- Јована, можеш ли молим те да ми објасниш, зашто седиш на тротоару испред парка окружена гомилом папира, упаљача и бензина и једеш траву и земљу?
- Ово су писма које ми је послао мој човек. Знаш да је у Немачкој и да ми се јави сваке седмице, бар два пута. Ове седмице ми се јавио само једном телефоном, није послао ни једно писмо, почињем да сумњам да ме је већ заборавио. То ме чини нервозном и љутом, само трава може да ме смири,а не могу да чекам да се осуши, морам овако свежу да је конзумирам, нашао је тамо неку другу 100%, ја кад ти кажем, сад се јебу и уживају, док ја овде јадна сама чамим! Још су ми само ова писма остала, не могу да их гледам, да поднесем, не могу! Спалићу их сва! Себе ћу да спалим, не вреди ништа без њега, умрећу сама са мачкама! Неее!
- Исусе Христе! Девојко, немој да си дебил, човек није отишао тамо да се зајебава и проводи него да заради паре за твоје глупости, прекини јебено да драмиш! Благркх!