Sredstvo za ulepšavanje muškarca

U svetu bolest, kod nas odsustvo iste.

Čekala princa na belom konju. Čekala, čekala, pa Kosača dočekala. Tvrdila pazar jerbo joj je mati stara rekla da nije svaki ključ za njenu bravu. I tako je, eto, ostala neotključana.

Српска верзија америчког израза my nigga.

Uzvik teranja pernate živine, sotone i narkomana.

Рђа од човека.

Zna se da nakon kupovine ketridža sa nekom primamljivom slikom sledi trenutak razočarenja kad se ubaci u konzolu.

Tako zovemo ono govno na vrhu pertle.

Opis toliko retke kafe da se kroz nju vidi sve unutar šolje.

Simbol pišanja po sirotinji i manijačkog mentalnog iživljavanja nad pobeđenim, bolje reći gubitnikom.

Momenat kada mali plavi zečevi stanu, saviju se, isplaze svoje male jezičke od umora i nemoći i osmeh na licu bezobraznog, nadobudnog, osionog Durasel zeca, koji onda trči oko njih, skače, kezi im se u facu i uopšte izigrava idiota, je momenat kada sam rek'o da neću nikada kupiti jebene Durasel baterije samo zbog tog vanserijski iritirajućeg zeca.

Na primer, to je toliki simbol ponižavanja da sam do juče bio siguran kako Mišković ima istetoviranog Durasel zeca na buljsonu ili tako negde. I on i svi pripadnici njegove masonske lože, klana ili čega god.

Пуфење кувца.

Најбитније мерило квалитетног провода. Није толико важан садржај проведеног времена, колико недоба растурања скупа. Ако си стигао кући у зору, у касно јутро или можда око подне, мора да си се добро провео.

Стадијум пијанства кад свима дајеш сисе.

Noćni klub u koji Srbin ne može da uđe.

Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu.
Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.

U ekipi osnovno/srednjoškolskih ziljavuša, ona u koju stado gleda kao na hodajuće polubožanstvo, pastiricu i vrhovnog sudiju po pitanjima života, smrti i svega između; analogno matici u mravljoj koloniji.

Lepa, skockana, fino situirana; inteligentna, proračunata, neretko i načitana, sa završenom nižom muzičkom za klavir ili violinu. Priča taman koliko treba. Smeje se taman koliko treba. Uvek u trenutku, savršenog pregleda situacije. Retko gubi nerve, a kada se to desi scene bivaju poprilično ekstremne.

Ne vidiš sebe u nekoj priči sa njom, ali te opet tako jebeno intrigira, udara na tvoj osvajački instinkt. Pokušavaš, ali je ne kapiraš, ne možeš da je obuhvatiš, nedorastao, kao pekinezer koji pokušava da zagrize basketaru. Iz priča palih boraca shvataš da se malo ko tu dobro proveo, ali su je ionako uvek ganjali pajvani -- želiš da veruješ da bi je ti možda shendlovao. Možda. U nekoj paralelno mazohističkoj stvarnosti.

Ne, nije u pitanju žurka u nekom fensi ultra giga tera super kul objektu. Nema se novčanica za to. Sve otišlo na školarinu. Radi se o kućnoj žurci. Bahanalisanje uz krvave orgije. Dobro, bez krvavih orgija, ali nije ni to isključeno. Šta zna raja gde bije posle dobijanja prvih sedih u čitaonici i amfiteatru.

Organizacija. Posle utvrđivanja domaćnistva, tj. gajbe koje biti neće posle žurke, traže se žrtve. Najčešće su organizatori muškarci. Realno, ja ne znam da li ribe uopšte organizuju ovakvu paradu alkohola i povraćanja, ili jednostavno mene niko ne zove. Sastavlja se spisak koji počinje sa, sve ribe koje znamo. Od tih svih riba, pojave se 3,4 najhrabrije. Tipa dve bacačice kugle, muškarača i jedna dobra. Naivna devojka, ne zna gde je došla. Skuplja se harač od muških organizatora za kupuovinu pića. Vino u tetrapaku, Merak pivo, votka sa trafike, rakija iz plastične flaše, takođe sa trafike, frutela, i ostali dobitnici nagrada za najnezdraviji proizvod Novosadskog sajma. Kada je sve sređeno, žurka može da počne.

