Не вара жену. Јебе то што има, друге га не занимају.

Usled bolne činjenice da ih ima jedva 300.000 i još bolnije činjenice da žive na ogromnoj santi leda u pripizdini severnog Atlantika, Islanđani i Islanđanke su osuđeni jedni na druge i ne mogu da budu mnogo izbirljivi. Jebu ono što je dostupno, neretko i svoje dalje rođake što rezultira rekordnom stopom debilnog potomstva.

Kada neko ima kriterijume kao Islanđanin, to znači da ne pravi pitanje. Metno bi ga slučajnoj prolaznici bez obzira na njeno godište i gabarite, mrtvom četniku u bradu ili Vejnu Runiju u rč. Pomijar. Živi dokaz da su neki preozbiljno shvatili devizu "od birača nema jebača".

Moderna mlada žena životnih shvatanja i ponašanja koja potpuno odstupaju od opšteg obrasca. Večita i beskompromisna buntovnica ka svemu što ima etiketu standardnog i uobičajenog. Osoba kojoj je primarna misija bunt radi bunta.

Nekada strogo lokalizovana u urbanim sredinama, danas, kao pojava, raspršena svuda gde se uočava malograđanština i površno poimanje života, i svega što ga prati, kao takvog. Prisutna kao izuzetak svakog pravila, noć svakom danu, jin svakom jangu, Tarkovski svakom fon Triru. Mali tračak svetlosti u moru besmisla i monotonije.

Uglavnom odrasla u normalnom ambijentu, toliko normalnom i uobičajenom, da je možda baš on uticao na njeno odrastanje i životnu filozofiju. To je dovelo do toga da svemu traži alternativu, jer nije samo jedan put pravi, tačnije jeste, ali ne onaj kojim većina ide.

Stasala kroz prizmu različitosti, sve je tako prosto, a, opet, tako složeno. Kad je seks u modi ona se jebe; kad je prostakluk u modi, ona vodi ljubav; a kad je sve to u trendu - njoj se jebe. Životni moto ima u nekom stihu Ijana Kertisa tipa "Someone take these dreams away" ili "Cry like a child, though these years make me older", verujući da je njena uloga samo prolazna u relativnosti vremena i prostora. Na ljubav gleda kao na nešto totalno irelevantno, a opet neophodno, a seks kao nužnu hedonističku vezu sa prosečnim predstavnikom većine koja ne shvata njeno bivstvovanje.

Suštinsko obrazovanje stiče tamo gde joj ga ne mogu dati, svoju tugu krepi čitajući Šopenhauerova mračna dela i upijajući njegov pesimizam nemogućnošću dostizanja nirvane kojoj je sam težio. Ipak, ne želi se toliko distancirati od sveta, te i ona studira da bi pokazala da može biti kao i oni obični, nesvesni mediokriteti koji žive u ubeđenju da je sve pragmatično i potpuno utemeljeno u realnosti. Studira nešto što prosečan čovek verovatno ne bi nikad poželeo, andragogiju, ili, pak, skandinavistiku, jer tamo želi jednog dana otići da pruži utočište svojoj depresiji.

Inspirišu je Bergman, Tarkovski i Linč, jer njihova nerazumljivost idealno ide s njenom namerom bežanja od svega shvaćenog, i od strane društva, prežvakanog. Može i Altman proći, jer je voleo da ismeva američki sistem vrednosti na njemu svojstven i originalan nači, dok je Hičkok matori smarač koji je uveo puku zabavu u nešto što je trebalo biti iskazivanje osećanja pokretnim slikama. Sluša neki andergraund kalifornijski bend čije fanove u njenoj sredini možeš nabrojati na prste sakate šake, tipa "Rain Parade" i "Dream Syndicate". Oni su jedino što valja u prokletim 80-tim ispunjenim zaglupljivanjem i hiperprodukcijom krš stvari koje su upropastile umetnost kao vid izraza.

