Чињеница да не желиш попару је сама по себи ирелевантна. Добићеш попару, хтио ти или не, ко те јебе! Надам се да ћеш убудуће научити да цијениш и уживаш у истој, јер од сада па на даље биће ти сервирана, ево, већ за пар минута ћеш добити порцију! Уживај у попари!

Питаш се зашто ти се сервира попара? Зачепи и једи.

Можеш ли да добијеш сладолед умјесто попаре? Не. Наравно да не можеш. Али, можеш сервирану порцију попаре назвати именом неког сладоледа ако ћети бити лакше, како год. Можда и добијеш сладолед, ако будеш добар. Ако боље размислиш, попара је више него боља од сладоледа.

Попара изгледа :Бљак:! Боли ме курац, има да једеш и да плачеш од среће. Видиш онога клинца преко пута, он је трениран од стране спартанаца, касније је бачен међу јапанске шинсенгуми вукове, видиш како већ стасава у витог јелена? Е, попара то омогућује. Једи попару сине, уживај!

Једно од ријетких друштава које ти жели све најбоље.

Tekst izvrsne asimetrične vrednosti, provučen kroz najširi dijapazon vremenskog i konstruktivnog toka, načinjen u umu nekog destruktivnog manijaka, isklesan u kamenu Mont Everesta. Ona priča kada je neko nešto sa nekim uradio na neki način, što neko, negde, u nekom vremenskom periodu treba da pročita, da pusti tu masivnu količinu informacija kroz receptore vida i lokalizuje ih u malom mozgu, prinuđen da količinom datih podataka izbaci iz mozga celu srednju školu i onu jednu jedinu knjigu o preživljavanju u divljini urbanističke sredine, vođenu kroz način pravilnog i racionalnog šopinga, prevashodno namirnica i ravnomernog raspoređivanja primljene monetarne vrednosti u vidu plate.
Nešto poput one priče koja sve zanima, ali niko ne želi da je čuje ili ne daj bože, pročita.
Priča vašeg života. Rođeni ste za vreme rata ili ste u to vreme odrasli. Nije bitno kog datuma i koje godine, svi znamo sa kojih ste prostora, a ovde je uvek bilo nekog rata. Bez obzira na okupatorske sile, imali ste divno detinjstvo. Šuma, park iza zgrade, dvorište, društvo iz komšiluka. Žmurke, ganje, straže, pa čak i u to vreme depresivnih i u isto vreme lucidnih trenutaka našeg naroda, igrali ste se rata. Maloumne dileje bez kapi zdrave i racionalne pameti, nesvesne dešavanja oko sebe. Kasnije, škola. Navikavanje na obaveze i polako gašenje detinjstva, dok vam se mozak pun nepreglednih panorama mašte šije i oblikuje prema onome što se smatra normalnim. Imputacija religije, politike, pogleda na društvo, odvajanje normalnog od nenormalnog, sve preko strogo iskrojenih društvenih, duhovnih i fizičkih normi. Odrastanje. To je trenutak kada kreneš stranputicom u svom životu. Tinejdžersko doba. One godine na koje ćeš u dubokoj starosti da gledaš delom sa gađenjem, delom sa setom. Ali si ipak zahvalan životu na tim uspomenama, koje su te najviše oblikovale. Prva cigareta. Prvi džoint. Prvi odigrani tiket sa društvom na kraju osnovne. Ah, ta još uvek nevina vremena. Stigao je i taj dan. Probao si nešto od jačih droga na proputovanju kroz Evropu u dvadesetoj, sa društvom. Išao si na ispiranje od Češkog piva. Jurili su te karabinjeri