Stara, mudra rečenica kojom se možda i najslikovitije objašnjava pojava da ćeš bez obzira koliko si dobrih stvari uradio nekada, uvek ostati zapamćen po onome što si zasrao jednom, i to debelo.

Neka si i sto riba spavao, dovoljno je jednom da kresneš u bulju i automatski si peder. Nema ti spasa.

Pojačavanje zvučnika na maksimum kao odgovor na komšijsko gledanje “Talenata” “Operacija” i ostalih “Glasova” sa televizorima otpanjenim do daske.

Artefakt koji je, ako si ga posedovao pre desetak godina, znao da efektivno produži tvoju nevinost za 12 do 18 meseci. Danas je dokaz u korist one teoreme da ako si muško ista stvar može da te jednako loži i sa 8 i sa 35 godina. Takođe u ovom prejudiciranom svetu redak pokazatelj da ne moraš da budeš ogroman geek da bi se ložio na gnolove, troglodite i zmajeve (iako, ako si prepoznao sve tri kreature kosmičke šanse kažu da to ipak najverovatnije jesi).
Sećam se leta gospodnjeg kada sam uhvatio svoju prvu sisu na golo, i okupljanja na terenčetu isto veče sa društvom kada sam se prvo pohvalio kako sam našao 1300 impova na mapi (hiljadu trista impova jebote, na 50-ak pajkmena i par arčera to je kao da si našao 500 maraka u blatu!). Do danas mi se to nije ponovilo,....mislim na hvatanje sise na golo. Uglavnom zahvaljujući Herojima.

Inače igra koja bi mogla da udje u kategoriju "za pikanje sa olabavljenom rukom dok slušaš neku muziku", da soundtrack nije brutalno seksualan i verovatno bolji od bilo čega što bi sam pustio u vinampu. Doduše, dizajn likova malčice pati od sindroma "dizajneri su se smorili negde na pola puta", pa se prelepo dizajnirani arhandjeli, krstaši i grifini progresivno nastavljaju u "one dildoe ogrnute u crvenu salvetu" i "iste one grifine samo sa nekom kao vatricom preko".

I ne, ako si oženjen, završavaš arhitekturu i otplaćuješ razne kredite i i dalje te uzbuđuje da biješ guštere minotaurima i skupljaš kristale i lobanje po mapi, ti nisi kreten, ti samo ceniš prave stvari, i ako neko misli da sam geek, može samo da mi castuje chain lightning na balistu. Ionako, u ovom svetu koji se možda bliži smaku/delimičnom uništenju, igrači Heroja su jedna od retkih populacionih grupa koja zna da preživi po nedelju dana bez hrane, vode, seksa, svežeg vazduha i sunčeve svetlosti.

Đorđe Balašević. Tipičan primer Balaša.Alfa Balaš. Priča jedno, radi drugo.

Ni sam ne zna koliko je velikih ljubavi opisao u svojim delima. Ljubavi koje je neke možda zaista i proživeo. Voleo je lepe, daleke, nesuđene. I ljubio ih je i gubio, i vozao na biciklu, i pisao pesme. I pratio na stanicu, i vijao po belom svetu, i špijunirao dok se kupaju. Sve je to naš Balaš radio.

A onda se oženio sa Oliverom. Oliverom koja glumi neku ribicu potpuno suprotno od njegovih sirotica. Oliverom koja je garava samo kad izađe iz solarijuma. Oliverom sa kojom se mimoišao jedino kada je ona kretala u prvi razred, a on na faks. Oliverom čiji ćale nije prota.

On je brate zauzet. Obaveze, ovo ono. Stalno mora nešto da obavi, da završi. Toliko je kul da nema vremena ni za piće, ni za fudbal sa ortacima. Baron pre svega.

Uvek je u žurbi. Rokovnik mu je pun. Još dva komada, sa sve ispisanim koricama i marginama, je ostavio kod kuće. Teže je doći do njega nego do glavnog slobodnog zidara u pauzi između vladanja svetom i nameštanjem teniskih fjučersa. Pre će te Raizinger častiti pivdžanom za osvojeno prvo mesto na takmičenju za mister univerzuma, nego prezauzeti ortak.

On ne spava. Stalno zuji, juri. Klinkice, matorke, časovi solfeđa i novinarstva. Teretana, bleja, teretana, cepanje drva sa ćaletom, komšijom, bratom od ćerke kevine kolegince. Moguće ga je uhvatiti na kafu, kao i skinuti Švarcijevoj ćerki nevinost pre braka. Jedino što ostaje je da mu, posle spiska obaveza, dužeg od novogodišnjih želja dece iz Afrike, kažeš da ćeš kontaktirati njegovu sekretaricu.