Vegetarijanka je, jer nekad misli da samo životinje mogu razumeti njenu različitost i nerazumevanje okoline. Volontira u azilu za pse sa ulice, ne bi li tako pokazala da ih više voli od ljudi, iskvarenih i dvoličnih. Jede kinesku hranu sa indijskim začinima i kari sosom, ali nije debela, jer debljina pokazuje preveliku sklonost hedonizmu, a njoj je on stran, barem u ovom životu. Sve u svemu, naša alt cava intelektualka je moderna asketa, koji živi i živeće tražeći smisao različitosti dok čita Bukovskog i veruje da on nije samo jebao raspale alkoholičarke, već u tome video više ciljeve opstanka na ovome svetu.

Zvanje koje na kraju studija nosi većina bivših mladih entuzijasta koji su poneti iluzijama o sebi i svetu upisavali fakultete za diplomirane kurčeve naivno verujući da će postati nešto drugo. Zajednički imenitelj za sve one koji su upisali razne književnosti, antropologije, fagote, konzervacije, filozofije, vajarstva, etnologije i istorije umetnosti u Srbiji. Mladom entuzijasti, budućem diplomiranom kurcu sa gomilama nepraktičnog i beskorisnog znanja, već na sredini školovanja postane jasno da nema ništa od iluzije da je on izabrani i da će pomerati svetske okvire svojim nadzemaljskim idejama i talentima i da se čovečanstvo neće usrati od sreće što se baš on rodio. Nakon ove spoznaje, postepeno i gradacijski, entuzijazam naivnog junoše počinje da se kruni, a najniži nivo dostiže u trenutku u kom na papiru ugleda sopstveno, krasnopisom ispisano, ime. Ovo je idealan trenutak da mali veseljak nauči i drugu najvažniju lekciju o starom govedu životu-nešto mora i da se jede. Jebiga. Svestan neupotrebljivosti talenata i znanja koje poseduje, konačno mu se, nakon godina potiskivanja, jasno javlja pitanje: I? Šta sad? U tom, presudnom trenutku, nekolicina srećnika uspe da ostvari srpski vekovni ideal: plata iz budžeta-osmica-sindikat-topli obrok. Drugi deo se najčešće odlučuje za prekvalifikaciju i postaje, šta god: radnik na trafici, menadžer, majka, monter PVC stolarije ili Srbin na kruzeru na primer. Treći se odluče za kompromis: uzmi Klimte štafelaj u ruke, put pod noge pa lepo u Buljaricama crtaj portrete debele dece ili pejzaže sa ovcama pokraj Morave pored tezge sa američkim krofnicama i kostimiranog Sunđer Boba koji ti je možda i kolega samo ga ne prepoznaješ. A oni četvrti, najžilaviji, ostaju beskompromisni i dosledni velikom Sebi pa hrabro odlučuju da nastave da žive kod roditelja, sede u zaprloženoj sobi sa krdžom među prstima, veltšmercom u guzici i šalju sonete na pesničke konkurse gde nagradu neće osvojiti oni nego Matija Bećković. Ponovo.

Kažemo kada na ulici vidimo vrhunsku ribu, za nas nedostupnu u svakom pogledu.

Služe za nalaženje dobrih riba i organizovanja žurki evo nekih dobrih riba

Prihvatanje činjenica koje ti ne idu baš u korist, i svojevrsno aminovanje istih.

Ružna sestra dobre ribe. Uvek zaštitnički nastrojena, koja predstavlja nužno zlo u samom procesu približavanja. Večito zapostavljena, ali se uvek pita, iako je nema, barem na papiru. Plodna i bujna, ali drugi plan uvek. Svaka veza sa njenom sestrom, u samoj preambuli, dovodi je u poziciju da se mora pitati.

Као и свака учитељица има своје љубимце и дежурне кривце.

To vam je sleng iz neke narodne pesme.
Zaigrati sitno kaluđerski, na primer.
Kaluđeri moraju da budu smerni, bogojažljivi, ne smeju da se bahanališu, da arluču, dižu ruke i sve ostalo što ide kad se igra kolo na primer, nego moraju da igraju sitno, smerno, bez vidljivih znakova oduševljenja.
Znači nešto što se radi smerno i bogobojažljivo.

Афродизијак снажнији од бланшираног тестиса кавкаског бивола, јебозовни сугласник који само што није постао ć, али се надомак циља зауставио и остао да похотно лебди дражећи чула, попут исконског сигнала који прачовека позива на пећинске оргије.

