Grčki junak koji je kao mlad igrao fudbal u Holandiji, a pod stare dane razvio maniju čistoće i umro pijući deterdžent i paranoično mrmljajući sebi u bradu "Bolji sam od Ahila, bolji sam od Ahila... I od Van Bastena sam bolji... Mister Proper je pička...".

Uglavnom prećutna opaska, na nečije recimo ''neobično'' ime.
Nastala je na osnovu Konamijevog neimanja licence, te davanja svakojakih imena igračima u PES-u.

Nekada davno, kada si bio kao mladi pastuv, i kada ti je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima. Kada ti je svako jutro bilo novo i svaka rosa slatka. Kad ti nije bilo važno gde ćeš leći i s kim ćeš plesati, koliko noći nećeš spavati, a koliko dana ćeš provesti putujući u nepoznato. Kada je radost bila u istraživanju i novim iskustvima jer je ceo svet bio mlad u tvojim očima. Nekada davno, u prolazu, na nekoj žurci ili koncertu, upoznao si predivnu devojku. Devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Prošla je pored tebe i ti si se zapitao, samo za tren, da li da je slediš. Nisi.

Umesto toga, oženio si se skromnom komšinicom, curom iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš. Curom koja je odabrala da svoj život provede s tobom. Da trpi povremene pijanke, glasne prdeže i psovke, da ti pere smrdljive čarape i gaće sa smeđim flekama. Da ti rodi decu i da ih vaspita da budu dobri ljudi i vole svog oca. Da, onu decu na koju se ponosiš u kafani pred prijateljima, a treba ti pet minuta da im se setiš datuma rođenja. Curu koju povremeno ispod oka pogledaš procenjivački i odlučiš da se previše ugojila, opustila, prestala da se šminka i generalno ti više nije privlačna.

Tada pomisliš kako bi to bilo dobro da si oženio onu devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Da si s njom proveo ceo život u u divljem trku po zelenim pašnjacima. I pomisliš da si u životu propustio priliku. Tada znaj, zasigurno, da je tu priliku u svom životu propustila skromna komšinica, cura iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš i da je povedeš u novi život ispunjen srećom.

I od mladog pastuva čija je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima, znaj, ostala je samo matora izanđala konjina.

Posledica otkopčanog šlica.

Poznati srpski pisac epske fantastike, čije ogromno književno delo „Srbija“ spada u sam vrh svetskog spisateljstva, rame uz rame sa Tolkinovim „Gospodarom Prstenova“ ili Martinovom „Igrom prestola“. Dobitnik je prestižne Noblicine nagrade za književnost, a jedinstven je po tome da je to uspeo da ostvari napisavši samo jednu jedinu knjigu.

Šaljiv po prirodi, a opet pun mašte, Boris je uspeo u knjigu da ubaci oba elementa, pa se čitalac ponekad od srca nasmeje dogodovštinama njegovih junaka, a ponekad samo zastane sa čitanjem, potpuno zabezeknut maštovitim događajima iz knjige ili maštovitim predelima i prelepim životom ljudi divne zemlje o kojoj upravo čita.

Plejada heroja i anti-heroja koje je stvorio u svom delu, preti da pomrači slavu čak i jednog Hari Potera, Džedaja ili Tolkinovih junaka, a najpoznatiji među njima su Žumance, upravnik izmišljenog grada Beograda, General vojske Srbije Šuntanovac, Komadant Kraljeve Garde Slobica (oko koga se vrti najviše onih komičnih događaja), upravnik trezora poznat po imenu Region, dok se vrhunskim spisateljskim potezom smatra ubacivanje Deda Mraza u priču i to na funkciju Visokog Sveštenika srpskog Velikog Veća.

Knjiga je postala čuvena i po tome što je Boris prvi pisac koji je ubacio sebe u knjigu, tačnije lik baziran na samom sebi, a to je Kralj Licko, najlepši čovek u Kraljevini koji jaše zmaja po imenu Čeda.