po Rimu jer si se pobio u lokalnom kafiću sa likom koji je smuvao ribu za susednim stolom na koju si bacio oko. Bio si lud. U Nemačkoj si se skontao sa grupom gejeva koji su ti uvalili džoru po nižoj ceni. Zauzvrat si se klao sa lokalnim neonacistima braneći ih. U Francuskoj si nevino spavao na Jelisejskim Poljima, snivajući divne snove nošene svetlim "Šardoneom" i govedinom sa tri kile crnog luka. Bežao si na Koridi od razjarenih Španskih bikova i toreadora sa mačevima, jer si kresnuo gradonačelnikovu ćerku ispod tribina. Jebao si Bugarske kurve poreklom iz Ukrajine, prerušene u časne sestre u Amsterdamu. Pokušao si da preplivaš la Manche, ali te srećom brodska patrola izvukla na vreme i pomogla ti da se spaseš iz hiperventilacije. Trčao si go ispred Engleske kraljice.
Vratio si se nazad u svoju zemlju. Par sledećih godina si bio frajer u društvu i muvao svaku ribu na koju si naleteo. Sve dok se jednog dana nisi oženio. Proglašen papučarom, sa devalviranim krugom prijatelja i srećnom ženicom uvek željnom pažnje, prolaziš kroz još par godina svog života. Dobijaš decu. Ti mali anđeli koji ti psuju sve po spisku. Preslatko, dok su male praznoglave budale. I oni odrastaju. Tada se svet pretvara u mračnu pustaru u kom te boli kurac za sve oko sebe. Brak ti se raspada, ali izdržavaš zbog dece. Žena se dere na tebe svaki dan i zvoca ti zbog para. Banke traže povraćaj kredita uz kamate od pedeset posto. Kasniš sa ratama za auto i stan. Kum hoće da te bije jer mu još nisi vratio pare, a šef te tera da radiš prekovremeno. Neplaćeno, naravno. Pronalaziš mir u piću. Sediš u kafani i razmišljaš. Jebao si pola Evrope. Sada tebe jebe cela Srbija. Vremenom se izvučeš iz svega. Deca diplomiraju i napuste te. Posećuju jednom godišnje. Nekad i ređe. Žena svakih par dana kupuje baterije za vibrator koji je dobila od komšinice Mice za Novu godinu. Ti znaš za to, ali te boli kurac. Ne sapliće te svaki dan, što se toga tiče i bar je srećna. Ne priča. Mnogo. A i ti si srećan. Jebeš komšinicu Micu kad god joj je muž na poslu, a deca u školi. Prolaze godine. Usponi i padovi. Obraduješ se i ucvikaš od svake vesti. Prestao rat. Da li je to samo zatišje pred buru? Komšinica trudna. Da li je tvoje? Konju, naravno da je tvoje. Onaj njen je zadnji put pipnuo nakon Božićnog posta '99. Jebiga, ne možeš sad ništa. Bar je tu, blizu, možeš da ga gledaš kako odrasta. Starost. Otišao si u svoj zavičaj. Provodiš poslednje godine svog života u miru. Razmišljaš o svom životu i prisećaš se svih trenutaka sa osmehom. Uz suzu na licu i poslednje otkucaje srca, možeš da kažeš samom sebi da si živeo.
Zašto je ova priča bitna? Nije. Da li je istinita? Ni to nije bitno. Ali bi bilo lepo da je neko čuje. Ili pročita. Ali neće. Iako je napisana, u savremenoj ljudskoj prirodi je da živi brzo i ne obraća pažnju na one stvari koje nas ne zanimaju. Umesto napredovanja, ram memorija homo sapiensa se smanjuje. Teško je zadržati nečiju pažnju. Smisao ovoga je ironija. I jedna priča. Šta je ironija u priči? Nema je, jebiga. Ironija je u definiciji...

