Završila se još jedna radna nedelja. Otišao si kao i toliko puta do sada sa drugom u kafanu na po jednu.
Halapljivo navrćeš prvu rakiju. Ipak je radna nedelja gotova, valja se dezinfikovati. Malo ti se prospe i po bradi. Dok spuštaš čašicu i brišeš svoju bradu, vidiš jednu malu kapljicu rakije kako, poput suze, klizi niz spoljnu ivicu čašice. Ne znajući zbog čega, zagledaš se u tu suzu.
Navrnu i prva sećanja, ko zna odakle i zbog čega. Setiš se slike sa bukvarom i bojicama, dok si još maštao da postaneš pilot, drugara iz osnovne sa kojima si odavno izgubio kontakt, prve dečije žurke na kojoj si mešao crni i žuti sok, sve do prijemnog ispita. Onda srednja škola - prvo pravo zaljubljivanje, batine, prvo teško alkoholisanje, eksperimentisanje sa raznim stvarima, prvi prijatelji za ceo život.
Fakultet je bio najlepši period tvog života. Studentske žurke, zezanja, spavanje po ko zna čijim kućama, i prvi ukus slobode. Čini ti se da nije bilo memljivog podruma ili ćumeza u kom nisi stanovao. Posle izvesnog vremena, kada kupuješ stvari, više ne gledaš šta je najlepše, nego šta ćeš lakše preneti dalje u svom nomadskom životu. Osetio si po prvi put i šta znači biti gladan. I šta znači raditi, kada ti je kičma pukla preko studentske zadruge, ali si imao prvih par zarađenih crvendaća u životu. Saznanje koliko se teško dolazi do para te je i nateralo da se zabarikadiraš, ostaviš sve po strani i završiš fakultet.
Setio si se i NjE. Ko zna zbog čega i odakle se sad ona pojavila. Kao duh iz prošlosti, koji ti više apsolutno ništa ne znači, čak i ne možeš da veruješ da si sa NjOM ikada i bio. Ali ti je iz nekog razloga drago sećanje na NjU. I koliko god da ih je prošlo između NjE i ove sadašnje, TVOJE, opet ti je nekako draga i pomisao na NjU, i pored svih neprospavanih noći, muka, šetnji po zabitim uličicama samo da se izduvaš, sumnji, strahova, tuge... Shvataš da te je i to očvrslo, i da si zahvaljujući i NjOJ postao čovek. Čovek koji zna šta hoće, koji zna i da pati, da guta, drži u sebi, da bude strpljiv, ali i da uzme ono što želi.
I dođe ti teško kad se setiš onog malog i neiskvarenog klinca koji se slikao sa bukvarom i koji je maštao da postane pilot. Da je znao šta ga sve čeka i kakav će usput da postane, da li bi verovao? I da li bi danas umesto tog klinca plakala rakija kad mu dođe teško, ili bi taj klinac ipak smogao snage i zaplakao da je danas tu, samo da je znao šta ga sve čeka i čega sve da se sačuva usput?
Drugar te prene iz misli. Stigla i druga tura, a ti se zagledao u prvu čašicu.
Žurno brišeš suzu sa čašice dok je neko nije primetio, i nazdravljaš za kraj još jedne radne nedelje.
Ovo je rečenica kojom svi razgovori sa ukućanima počinju i završavaju se, a tiču se tebe. Kada se okreneš u prošlost, cela tvoja familija 10 kolena u nazad su bolji od tebe. Kao novi Ajfon i Nokia 3210, s tim što si ti ta mala Nokia.
Krenimo od pradede. On se školovao do 4. osnovne. Jebiga, smetovi, vukovi, vile i drekavci ga omeli na tom putu. On je sve mogao da postigne. Pošto su mu oca zadavili Bugari u ratu, na njemu je ostalo sve. Morao je da se brine o majci, bratu, sestri Marici, sestri Ljubici i sestri Nadeždi (koja se udade za onog što mu se ime ne spominje u kući, ali to je duga priča). Namirivao je stoku, kosio, orao i kopao, ali je ipak bio čovek.