Zaplet se dešava u izmišljenoj zemlji Srbiji deceniju nakon pobede nad Onim Čije Se Ime Ne Spominje, u kojoj narod živi divnim i bogatim životom zahvaljujući vladavini Kralja Licka i njegovih prijatelja, ali sile mraka predvođene divljim poglavicom Gladnim Tomom i njegovim zlim ratnicima Neobaveštenim Različkom, Pičkoustim i samoproklamovanim poglavicom plemena Čačak zvanim Udaren s Leđa u Lice, pokušavaju da svrgnu Licka s vlasti i zemlju uvedu u vekove haosa, bezumlja, siromaštva i smrti.

Naravno Licko i prijatelji uspevaju da spasu narod posle obilja smešnih i opasnih zgoda i nezgoda, epskih bitaka i velikih ličnih iskušenja, ali uspevaju i da sačuvaju međusobno prijateljstvo kojim žele da narod svoje zemlje uvedu u novu eru blagostanja, većeg i od onog u kom se sada nalazi.

Ali zlo ne spava…

Devojka koja se sa godinama, za razliku od ružnog pačeta, ne pretvori u predivnog belog labuda već u zubatu, lajavu kučku.

Oduvijek je poznaješ.
U početku, dok si bio osnovna, ne lično, iz viđenja samo, jer je stalno bila negdje tu, u blizini. Da, u blizini, to sada znaš, onda nisi, jer te nije zanimalo. Zanimala te je sisata Mica iz 8 b, prva drkanja su protekla s njom u mislima. Ona je i dalje bila tu, u blizini. Ponekad si, slučajno, hvatao njen pogled na sebi, brzo je okretala glavu, skrivajući ga. Nije te bilo briga.
Kasnije, u srednjoj, ste se i upoznali. Slučajno, u kafiću, preko nekih zajedničkih prijateljica. A možda je i Mica bila tu negdje, pa si prifur'o prijateljicama, ne bi li ti se Mica obratila.
Pružio si joj ruku, rekao svoje ime, njeno ili nisi čuo, ili si odmah zaboravio. Kao da je bitno.
Poslije, kad si je sretao na ulici, pozdravljala te je, ti nekad pozdraviš, nekad i ne. Kao da je bitno.
Kasnije, upis'o si fakultet, rjeđe si je sretao, a možda i nije bilo tako rijetko, ali nisi primjećivao to. Brucošijada, žurke, rođendani, pičke materine, ko bi je i primjetio?!
Na jednom rođendanu je i ona bila tu. Ti si naroljan muv'o sve oko sebe, pa si slučajno i na nju naletio. Nije te odbila kao ostale. Ljubili ste se i bilo ti je lijepo. To si shvatio sutradan, kad si se uspio sjetiti. Nisi bio nešto hepi, ali šta fali, neka je, malo ćemo se zezati i svako sebi.
Tako je i bilo. Tri - četiri mjeseca i raskinuo si. Bilo ti je dobro, ali ona nije ta koju si tražio. Bila je nekako neobična, kao da živi u nekom drugom vremenu, a to nisi želio. Nije ništa rekla kad si raskinuo. Samo se nasmješila i otišla.
Vrijeme je prolazilo, nizale su se propale veze, a i ona je počela padati na pamet sve češće. Jednom si je nazvao da se vidite, popijete kafu, prihvatila je. Pričali ste o svemu, smijali se, bilo ti je super. Kad si je otpratio kući, još dugo ste stajali ispred i pričali. Sati su prolazili u trenu. Poljubio si je, kratko i šturo, jer ona nije ta koju tražiš i otišao. Opet se nasmiješila i opet ništa nije rekla.
Povremeno viđanje se nastavilo, nikad nije rekla neću. Nerviralo te je to, pitao si se gdje joj je ponos, pitao si i nju jednom. Opet se samo nasmiješila, kao i prije, polutužno, polusjetno. Ništa rekla nije.
Mrzio si taj osmjeh. Mrzio si to što ti je samo sa njom bilo lijepo, što si samo njoj mogao sve reći, biti iskren do kraja, a znati da te neće osuđivati, još će ti olakšati, nasmijati te malo... Da, mogla je sve. Uvijek je znala reći onu golu istinu, zbog koje si noću ostajao budan razmišljajući. Ali ne, ona nije ta koju si tražio. Ideš dalje.
Jednom si je zvao. Nije se javila. Poslao poruku. Nije odgovorila. Nisi to uzimao ozbiljno, mislio si da je ljuta i da će je proći. Dani su prolazili, ali ništa, ni poruke. Zvao si opet, ništa.
Šetao si kroz grad i razmišljao o njoj. Čuo si trube automobila i živcirao se. Ko se to jebeno ženi i što koji kurac trube debili?! Pogledao si u jedan auto i vidio nju. U bijelom. Ugledala je i ona tebe. Osmjehnula se isto onako, kao prije. Polutužno i polusjetno. Sad si shvatio da je voliš. Sad znaš da si u svima samo nju tražio, sad znaš da je sve bilo i da će biti sivo bez nje, sad znaš šta je onaj osmjeh govorio.