Она је само своја Влатка (24), тајница из Загреба или еманципирана Леа (31), равнатељица обитељске твртке из Вараждина, обучена у струкирани бордо комплет који прати заводљиве линије, одсечних покрета, одлучног звонког алта и ласерског погледа који сече оловни зид. Она заповеда мушкарцима, она их осуђује и унижава, она просвједује и наново критизира. Дапаче.

Али, када изговори то флафичасто "č", што мази ко дечје ћебенце преноћило у Ленор ултра-софту са мирисом ртањске петуније, тренутно се шаље сигнал алтер-мозгу да је време да издоминираш. Да заријеш своје копље у ту топлу слабу тачку што потања под додиром попут површине фришког кроасана са џемом од јагода и покажеш да је код тебе све тврдо, па и сугласници.

Не размишљаш о историји, ти ниси ни партизан ни четник, ти си јебач-ратник, грађанин света, послат са мисијом да потчиниш и прокажеш, да ошишаш ту њену латиницу и жигошеш јој памћење својим продором по средини терена. Јер, где је танко, ту се кида, а где је меко, ту се боде.

Prva asocijacija na pojam je čvrstina, snaga, osećaj zaštićenosti i jedinstva. Okej, to je slučaj kad je u pitanju zagrljaj u koji rasni mužjak hvata svoju ženku kako bi joj pokazao da je samo njegova i da on prema njoj gaji, u nedostatku bolje reči, *emociju*.

Izuzev tog specijalnog slučaja, svi ostali muški zagrljaji svode se na odmicanje ili primicanje kukova - ako svojim kukovima dodiruje tvoje onda bi te jebo. Svesno ili podsvesno, nema veze. Zato se *pravi* muškarci obično grle samo prebacivanjem jedne ruke preko ramena. Da im se kite slučajno ne dodirnu.

Izraz koji se koristi za nekoga ko "zna da lepo živi", to jest ne samo da je pun para, već ume i da ih lepo potroši i ima dobar ukus kada se radi o skupim i egzotičnim stvarima.
Inače pravi Grof, Đan Galeaco Ćano, ministar inostranih poslova za vreme fašističke Italije, je takav plejbojski životni stil zaradio na osnovu očevog ogromnog bogatstva i ugleda stečenih kroz status heroja u Prvom svetskom ratu, a sam Grof je imao sličnu karijeru, počevši sa pozicijom atašea u Rio de Žaneiru, (Niki, vodi me u Rio!), a završivši na pogrešnom kraju streljačkog svoda zbog kasnijih nesuglasica sa Musolinijem. Za vreme života, postao je poznat italijanskoj i svetskoj javnosti kao čovek koji je svoje bogatstvo trošio na prelepa imanja, kuće, umetnost, otmen i flambojantan društveni život i da, kao fašista, ali je to bilo smatrano kao manje-više važno.
Mnogo ređe, koristi se i poređenje "izdao ih je k'o Grof Ćano", zbog Ćanove izdaje Musolinija pred kraj Drugog svetskog rata, koja ga je na kraju koštala glave.

То уопште није сленг, не знам ни да ли је реч, али сам га родио па га волим ко мајка Човића.
Чичољ је посебна врста гадног чиче, израз ми се сам наметнуо када сам на улици приметио појаву једног јадног старог чике, храмао је на десну ногу а на леву је такође храмао али мање, обувен у скореле слепљене вунене чарапе преко којих је навукао балетанке модел леда књажевац, за једну од пета закачио му се целофан од папирних марамица па га вуче, распале панталоне са отвореним шлицом из кога вири оседела пубична вегетација, уместо каиша конопац а на дупету свеже усрано аутентичним и сертификованим говнетом, жута монт јакна деорисана помијама и боранијом из народне кухиње, флаша блоковаче што вири из џепа, комад леба виси са браде тип амфилохије, не мрва него комад, на брковима скорели траг слине и плетена капа на глави, и такав мени хоће да приђе, једном господину и мастеру шумарства па каже

Oću kurac! Evo sve trčim, samo da uzmem zalet. Odjeb iz lakta, bez mnogo razmišljanja, mator koliko i paz' Boga ti i podjednako efikasan. Taman dovoljno pun drskosti i sarkazma da onoga kome je upućen izbaci iz sopstvene kože.