A sad, deda. Sa dedom je već druga priča. On se čovek školovao za mašinbravara, upoznao u Trstu tvoju babu, oženio se, dobio tvog ćaleta i strica, radio u državnoj firmi, dobio stan, fiću na čekove i dočekao penziju. Jednom reči, pravi porodičan čovek. Pa, ti vidi.
I na kraju, ćale. Gradski šalabajzer. Odrastao na kaldrmi, završio fakultet, koji je u to vreme bio duplo teži nego ovi vaši, jebiga, komunizam, radilo se i učilo. Jurio cice, radio noćnu i završio u roku. Na radnoj akciji upoznao tvoju kevu, naravno, seksa nije bilo dok se nisu uzeli, pljuge nije ni mirisao, trenirao rukomet čovek, nije bio jebivetar kao ti. I da, služio je vojni rok 2 godine, nema tu tih civilnih i koje pičke materine. Ti. Ti si danas besan. Spavaš do kada hoćeš, izlaziš, vratiš se pitaj kurac kada. Ne juriš devojke, na produženoj godini studija si, ne šljakaš nigde, vojsku nisi ni služio (izvukla ti kevina koleginica sa VMA potvrdu da imaš deformitet cevanica i tabana. Prc, evo vam kurac da ja idem šest meseci po gudurima).
E, sad. Danas deda ima bolove u kostima, pije one kapi za vene i gleda Žikinu šarenicu. Ćale postao tehnološki višak, keva ga izdržava, puši tri pakle dnevno, juri Poljake iz iksa i dva plus drugo poluvreme. E, a kakvi ćemo mi biti...Da li će i nama naša deca biti besna i raditi sve pogrešno, ostaje pitanje na koje čekamo odgovor...
Našao sam je „na zgarištu ideala“, u namrštenoj kafani ispod mosta, gdje se gubi svaki miris tragovima dobrih duša. Sjedela je sama, na ćošku šanka, ispijala neko žestoko piće i mutinm pogledom sporo prelazila preko kafane ne razlikujući živu od nežive prirode. Između dva požutjela prsta napola ispušena cigara, čiji je dim , ponekad praćen nijemim pogledom, hvatao njene nedosanjane snove i podvodio ih svjetlu da ih surovo kažnjava.
Možda je nekad u ovu kafanu ušla lijepa djevojka i od tada više nije viđena. Sve što je žensko u njoj odavno su istrgali prestonički kerovi i svaki sebi u jamu izdajnički odvukao po jedan dio njene ljepote. Međutim, sama činjenica da sam ovdje, sa njom, za šankom, nije me stavljala u položaj da joj budem ni sudija ni dželat. Dakle, postao sam joj žrtva. Riječ po riječ nizali su se dani, ja sam redovno dolazio u ovu kafanu da se ožderavam isto kao i ona, a kad nismo imali novca popili bi pivu i kupili kutiju „Bond“-a i upustili se u duge šetnje koje su ponekad završavale seksom u jednoj od naših isposničkih ćelija. Bili smo dvije prosječnosti koje su svjesne toga, i koje su svjesne života proćerdanog na vjerovanje u ljude i sistem . Odlučili smo se na promjenu. Vjerovaćemo jedno drugom i čvrsto se držati za glavicu luka koju nam je život ponudio da nas izvuče iz ove bare.
Ja sam se trgnuo. Nije bilo lako, a njoj je bilo još teže. Vremenom, počela je da joj se vraća nekadašnja ljepota i dostojanstvo, a sa ljepotom počeo je i svijet da je se sjeća i da je podsjeća da joj nije mjesto u njemu. Ponovo iste priče, zasnovane na kasabalijskom ludilu. Prokletstvo lijepe žene u kasabi. Ali sve je podnijela hrabro i bez namjere da se preda, sad kad je ponovo počela da živi.
Uspjeo sam da je nagovorim da završi privatni fakultet, pa sam joj našao nešto poslića u državnoj firmi. Gurali smo jedno drugo koliko smo mogli. Postala je gospođa.Počeli smo da ubiramo plodove života, skućili se , zasnovali porodicu...
