Nova, kožna lopta, koja se ljibomorno čuvala u detinjstvu, da je ne bi ogrebali, ili ne dao Bog probušili.

Totalna suprotnost od gumenjare koja je mogla da se pika i po trnju.

Mozak operacije operacije mozga.

Два слова која слично звуче и чак се и слично пишу на латиници. Толико су слична да неки користе само једно од њих и не долази ни до какве забуне. А шта би било када би моћни људи приметили ово расипање? Када би нас натерали да изаберемо једно слово и користимо само њега до краја живота? Да ли сте се некада запитали које слово бисте одабрали? Е па, ја јесам. И схватио сам да избор уопште није тако лак као што изгледа.

Да кренемо од очигледних ствари. Ч звучи много боље него Ћ. Једноставно, Ћ је некако много сиктаво слово. Скоро као оно срногорско Ш. А с друге стране, Ч баш има добар звук, некако мушки се чује, скоро као Џ. (Мислим да ми је Џ омиљено слово, колко то добро звучи, брука. Бурегџиница рецимо, страшно колко добра реч.) Мада Ч за разлику од Џ има и неки шунтави призвук, још кад помислим како га неки људи изговарају, онако кад се чује пљуца у слову, страшно. Значи није ни Ч савршено, ал некако, мени је боље од Ћ.

Даље, погледајмо које слово изгледа боље на папиру. Ч изгледа као 4, ал не ово 4 него оно 4 како ја пишем, што изгледа као Ч. А Ћ личи на Ђ. Тако да ниједном не иде оригиналност у прилог. Али Ћ је ипак побољшање у односу на Ђ (превише закривљено за мој укус) док је Ч исто као и 4. А и кад би Ч и Ћ била једина слова која постоје, опет бих рекао да је Ћ боље, Ч је много немаштовито.

И сада, најважнији део, онај део због ког је избор између Ч и Ћ стварно битан. Ко говори само Ћ? Хулигани, локалне шатро-мудоње, и Хрвати. Хрвати су у ЕУ, а и поред тога њима сигурно неће уводити санкције јер никад не најебу. (Ово сам тек сад извалио, брате они су ко Салатић из основне. Сви најебу само он не. Једном сам чак добио укор због нечега што је он рекао. Јебени Салатић.) Дакле, остају само хулигани и локалне шатро-мудоње што је у суштини исти курац. И мислим да је немогуће одлучити се само за Ћ и не упасти у ову групу.
Оћеш да ти полупам главу дећко?
Ало, пићко, теби прићам!
А Ч? Ко говори само Ч? Дебеле бабе. Искључиво дебеле бабе.
Хочеш колачич?
Што си се учутао?

И сад се види. Не бираш само између два слова, ти бираш да ли ћеш да постанеш дебела баба или навијач. Ја не бих волео да будем ниједно од та два, али ако нам уведу санкције одлучујем се за дебелу бабу. Навијачи су говна, а и не могу ја онако да причам цео живот. А дебеле бабе које говоре само Ч су некако добре, нису то оне цегер бабе што те муну лактом у ребра да пре тебе уђу у бус. То су више бабе што седе кући, пију кафе с комшилуком и праве ванилице. А и Ч боље звучи, јебеш му све. Чао.

Posle lude večeri,kad se krene na pišanje,obavezno pre istog se mora ispljunut tzv ''žabić'' tj mješavina sline,pljuvačke,sarajevske Drine i lošeg točenog piva.Obično bude zelenkasto-crno-žute boje.Pri ispljuvavanju žabića,prethodno se obično napravi toliko jak uzdisaj kroz nos da ti krenu suze na oči i da sinuse natjeraš do malog mozga,i sve se onda prebacuje u usta gdje je spreman za lansiranje!

"Narezivanje" suza i žalopojki raznih plačipički po kojekakvim sajtovima dok se sveže preminula vip persona još nije o'ladila.

Kult, nastao kao rezultat reakcija velikog broja pratilaca i poštovalaca čuvenog Finčerovog filma, razvijen u prelazu iz XX u XXI vek. Filmski pandan kultovima (čitaj: sektama) Pink Floyd-a, Pantera-e, EKV-a. Sekta koja je okupila veliki broj mladih ljudi u pokušaju pravljenja nekog novog obrasca buntovničkog i anarhičnog ponašanja za novi postvudstok period u kome tehnološka i digitalna revolucija menjaju život običnog čoveka. Pored svega toga, velika je misterija kako je baš ovaj film uspeo toliko uticati na ljude raznih profila i statusa.

Kroz sam Finčerov opus vidi se ogroman uticaj Hičkoka, Polanskog, Linča i pokušaj da se napravi moderna metafora na potrošačko društvo kao takvo. I pored vidljivog uticaja pomenutih velikana, prosto je za nevericu status koji je taj film stvorio i nadmašio mnogo veća ostvarenja.