OK, nije to toliko loša emisija koliko ide na kurac, od naziva, koncepta, voditeljke i nadrkanih poluzvezda u njima. Ne kažem, i ja zamišljam da vodim Tanju Peternik u rodnu zapizdinu i da tamo ćutimo pred kamerama jer sam mnogo pametan i da kamermana teram da snima potok petnes minuta jer sam ja rod Tarkovskom, ali pošto u neko dogledno vreme neće doći do toga eto malo da pišnem na ovu snobovštinu. Kao prvo termin, neki nedeljni, pred ručak, valjanost, slušaj sine Vladetu Jerotića on je pametan ima 90 godina a vidi kako je vitalan sutra da ideš u biblioteku da uzmeš od njega bilo šta, pa onda ta glupost *tv lica* gde se autorka razotkriva kao klasična snobulja koju ipak pale samo teve lica a šta ćemo recimo s nekim profesorom koji beži od sveta, njega dakle nikad u emisiju Tanja, jel tako a, a on recimo izumo solarne ploče, a Tanja, a? E pa jebo te Vlado Georgiev, znam da to želiš mada on neće, jebaće te Marinko Rokvić, on je teve lice, jebo te Marinko znaš a njegovi sinovi nabili ti klinovi! Pa i ovo *kao sav normalan svet* može li debilnije kao to je tako zajeban život pa se tek ponekad spuste na nivo normalnog sveta majke nam ga svima nenormalne! I sva te debilna pitanja, to kopanje suludih podataka iz života gosta, i to trčkanje za njim poput kera i jadan kamerman obigrava s ove strane s one strane a čeka ga žena kući nervozna, a Tanja sipa li sipa, Marić joj dao podatke iz Udbe, pa onda udri Tanja udri do zore jebi kevu Živanu Saramndiću kolko je sarmi pojeo sa Oliverom Njegom kopaj Tanja Tapija pa ga ubij ponovo, ubij ako ti već ovi leševi nisu dovoljni, udri Tanja cepaj Tanja, Peternek Vesna Dedić Mojsilović Tanja!

Лајт верзија одјеба, коју користимо кад је смарач обичан капетан Очигледни, и кад немамо намеру да га напушавамо даље. Једноставно, служи нам искључиво да га у том тренутку скинемо с курца, на који се лагано пење.

Мерна јединица села у крви.
Само пољопривредници, шљакери и психички поремећени људи устају рано.

Злаћани круг се диже ка хоризонту, умилни хор птичица објављује да ће тај дан да исере тријес тона тичи гована, а ти треба да откинеш крмељ, јер је нека искомплексирана педерчина рекла како треба да се устане собајле, каже то ваља, лепо је да се устане рано. Јесте курац. Изађеш напоље, народ иде на курчеви посо, оно све зарозано, све неки погужвани људи, комшија из улаза Миљко Морон би реко "убијте ме" само да може, али не може, морон је. Оћеш да купиш цигаре на трафици, нема цигаре, није стигло, рано је, дођите други дан у нормално време, а што ти средовечна жено радиш у ненормално време само да би могла то да кажеш, каже она пуши курац, пијем бенседине од раног устајања, тачно ћу данас да се разведем колико сам полудела, реко немој због деце, каже немам децу, реко у чему ли теби живот прође. Па онда превоз јебени, људи смрде, киселило се то по меким душецима, све се онај пац наватао по мудишту, ноге се усириле, гледа ко да ће да убије, једино пензионери чили мајку им јебем, нема обавеза па се поткуветило, из беса то устаје рано, треба сваки леб да се опипа, подобијало то станове па сад прдуцка, пробудио их Тито у гробу курцем у уво дабогда. Па онда тај посо, једеш говна а дође газдин син престолонаследник Стефан Лав Цар Душан Димчески око подне аудијем, па исуче курац и удри пишај по нама сиротињи и поштеним привређивачима динара за сто грама котекс пацовске специјал и пола курве. Па онда кући, а тамо не можеш да се разабереш, треба живот да имаш а теби се спава, отац ћути мајка ломи руке и шапће ти тихо ко дјетету, каћеш каже снау да ми доведеш, да ми потапа бели веш у биљану а ја само да пијем кафу и уживам, а тебе неће ниједна јер ти подочњаци ко Наташи Нинковић а и пичке живе само ноћу, тад им је мрест, па одеш да наваташ на бућку, а оно трза трза па откине иљаду из новчаника, па ти ем сува курца, ем кратак за црвену, ем устајеш за три сата, ваља положај за пишање по теби да заузмеш.