Godine su prolazile i mi smo se trudili da što duže ostanemo mladi i nadoknadimo sve izgubljeno.
Sedam dana prije 20 godišnjice braka saznao sam da me vara. Zapravo nisam htio sebi da priznam do tad. Sa mlađim kolegom sa posla. Ludio sam zamišljajući ga kako usnama prelazi svaki cantimetar tijela kojem sam ja udahnuo dušu. Izgleda da je ona mene voljela po službenoj dužnosti. Nakon par dana sačekao sam ga noću u haustoru, i slupao mu sve što sam mogao, gurnuo pištolj u usta i rekao tiho... -„Slušaj me prekosutra mi je dvadeset godina braka, šta god da si imao sa mojom ženom prekini, inače će pištolj biti tebi sudija a njoj milostinja“. Imali smo porodicu, dug brak. Jest da to nju nije spriječilo da me prevari, ali mene jeste da je ostavim. Riješio sam da zaboravim.
Godišnjica. Spremio sam sve, tj. makarone i šnicle. Ali sam zato stavio crveni stolnjak i zapalio svijeće! Pričali smo i smijali se , kako odavno nismo, bili smo srećni. A onda joj je zavibrirao telefon. Pogledala me je plašljivo, a ja sam se pravio da ne vidim. -Gdje ćeš? -Idem po glavno jelo. U odrazu ogledala zasijao je njen osmijeh. Sve što sam do skora osjećao počelo je da se urušava kao Vavilonska kula...
- I šta nam je glavno jelo?
Izvukao sam 7, 62. Cijev sa natpisom „Za komandanta Ristića od generala Mladića“ povukla se nazad devet puta. Osjetio sam spokojstvo, sa svakim ispaljenim metkom sve veće. Otišao sam po telefon da pozovem policiju, izvukao ga iz njene ruke i obrisao krv sa displeja... „Draga majko, srećna vam dvadeseta godišnjica braka. Žao mi je što nisam mogla da dodjem. Pozdravi oca“. Pozvao sam policiju, i ostao zagledan u plamen svjeće koji je treperio.
Neki tamo glagolski oblik u već dovoljno komplikovanom srpskom jeziku koji pretvara i najčešće korišćene reči u nešto daleko pametnije i uzvišenije.
Oh, sapletoh se. Šta to uradiste ? Igrah igrice, blejah na internetu. Da li sve naučiste kolege moje omiljene ? Desetku dobih dragi roditelji. Dobru ribu opalih prijatelji moji. Upropastih se od vinjaka policijo moja lepa.
Natpis na uredjajima za koje možeš da budeš siguran da će jedini da ostanu potpuno ispravni ako ti padne atomska bomba na kuću a odmah posle toga bude zemljotres i dve poplave. Obično su duplo teži nego isti uredjaji koje proizvodi bilo ko drugi i imaju specifičan kockasto-nakaradan dizajn.
Moj ćale je početkom osamdesetih kupio srpska kola i ruski punjač za akumulator. Već desetak godina kola može da upali samo plamenobacačem pa stoje parkirana ispod drveta a punjač još uvek radi odlično bez obzira na to što je meni prošao kroz ruke.
Rođenje-1 godina: Baciš prvi pogled na novi svet oko sebe i zaplačeš se; bacaš iz usta sve što nije sisa; bacaš u pelenu sve što ti se nađe u stomaku.
1-3 godine: Bacaš prvi korak; bacaš sve što ti naiđe pod ruku; baciš pelenu; baciš sisu.
3-7 godina: Baciš flašicu; prestaneš da bacaš sve što ti naiđe pod ruku, a počneš da bacaš samo bitne stvari (peglu kroz prozor, lampu sa stola, ključeve od auta u WC šolju); bacaš loptu; baciš lizalicu na pod plavom čuperku u vrtiću.
7-14 godina: I dalje bacaš loptu; baciš pod krevet knjige posle završenog razreda; bacaš prvi šmek plavom čuperku iz vrtića, sada iz istog odeljenja; bacaš loptu; bacaš loptu; bacaš loptu; bacaš ga u WC šolju.
