја тротоарка", ништа им неће промаћи, јер све је то бар једном било у "Политикином забавнику", а они поседују све бројеве. Никад им се није дизао на Брену, прљаве маштарије су им се увек састојале од актуелних водитељки квиза, са повременим улетањем у кадар, Миле Цанић у мрежастим чарапама и готик корсету.

Факултетски образовани или не, припадници генерације Слагалица терминатора, из циклуса у циклус, разбијају старо и младо. Којекакви апсолвенти, молери којима је хоби енигматика, маторе комуњаре које су завршиле журналистику у Сарајеву, сви скупа мог само да им зубима свирају соложу о стидне длачице. Иако Зека Милионер пружа много више пара и три помоћи, Деки Ди Џеј Пантелић чашћава аплаузом, СОС канал у СМС квизовима нуди слатке осмехе полуписмених радодајки, јебе се њима, остали су верни свом квизу. Због посвећености и лојалности, нек им свако вече буде добро, брда им се у злато претворила.

Екстремна социјала од јаше. Одевни предмет који краси припаднике сталежа тешка сиротиња, толико кинески да само што није пуњен пиринчом. Све да је сам Аполон обуче, покрила би велом малограђанштине, длака из носа и исхране засноване на сухомеснатим производима, па нека га је и по сто пута Зевсов курац направио. Кабаста, нескладна, неких "добродошли у Дрезден шездесетих " боја, а да постоји као ајтем у некој ролплејинг игри, њен бонус би био "минус 50 посто на репутацију код свих живих бића на планети".

Упарена са уморном шљакерском фацом, неодољиво асоцира на претакање горива из комшијског кеца, буђави зденка сир сервиран у обданишту и флеке од моторног уља које додају црну боју у сивило улица београдских предграђа. Клинци које су штекаре од родитеља огртале у ово ругло, данас су двадесетпетогодишње девице, пате од комплекса инфериорности, заглавили су Лазару или су већ оверили од пајда, јер ране од бувљаче зарасту, али остану зајебани ожиљци.

Пљескавица са комплет свим прилозима које продавац нуди. Изрека "Што је џабе и богу је драго" је једно од животних начела Рома, тако да, ако су већ прилози бесплатни, ред је да се све узме.

Наравно, постоје два начина стављања прилога: Онај где ти продавачица сама стави, а ти причаш и онај где ти само да пљескавицу у лепињи па ти стави шта хоћеш (и кол'ко 'оћеш). Како Ганци не купују пљеске сваки дан, ред је и да се поједе што више. Реч "дијареја" не постоји у речнику продаваца чарапа на локалном бувљаку, па зато није никакав проблем да се помешају руска и урнебес, мајонез и павлака, вегета и со.

*Напомена: Аутор дефиниције ГАРАНТУЈЕ за аутентичност примера и напомиње читаоцима да ако виде сличну пљескавицу у стварности, окрену лице на другу страну. Дуже гледање овог уништавања пљескавице може да изазове трајне последице као што су аверзија према месу у лепињи.

Sadržina stola od koje padneš pod sto, što od alkohola, što od holesterola.

Putnik višeg reda u autobusu GSP-a. Osoba koja ulazi na prednja vrata i poznaje sve vozače na lokalnoj autobuskoj liniji. Za razliku od običnog putnika, pripadnk ove subkulture vozi se nalakćen na šipku pored vozača, sa strane bliže vetrobranskom staklu, time se izdvajajući iz potlačene mase koja čak mora i da plati kartu da bi se vozila.
Kumašin je najčešće starija osoba, muškog pola, nosi radni kombinezon PKB-a, Imleka ili nekog drugog preduzeća, glasan je, uvek prijateljski raspoložen i ima brkove. 90% konverzacije sa vozačem on obavi sam. Nakon glasng i dubokog "Ooooo dooobro jutro!" vozaču, priča obično kreće Kumašinovim raspitivanjem za zdravlje vozačeve porodice, a zatim se nastavlja njegovim komentarisanjem vesti koje su tog jutra bile u Jutarnjem programu RTS-a. Na to se onda nadovezuje i psovanje zbog visoke cene goriva i osnovnih životnih namirnica, kao i pljuvanje države i režima (ovde se opcionalno ubaci i setno sećanje na "zlatna vremena", ali to varira od Kumašina do Kumašina).
Za pripadnike ove povlašćene manjine karakteristična je i dobrovoljna pomoć vozaču u vidu prosvetljujuće izjave da iz desne ulice nema nikog i da vozač može slobodno da prođe kroz raskrsnicu.
Važno je napomenuti još i da ne postoji standardna procedura za dostizanje statusa Kumašina, jer Kumašin se ne postaje, Kumašin se rađa!

Odreći se prestola, napustiti ga. Ustati sa VC šolje.

Врло згодна подштапалица за објашњавање нових технологија и научних достигнућа.