Da se odmah razumemo, dokolica je jedna sjajna stvar. Ne traži vodu, hranu, pažnju, brigu, sisu, a opet, čini te srećnim i zadovoljnim. I sad, kad uzmeš da budžiš tu sjajnu stvar, dobiješ njen najsvaršeniji apgrejd - umetnost.

Legneš uveče sa mišlju da sutra konačno u svom životu promeniš nešto. Al ne u smislu da počneš da učiš, zarađuješ, praviš dugoročne planove sopstvenih finansijskih tokova, tražiš ženu svog života, koja će ti izroditi decu vaših života i slično. Ne. Legneš sa mišlju kako ćeš od svakodnevnog sedenja satima pored kompa, zevanja u tv, popunjavanja tiketa, češanja čmara, drkanja na azijatkinje koje svršavaju sa tanjiračama međ nogama i slično, napraviti neku toliko dobru grotesku koja se može nazvati umetnošću i koja će te, što je najbitnije, zadovoljiti u potpunosti.

Ustaneš u neko ludo vreme, recimo 7 i 44. Obaviš jutarnju wc rabotu, napraviš neku kereću klopu, skuvaš čaj umesto kafe. Onda razmontiraš komp i skembaš ga u orman. Takođe i tv. Ortacima pošalješ grupni sms i kažeš da danas nećeš s njima da igraš na Barsu i da gađaš nedobitnim tiketima sisatu radnicu. Izvadiš bateriju. Napuniš kadu vodom. Ubaciš bateriju u vodu i staviš ruku. Ne udara, jebiga. Ispišaš se u vodu jer je slana voda bolji provodnik struje. Opet ponavljaš proces. Opet ništa. Nema veze, teraš dalje.

Odeš na neko stovarište građevinskog materijala i kupiš 50 kila peska, neke letve, kanap, i visak. Prospeš onaj pesak u dvorište, lepo ga poravnaš i iznad njega sklepaš Fukoovo klatno. Izbaciš ono metalno govno iz ravnoteže i čekaš. Uzmeš lupu i gledaš da l klatno uvek opisuje trag po istoj putanji il malo odstupa. Jebiga, teško ćeš išta videti, klatno je previše kratko. Za nekih 60-ak metara cirka. Nema veze, teraš dalje. Naravno da znaš da Zemlja vrši rotaciono kretanje. Odeš na tavan i nađeš stari globus. Staviš šešir na glavu i šutiraš ga kao Čaplin u Velikom diktatoru. Pevaš naglas D vrld iz majn, iako znaš da je Geta peder koji se samo spava u dupe i u čmar. I u rektum, dabome.

Tok događaja se nastavlja. Odeš u prodavnicu, kupiš 2 obične plazme. Samelješ ih. Izmeriš dobijenu masu i podeliš sa 300. Izračunaš koeficijent korisnosti mašinice za mlevenje. Izađeš napolje i vikneš "Eureka". Odeš na trafiku i kupiš Eureku. Rešiš belu ukrštenicu, koju si kao mali uvek preskakao jer je preteška. Nastavljaš da dominiraš. Izvadiš cigle iz TA peći, kao i motor. Zaklopiš peć i uzmeš je pod mišku. Šetaš gradom sa pećkom pod pazuhom i očaravaš svet svojom snagom. Vratiš se kući. Legneš na kauč i ispituješ savitljivost sopstvene kičme. Teško ide al nekako si uspeo da lizneš glavić. Probaš spermu. Al ne samo probaš. Pojedeš je bez leba.

Pade i mrak. Sreća pa je vedro pa se setiš magarca iz Laku noć deco i odeš da brojiš zvezde. Svakoj daš neko levo ime, pa kad ih prebrojiš, pokušaš da se setiš koja je koja. Sigurno si u pravu, jer nema dokaza da si pogrešio. Osećaš se neverovatno ispunjeno. Vrneš se u kuću i skuvaš čaj od belog sleza. Da, od onog govneta kojim te majka kljukala kad se kao mali prehladiš. Staviš onu plazmu u njega. Nadrobiš i malo cigle iz TA peći. Izađeš napolje, sedneš u pesak i gurneš onaj pendulum da se klati. Gledaš. Boli te kurac.

Нискобуџетни демо коитуса овековечен као клише домаће кинематографије.

Интимни сусрет два напаћена бића која је социо-економско-политичка ситуација спојила и малтене приморала на то. Тај... Чин. Двоминутни немушти грч полуодевених протагониста. А-капела гротеска са ужитком у траговима.