14-18 godina: Izjavljuješ ljubav crnom čuperku (ista, samo se ofarbala da bi bila kul) i bacaš porno časopise pod krevet gde su knjige, ovaj put trajno; bacaš čuperak na krevet; bacaš prvi kondom u WC šolju.
18-25 godina: Bacaš mnogo kondoma u WC šolju. Poslednji koji si bacio bio je onaj koji je pukao; crni čuperak baca bidermajer.
25-65 godina: Da bi nahranio onog akrobatu što je pobegao iz poslednjeg kondoma pre nego što si ga bacio, bacaš sve za šta se plaća – smeće, džakove, zemlju lopatom; sve ređe bacaš plavi čuperak (prestala da se farba) na krevet i najzad prestaneš; bacaš račune i priznanice za plaćenu struju.
65 godina: Bacaš lopatu; bacaš prvi ček od penzije.
65-80 godina: Bacaš mnogo čekova od penzije; ponovo uzimaš lopatu i bacaš njome zemlju u grob sedog čuperka (priroda je ofarbala).
Ova vrsta ljudi koja je nažalost u izumiranju predstavlja sredovečnog, redovnog gledaoca svog lokalnog tima koji sve svoje frustracije (žena ga nervira, deca ne uče, komšija ga sudi, braća ga ne poznaju, šef ga podjebuje ili penzija ne stiza, Kosovo prodato, Evropu ne vidimo skoro, skupa kafana, računi neplaćeni, bojler pokvaren, krompir i paradajz skupi...) leči na taj način što sudiji i bilo kom igraču koji se iole ističe od drugih* iz sveg glasa, svih 90 minuta psuje mater, mrtvu decu i leve noge.
*psuje igrača jer je 1)ćelav, 2)farban, 3)dugokos, 4)maneken, 5)visok, 6)nizak, 7)ne ume da igra ili pa 8)mnogo dobro igra i slično...
1)Ćelčoooooooo! Od steroidi li oćelave! Ma boli te kur ne ti smeta kosa ko na ovoga skublju do tebe! 2)Panjković akademijo! Pederu! Narkomane! Idi na paradu pa tamo igraj guzenje! 3)Rafoooooooooooooo! Ne ti je ovo šljaka! Idi igraj tenis! Ne puštaj vaške po teren! Narkomane! 4)Ajde be ko snaška si neka! Doktore, počešaj ga po muda odma će se digne, ništa mu neje ! 5)Buzdovane! Ti li ovde Žigića glumiš! Iz koju li šumu pobeže od drvoseče!! 6)Zgazite be ovu vašku što ripa po teren, pizda mu materina! 7)Abe treneru što si ga puštija ovoga...veze nema!Jebo ga menadžer u dupe! 8)Što glumiš ludilo, ti li si neki Maradona ovde! Četvorke pa koj mu se kur misliš, pa li skrši mu noge pleme li mu jebem!!!
I na kraju najjače: Sudijo, begaj doma, žena ti se jebe s drugoga!
Prvo-Smisao, inspiracija i autor onih pornićarskih slika u „Blicu“ Drugo-Smisao, smisao i smisao pesme „Naslednica“ gospođe Lepe Lukić Treće-Žarko Obradović kao ministar prosvete (Zašto zaboga?!)
- Intervju (sa fotografijom): „Sonja Liht o geopolitičkoj situaciji u Stepojevcu“ Demanti (sa fotografijom): „Bidža-Sonja Liht laže!“ Feljton (dvadeset prvi deo): „Keruša Mila napokon može da diže patrljke i piša uz platane“ Šokantno: „Liliputanke otrovane olovom iz mesa delfina rađaju mrtvu decu!“ Fotografija sisate nemačke kurve iz osamdesetih uz komentar: „Mene Liliputanke ne bi rađale otrovane olovom iz mesa delfina mrtvu decu“
-„Briši, briši suze s lica Ja sam tvoja naslednica Majko druga, majko mila Kao da si me rodila.“
Ono što će svaki dobri i požrtvovani roditelj, kada napravi neko sranje, da uradi, jeste da odgovornost sa sebe odmah prebaci na svoju decu.
