Najveća problematika u američkim filmovima/serijama. Naime, ovu rečenicu je gotovo nemoguće izgovoriti ako x lik tako zaista i ne oseća. Čovek je u stanju da sebi povisi pritisak na 260, dobije padavicu, prolivčinu i gonoreju;stiska se, ispadaju zubi, prostata zabrinjava...ali ne. On neće reći "Volim te" ako to zaista nije tako. Dobiće pedalu u dupe od najbolje pičke, prekinuće vezu sa švedskom groficom, razvešće se od žene (znajući da će mu na sudu ostaviti samo par gaća i siledžijku) ali neće uspeti da kaže TU rečenicu.
Posle pedalisanja, on u sobi plače i urla u jastuk, sluša Green Day..ali on ne bi mogao da slaže.
Interesantno, na trusnom Balkanu problematika ove rečenice nikada nije dovedena u pitanje niti je predstavljala veliku moralnu dilemu.

Finalna fraza rečenice u kojoj se na dominantan način, prostim jezikom rečeno, popišavaš po teoriji, priči ili pak logici sagovornika, jednog ili više njih.
Pitanje koje, ukoliko si dominirao verbalno do njegovog dolaska na red, predstavlja više retoričko pitanje jer si njime postavio neoborivu teoriju, vrednu pažnje i razjapljene vilice oponenta.

Недрж ти је једно посебно стање. Све те некако сврби, не држи те место никако (тако је ово стање и добило име), често не можеш ни да знаш шта ти је тачно, ал знаш да ти је неки андрак.

Младе људе недрж често и обавезно хвата. Негде око двадесете и траје до једно дваеспет година. Момци иду по парковима и кафанама, пију, неки се и бију, праве будале од себе, а девојке телефонирају по цео дан, објављују слике на Фејсу, неке и пију, и мисле да праве будале од себе.

Није недрж у том добу повезан са љубавним јадима. Јок. То се навикаваш на оно што јеси, са благом зебњом од онога што ћеш још мало да будеш, па би да ухватиш још мало од живота за који мислиш да престаје у тридесетој. Зато и претерујеш у свему, мислиш да ће свему ускоро да дође крај. Ал онда, негде око дваеспете, а некад и касније, схватиш да се живети мора и после, нађеш озбиљну везу, завршиш од школе шта си планирао, и онда у живот. Прође и тридесета а ти још жив. Чудо Божије! Има их и који остану, који падну од толиког недржа, ко први и наслабији борци који се шаљу да истроше непријатељску муницију. Шта ћеш, није ни живот за сваког.

Него таман мислиш да си га убио, победио, кад оно...

Други недрж настаје кад те притисну проблеми касније. Жена, деца, негде и швалерка, рачуни, посао, све је на теби, а ти један. Свуда мораш да стигнеш, све да испоштујеш, а само две руке и две ноге. Читао си по оним књигама са двадесетак и кусур година да ће деца да пате ако им не посвећујеш довољно пажње, а знаш да ће жена да прескочи плот ако и њој не посветиш довољно пажње. А на послу нога у дупе ако не радиш и прековремено, има их на бироу колко оћеш. А дан само дваешчетри сата.

Све те сврби поново, ко онда кад си био млад и препун снаге коју ниси имао где да потрошиш. Само што те сад не сврби велика кожа у коју треба да порастеш, сврби те то што ти је све некако тесно и мало, искочио би негде, а не знаш где, вриштао би, ал не мош од света. И зато одеш у кафану. У овом другом недржу није ти битно толико да си у гомили. Некад ти је много и лакше кад си сам са својом муком. Па онда опет сутра, па сутра... Ако се из овог недржа пренеш, пренуће те жена која ће да кука да си постао алкохоличар, или деца која неће много да ти причају, али их брукаш и то јасно видиш. Тешко да можеш сам, није ти више остало довољно снаге. Ако се не пренеш... Нећеш да будеш ни први ни последњи које је живот појео у четреспетој и који је умро у педеспетој сам ко пас.