Он је хипстер, неприхваћени, летаргични мангуп, навијач Металца, шиптар. Лице му одаје муку над неодложном обавезом, глађу коју мора да утоли. Кратким и одсечним покретима се готово кришом примиче и одмиче, уз пригушено дахтање. Он не јебе, он тужно воли.

Она, у суштини фина девојка бираног имена, можда Ива или Софија, ломи карму на пола и даје се, готово да статира, попут принешене жртве. Стење као рањеник. Њен поглед се супротставља његовом, а затим губи фокус.

Све траје кратко, инсектски кратко, секс је прејака реч за ово инстант трење. Завршни потез и кратка станка. Његово тело попут леша сваљено уз њу. Крај. Дувански дим. Јединке се разилазе уз облачну мелодију домаћег кантаутора.

Играју и: бубрегаре, разбарушена коса, размазана шминка, двосед на развлачење, паклица Века, сисе.

Fenomen koji vekovima fascinira srpski narod. Predstavlja skup krajnje neobičnih i fascinantnih osobina i oblika ponašanja. Nemci dolaze na posao na vreme, ne izlaze sa posla i ostaju do kraja radnog vremena. Ne bacaju đubre po ulici, poštuju saobraćajne propise, smatraju korupciju za negativnu i antisocijalnu pojavu. Ne parkiraju se na travnjacima. Kada igraju fudbal, igraju do kraja utakmice - kada prime gol, ne padaju u očaj, a kada ga postignu, ne počinju sa slavljem dok se utakmica ne završi. Sve u svemu, jedan jako neobičan i zadivljujući narod. Radili bi i mi tako, al' ne vredi... to mogu samo Nemci.

Крај још једног викенда, припрема за нову радну недељу.
Жуто светло сијалице од 40 вати. Две собе под кирију на крају вагонске куће у радничком насељу. Купатила нема, клозет је на само 20-ак метара. Маторци шљакери у индустријском граду. Банана-жути кец са талијанским мотором. Црно-бели лампаш 'Руди Чајевец'. Искрин радио.
Купаш се једном недељно, јер тако си у могућности. Дајеш бактеријама времена да се развију у анти-тела. Навучеш понекад прехладу или бронхитис, али то ти је од промаје. Или ако ниси пресвукао поткошуљу после фудбала.
Заушке и богиње прележиш са пола одељења у исто време. Колена већ од среде попримају браонкасту текстуру. Гриње, полен, коштуњаво воће, јаја и млеко конзумираш у енормним количинима. Алергичан си једино на вапаје да уђеш у кућу.

Mnogo zajeban dan.
Ustaješ ujutru na posao umoran k'o pas. Pokušavaš da upališ auto, kad ono neće. Setiš se da si ispao som što sinoć nisi natočio gorivo. Treba imati pamćenje kao slon pored onakvog posla.
Pravac na autobus. Jedva ulaziš, stisli se ljudi k'o prasići oko krmače. Naravno kasniš na posao. Ulaziš u kancelariju, kolege blenu u tebe k'o tele u šarena vrata. U tom ulazi šef šepureći se kao paun i počinje da sere k'o foka. Pita te što kasniš, ti kažeš da si spavao kao jagnje i da si hronično umoran, kao konj. Potom ti kaže da nema opravdanja i da će ti sledeći put skinuti 20% od plate.
Dosadan je kao muva. Pitaš se dokle ćeš biti crna ovca u toj kancelariji.
Ceo dan radiš kao mrav da bi se opravdao. Zabio si glavu u papire, k'o noj u pesak. Ne ideš čak ni na pauzu iako si gladan k'o vuk.
Konačno, kraj radnog dana. Istrčavaš k'o zec da bi stigao na autobus, koji naravno uvek pobegne, pa pobesniš kao ris. Čekaš drugi autobus k'o kvočka na jajima. Konačno se pojavljuje. Lešinari oko tebe su zauzeli sva sedišta. Ni komarac ne bi više mogao da stane. Zadnja stanica, vučeš se kao kornjača do kuće. Stižeš kući i vidiš da ova ćurka tek sad stavlja ručak. Odlaziš pod tuš jer smrdiš kao puma. Posle tuširanja ležeš k'o mečka u svoj krevet. Dolazi ti žena i kaže da do ručka ima vremena da se malo poigrate mačke i miša. Džabe, kad ne može da se digne patka...

Ситуација у којој узмете чабар прислоните га уз рч и прднете.

Kataklizma.

Najtolerantniji ljudi su najveće zlo koje postoji, kada im konačno pređeš crtu. Bež' tada k'o đavo od krsta. Kad se mentalni skelet slomi u njih, a ti si za to krivac, budi spreman da budeš podignut metar u vazduh, a bačen 5 u rikverc.

