Душепогубна скаламерија склопљена од најбеднијег парчета дрвета, оронула, са попишаном постељином и фекалним мрљама.
Па, ипак тако пријемчива, удобна, јер не клати се ни лево ни десно. Стоји у месту, чврсто и гордо, призивајући хорде једноличних створења у свој загрљај, пружајући им неизмерну радост и усхићење.
Не осећају они смрад својих телеса, учмалост идиличне, идентичне свакодневнице, ни бол који им причињава, јер су одвећ навикли да га гуше привидном срећом произашлом из чињенице да још ништа нису изгубили. Ко јебе то што ништа нису ни добили.
Једину мучнину осећају у чињеници да се неко усудио протурити главу кроз труле прорезе дрвених решетки.