Ne troši nepotrebno reči. Ne očekuje osmeh od kasirke, ne zaviruje u frižidere, rafove i sitnice na kasi. Ne zanimaju ga cene bombonjera i alkohola sa gornjih polica. Skroman i ćutljiv, Stoji mirno i nesigurno čekajući da dodje na red, ispred njega se otvara plastična kesa i guta pola vekne belog i malo mleko u tetrapaku. Nema za bolje. Smešta blic pod mišku, otvara izandjali novčanik...Pravi se da pretura po pregradama, iako zna da novac stoji samo u jednoj, uvek u jednoj. Zavara se na tren. Čeka tri dinara kusura i primećuje prezrive poglede nervoznih Rembrantovih silueta iza njega koje čekaju red. Iz plastificirane stranice novčanika izviruju radoznalo slike bivše žene i dece koja su sad već odrasli ljudi, koji su se sad već upoznali sa životom i čiji osmesi odavno ne blistaju kao na fotografiji. Primećuje ih nestrpljiva devojka tik iza njega i razmišlja kako je na nekoga podsećaju. Možda na nekoga iz osnovne? Čovek ispred uzima kusur i uz blago dovidjenja odlazi, i ona dolazi na red. Vadi na pokretnu traku kase šampon, dezodorans, nestle, uzima cigare...U ruci drži pola integralnog hleba koji čeka da bude zapakovan. Razmišlja kako je debela. Možda i više nego debela. Mora izbaciti ugljene hidrate, pola hleba za jedan dan je i previše... Daje karticu i čeka na njen povraćaj, iza nje stoji golobradi klinac, brucoš, pun testosterona i energije, gleda devojku ispred i misli da li bi je kresnuo ili ne, nije zgodna ali je odnegovana, ipak bi, zašto ne? Pristala bi na sve, verovatno je očajna zbog izgleda...Pazaruje paštetu, majonez, jogurt, domaćica keks i pola hleba, cimer mu je žešća pederčina i ne dele ništa. Zašto bi mu ostavio polovinu hleba kad je kreten, ko ga jebe neka kupi sam sebi. Plaća, upućuje kasirki osmeh koji ostaje da lebdi negde izmedju, neuzvraćen. Nije nešto, mada - karao bi je, što da ne. Ostavlja dva dinara kusura i odlazi. Sredovečni čovek stiže na red, ovlaš baca pogled na naslovnu stranu novina i mršti se, crna hronika ga zamara, fudbal je namešten i prestao je da ga prati, dobro zna da izbori ništa neće promeniti...Doktori ubili malu Nadju. Vreme nepogodno za meteoropate. Svakog dana osvojite blic stan...Susreće ispitivački pogled mršave kasirke koja netremice zuri u njega i u pola vekne hleba u njegovoj ruci, verovatno se pitajući šta je ovo danas i kakva je nju zla sudbina poslala na zemlju da je izrabljuju po marketima za sedamsto dinara dnevno. Rezignirano pita:

- Zar ste pola čoveka da jedete pola hleba? Nećete uzeti ceo?
- Ne. Nemam sa kim da ga podelim.

