Луна парк за урбане фаце који тамо воде своје цице на једнодневне излете и осећају се фул патриотски, јер они, будући урбани, иначе не иду на село. У етно селу се једе традиционална српска храна, попут сарме, кобасица, јагњетине и прасетине. У етно селу нема аутодрома и других срања из обичних луна паркова, него гледамо како су наши преци живели у малим, дрвеним кућицама и за славу ишли у мале, дрвене црквице, све то са беспрекорно зеленом травом, мостићима, поточићима и веселим живуљкама као из Дизнијевих цртаћа, које радосно трчкарају около и поздрављају путнике-намернике, позивајући их да уђу у оближњу етно кафану и окрепе уморну душу уз звуке традиционалне етно музике. И тако на крају дана, из етно села се иде кући испуњеног срца, јер смо се вратили својим коренима, јер смо прави Срби, и јер је Косово Србија.

У међувремену, власници етно села чешкају тарзанчиће, броје паре и размишљају колико им је потребно монтажних кућица, лоших глумаца и вештачке траве да привуку још више сељака.

Zahvaljujući činjenici da kod nas u odredjenom delu godine vlada svako od njih, velika većina ljudi jedva čeka da im život što pre prodje:

Посебан облик култа личности карактеристичан за наш народ. Веровање да је управо онај државник који није више међу живима био најбољи и најспособнији да води овај народ, а да је после њега све кренуло низбрдо. Као кромпир - све што ваља је под земљом.

Најзанимљивија ствар у универзуму.

ОН садржи одговоре.

Толико добра ствар да се водитељи вести на овој телевизији јако љуте што морају заправо да воде вести. Намрштени, говоре оштрим гласом и чим заврше свој монолог окрећу се њему! Само њему. Нормалан човек би отишао да протегне ноге, попије кафу, смота пљугу, удене мало 'здуха у плућа... Али свима је јасно да тај лаптоп крије нешто посебно.

Osoba u društvu koja je najbolje obaveštena.

Glavni moto bogatih, neskromnih ljudi.

On mrzi mejnstrim, jer je mejnstrim. On mrzi alternativu, jer je i to nekakav strim. Pošto je većina muzike ukalupljena u struje slušalaca(koje takođe mrzi), on sluša poljski grandž i nepalski tehno. On ne gleda TV, jer je TV oružje komercijale. Ne izlazi često, jer mrzi okupljanja. Ne priča mnogo, jer ne bismo razumeli. On je ambiciozni individualac koga zanima samo usna harmonika i pećinsko slikarstvo. Ima planove i zna tačno šta hoće... Dobro, i da ne zna šta hoće, sigurno zna šta neće: trofaznu struju, crveno meso, bilo koje meso, začijenu hranu, filmove snimane posle Drugog svetskog rata, voće iz uvoza, devojku, šampon sa aminokiselinama, krofne, kućnog ljubimca (mejnstrim), odeću sa brendom, životinje, vanzemaljce, aromu ananasa, religiju, ateizam, gradski prevoz, horoskop, politiku, medije, sokove sa zaslađivačima, Komunističku partiju Nove Jugoslavije, sir... Živi u ubeđenju da je nekoga briga šta radi.

Fraza koja se koristi posle nekog odlicno obavljenog posla.

Čovek koji deli hranu na:
volim
i
nisam probao

Pitanje koje će vam sasvim sigurno neko postaviti u čekaonici Doma zdravlja.

Sarkastičan odgovor na pitanje da li smo zadovoljni nedavnim radom majstora na našim kućnim instalacijama.

Uporno insistiranje ljudskog mozga da odgovori na pitanje šta je bog/umetnik/priroda/sagovornik hteo da nam kaže ovim što nam je rekao. Jednostavno, nismo nikada zadovoljni očiglednim odgovorom zato što je istinit i ruši nam celu koncepciju o savršenstvu.

Veb kurave. Prosjače za klik pažnje i saosećanja, pucajući na osnovne ljudske instinkte, učestvujući u kolektivnom spuštanju inteligencije. Žele palčeve nagore, Džastina Bibera i pluseve. Mrš more!

Dobro osoljeno pečenje (jareće, jagnjeće ili praseće), za kojim ide pivo hladno kao veštičja sisa, fudbalica sa drugarima pa dvosatna dremka. Predveče može i seks da padne, a i ne mora.

Omiljena zakletva direktora i visokih funkcionera.

Drugari iz srednje škole, dobri učenici, perspektivni momci. Bili zaljubljeni u Zvezdanu, najbolju ribu u kraju, priča se da su obojica bili u vezi sa njom. Ekipa iz kraja je više volila Pericu, imao dobre fazone, pričao dobre viceve, dok su Dekija uvijek smatrali štreberom. Elem, došlo vrijeme za fakultet, otišli studirati u veliki grad, Deki kod starijeg brata Mihe , upisao medicinu, a Perica ostade sam, upisao i on kao nesto Pravnog. Našli i prve ribe na faksu, Deki smuvao neku Lacku ,solidna treba, a Perica navatao najbolju ribu u gradu, svi su pričali o tome. Studentski život je kod Perice uzimao danak, najbolja treba ,žurke, malo sna, a Deki nije mogao nikuda, samo knjiga, jer je bio pod Mihinom kontrolom. Nije prošlo dugo,skonta Perica da njega mala dribla a ne on nju, raskinu, poslije našao neku švabicu, pa grkinju, nikako da se smiri. Deki se u međuvremenu oženio sa italijankom srpskog porijekla Interkom Milanović, izrodili djecu Skudeta, Kup a prošle godine dobio ćerkicu Lišu, vele mala klempava k'o Dambo al' je Deki najviše voli. Postao Deki hirurg, obavlja najteže operacije. Vratio se Perica u svoju varošicu, u gradu pun kurac pravnika, nema posla, navata ga neka Jagodinka Palmić na bebu, a ima zajebanog očuha Dragana Markovića, i morade Perica u brak sa njom, nema druge. Dođe Perica nekad u kafanu pa kad čuje "Devojku iz grada" od "Slavuja iz Mrčajevaca" otvori se jadan, ma živa duša. Kaže :"Sretnem nekad Zvezdanu, malo je oronula, izgleda k'o posrnula kraljica, al' još ima sjaj. Ja sam igrao za raju, a Deki nije zanemario taktiku. Moj ti druže, ne voli ti život driblere, jebi ga"

Vredan i predan narod, kom su se Srbi vazda divili. Oduševljeni time kako je to jedna radna, uporna, velika, organizovana i napredna nacija perfekcionista, ugledali smo se na njih i postavljali njihove aršine kao svoje.

No kurac, to nikako ne znači da smo ih ikad voleli ili simpatisali.

Одговор који добијете у Србији кад год се на шалтеру јавног саобраћаја позовете на ред вожње као меродаван извор информација о превозним средствима.

Klupa koju domaćin donosi u kuću od komšije kad mu na slavu dođe veći broj gostiju od očekivanog.

Jedine nacije na svetu (uz ponekog Španca) koje ne smatraju da je šabanski da im zvanični način predstavljanja fudbalera budu nadimci.