Stariji čitali, mlađi igrali.

Iščekivni veznik.

Психички полу-поремећај у нашем народу опште познат као "бубице". Манифестује се кроз низ карактеристика, најчешће у виду потребе да се нешто уради без свесне жеље за тим или путем репетитивног понашања. Знате оно кад видите слику на зиду која виси помало укриво и попиздите зато што не можете да је исправите иако нема неке преке потребе за тим? То је компулсивност. Ако не можете да заспите због тога, то је онда опсесивност. Њихова комбинација понекад може дати веома интересантне обрасце понашања којe ће околина прихватити као језиве, иритантне или занимљиве.

Basket - not to be confused with košarka - je sport koji se igra na jednom košu čija visina zavisi od napaljenosti lokanlih šatro-crnaca koji se bese za isti, a pravila su jednaka pravilima najjačeg na terenu u tom trenutku. Za dobar basket su uvek potrebni jedan 'munja' (plej) i jedan 'šilja' (centar koji ne zna da hoda jer da zna sa tom visinom bi već igrao za neki klub i ne bi blejao na basketu ispred zgrade). Basket, za razliku od košarke, obično dobije onaj ko se bolje raspravlja i/ili napušava! Basket je inče multidisciplinaran sport koji pod određenim uslovima može da pređe u ultimate fight, street fight, WWF, kevatanje ili pravnu diskusiju (brate po novim pravilima to je dupla ...)

Пртљаг.

Веома посебан пртљаг. Онај који се носи на пут без повратка. Сад, многи од вас ће помислити да се ради о смрти, али не. ради се о бежању. Одливу мудрозбора и мудросера. Сиротињи која јури голи живот, мајсторима, професорима, докторима, обичној и необичној багри која је решила да своју срећу тражи другде. Да свој зној наплати и живи достојанствено,онако како овде никад неће моћи.
У ово побегуље се не могу укључити и деца гастарбајтера. Али њихови родитељи могу, ако су први у свој породици који су решили да оду. Нико се није родио са жељом да побегне одавде. Једноставно те нешто натера. Пробудиш се један дан, схватиш да имаш одређени број година, црнчиш и диринчиш поштено,баш онако како те је покојни ћале учио, а ни кучета ни мачета, ни рода ни порода, само тријестину година у гузици. То је све што имаш. ПОла живота проживео, где си био-нигде, шта си радио-ништа. А године иду све брже. Страх, бес, љутња, помирење, мисао, распитивање, одлука, и- пакујеш се. Гаће и једна фотографија у ранац, а слику дворишта спакујеш негде у глави, као и боју старог црепа и мирис липе. И пичиш.

Да се не вратиш.

Данашњи хумор на већини српских медија.

За разлику од инклузивног школства, где је циљ да се деца са сметњама у развоју не осете запостављено и одбачено и зато уче заједно са осталом децом, инклузивни хумор има за свој циљ да оно што би требало да је смешно само онима са сметњама у развоју, у процесу опште кретенизације, наметне свима као једино добро и прихватљиво.

Nekada davno, kada onlajn timske igre kao što je "Warcraft" nisu ni bile u planu, naša (i ne samo naša) siva emigracija je u dugim pohodima po belosvetskim, velegradskim ulicama tragala za mrvicama bilo kakve hrane, kako bi spojili jedan dan sa sledećim.

Bili su azilanti, begunci od režima (neki su to zaista i bili, a neki su se bogme malkice folirali), bez igde ikoga svoga da im pomogne, nisu znali jezik i nikoga nije briga za njih. "Eto vam", reći će im službenik zemlje u koju su pobegli, "evo vam ulica, mogućnosti su mnogobrojne." Ako posla i ima, kako ga naći? Kako se prehraniti.

Kockice šećera. Bele se kao biseri na ogrlici supruge lokalnog aristokrate, bogatuna. Primamljive su, tako bele i tako slatke. Stoje u posudi, samo čekaju da ih uzmeš i, umesto u kaficu ili čaj, sve strpaš u usta. Da tako prevariš stomak, da obmaneš sebe da nisi gladan.

Kockice šećera - samo neka ih u posudi bude. Makar samo jedna, ako već ne dve...

Najveći neradnik u grupi neradnika zvanoj "sindikalno rukovodstvo". Krivinaš koji je radio na nekom radnom mestu gde nema redovnih dnevnih obaveza koje svakako treba u toku dana završiti, ili je radno mesto takvo da celodnevna prisutnost nije neophodna. Dakle, predsednik sindikata je bio "Referent za ONO i DSZ (Opštenarodna odbrana i društvena samozaštita). Kad se to ukinulo, brže bolje je zgrabio (ne)radno mesto "Referent za protivpožarnu zaštitu", ili ako mu se posrećilo "Referent za zaštitu na radu". Ili ako mu se baš posrećilo i ima debele veze "Referent za ekologiju".

