Trasiranje
Крчење пута ка врху, гоњен буржоаским пореклом или болесном, комплексашком амбицијом.
По неписаним правилима, богатство и углед у друштву се стичу генерацијама, од сиротиње до аристократије пут је дуг, треба бити стрпљив, еволуција траје. За неверовати је да је и код нас некада било тако.
Али ми памтимо само ове данашње тајкуне и(ли) мафијаше. Код њих је трасирање брзо и ефикасно, без скрупула. Додуше, не стигну да ошалују трасирано, уруши се пут иза, напред кад-тад дођу до провалије, а натраг не може.
Чукундеда је од наднице купио парче шуме на Романијским врлетима, да би прадеда исекао балване и терао за Београд као грађу, па је отворио столарску радњу и склепао уџерицу негде на периферији, чак тамо на Дедињу. Деда се школовао у Првој мушкој гимназији, па у Пешти, Краљевина га посла на Сорбону, те постаде помоћник министра у Влади. А онда дође '45-та и осорни скојевски комесар са Дурмитора, ''ослободилац'' Београда, прогласи деду за кулака и петоколонаша, стреља по кратком поступку и усели се у његову кућу.
Отац је провео живот носећи тешко бреме издајника, лишен већине грађанских права, а његов син данас једва саставља крај с крајем.
Комесарови потомци оснивају кланове по Сурчину и Јакову и имају доста утицаја у данашњој ''демократској'' власти. Трасирају. До даљњег...
