Пртљаг.

Веома посебан пртљаг. Онај који се носи на пут без повратка. Сад, многи од вас ће помислити да се ради о смрти, али не. ради се о бежању. Одливу мудрозбора и мудросера. Сиротињи која јури голи живот, мајсторима, професорима, докторима, обичној и необичној багри која је решила да своју срећу тражи другде. Да свој зној наплати и живи достојанствено,онако како овде никад неће моћи.
У ово побегуље се не могу укључити и деца гастарбајтера. Али њихови родитељи могу, ако су први у свој породици који су решили да оду. Нико се није родио са жељом да побегне одавде. Једноставно те нешто натера. Пробудиш се један дан, схватиш да имаш одређени број година, црнчиш и диринчиш поштено,баш онако како те је покојни ћале учио, а ни кучета ни мачета, ни рода ни порода, само тријестину година у гузици. То је све што имаш. ПОла живота проживео, где си био-нигде, шта си радио-ништа. А године иду све брже. Страх, бес, љутња, помирење, мисао, распитивање, одлука, и- пакујеш се. Гаће и једна фотографија у ранац, а слику дворишта спакујеш негде у глави, као и боју старог црепа и мирис липе. И пичиш.

Да се не вратиш.

Sistem odigravanja šahovske partije među penzionerima na takav način i sa tolikim trajanjem da se partija mora završiti odustajanjem jednog od igrača iz bilo kog razloga i posledičnim prekidom.

U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.

U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.

U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.

Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.

Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.

Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.

Нумера која је промовисала малог, проћелавог ганфера-муџоса-шибицара у краља српске естраде почетком 90-их.

Јеби га, тематика тако распрострањена у нас, није могло да омане. Нават'о си, сирома', некако ту мученицу што ти је скинула мрак у дваесдругој, а ти је, домаћин, одма' водио код ујака на славу и код тетке на Тројице. Кева ти се сита са њом истороче кад ова позове на фиксни, ћале ћути, ал' мило му што јебуцкаш, дакле педер ниси. Деда дегустира раџу из давно запечаћене буради, а баба само слини и брише сузе крајем од мараме, штоно каже Шабан, истински љкра, јакако.

Ипак, живот је то, пријатељу, испостави се мало касније да је та фина и образована цура из честите фамилије у ствари једна обична неписмена дронфуља од оца поткивача и алкоса и мајке аљкавуше и профукњаче. Сад већ ујак и тетка перу судове из којих је она јела доместосом, мајка се жали да је одувек била лаковерна, јер како би се друкчије и удала за твог оца, матори вели да је он то све знао од првог дана, ал' није хтео да ти квари мрс', деда досипа од овогодишње јер ''буре све попи'', а баба и даље само слини, и то још јаче.
Е сад, свима је њима жао, ал' теби што је жао, па то нема у држави. Много ти прирасла за срце, навик'о си се да га мећеш редовно, а и досадно ти помало. Сад опет треба да смишљаш одговор на бабино: ''Ка'ће се жениш, још само то да дочекам па после могу думрем''. А 87 скркала у дупе, треба и праунуче да дочека ваљда. Још само то.

Но, јебе се теби за старамајку, ти вино пијеш, сузе рониш, налазе те под асталом, задње паре дајеш на музику да ти свирају ову песму, а пијеш на рецку.
На све твоје муке, како то обично бива, чујеш да се фукса удаје за полумозгаша из приградског насеља, и опет сви жале, ал' ником није као теби жа-а-а-о.

Па, брате, ко те јебе кад си сентименталац.

Slika table sa natpisom mog mjesta, okačene na cijev od tenka izazvala je u svima nama ubjeđenje da se tamo nikad nećemo vratiti, i žal za narodom i vojnicima koji su ostali samo odbačena karta između dijeljenja u partiji pokera političara i ratnih profitera. Bilo je vrijeme da se putuje dalje, u maticu Srbiju.

Nakon kraćeg boravka u Pančevu i vijećanja šta i kako, uputili smo se prema Novom Sadu. Lada je izdahnula pred ujakovom kućom i tako nam označila mjesto boravka u izbjeglištvu.

Novi Sad, oaza mira, ljubavi i tolerancije. Bilo je vrijeme da se opet utvrdi brojno stanje i lokacija ostalih članova porodice. Mogu slobodno reći da smo sestra i ja već tad bili ratni veterani.