Pošto je po prirodi lenj, svaku proveru svojih radnih sposobnosti, ili vrednovanje rezultata njegovog (ne)rada shvata kao ličnu uvredu, i onda je jednog dana lupio šakom o sto i rekao "Ne može više ovako, da se poslodavac bahato ponaša i krši naša radnička prava".

Onda je počeo da ide na sednice sindikalnog rukovodstva, i posle par sednica, kad je najstariji otišao u penziju - stekao je prvu sindikalnu funkciju.

Posle se ide utabanim stazama: organizovanje merenja krvnog pritiska, svinjske polutke (tu se ugradi oko 10%), krompir i luka (dobar je 15%), a neretko i posteljina i posuđe (20%).

Kad treba zatvoriti sektor koji vlasniku kapitala stvara samo gubitak, i otpustiti veći broj radnika, on, kao glavni sindikalista, može da kaže "otpremnina od 150 EUR po godini radnog staža je sasvim fer ponuda i radnici će to prihvatiti". Ili, takođe može da kaže "250 EUR po godini radnog staža je sramna ponuda i mi ćemo blokirati celu fabriku sve dok se poslodavac ponaša nemarno". Dakle, sve je u tome koliko ga poslodavac potplati.

Za radnike, fabriku i sindikat ga savršeno zabole kurac, jedina mu je misao kako se što više nafatirati dok ga drugi, još pohlepniji i bezobzirniji neradnik ne otera sa mesta predsednika.

Kada on pokaže ponoć, princeza se pretvara u bundevu.

Mukotrpan proces vraćanja sa pauze, poslije 15-ak tura pića.

Skup različitih radnji koje služe da muškarca vrate na pravi put muškosti sa kog je nizom nesrećnih okolnosti skrenuo.

Jebiga, navukla te kurva na zdrav život i metroseksalni fazon. Uradio si to zbog nje. Na trenutak ti je čak izgledalo i da je to do jaja tako. Barem su oni sa TV-a govorili da jeste. Izdepilirao si se potpuno. Redovno si sek'o nokte na nogama. Prestao si da pušiš. Prestao si da piješ. Prestao da jedeš masno. Nisi više gledao fudbal. Možda samo malo Real, Barsu i Arsenal. Nisi ga ni igrao više. Da se ne znojiš.

Al patka. Otišla je sa drugim likom, još metroseksualnijim od tebe. Ovaj je vegan. Moderator Fb strane *Životinje su bolje od ljudi*. Spašava mačiće. Zna da uklopi boje. Ne zaboravi da stavi podmetač kada pije ceđenu pomorandžu. Gleda slike u *Art Zoni* sa uživanjem i razumevanjem, a ne kao ti da blene u njih kao kada je prvi put vid'o pičku. Zna šta da naruči u salad-baru. I šta sad?

Sad bi nazad kod drugara koji upravo sede, vare neku gandžu i igraju PES. Sad bi opet da upadneš na onaj termin u balonu koji se igra nedeljom od osam uveče i gde u devedeset posto slučajeva izbija tuča na pola termina, jer se igra Partizan - Zvezda. Sad bi da baneš u *Durmitor* sa ortacima i oljuštiš dobru porciju jagnjetine i jedno deset piva. Ili makar neku dobru punjenu pljeku da odereš u *Dafu*.

Ne očajavaj. Ako su ti pravi ortaci primiće te nazad u čopor. Samo treba da se očistiš i vratiš u normalan fazon, a to nije lak posao. Metroseksualizam je kao droga. Iako je u principu sranje i nisi ga voleo, navučen si na njega sada, ali istrajni ljudi mogu sve, tako da glavu gore i bori se. Pobedićeš.

Pokušaj opasnog uzvika, mladog, još potpuno nerazvijenog šištavca, kako bi u stilu nekog bodljikavog južnoameričkog guštera koji plaši protivnike naduvavanjem očnih duplji, pokušao da zaplaši onoga sa kime se zakačio i tako izbegao batine koje mu slede jer se kurčio bez pokrića.

Izraz koji se koristi za devojku koja je malo više popila na nekom događaju ili kada je izašla u grad, pa je ostala malo duže, taman toliko da se odvoji od čopora pa je muškarci kao vukovi merkaju i spremaju se za napad.
Kao i većina živih bića i devojke se najbolje brane u čoporu pa zato muškarci uglavnom čekaju da se jedinka odvoji od čopora da bi mogli natenane da pređu u napad. Jednostavno najbolje se prilike pružaju baš u to vreme kada su joj skoro sve drugarice otišle kući a alkohol radi i muškaraca i ženu.

Kad se keva žali na to što stalno pegla, a kad ti uzmeš da peglaš otera te u pičku materinu.