Kad od pečenja najviše voliš papak.

Појава која се јавља:

1. Услед осећаја припадности локалној средини и поседовања ставова да би свако требао да навија за клуб из родног града усађених од стране деде или ћалета који навијају за локални Напредак/Раднички/Слободу/Пролетер и сличне спортске заоставштине комунистичких имена (5%), и:
2. Услед незадовољства резултатима некада омиљених Звезде/Партизана, тј. услед бола у курцу да те више подјебавају зато што су "твоји" попушили од осредње француско-алжирске екипе или аматерског скупа ирских конобара. А и та прва лига све намештаљке и београдски клубови, шта курац. (95%)

Бити џентлмен значи бити истински мушкарац, бити Прави Џентлмен, доћи до одређеног нивоа понашања и живљења који подразумева интегритет и заслужено поштовање. Нешто чему би сваки примерак мужјака који је престао да сиса палац и отарасио се едиповских жеља да сиса кеву требало да тежи.

Посебно код нас на Балкану. А још посебније због постојања руралног мита о Балканцу као мачо Тарзану, јебачу и "фрајеру", који иначе не постоји. Ако игде има мање мачо мушкараца онда је то у нашим крајевима, стога балканци као стереотип уопште и не постоје. Фејк искарикирани шовинизам са примесама пичкопаћеништва се не рачуна у мачизам.

Џентлмен није господин, господин може да буде свако ко искешира довољно за Хуго Бос одело или је спреман да прода бубрег не би ли му италијан фегетлија по мери сашио сако и упарио кравату са гаћама. Да су господа џентлмени, имали би пуну скупштину истих, али нажалост ако би смо скупштину називали по томе ко у њој обитава, могли би комотно да је зовемо и штала.

Прави џентлмен мора да буде оличење равнотеже у свему. Да балансира на десној нози док левом шутира кретена у дупе, у једној руци да има књигу док другом показује средњи прст систему, једним оком да гледа напред а другим да мерка конобарицу. Мора да буде свестрана особа, способна за све али не и спремна на све. То разликује дилеју која покушава да пробије главом зид од џентлмена који заобиђе зид, узме пнеуматски чекић, сруши га а онда се врати и прегази преко њега. Џентлмен у животу ради оно што воли али тиме не угрожава друге, не смета и не смара о томе. Веома је важно не бити смарач, не досађивати својим ставовима када нико није питао за њих, не дробити увек о истим темама и не силити са духовитошћу. То је одлика Правог и ту се добро оцртава она равнотежа што сам је споменуо. Бити наметљив када треба али не стално, имати смисла за офанзиву и дефанзиву, тактичност је џентлменска врлина.

Још пар ствари морам да споменен у вези џентлменовања, једна је веома важна, а то су жене. Истински Прави поштује жене, ту се разликује од Балканца који је и даље заљубљен у своју маму јер она зна да ујутру воли прженице са бабиним џемом и кафу са једном и по кашичицом шећера и најрадије би се оженио мамом или женом која је подобро емулира. Дакле, поштовање према женама је основа односа са њима. И да се не схвати погрешно, да нагласим, поштовање а не лизање дупета ради добијања приступа међуножју супротног пола.
Да би неко био Прави Џентлмен, мора, нажалост тако је, да има само једну жену. Зашто? То је једноставно питање са компликованим одговором. Да би се разликовао од остатка мушке популације и да би остао концентрисан на важне ствари не сме да ландара к'о муда за вепром. Од тога боли глава, није хигијенски а нема ни смисла. Концентрација је важна јер се тако фокус преноси на друге важне ствари у животу, а то жена може да постигне са Правим. А и супер су жене, понекада дају смисла бесмислу, понекада одузимају смисао свему али зато увек, увек пријају.

И задња ствар у ионако предугачкој беседи је поштовање. Поштовање не као усађен рефлекс учтивости који бесмислено подсећа на некадашње идеале и обрасце понашања већ поштовање као одраз здравог разума и културе. Да дам један баналан пример: Уђеш у ГСП, седнеш, до тебе два старца дрве о томе како је омладина искварена, дрогира се и генерално курцу не вреди, онда те један од њих погледа "устај коњу, ја сам четресшесте био на радној акцији" погледом. Е сада, таквој багри не треба устати да му живот овиси о томе, није лепо бити фин према дебилима који те без упознавања окарактеришу лоше, бесмислено је и нимало логично. По мени, не би било културно устати таквом човеку јер реакција на некултуру треба да буде сам још већа некултура, бахатост а ни физичко насиље не би било на одмет. Што опет доводи до једног обрасца којим би џентлмен требало да се води. Ко тебе каменом ти њега никако хлебом него пиштољом или бомбом. Не око за око него глава за једну длаку са дупета. И по мени, то је скроз исправно и поштено. А треба да функционише и у другом правцу, ко теби џак ораха, ти њему два џака ораха догодине када твој орах роди. Џентлмен је бољи према онима који су добри према њему и гори према онима који су лоши према њему.

Толико.

Najnepotrebnija stvar, najnepoželjnije zvono.

Ili je tetka od 150 godina da se najavi da dolazi na kafu, ili prodavači, ili prevaranti. Ili bitni, a neprijatni pozivi. Taj račun niko ne treba da plaća. Glup je, neželjen. Daješ pare, ne znaš što. Ali rijetko se i pitaš tako nešto, nemaš kad.