Čim smo prišli kući sestra je izustila: „Ima ji ovo pjoču!“ Navika. Dok dođeš negdje pregledaj stabilnost i izdržljivost građevine, ima li sklonište, sporedni izlaz i tako te stvari. Bio sam vjerovatno jedini klinac u Vojvodini koji je umjesto igranja SEGA igrica pravio bunkere i kopao zemunice. Sjećam se, jedan dan dok sam trazio nekog da se igra rata sa mnom, čuo sam zvuk aviona, bio je to onaj avion što pršće komarice,a ja to nisam znao, već sam natrgo kući k'o nebesko vrijeme, preskočio ogradu tako da bih i Dragutina Topića postidio i zabio se u podrum. Trebalo im je pola dana i kantica eurokrema da me izvuku napolje. Imao sam dosta rodbine tamo, i mnogo iskustava.

Sjećam se jednom kako me stariji burazer zajebav'o za sklopac koji mi je did poklonio:
-Bosanac, dobra ti brica haha...
-Nije to brica to je čakija.
-Brica bre!
-Čakija bolan!
-Brica!
-Čakija!
-Brica!
-(Posjekotina, plač, malo krvi , puno plača, valjda kad je vidio krv, jebem li ga) Vidiš da je čakija!

Ujna kad me nije odrobijala. Mnogo je galamila, a ujak je samo rekao: „Dijete je poplašeno, dva puta je bio na samo nekoliko kilometara od prve linije, iz tog straha kad bi mu dao osamdesčetvorku smakazio bi pola Novog Sada do zore, fino sam mu rekao da ga ne zajebava“.

Bilo je vrijeme da me upišu u školu. To me je pogodilo, ne zato što sam kasnio sa gradivom već zato što je trebalo izaći iz tampon zone koju sam ogradio čvrstim bunkerom, i susresti se sa stvarnošću.
Djeca nisu zla. Ali zato roditelji znaju zajebati na veliko. „Ti se ne možeš igrati sa nama ti si izbjeglica!“- bile su to riječi odjeljenskog siledžije koje on nikako sam nije mogao smisliti („Od ovih torbara i njihovog blata sa opanaka se ne može više normalno prošetati Dunavskom“ ili nešto slično, bile su riječi Đoleta Balaševića, pa apelujem na one što kače njegove stihove na fb da i ovo okače, jebo li ih on sa sve Panonskom Mornaricom. U guz'cu) . Prvi put vidi izbjeglicu. Suze sam zadržao do posljednjeg časa...

„Nemoj plakati, ti si sad velika momčina, sramota je. Pokaži im da si bolji od njih.“ –tješio me ujak.
Sutradan sam se pobio. I dobio batine. I pobio sam se svaki put poslije toga i mnogo sam batina dobio, nekad i dao, dok me odjeljenski siledžija nije uzeo pod svoj zaštitu. Doduše , postao sam najbolji đak u razredu pa je vjerovatno i to bio jedan od razloga zašto me gotivio. Dugo mi je trebalo da zavolim Novi Sad.

Prošlo je neko vrijeme, Dejton je odavno potpisan, čekalo se na vraćanje teritorija. Malo ranije sam otišao na zimski raspust u Laktaše, da se rodbina vidi i odluči za dalje. Bilo je lijepo da se malo skupimo, makar i u ovoj teškoj situaciji. Na povratku, u autobusu, sve je bilo dobro dok sestra potpuno odsutna nije zapjevala tadašnji hit Dragane Mirković: „Tuzan je zivot moj, kazi mu da zna, pjaci zemjo što sam ja , hej, nesjećnaaa“. Na zvuke ovog hita mnogi u busu su plakali, što od smijeha, što od tuge.

5. februar. Zemo je donio kovertu naslovljenu na majčino ime. U koverti slika naše kuće u magli sa polupanim prozorima. Tabla sa nazivom ulice se držala na jednom šrafu- „Ulica 13. Krajiške brigade“. Ne poleđini: „Mi smo se vratili, sačekajte još mjesec- dva dok malo pokrpimo što se pokrpiti može. Volim vas puno!“

Дискретно стављање до знања особи којој је клим упућен да је се сећате. Можда не баш са сигурношћу одакле и у ком контексту, а можда није ни време, ни место за неки топлији поздрав.
Климнућете, проћи и евоцирати успомене...

Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“.
A ne da ličim – pljunuti!
Izlazak na ulice...
Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.

U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.

Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive...
Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.

Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.

Nahuškati. Prvenstveno se izraz koristio za pse, dok neko nije u ortaku prepoznao kučeće karakteristike. Od tog trenutka, izraz je k'o stvoren za teranje šege u društvu.