Danas su ti, prijatelju, u životu najbitnije karte. Da, da. Kakve sad karte, pitaš se ti?
Pa one za kartanje, iz špila. Što pre to shvatiš, to bolje za tebe.
Jer igrao ti ili ne, karte su već podeljene, i to najčešće na kvarno. Krupije je retko kad poštenjačina. Moraš igrati sa kartama koje su ti u ruci, dobio ih ti na fer ili neki drugi način.

Novu pedes' treću kartu ne možeš da izmisliš, samo ih je pedest dve. Džokeri kažeš? Oni su ti za odabrane igrače, za one za koje pravila ne važe, nisu za nekoga poput tebe. A dobro, šta možeš, pitaš se opet ti? Pa možeš da blefiraš, što i nije uvek najbolja strategija u ovom moru prekaljenih igrača, koji će te lako prozresti.

Zato, ako nemaš dobru ruku, drži se onoga sa dobrom. Drži se za njegovu kartu. Makar i sa dva prsta. Makar i za okrajak te karte. Možda te on provede kroz partiju, dve, tri, a možda i ne. Ali ako igraš sam, za sebe, ispadaš u prvoj. A da nastaviš dalje, nećeš moći bez uloga...

Na kraju, možeš i da varaš. Čak je u ovoj čudnoj masovnoj igri to i poželjno kod učesnika, ali samo ako umeš. U suprotnom, završavaš partiju i pre isteka iste, ako razumeš šta hoću da kažem...

Он се спушта. Брзо и ефикасно. Са небеских висина до нивоа мора, муњевито, елегантно као ветар. Невероватно. И интезивно. После сваког његовог спуста, људи унезверено гледају око себе, без икакве могућности да поверују у оно што су управо видели.
А онда... Отежано дишући, покушавају да дођу до даха. Количина трансфера блама којом Стенмарк зрачи је просто непроцењива. Нема те ситуације и кул тренутка који он не може да учини још лепшим. Другима. Себи га упропасти. Рођен са једним талентом, и од њега не диже руке. А то је самоиспаљивање.

Иза овог крајње политички некоректног назива крије се кафанска посластица која уз пиво у кафани легне боље него шамар уз будалу, боље и од помфрита. Неко би рекао боље и од ћевапа, ал да не претерујемо.

Посластица има уља, што јој даје добру апсорпцију алкохола. Има и вегету, лук и алеву, што отвара алавост за даље опијање.

Прича се да је кафеџија који је измислио цигански леба постао милијардер и ено га сад живи на Бахамима.

Временом се према овој кафанској занимацији ствара готово емотиван однос.

Ако у Вашој кафани не служе цигански леба, бежите. То значи да хоће само да зараде паре на шашавим пијандурама, вез бриге о Вашем здрављу.

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

1) Кад год печеш роштиљ на ћумур, дим иде право на тебе, где год да станеш
2) У мраку ћеш увек да удариш ногом или да се саплетеш о нешто мало, а чврсто и веома болно
3) Када зовнеш ону згодну и добру рибу са факса на кафу и да узме неке скрипте од тебе, попиће кафу, узеће скрипте и отићи ће

Život. Opisan rečima onih koji se u svojoj koži osećaju kao vuk u zamci iz koje ne može da izađe, makar pregrizao vlastitu šapu da bi se oslobodio okova koji su ga zarobili. Ljudi koje je život šibao do granice neizdržljivosti isti ne shvataju kao lepu i pozitivnu stvar u kojoj treba uživati dok traje, već kao neprekidnu nit boli koja ih svakim danom sve više pritišće. Kao uže koje im se steže oko vrata, a kojeg se ne mogu osloboditi ma koliko god se trudili. Za ljude ovog kova sudbina predstavlja baladu mrtvih vojnika, a teret koji imaju na ramenima nosiće do kraja vremena. Možda su se pokušali izvući, a možda su pak učaureni čekali neko bolje vreme koje je, opet, možda i došlo, ali ne za njih.

Nebitno da li im je život pogrešnim kolosekom krenuo zbog nesretne ljubavi, greške iz prošlosti ili loše startne pozicije koja im je ruletom života dodeljena - svima im ja zajednički imenilac da životu ne pridaju veliku važnost. Zbog svega što im se dešava i usled unutrašnje borbe koju svakodnevno preživljavaju polako se pretvaraju u krvoločne zveri, jer u kavezu samo zveri opstaju. Da su malo gore - bili bi mrtvaci, a ipak, svoju muku neće deliti sa vama. Kada ih pitate šta im je, setno će vam odgovoriti da se nisu naspavali i svoje muke sačuvati za sebe. Ipak, dovoljno su hrabri da se i dalje bore i grizu kao besni pitbuli. Glavna karakteristika im je da prihvataju činjenicu da im je život kavez u kojem su zarobljeni, ali ne i kavez čije rešetke ne mogu pregristi da bi se oslobodili. Borci.