Spemeri su tako teški tu. Pretpostavimo da si čovjek sa pola volje za životom medju ljudima i osnovnim vaspitanjem, pa smatraš da je nekulturno spustiti čovjeku slušalicu tek tako, saslušaš gomilu robotskih riječi od glasa u kom jedino ljudsko što prepoznaješ je očekivanje i spremnost na prijem psovke ili, od preklapanja slušalice kliktav, kraj razgovora. I tako te zbuni to, kao da imaš neku normu u ponašanju koja izgleda samo tebi znači nešto. "Pička li ti materina izandjala, zovi nju pa joj prodaj osiguranje, govnaru jedan", jednako je kao "ne hvala, dovidjenja, molim, prijatno". Ni jedno ni drugo ne završavaju razgovor. Riječ je izgubila jačinu, i padne ti na pamet prava potreba fiksnog telefona - da zalupiš slušalicu. Samo mehanika.

Zovu sa posla, trebaš im sjutra od ranije, do malo kasnije, bićeš plaćen. Zovu iz banke, neko ti krade pare možda, čuvaj se internet - kupovine... Zove te djevojka, da vidi jesi li tu, rekao si da ćeš biti kući, zašto ne bi bio? Klasični pozivi, nalaze te u kući. Telefonska žica ti odredjuje stanište. Žica, utičnica, kabal. VIdiš i znaš gdje šta ide... Sve što je viljdivo i opipljivo, samo to je fizika, ostalo je fantastika. Kuća je tamo gdje te zovu na fiksni.

I na kraju mjeseca, još jedan uredno plaćen, i za ciganske prilike mali račun, da ti slaže toplinu doma i zajedničkih stvari. Dok god su laži duže od života, stajaće nam telefoni u ćošku na stočiću...

Mjesto koje čovjek nosi sa sobom, u džepu lijeve strane mozga, kao protivotrov, da ode tamo, u mirnu bazu, u negativnu nulu, radi smanjenja psihološkog minusa. Veo preko očiju koji im daje sjenku umora i praznoću u dalj, i u čijim se ćoškovima pažljivijim posmatranjem može zapaziti pulsirajuća tihoća zgrožena anestezijom.
Kao kada sivoća polukišnog dana posluži kao izgovor za neizlaženje iz stana, apatija uzima svejednoću kao osnovu logike za djelovanje koje će se time svesti na hibernaciju. Ispot apatije, mašta sanja strah i bol, od kojih je u tu istu apatiju nekad pobjegla, gaseći se samovoljno.

Алат за мерење интелигенције.

Standardni inventar engleske druge lige - Čempionšipa. Fudbalski klub čije je zlatno pravilo - zlatna sredina. Druge lige.

Lišen ikakvih ambicija, ovaj klub je od 107 profesionalnih sezona, čak 76 proveo manje-više spokojno se izležavajući u drugoj ligi, ne pokazavši bilo kakvu želju ka napredovanjem među velikane. Nekoliko puta je doduše pao koji stepenik niže, ali se uvek, gotovo ekspresno, vraćao na stare staze drugoligaške kolotečine u kojima se osećao kao riba u vodi. Budimo iskreni, i nije on za tu snobovsku Premijerligu. Previše je to bezrazložnog stresa i cimanja. Jeste kinta veća, ali on nikada i nije jurio za parama. Da se ima za pljuge i pivo u pabu sa ortacima i njemu dosta. Skroman dečko.

Ipak, par puta je bio nadomak promocije u viši rang. Navio bi sat da ga probudi ujutru u 7, alarm bi zvonio (Delča - Ajde polako, ajde lagano), Barnsli bi digao glavu, pogledao kroz prozor, video tmurno vreme praćeno jakom kišom, zevnuo, odmahnuo rukom, okrenuo drugu stranu jastuka, pošto je prvobitna bila ulepljena pljuvačkom i - nastavio bezbrižno da spava.

Uostalom, biće dana za megdana...

Prelomni trenutak u razgovoru kad se sve okrene za 180 stepeni. Ili 360, ako si Zvezda Granda. Obzirniji koriste i "medjutim", mada se sve svodi na isto, naebo si.

Kažemo za onog ko ima hod u stilu kaubojca i ruke u položaju lubeničara.