Злочиначко удружење мрзитеља биљака које заменом теза покушава да прогура свој настрани начин живота као нормалан. То су звери које немилосрдно чупају траву да задовоље своје погане потребе, и то без анестезије... еј, бре! Уместо да је косе, што би било безболније за јадну траву. И ајде што је чупају, него ЈЕДУ КОРЕЊЕ!!! Глед'о сам деду летос док је клао теле, прво га је одвалио мацолом по глави, да га ошамути. Теле касније, малтене, ништа није ни осетило. Деда је душа од човека. А не ко мој комшија. Једно јутро је улетео комбајном у поље сунцокрета са запада док су главоње пратиле сунце. Мучки, с'леђа... Е, такви ликови не треба да живе. У таквом свету не желим да одгајам своју децу. Сви ће јести јагњетину, чим израсту млечни зуби.
Еј, вегетеријанци, знате ли ви колико ембриона сунцокрета неће дочекати да одрасте због ЈЕДНОГ литра уља, а? Ти ембриони умиру у преси на крајње свиреп начин, само да би ви зачинили салату. А 50 литара свињске масти добијеш од једног јединог крмета.
Где је ту правда за биљке? Начин на који се убијају је средњевековни. Метал, па у живо месо. Без најаве. И то по дану, када врше фотосинтезу и када су најактивније. Ни једна животиња није то доживела од људи.
ДА СЕ КОЉУ БИЉКЕ, АЛ' НОЋУ, КАДА НЕ ВРШЕ ФОТОСИНТЕЗУ!!
Убијају се на најподлији начин. Оне не могу да се бране. Не могу ни да вриште док их кољу дрвосече. Осим тога, имаш дрво од пар тона које сјебе циганче од 40 кила. ГДЕ ЈЕ ТУ ПРАВДА И ВИТЕШТВО! Али за вегетеријанце та смрт је регуларна, а разбијено јаје је злочин, полизан мед је крађа!? О ембрионима биљака и цеђењу живота из њих, не могу више ни да причам.
Али, пазите, њихов изговор је: биљке немају нервни систем... Па, господо, да ли то значи да је све што нема нервни систем осуђено на сурову смрт самим рођењем. Да ли то значи да све што нема нервни систем може да буде живо поједено, без гриже савести? То је опасна дискриминација: "Ако не осећа бол, сеци га, кувај, пеци и једи на живо - нема проблема". Замислите да вас неко коље моторном тестером неколико минута, после вам скрнави тело, маже га некаквим смолама, спава на њему, и... фуууј.
А ту је и цвеће које се масовно дели као поклон и знак пажње. Људи моји, поклањају лешеве биљака које су само хтеле да оставе потомство за собом. Ајде да их одма убију, него им ни то није доста, па их одржавају у животу у некаквим вазама, да се што дуже муче. Да не говорим о томе да масовно ископавају посмртне остатке њихових предака, продају их по ненормалним ценама и после их СПАЉУЈУ. Ни мртва биљка није добра биљка.
Ал што је најмонструозније, узимају делове једне биљке и калеме је на другу. Молим вас лепо, кад су месоједи зашивали кокошију главу на тело свиње?! Гнусно!!
За разлику од вас, наше животиње умиру достојанствено. И нико их не једе живе! Наше животиње пре конзумирања прођу безброј посмртних ритуала: димљење, саламурење, конзервирање, печење и сл. Даље, могу данима да висе у излогу, да би им се у мимоходу одала почаст и да би им се гладни грађани Србије дивили. Зар то није дирљиво?

Jedan od bitnijih delova svakog motivacionog govora kojim se šalje u smrt topovsko meso specijalno, samo u tu svrhu dovučeno na mesto bitke.