Tu vidimo uvek šarmantnu, zavodljivu i mističnu lepšu polovinu Tima Bartona, koja je samom pojavom unela misteriju u radnju. Ono čuveno u vezi nje "And suddenly, I felt nothing" postalo je životna deviza opskurnih i promiskuitetnih mladih žena koje to tumače kao "frajeru, misliš da si me jeb'o, a u stvari ja se tebe ni ne sećam", dok verovatno za film čuli nisu, ali bože moj, to je sad u trendu. Takva dominantna ženska buntovnica, kakva do tad nije viđena, u samom je startu osvojila simpatije wannabe zajebanih žena kod kojih se primeti latentni feministički šovinizam.

S druge strane, tu je neponovljivi Bred Pit. Koliki god jebač i hegemonista bio, prosto bi mu popušio kurac verujući da će se na tebe sliti ta mačo energija koju nosi. On je ovde perpetuum mobile koji iznova i iznova drži adrenalin i testosteron gotovo na nivou usijanja dok gledaš kako glupi svet u surovom kapitalizmu jebe do besvesti. U Tajleru vidiš potpuni vrhunac muškosti i dominacije, ne samo nad čovekom, već i nad celim usranim sistemom. Kad gledaš kako buržujima uvaljuje sapun od njihove masne guzice, prosto poželiš da svu muku svoju naplatiš i još se istoj muci kasnije u lice smeješ. Gledaš ga kako skoro pušta da ga sistemski izrod ubije, dok mu on kasnije svoju krv pljuje u lice, a ti tražiš način da sam učiniš isto.

No, ipak, najveća karakterna misterija ostaje čovek koji je, kako likom svojim, tako i ulogama, spojio hipstere, rokere, metalce, sataniste, čak i sa njima neke pametne - Edvard Norton. Čovek koji kao da je stvoren da prikazuje američke, od američke države plaćene, anti-heroje koji će ti pokazati da u svakom čoveku postoji određena količina bunta dovoljna da pokrene talas kolektivnog ludila. Koliko god bio konzervativan ili progresivan, Norton će u tebi probuditi buntovnika i terati te da, što se kaže, misliš svojom glavom i iz nje izbaciš korporativne uljeze implementirane u sivu moždanu masu.

Sama forma filma je fenomenalna. Tehnički genijalno odrađeno i tu se genijalnost završava i odlazi u besmisao i logičku rupu. I tu sledi konačno pitanje - šta je navelo toliki svet da u ovome vidi obrazac ponašanja kakvo bi želeo da ima i da u njemu stvori kult? U redu, odgovor se nazire - usrani kapitalistički svet i mediji koji po svaku ceni žele zatupiti čoveka i sprečiti ga da misli svojom glavom. Njima je čovek dobar dokle god kupuje i hrani potrošači aparat. S toga, treba podići ustanak. Jebeš pravila, ovaj život je naš i nećemo da nam ga kroji neka tamo korporaciju u cilju da napuni svoje usrane džepove. Treba ustati i reći NE tom sistemskom zatupljivanju običnog čoveka kome život nije samo kupovina i tržni centar. Čovek je mnogo više od običnog ekonomskog bića. Break the law, break the rules!

Ovaj film nam je to uspeo reći budžetom od 63 miliona dolara i zaradom od preko 100.

Nema ništa od toga.

Baksuz. Od 100 pički i jednog kurca, on izvadi kurac. Niko ga nije pošteno prežalio, niko tog dana nije ni saznao da je umro. Držan u hladnjači nedelju dana pa tek onda sahranjen uz minimalne počasti.

Odbijenica za posao stjuardese.

Jebeno zanimanje. Ljude koje ne treba potcjenjivati. Treba imati konjske živce dok komuniciraš sa derištima uživo u programu, živaca da ne opsuješ mater derletu kojem moraš par puta ponoviti nešto da bi uopće obratio pažnju na tebe, ili dok ga samo slušaš kako razvlači riječi dok pokušava da nešto kaže. S jedne strane je razumljivo da se mora spustiti na nivo prosječnog osmogodišnjaka, ali nije to tako jednostavno i zabavno. Plus što moraju od sebe praviti budalu dok su na TV-u pa su možda i svjesni toga (jer i kada pokušavaju biti smiješni- slabo da su), moraju hvaliti sponzore svako malo, imati strpljenja i osmijeh na licu, iako im je možda dan loš kao što svima može biti.
Koliko je njihovo zanimanje jebeno, toliko se može vidjeti kako djeca odmalena uče nefer igranje kako bi dobili igračku kao nagradu. Frustrirajuće zanimanje.