Lako je biti junak, ako sam biraš protivnika, vreme i mesto borbe. Lako je biti najjači u ulici, ako su ti u komšiluku devojčice, pacifista i daunovac. Lako je biti najveći jebač u selu ako imaš 200 hektara zemlje i novog Džondira, a ćale ti je doveo plavu Rumunku da vodiš pičetinu na parking kod mosta.
Kao i petao, koji je glavni jebač u svom kokošinjcu u kome je uspostavio hijerarhiju i naskače na ženskadiju bez prethodnog vođenja na piće i kupovine cveća, ali zato u komšijski ne sme ni da proviri jer će u najboljem slučaju ostati bez glave pod udarcem tupe sekire dokonog komšije, lako je biti dobar na terenu gde se osećaš kao svoj na svome, gde ti neko pruža podršku, i gde si uvek zaštićen. Ukoliko želiš dokazivanje, batali standardnu priču, pusti muda i vidi dokle možeš stići. Ukoliko ne želiš, sjaši sa bureta i ponašaj se normalno, da neko ne bi zloupotrebio sekiru iz komšiluka.

Ona plaća, on je nežno ljubi.

Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.

Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...

Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.

Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.

I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.

Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.

On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.

Školski primer za onu narodnu jeb'o ćar vajdu, rodila se šteta. Nov osigurač košta 25 dinara, može da se nađe i za 20 ako se uzme veća količina, međutim, lokalni ekonomski geniji su pomnožili tu cifru sa brojem svih osigurača koji će da im pregore dok su živi i došli do zaključka da to košta previše. Zbog toga se često radi licnovanje osigurača tako što se u pregoren osigurač ubace žice iz licnastog kabla po metodi "daj da stavim još dve, za svaki slučaj". Neki još veći ekonomski geniji su izračunali da prosečan domaćin svaki put kad licnuje osigurače izgubi ili baci desetak centimetara neiskorišćenog licnastog kabla i pronašli način da eliminišu to rasipanje materijala.

Rešenje problema je stavljanje eksera umesto licne tako što se ekser zakove kroz ona dva lima na kraju osigurača i onda nema šanse da izgori. Zanimljiva strana ovog ekonomskog projekta je to što sve može da izgori ako ima dovoljno struje, pitanje je samo redosled po kome će da gori, a goreće od najslabijeg do najjačeg elementa. Pošto je ekeser u osiguraču najjači, izgoreće poslednji, odmah posle televizora, grejalice, šporeta, frižidera, kompa, brusilice, fena za kosu, kose, glave, ostatka čoveka, tepiha, parketa, kreveta, ormara, muškatli i manje-više svega osim šamotne peći i stvari koje su pravili Rusi.

Prednost koju imaju bogataši, a koja se najbolje vidi kada bogataš ide preko reda, zaobilazi golje koji psuju, u sebi naravno, da ne bi najebali...

Oko Sauronovo je ženino oko, nije bitno koje, bitno je da je ženino. Žena vas gleda, ali jednim okom malo više, onako, glavu okrene na jednu stranu sasvim blago i sasvim malo, a onim okom koje vi bolje vidite vas merka. Merka, merka i procenjuje gde ste se skitali i šta ste radili - da li ste pili, da li ste kera terali, da li ste u kazinu zaglavili.

Merka ona i gleda, i snima vaše pokrete, reakcije na unapred smišljena kontrolna pitanja. Sluša vas bez pokazivanja emocija i samo beleži: plus, minus, plus, minus, minus, minus, minus... Počeli ste sa kecom, ali ste posle dva minuta upali u dvojku iz koje nema vađenja, čak ni u iks. Čita vas žena bolje nego majka rođena. Džabe istresanje odela, ispiranje usta i veoma uspešna kontrola pokreta, zna ona da ste šenlučili, vrlo dobro zna. A sada i vi znate da od igre pčele i cveta nema ničega, barem ne narednih mesec dana uz uslov da se primerno ponašate. Supa jeste vruća i kako treba, sarma je bolja nego babina, ali šta vredi kad je salata od prekornih pogleda opasnija od ujeda tarantule.

Tradicionalna moskovska akcija sakupljanja beskućnika koji nisu preživeli zimu.

Nasumično, neselektivno birati seksualne partnere i učestalo menjati iste.