Izgovara se tako što se prvi deo rečenice kaže glasno, a drugi malo tiše i uvek prolazi. E sada da li prolazi zbog niskog koeficijenta inteligencije mesa ili uzavrele krvi koja zagluši uši pred boj, ne zna se, ali masa kao hipnotisana trči ravno u smrt, dok je komandant posle naredbe za juriš, malo zastao da posmatra spektakl.

Ono što naši fudbaleri, sudeći po njihovom ponašanju na terenu, čuju dok publika uzvikuje: ''Ajmo, ajde, svi u napad!''.

Sarma od kiselog kupusa... Uz Nikolu Teslu, šljivovicu, Boj na Kosovu koji nikako da se završi već preko 6 vekova i genetski usađen inat, to je ono što svaki autentični Srbin smatra za svoj nacionalni zaštitni znak.

Ali, ako zagrebemo malo dublje po tom pikantno mirišljavom i dobro ukrčkanom loncu sa sarmama, možebiti pokapiramo i stvarnu istinu o tome gde je pravo mesto na geopolitičkoj mapi sveta za jednog autentičnog srpskog uživaoca gorepomenutog jela.

EU, Rusija, Azija..?

Sarma(ili turski "sarma", khm...) sasvim jasno asocira na to odakle potiče ovo jelo, tako da neka veća pojašnjenja o originalnom poreklu recepta nisu potrebna.
Ali Turci, kao ni ostali bliskoistočni narodi, uopšte nisu znali za kiseli kupus(ne koriste ga čak ni danas), a o tome da se za pripremu sarme koristi svinjetina, svinjska mast, suva svinjska rebra i slično, da i ne govorimo, iz svima poznatih razloga.

A svi dobro znamo da sarma nije ni za kurac kad je posna ili ne-daj-Bože od teletine!

Kiseli kupus, iliti kako ga u njegovoj postojbini Nemačkoj zovu, "sauerkraut", je nešto što sami Nemci misle da potiče originalno iz njihove pokrajine Baden-Virtemberg, mada se Strazburg smatra za prestonicu(Strazburg je bio kroz istoriju čas francuski, čas nemački).
Ali, opet ali! Nemci imaju krajnje bangljava jela od kiselog kupusa i sve se svodi na to da taj kupus jedu samo kao ribanac, a o tome da postoji neko složenije jelo od kiselog kupusa ni reči. Ponajmanje ne nešto što čak i izdaleka liči na srpske sarme.

Pomenuti su i Nemci i Turci...Pažljivom čitaocu je sasvim jasno da Rusi neće nigde biti pomenuti, a niti bilo kakvi Sloveni, niti bilo kakav slovenski ukus za jela.
Jednostavno, Srbi ne vole šči. Ni po receptu, ni po sastojcima.
Ali ne vole ni nemački sauerkraut kuvan u belom vinu, a niti tuske sarme bez kiselog kupusa i svinjetine.
To sve jedu samo ako moraju i ako baš ničega drugog nema!
Ukratko, jedemo mi njihova jela, nije da ne jedemo, ali samo pod moranje i na silu...nikako zato što želimo to sami.

Da li je život sa šifrom F prokletstvo ili blagoslov?
Blago onom ko rano poludi, sav mu život prođe u veselju. (?)

Psihijatrijske bolesti i mentalni poremećaji – šifre i dijagnoze od kojih okrećemo glavu uz “Pu, pu ne daj Bože”, sažalimo se ili se nasmejemo. Neki vide F samo kao slovo, neki kao životnu determinantu.

Postoje bolesti i poremećaji koji zahtevaju život u, za to predviđenoj, instituciji, ali postoje i blaži oblici istih, sa kojima se može relativno normalno živeti. Normalan život je, sam po sebi, relativan pojam. Postoje opšte prihvaćene norme, ali kriterijum leži u oku onoga ko posmatra i u sklopu koji procesuira informacije.