„Deca pokvarila nešto“ je prvo što će vrsni pedagog reći majstoru koji je došao da opravi pokvareni kompjuter, TV, šporet, peglu, itd.
Nakon završene opravke, deca se dovode pred majstora i glasno se kritikuju i omalovažavaju dok im genije koji leži u liku njihovog oca(majke) održava moralne pridike.
- Ajde, majstore, čekamo te ceo dan. Pogibosmo. - Zdravo-živo! Šta je s kompjuterom? - Ma deca ga nešto rčkala, pa ga prejebala, majke im ga. Ja im vičem ne dirajte, a oni ne slušaju. - Daj da vidimo
(Majstor prilazi, ispituje uređaj i ubrzo otklanja kvar. Roditelj poziva svoje čedo)
- Milojice! Dolazi ovamo! Pogledaj majstora! Više on neće da dolazi da ti popravlja ako pokvariš. Ima on čovek svoje obaveze. Ne smeš ništa da pipaš da opet ne zasereš, je l' da majstore? - Pa nije baš tako, ne mogu to deca da pokvare, to je pre... - Ma mogu, kako ne mogu! Ovaj moj, majke mu ga, i metlu može da pokvari. Da nisi pipnuo više! Aj sad mrš u sobu, pizda ti materina! Izvini, majstore, ne znam šta da radim, da l' da bijem il' da ga vezujem. - Ma dobro... - Kurac dobro. Žena je kriva, ona ih razmazila, pizda joj materina, sve im uvoljava...
Crvena, 'iljadarka, Vajfert, ali u jednini. Sama za sebe, usamljena poput asocijalnog Rušanjca na koncertu alternativnog benda u sali Doma omladine, izgubljenog u odsjaju crvene farbe za kosu riba koje mirišu na voćne kupke i duvan.
Tričava, razdrndana, spremna da bude potrošena na marginalne stvari, ali opet u podsvesti jednog siromaha veličana, jer jebem mu mater, ne može da bude malo ako ima četiri cifre.
Deda se isprsio i našao za shodno da na taj način nagradi čitavu godinu provedenu u čitaonici, Galatasaraj je dobio Bešiktaš, nebitno. Dobio si je, imaš je. Jebena crvena, ona je glavni adut tvoje večeri. Danas vredi samo deset jevreja, ali zahvaljujući njoj ćeš da cirkaš, naduvaš se, voziš se taksijem od Bulevara do Opova, ili da uradiš neko slično sranje koje potvrđuje da tvoje sitne, paorske želje samo dodatno potvrđuju tvoju prosečnost. Znaš da ne možeš, ali kurva se i dalje crveni, daje taj manijački bust kao nekad. Danas je samo gajba piva, a i dalje se busa kao da vredi par pristojnih patika, krv li joj jebem crvenu.
- Večeras Pera završava skank, matori se isprsio somundaru.
Izraz koji opisuje mladost i ljubavni život naših baba i deda čiji smo i mi proizvod. Nijedan deda ti neće otkriti kako se upoznao i zabavljao sa babom. To je tajna. Taj vakuum između begendisanja i svadbe se jednostavno šifrovano zove: "Igrali u kolu jedno do drugog".
Unuk:"Deda kako si se ti zabavljao sa babom?" Deda začuđeno: "Kako, kako!? Prvo se gledali a posle igrala u kolu do mene!" Tišina... Saznanje da je on iz jednog odigranog kola našao ženu svog života poražava. Danas, šezdeset godina kasnije, njegov potomak mora da dubi na glavi sa ružom u ustima u zakupljenom separeu ne bi li ovlaš prešao preko nečijih sisa. A on...On iz jednog običnog fingeringa babine ruke dok je skakao u kolu dobio ženu koja mu pere noge bez pogovora i rađa po petoro dece. E zato njima nije jasno: čemu današnja narkomanija, čemu kasni izlasci, čemu ladan beton. Zato njega i zovu Matori a nas običnom omladinom.
- Tango je tužna misao koja se pleše. - Kolo je vesela igra koja sise trese.