Žurka. Ljudi polako dolaze. Priča se o faksu, ispitima, fudbalu i slično. Cirka se polako uz neku fensi muziku. Čisto da i ono riba što je došlo ne bi pobeglo na poslednji bus. Gradski prevoz više ne saobraća, vreme je da se pređe na Jašara, Ipčeta, Sinana i družinu. Zagoreli čopor crvenookih likova napadno gleda sve ribe. Važno je jebati, nije važno koga. Havarija na sve strane. Najuporniji su se već srodili sa vc šoljom. Panduracija je svraćala, ali sve boli kurac za to. Par kvazi fensera bacaju kugle kao Goku uz Asima Brkana, tužni likovi zbog padanja ispita, plaču zagrljeni uz Cou Lukasa, dok neki kamikaza kog niko ne poznaje trči go po kući i maše njihalom strave, dok u pozadini ide Rade i Seksi seka. Naivna devojka je shvatila da je ona ovčica u čoporu vukova i brže bolje je zapalila na taksi, i po cenu da taksisti popuši za put do kuće. Ujutru od gajbe su ostali samo dugmići. Go kurac. Studentski stan nedeljom ujutru. Domaćin se kaje što je uopšte pomislio da organizuje ovu perveziju, i shvata da će lakše da pomiri Daču i Natašu, nego što će kuću srediti.

Пропала ноћ у граду. Типови са рибама дошли. Они без риба кренули заједно истим аутом. Сви очекивали секс, а нико га није добио, као и увек, и зато онај који вози кола има обичај да овом опаском да до знања да није доњи, барем вечерас.

Na ovaj post sam se odlučio posle sinoćneg ćaskanja na četu sa osobom koju pozdravljam.
Od dana kada se po prvi put pojavila, prodaja droge je beležila stalni rast. Milioni trgovaca drogom zadovoljno trljaju ruke i broje novac zarađen na tuđoj nesreći. Od vlada pojedinih zemalja ( znate na koje mislim ), pa sve do najsitnijih dilera , svi se trude da zarade što više. Da bi to i postigli oni preko urbanih mitova lansiraju se priče kako pojedine droge oslobađaju čovekov um i čini ga slobodnim i nezavisnim od materije. To je fantastična obmana čovečanstva jer svaki pojedinac teži ka sopstvenom miru, nirvani u kojoj će živeti bez problema. Trgovci drogom kažu:„Uzmite drogu i videćete raj na zemlji i nove fantastične svetove.“ Odlično zvuči, to prizanjem. Jedini problem je u tome što je to od istine daleko barem toliko kao i ti svetovi. Jedini fantastični svet koji droga donosi je svet novca koji se dobija njenom prodajom.
Pošto je ceo svet u totalnom haosu i duša svakog pojedinca teži za odgovorima koji se u tom haosu sve teže i teže nalaze, trgovci drogom i smrću to vešto koriste i žele da vas ubede da su svi odgovori koji su vam potrebni u maloj tabletici, potpuno bezazlenoj maloj, maleckoj tabletici. Ali, tabletica daje samo jedan odgovor i to kako najbržim i najlakšim putem stići do najbližeg groblja.
Ja vam ne mogu dati odgovore na vaša pitanja, ali vam garantujem da se odgovori ne nalaze u psihoaktivnim supstancama. Da bi se došlo do odgovora, potrebno je prvo mnogo vremena, a drugo, volja da se to vreme pronađe jer postoji toliko dobrih knjiga koje čekaju na vas.
Lično ja sam bio na dnu. Moj porok nije bila droga, već alkohol. Pobedio sam svoj porok tek kada sam pronašao odgovore. Trajalo je dugo, ali sam uspeo. Svakom od vas ko ovo pročita želim da što pre pronađe put do svog mira.