Шта оћу да кажем?

Ми смо један сељачки народ. То навикло да устаје рано, да увати да одради за дана, па кад намири и обави, да дође кући а тамо попара са говнима врућа и брката жена дрља рутаву пичку да јој сурдукнеш наследника па да и он обавља и намирује. Па онда то преселило у град масовно и одмакло од домаћих животиња, ал гени су чудо што реко наш напаћени народ, па то укоренило у мозак, сељачки инстинкт, ко инсекти и онај кљунар из Аустралије што аутоматски мења боју кад се приближи коала, а у ствари му неће она ништа, само да се поиграју. И тако прва генерација устај рано ал шта: нигде ратлука, нигде бунарске воде ладне са ешерихијом од сенгрупа, нигде роса по травуљини мртвој, нема крава да се музу, нема њиве да се оре па прва бразда да се изведе Миона да плаче - значи нешто не ваља. Па ти прва генерација грацког човека осети ту неку празнину, устаје рано, научио га ђед Свињо, а нема зашто, па онда удри кукај у себи: ееееееее, леп ли је живот оно онда био, све природа па зелено, здраво бре било а не ко ово данас, све нездраво а не здраво ко онда. Па онда удри слушај Зорицу Брунцлик, и ветар се у пропаст спрема а тебе нема, конкретно стихови о сеоској идили, па се саживљуј, па кукај за детињством ко Крајишник. Е онда одреди да се устаје рано - тако радио ђед Свињо, тако и отац Пиздо, па шта им фалило, а били паметнији него ми данас без обзира што нису имали два дана школе и претурали аутобус да виде јел женско, може ли да оаутобуси младе. Јашта него тако, устај собајле, није битно што то везе нема са садашњим животом и што се не би снашо на селендри да се вратиш случајно - дркај курац на детињство цео живот.

Ситуација вађенка у 4 ујутру након комбиновања рубинштајна и "Мерака" на загревању код лика у шибици од гајбе и ђускања без пребијене паре у клубу где си добио педалу од ње у стилу Милице Милше.

Нешто најпријатније што ти падне на памет у ситне сате јер те испрао алкохол, а последња кинта је резервисана за црвени Бонд стотку на комад уз јутрарњу кафу. Злата вредна студентаријска фора јер још ако имаш пола паштете коју си тог јутра отворио за доручак, на коњу си. Ако немаш, јебига, грицкај окрајак или правац фрижидер и умачи у мајонез.

Vragolanka, vrca, pičak među pičkama, zlatna ribica među ribama, šmeker u ženskim gaćicama.
Neuhvativa kao četvrtina jajeta na zajedničkom tanjiru za predjelo, neobična poput dve koštice u breskvi, deteline sa četiri lista ili trinaeste plate u Srbiji. Bilo da vas ljubi na najšašaviji mogući način uz osećaj koji stvara lizanje ledenog Rumenka na plus 40, bilo da iz kafića u kafić eksirate tekile, valjate se po bilijar stolu, zaspite na klupi u parku ili u dam-ti-dam stilu jurite niz glavnu ulicu...
Ona prija kao zaranjanje prstiju u brašno, kao krađa upravo spremljenih kolača, kao umivanje hladnom vodom posle trčanja, kao navijanje na utakmici.
U njenom svetu i korov koji ste zapatili može da posluži za pravljenje ljuljaške na kojoj se kikoću i vaše i njene bubice. Ona vas jednostavno ne pušta da odrastete...