Sumrakom je dobovala sitna, dosadna kiša, a negde u daljini hor pijanih glasova se nadjačavao sa harmonikom … “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je maaaala” … Eee, moji vi … meni je prevelika večeras, mišja rupa da mi je …

Prošlo je tačno šest meseci otkad sam otišao u rat i tri otkad sam se iz njega vratio. I dva otkad si mi rekla da je među nama gotovo. Da ti ne pada na pamet da ceo život dvoriš bogalja. Bogalja ? … Taj te bogalj voleo, i još uvek te voli … Da, ali si i go kao taj pištolj za pasom što nosiš, rekla si. Pištolj ? … Eh, da … stara, verna “tetka” šćućurila se u futroli k’o da zna da je oružje poraženog ratnika. Otkopčah lagano dugme i kundak odblesnu mutno u odsjaju prozora. Pomilovah ga, a zatim se šaka uvežbanim pokretom savi oko njega i povuče napolje.

Sedam na stolicu, stavljam cev među kolena i repetiram. Leve ruke nema da mi pomogne, opravdano je odsutna … na mrtvoj straži podno metohijskih planina. Ustajem i ponovo zauzimam busiju kraj prozora. Prst je na obaraču, prinosim cev slepoočnici. Dodir hladnog čelika i kože aktivira kaleidoskop pred očima.

Trčimo po pljusku, mokri k’o miševi, do spasonosne nadstrešnice lokalnog autobuskog stajališta. Da, pratim te kući. Da, nemam jebena kola. Ali sam srećan dok ti kosu sušim maramicom. I ti si srećna. Ili mi se učinilo ? Češljaš mi kosu prstima dok brbljaš nešto veselo, od čega ni reč nisam upamtio. Šteta ...

Nakon što te bus odneo video sam te samo još dva puta, ako ne računam snove i slike sa tvog venčanja koje su mi poturene na uvid uz pogled ispod obrva i tek ugašen osmeh oko usana. Likovali su lokalni zvrndovi, mislili su da ću da ridam, šta li ?

A onda, vidim moju sestru kako me grli i plače ljubeći prazan levi rukav moje košulje, uz „samo kad si mi se živ vratio“. Plače seja jadna, a ne sme da mi kaže da se otkako sam otišao, u tvoj život uvukao nemir, a s njim i on – Elmer Davež, lokalni „milioner“, koji doduše ne poseduje palatu i jahtu, ali je njegov „diskretni šarm buržoazije“ učinio tvoju „nepodnošljivu lakoću izbora“ još lakšom. Luksuzna kuća na periferiji ili podstanarstvo ? KušEMdasi ili gradski bazen ? Toyota Land Cruiser ili Taxi ?

Ali ne, dušo, čaršija se večeras neće osladiti našom pričom. Znaće, ako povučem oroz, da to nije zbog sakatosti, posttraumatskog stresnog poremećaja ili kukavičluka, već zbog nas dvoje.

Zbogom „tetka”. Dosta je bilo.

* * *

Svratih pre neki dan do vaše radnje po neku robu. Miholjsko leto. Elmer za divno čudo beše uslužan i nenadrkan. Sa zadovoljstvom konstatovah da bi mu kapica rabina dobro stajala na dobrano proređenom skalpu i da će mu ogledalce uskoro biti obavezan asesoar kad pođe na pišanje.

A onda si se odnekud pojavila ti, vodeći klince za ruku. Kratak osmeh očima i konvencionalno „Dobar dan“, tek toliko da preparirani ništa ne primeti, ustostručili su vrednost moje odluke da spakujem „tetku“ nazad u futrolu pre deset godina.

Možeš da isteraš mene iz sela, ali selo iz mene, nikada.

I zato nikada neće bedni Čivas da mi bude bolji od domaće rakije. Nikada neutralna pavlaka sa 0.0001% masti da mi bude bolja od kajmaka. Gorgonzola sa plemenitim sranjima koja se zelene nikada neće da zameni sir što ga pravi baba. Nikada neće da mi bude draža pačja džigerica od jagnjeta sa ražnja. Ni jedan Kjanti ne može da se poredi sa domaćim vinom iz pradedinog bureta. I nikada ni jedan klub sa takozvanim "kvalitetnim pičkama" neće da zameni kafanu sa konobaricom koja ima velike sise i jednu kraću nogu. Da ne pominjem makijato i tursku sa ratlukom.

Jebiga. Nije to pitanje kvaliteta, već porekla. Hteo ne hteo uvek će da mi bude draže ono uz šta sam odrastao. Nema tu nekih komplikovanih i zamršeniš psiholoških sranja, jednostavno tada nisam mislio ništa kao som jer problema nisam imao. Tako da me ti mali detalji vrate u to nekada, kada je život bio lakši. Nije da je sada težak, ali baš je bilo lepo ne misliti ništa. Čini mi se da sada kapiram one što kmeče za Brozom, jeb'o ih on u dupe komunjarsko.