Dobričine imaju taj talenat da mogu da trpe enormne količine govana od random ljudi i da sve to apsorbuju kroz osmeh, šalu, anegdotu ili pivo, inteligentnu ideju i analizu.
Sad, postoji caka kod te sorte.

Za razliku od normalnih ljudi, koji imaju kratak fitilj i prekorače mentalni limit svake nedelje, brzo popizde a još brže ishisterišu i vrate se u mrtvu rutinu, dobričine to rade drugačije. To se skuplja godinama, ponekad čak decenijama, negde pod neki tepih u kori mozga. Nema delete opcija, samo se gura na C particiju, megabajt po megabajt, nesvesno. A kad se hard jednog dana zatrpa do poslednjeg bita, e onda ide zabava.

Ako su normalni ljudi kašikara po pitanju eksplozije, dobričine su onda neutronska bomba. Od nasmejanog brke do ludački nasmejanog brke sa nasumično pokupljenim alatom iz radionice u par sekundi.

Ekstremno trpljenje govana dovodi, logično, do ekstremnog pražnjenja nad govnima, što opet, logično, dovodi do zadovoljavanja neke kosmičke pravde, iako ima haos potencijal da u toku radnje bude napravljeno mnogo prekršaja za dugotrajnu robiju.

Симболичан отклон од свега. Зидање баријере од свијета који те је упропастио. Потез којим дајеш до знања свом уму да си се предао. Склопићеш очи и чекати да се деси оно што мора. Сам. Помирен. Тих... Склопљених очију.

Зашто мртвацу затварају очи? Јер му је све једно. Тамо гдје он путује, ништа се не добија на лијепе очи. Мада, мање је језив са капцима преко јабучица. Нама. Њему је све једно, рекох.

Онај ко те гони не хаје за твоје муке. Било да је у питању жив човјек, било да је у питању онај у твојој глави. Борићеш се дакако. Сви се боримо. Неко до краја живота. И онда изгубиш. Од кога? Лоше мислиш. Смрт је побједа. Нема мука јел де?

Склапање очију је побједа. Симболична смрт. Само, склопљених очију можеш умријети милион пута. И сваки пут побиједити. Оног тренутка кад докажеш себи да више ништа није важно, да могу да ти ураде шта пожеле, побиједићеш. Себе. Њих. Постаће небитан онај коме дугујеш. Нека дође, нек ти поломи прсте. Може. Нећеш марити за звјери које ти походе снове. Нека дођу, нек те престраве. На крају крајева, умро си. Шта могу да ураде мртвом човјеку?

Умро си. Склопио очи. Сад иде финта. Научена из видео игрица. Проста. Отвори очи. Прогледај. Родио си се. По милионити пут рођен опет видиш свјетлост. Чујеш звук. Осјећаш мирис. Умро си а ниси сатрунуо, родио си се а не ниси усрао пелене.
Видиш, магија.

А сад склопи очи, предај им се. Па се опет роди и радуј се, јер живот је радост. Дар. Само је некада тешко, зато учи финте да га зајебеш. Као Џорџ Бест мутаве бекове.
Бест је јебао живот.

Videće, al' malo sutra, jer je ovo uvertira u kuknjavu nekog od pokojnikovih najbližih pri ulasku ljudi u kapelu.

Sposobnost da se vaši gosti osete kao kod kuće, iako je upravo to mesto gde želite da oni budu.

Legendarna replika Pavla Vujisića u domaćem filmu, gde ga nastavnica poziva na razgovor u vezi problematičnog deteta valjda.
Ovo je tako iskren, prost i nedvosmislen odgovor i opravdanje za izostanak jednog običnog, vrednog i mučnog pripadnika radničke klase, apsolutno primenjiv u situacijama kad želimo da izrazimo najdublji bol u kurcu za fensi hepeninge i slična sranja novopečenih pripadnika domaće "elite" .

Фиренца, Италија. Екскурзија у четвртом разреду гимназије. Већ је средина новембра и последњи знаци топлог времена и михољског лета су прошли. После лаганог доручка и обиласка неколико историјских локација посету настављамо у галерији Уфици. После више сати боравка у затвореном простору коначно излазимо напоље. Истог тренутка оштар јесењи ваздух замењује устајали ваздух из галерије и узбуђује чуло мириса. Топли зрак сунца после ко зна колико времена први пут пада на лице, лагано га милујући. А у позадини виртуоз на гитари свира ову ствар, која се одбија од старе зидове ренесансних зграда будећи поново дух старе Италије. Жмарци ти продилазе целим телом. И тада се то догађа. Један од оних ретких тренутака апсолутне еуфорије, благостања и среће. Не знаш зашто али једноставно си срећан. Као да је неко руком однео сваку могућу бригу на свету и оставио те у том једном невероватном тренутку, којих нећеш доживети превише у животу али за које вреди живети. Хришћани кажу да су нам ти моменти Божји начин да нам покаже како је живети у рају. На далеком истоку би то можда назвали нирваном. Ја ипак томе не придајем толико на драматичности. Једноставно такве тренутке волим да назовем Када се све коцкице сложе.