Krajnji stepen posvećene zabrinutosti i posesivnog čuvanja dragocenosti koje je homo sapiens u stanju da ispolji. Briga vođena instinktivnom gadošću pri pomisli o ulasku štrokavih kurčeva nadničara međ' bedra jedre osamnaestogodišnje kćerke jedinice, alabaster belog tena, sa par kilograma viška kao u renesansne lepotice, čuvane kao krunski dragulj u posedu umiruće engleske grofice, u strahu skrivane k'o novčanica od 100 maraka 1993. godine, i pored toga što je ta ista kćerka pretumbavajući kurčeve istestirala više amortizera Golfa dvojke nego omanja agencija za tehnički pregled vozila, stekla veći radni staž u jahanju nego čitava Družina prstena u pohodu na Mordor, i vlaženjem na rumene momke sa lokalne pilane prosula više ulja na platnu svojih skupocenih pamučnih gaćica nego svi majstori italijanske renesansne škole slikanja.

Možeš ti preldžiju odvesti u VIP ložu milanske opere, on će na slušalicama svoje Nokije pustiti Žareta i Gocija, umesto tragičnog prizora kad Romeo umire na operskoj sceni, on će gledati u njemu najbliže dekoltirane sise buržujske milfače. Od ljudi i mesta se može pobeći, ali od onog što je čoveku u krvi niko nije uspeo.

Još jedno čuveno sredstvo naše države, koje služi za uterivanje straha u kosti neprijateljima koji se drznu da napadnu našu zemlju, kako verbalno, tako i agresijom.

Po snazi je ipak ispod oštrog protesta, koji se ipak aktivira kao krajnja nužda i koristi se samo kada je ugroženost naše zemlje i naših građana na visokom, ali ne i najvišem nivou.

Razlike između ova dva naša oružja nisu samo u snazi, već i u tome ko aktivira oružje, pa se tako za razliku od oštrog protesta, rezolucija aktivira od strane svih političkih subjekata, a ne samo vladajućih.
Razlika je i u efektima koje imaju ova dva oružja, jer kod protesta, neprijatelj doživljava izuzetno jak strah i produženu dijareju, dok kod rezolucije neprijatelj oseti prvo neko pucanje u polnom organu, a zatim ga taj isti organ naglo zaboli.

Prihvatio razmenu dobara: ograničio slobodu svog uma i dela, aminovanjem mišljenja rulje radi ostvarenja određene sigurnosti koju sistem pruža i potkupljanja kajmaka od društvene krave muzare. Sleng nastao u paraleli sa jačanjem komunističke ideje na prostoru bivše Juge. Relikt iz doba kada je čovek sticao zaštitu partije, uprkos ateizmu postajao mali bog posedovanjem crvene knjižice, tri toma odabrane literature da se odma' vide sa ulaznih vrata, nepotezanjem škakljivih tema u Stojinoj birtiji i kačanjem maršalove slike dimenzija 40x20 cm na vidno i lepo osvetljeno mesto u stanu. On je podoban, on je zarad kupovanja prasećih butkica preko sindikata par puta založio Smederevac zbirkama narodnih epskih pesama iz pretkosovskog ciklusa.

Čim zima zagudi, neko stalno nalepljuje papir sa čudnim natpisom na ulazna vrata od zgrade.
Kad god izlazim, ja ga skinem.

Zbunjena osoba. Naime, Edip ne bi mogao da zna da li jebe majku ili sestru ili pak strica, koji mu je istovremeno i baba. Nivo zbunjenosti mnogo više kvlt od dva ludaka u buretu.

Kad dobijete cimera u zatvorskoj jedinici.

Svi smo mi pomalo decxko! Svi imamo svoje "decxko" momente.
Decxko je onaj lik što ne stavlja luk u pljeskavicu. Decxko je i onaj što se trpa u rč jer je pročitao u Bravu da je to dobro za ten. Decxko je i ona riba tamo što se 'vata sa čičom od pedes' godina. Decxko si i ti jer ne prihvataš decxka u sebi!

Ukratko, napravi neku glupost - i ti si decxko!