Svi smo mi nekad bili mali, i voleli okrunjeno. Da bude meko i nežno, da ne napada zubiće i pravi čudne ukuse u ustima. Da bude njanjavo, ko što smo i mi bili, kad smo bili nejač.

Onda su neki odrasli normalno, i ukapirali da su kao klinci ustvari propustali najbolje delove jela, a neki su odrasli kao pederčine. Da se razumemo odmah, ne pederčine kao homoseksualci, nego pederčine kao **pederčine** bez obzira na pol, seksualnu orjentaciju ili štaveć.

Oni bi ako mogu, da ne grizu. Da im mamica sažvaće i onda pljune u usta, samo da ne pregrizu, i ne osete neki jači ukus.

Kad udješ u kuću, i kreneš da jedeš sa nekim, i vidiš da leba polagano počinje da biva izdubljen umesto isečen, ili kolutiće korice po stolu, upoznao si pederčinu (još jednom, muško-žensko, nebitno). To čudo će da čerupa leba. Da skida kožicu sa pileta, i da se gadi na batake, da jede samo belo. Da sa pečenja skida slaninu, i da se hvata samo za meso. Da ljušti jabuku pre nego da jede. Uvek. Da ne jede povrće. Da od ribe jede samo riblje štapiće. Da voli kremaste i ljigave kolače. Samo njih. Samo da ne žvaće. Nikako da žvaće. Zube će koristiti da mulja.

Pogledaćeš malo detaljnije onda, i videćeš da ni oni sami nemaju koricu. Da su jezgro nečeg mekanog i okruglog, bez ikakve spoljašnje zaštite, bez ikakvog jačeg ukusa.

I na kraju ćeš se sažaliti na tu mlohavu masu i zamoliti Boga da mu oprosti i da ti da snage da mu ne opališ šamar.