Nije to patetika, nostalgični proser uz peti vinjak, srpsku zastavu i četničke pesme dok u pozadni Žika Seljak nagovara mlade bračne parove da prodaju tetkinu garsonjeru i vrate se na selo, to je samo realno stanje stvari. I mislim da ne važi samo za mene, seljaka, nego za sve. Verovatno nekome smog Londona nije isti kao onaj u Beogradu ili nekome možda nedostaje pančevački zagađen vazduh. U suštini gde god da si rođen to će te pratiti dok si živ. I to je to, povuče me rodna gruda u svačemu. Više volim da kroz prozor vidim brda i planine nego ravnicu, svaka reka po nečemu liči na Moravu a svaka šuma podseti na Šumadiju.

Упознах те случајно. Нисам имао неко одређено мишљење о теби. Нисам те ни зарезивао, ниси ми био битан уопште. Посматрао сам те. Решио сам да ти приђем, као случајно и замолим за упаљач. Био сам арогантан. Taкав сам увек према странцима. Према онима од којих ме на неки начин страх. Видео си то одмах. Ниси правио фрку око тога како се понашам и како ти се обраћам. Ноншалантно си ми дао упаљач и наставио да се зезаш. Kупио си ме тим једноставним чином. Mорао сам да спустим лопту и да се унормалим. Пружио сам ти упаљач назад, а ти ми рече да га задржим за сваки случај. Решио сам, пробаћу да се здружим с тобом, па како било. И било је. Било је супер. Ma шта супер, било је одлично. Moпе смо алкохола заједно попили, буљук девојака заједно смували, хиљаду лажи провукли, заједно факс завршили. Постали смо људи, заједно смо одрасли. Решио си мало да се смириш и нађеш девојку на дуже стазе. Ja још нисам био за тако нешто и свађао сам се с тобом. Говорио сам ти да си цавуља, овакав, онакав. Пале су тешке речи, све због моје глупости. Никада то нећу прежалити, aли шта да радим, такав сам - неозбиљан, волим да их мењам. И то је у реду, али нисам требао тебе да спречавам да живиш свој живот и нађеш свој пут. Пријатељ пупут тебе се не среће често.

Полутка је стари жаргон за мочугу која није ни горе ни доле. Такорећи, то је пенис који је у стању полуерекције. Често се може видети у порно филмовима, после чега следи орална стимулација, а дешава се и у животу, па и нама најбољима.

Prcanje u hodniku.

Omiljena rečenica mog oca prilikom gledanja utakmice, kada nekom igraču, uprkos uloženom trudu, lopta pobegne zbog prejakog dodavanja.
Moj doživljaj očeve izjave se menjao kako sam odrastao, prateći moj intelektualni razvoj (ili nazadovanje, ako vam se više sviđa).

Менструација.

Čudan vid sekte. Pojave se s vremena na vreme da vam usisaju kuću i odu.

to ti e kad sednes na stolicu na koju se neko posro

Морска шкољка.

U ovoj izvikanoj tvrdnji je sadržano 50% našeg ukupnog znanja o vremenu.

Oko 49% znanja o vremenu je tvrdnja da je to naštrikana nit po kojoj putujemo kroz prostor i “na kojoj” bivstvujemo. Paradoksalno je to što štrikaća time machine istovremeno i štrika i rasparava svoje tkanje, pa je rasparani deo tkanja PROŠLOST a ono što će se tek naštrikati BUDUĆNOST. U svakom slučaju ni jedno ni drugo ne postoji. Budućnost, jasno vam je, ne postoji zato što još nije stigla na red da bude naštrikana, a prošlost ne postoji zato što je to bivša, raštrikana sadašnjost. Postoji samo tanka nit sadašnjeg vremena koja nas sve skupa gura i provlači kroz cevi prostora kao meso u mašini za mlevenje. Teško je shvatljivo, ali bez te vremenske niti na kojoj svi balansiramo bez šanse da se strmeknemo u prošlost ili budućnost ne bi postojao ni prostor. Zastrašujuće deluje pomisao da bi i najmanji kvar na štrikaćoj time muchine doveo do kolapsa svega i svačega u nešto što ni sami ne znamo šta je. Možda singularitet, ali samo možda.

Preostalih 1% našeg znanja o vremenu se svodi na sposobnost da izračunamo kada će naš voz stići iz tačke A u tačku B, ako je rastojanje izmedju tačaka C, a brzina voza V.

Sve u svemu ne znamo puno o vremenu, a živimo "u njemu".

Најеб'о си, пријатељу, али немам срца то да ти кажем.