Neki tamo glagolski oblik u već dovoljno komplikovanom srpskom jeziku koji pretvara i najčešće korišćene reči u nešto daleko pametnije i uzvišenije.

Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.

Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...

Ali...

Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.

1. Никако га не гледајте у очи, зато јер га нећете прочитати по погледу
2. Никако га не прозивајте поред билијарског стола.
3. Уколико Вам се ипак омакне, сами сломите неколико штапова, да их он не би сломио о Вас. Кугле брзо потрпајте у рупе.
4. Никако га не ударајте први рукама, зато јер ће Вам 100% уврнути руку.
5. Никако га не ударајте први ногама, зато јер ће Вам поломити обе.
6. Уколико имате пиштољ, не вреди Вам - сигурно није напуњен.
7. Уколико којим случајем је пиштољ напуњен - Стивен ће Вам га сигурно избити из руке црном билијарском куглом коју сте заборавили да убаците у рупу.
8. Никако не узимајте његову ћерку или сестричину у таоце - то ће Вас скупо коштати.
9. Боље искочите први из воза, него да Вас он баци кад воз буде пролазио преко високог моста.
10. Покушајте да молите за милост - можда се само окрене и остави Вас пониженог.

Japanac je totalni perverznjak i u svakoj svojoj perverziji zamišlja ženu koja je obučena kao da je upravo pobegla iz škole ili neki porno crtać.
Vrsni je poznavalac borilačkih veština i prosto je rođen sa tim bez ikakvog treninga.
Jede samo živu ribu i pirinač od kog pravi i rakiju ali ta rakija je smešna za našu šljivovicu i zove se sake.
Svaki Japanac, kada ode na odmor non stop slika foto-aparatom marke "Sony" hiljade slika, smeška se i klanja čak iako ga psuješ.
Japanac ima kožu žute boje, jako je mali i mršav, a ima i veoma mali penis ali to nadoknađuje raznim pomagalima kojim arči Japanku.
Tehnički je daleko ispred nas i već uveliko vozi automobile koji nemaju točkove nego lebde malo iznad puta.
Japanac je jako častan čovek i ako slučajno radi na nekoj javnoj i bitnoj funkciji, on se i za najmanju grešku ubije.
Što se tiče odevanja, Japanac danju nosi odelo a uveče kada odmara u svojoj kući sa papirnim zidovima, nosi kimono.

Noćni klub u koji Srbin ne može da uđe.

Treba da se vidiš sa ženskom za sat vremena, a konobar te pita je l' hoćeš i luk uz ćevape.

Ruski rulet sa napunjenim pištoljem.

Пљускање гузова водицом из WC шоље,приликом обављања велике нужде...

Bilo koji stadion nekog od članova tzv. Jelen Super Lige.

Jedan od dokaza da sa zubarima i majstorima nema zajebancije, jer ako oni tebe reše da zajebu, možeš samo da sedneš i plačeš. U slučaju da zidari hoće da napakoste nekom, primeniće neki od gomile fazona koji ni Đavolu lično ne bi pali na pamet, a ako hoće da nekom stvarno napakoste, staviće mu šešir u dimnjak.

Za ovu operaciju su potrebni jedan zidar, jedan dobar šešir i jedan gazda koji se opasno zamerio majstorima. Dimnjak nije potreban, ustvari, potrebno je da dimnjak ne postoji i da se upravo zida. Najbolje je uzeti onaj šešir kakav je nosio Čarli Čaplin, kaubojski su lošiji a ribarski i šeširi od slame su neupotrebljivi. Gornji deo šešira se raseče nožem u obliku slova X ili u obliku krsta, ako je majstor pobožan, bitno je da rez bude čist i da se platno šešira vraća u prvobitni položaj posle deformacije. Ovako obrađen šešir se uzidava u negde dimnjak tako da zatvori dimovodni kanal.

Kad dođe zima i kad u kući počne da se loži, dim iz šporeta ili peći ne može da izađe jer je dimnjak zapušen šeširom i vraća se nazad u sobu što znači da će cele zime da se sedi u hladnoj sobi koja će na proleće morati da se kreči. Naravno, vlasnik kuće odmah zove odžačare, ali tu dolazi do izražaja genijalnost ovog izuma, odžačari spuštaju niz dimnjak četku koja lagano prolazi kroz rasečen šešir, vraća se na gore i tako postavlja šešir u prvobitni oblik i ponovo zatvara dimnjak. Naravno, nikom normalnom ne pada na pamet da je negde u dimnjaku sakriven šešir koji pravi probleme tako da se vlasnik kuće pomiri sa time da ima dimnjak koji "ne vuče" i prebaci se na grejanje na struju.