Koliko puta ti se desilo da kada čuješ ovaj zvuk u gradskom prevozu, počinješ da se hvataš za telefon u nadi da tvoj telefon zvoni? Koliko si puta dobio lakat od nekog oko sebe zato što taj isti misli da je njegov telefon zazvonio? Kada bi podigao pogled video bi da svaki drugi trenutni stanovnik busa poteže za džepom sa istim razlogom kao i ti. Svi imaju istu melodiju. Istu. Svi. Isti.

Bojiš li se da promeniš melodiju kako te ne bi drugi osuđivali? Bojiš li se da promeniš mišljenje, jer nije opšte? Jer ne misle svi tako?

Naravno, lepo je u sredini jer je toplo. U gužvi ljudi. Međutim svako mišljenje je bolje nego nikakvo. Ili nametnuto. Ili ćeš do Sunca ili do pakla. Tamo je toplo takođe. Čak i toplije.

Ipak, kad bolje razmislim, možda je bolje da tamo ostaneš. Jer, što više ljudi ima u sredini, toliko je lakše se odvojiti. I biti primećen. Bolje po mene. Ali i po one koji nameću mišljenje sredine. Što više ljudi stoji na dasci njegovih mišljenja, to je taj stabilniji iznad provalije. Jer živi od tebe. Od mediokriteta koji stoji u mestu.

Sve je na tebi.

Tvoje malene šake stežu malj, ili sekiru. Stojiš na blatnjavoj, krvavoj podlozi koja se puši od vrele vode koja ju je prelivala do malopre. Oči u oči s tom nakazom od 220 kilograma. Ona razjapljuje čeljusti, vrišti u tebe. Možeš gotovo da osetiš njen dah na svom licu. Očnjake joj obliva krv koja se sliva s njuške u koju je duboko usečena sajla.
Odjednom čuješ:
-Udari sine, udari je najjače što možeš. Baš tu, po sred čela!
-Ne plaši se kumiću, biće lakše iz godine u godinu...
-Hajde sinovac, stegni muda. Moraš da postaneš ČOVEK!

Čovek rekoše. Zar se tako postaje čovek? Zabijajući malj u lobanju papkara. Možda je utihnuće vriske i tup zvuk pucanja lobanje inauguracija novog člana ljudske zajednice. Možda je gusta i tamna krv koja lije iz grkljana da bi se skašila u bari pored, lubrikant koji će potpomoći kretanje mladog čoveka kroz okrutni život. U svakom slučaj, povici mog oca, strica i kuma bili su gori od vriske te odurne životinje. Bili su nadmeni, bili su meni neshvatljivi, bili su GORDI.

Bilo kako bilo, zvanično sam "čovek" od svoje desete godine. Sada sam i student, odlazim na glasanje, učestvujem u žučnim raspravama na mnogim slavljima širom sela. Moje mišljenje se uvažava, naročito od strane oca, kuma i strica. Ali opet, pre neki dan su mi pretukli druga, dok sam to posmatrao. Nisam ništa učinio, plašio sam se. Video sam devojku koja je dobila napad epilepsije, baš pored mene, na ulici. Nije bilo nikog u blizini, osim mene. Obišao sam je i nastavio svojim putem. Plašio sam se, ili mi možda nije bilo ni stalo do toga. Baba mi se razbolela, često pita za mene, kad ću doći. Nisam je obišao više od godinu dana, plašio sam se blizine bolesti, očaja i nadolazeće smrti. Umrla je pre neki dan, kažu pitala je za mene neposredno pre toga.

Da, ja sam ČOVEK. U punom sjaju svih pratećih karakteristika. Plašljivac, loš prijatelj, loš unuk. Nadmeni član društva koji misli da je nešto naročito samo zato što je masakrirao svoju kobasicu i kremenadlu kad mu je bilo deset godina. Možda će jednom "čovek" biti nešto više od toga. Ideal vredan dosezanja. Cipela vredna nazuvanja. Do tada, ostajmo gordi i UDRI PO SRED ČELA!

Upozorenje da ne nasedamo lako na navodne prepirke ljudi koji su očigledno iz istog tabora.