Задњи недрж, кад ове раније некако прегрмиш, дође кад схватиш да ти је време да путујеш. Више ти није само тесно, све те некако гуши, не иде ти се још, а видиш да мораш. Одавно пијеш по неколико лекова, брзо се умараш, не мош ни да поједеш ни да попијеш више. Родитељи одавно под земљом, пријхатељи навелико одлазе, оне жене што си се некад окретао за њима или бабе или мртве. Ал не иде ти се још. И крене гушење. Није физичко гушење, за то је одавно нађен лек. Шта да радиш овде где лека нема?

Идеш по парковима, нађеш још једног вршњака у недржу ког не подносиш ко ни он тебе, ал макар нисте сами, јер се самоће плашите. Хтео би да мало успориш време, иако цео дан не знаш шта би са собом од досаде. Хтео би ако може мало и да вратиш, ал си још одавно схватио да то не може, негде крајем оног задњег недржа који си једва преживео, ономад у четрестрећој кад те стрефио инфаркт. Забаксузиш се, сипаш отров свуда око себе и постанеш тежак и себи и свима око себе, којима је остало много више него теби. Или постанеш хипохондар и тераш их да троше то што им је преостало на тебе. Нико не зна или не може и неће да схвати шта те стварно једе, а ти не причаш ником, јер се плашиш. Недрж те стеже и гуши, све мислиш овог тренутка идеш, а живиш још један дан и проклињеш старост и ко је направи.

Од овог задњег недржа спаса нема, овај те прати до задњег дана. Спусти се с тобом под земљу, па кад се увери да те је земља покрила толико да немаш где ван, изађе и нађе неког клинца који тек улази у живот, да и њега овако исцеди.

Најлуђи лик у касарни. Он је на крају каријере, види на шта је страћио живот, зна да је касно, прошао воз, то што није хтео да се гузичи још четири године по Војној академији га је коштало две и по собе при додели стана, упола мање плате, а за годину-две и пензије, и константног зајебавања од стране официра који би могли да му буду синови. Доживљена спознаја изазива различите психичке поремећаје.
За дозволу за излазак, најбоље је ипак питати баш заставника...

Živiš sa osobom u 20 kvadrata i ona te pita gde si?!
Da, živimo u Dover zamku, trenutno sam u istočnoj kuli, proveravam artiljerijsko naoružanje, poslaću paža, da te pita šta hoćeš.

Оно што би Карађорђе Петровић данас рекао, да се појави у модерној Србији.

Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.

Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.

Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !

Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica !
Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica !
„Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica !
Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !

Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.

E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !

Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.

U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...

I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...

Pa kako da vas čovek ne mrzi ?

Alternativni izraz za domaću rakiju kako bi se i najokoreliji tradicionalisti uklopili u fensi društvo.

Plećat muškarac u ranim četrdesetim, oštrih crta lica i strogog pogleda. Potomak poginulog solunskog borca od koga je naslijedio brigu o porodici. Služio je vojsku Kraljevine Jugoslavije, u kraljevoj gardi. Vratio se na svoju rodnu grudu, oženio se, nastavio da proširuje imanje i postao oslonac - gromada od koju se vihorovi lome.

Ima jedanaestoro djece, i sva su sita i obučena. Naučena da poštuju starije i naučena da rade od malih nogu. Vaspitava ih savjetom, prijekim pogledom i psovkom, ali i tvrdim, seljačkim dlanom kada mnogo zgriješe. Onda udara, ali to radi da kazni - ne i da ponizi. Biće mu zahvalna kasnije.

Školuje i ženski djecu, iako po selu pričaju kako u školu idu samo kurve. U glavi mu se tad stvori slika njegove ponižene sestre i smijeh činovnika jer je umjesto u sresku kancelariju potrefila u klozet ne znajući da pročita natpis na vratima. Zakleo se da se njegovim curicama to neće desiti.

Domaćin je u svojoj kući i o svetom Stefanu pred goste iznosi slavski kolač. Iako je srednji sin, braća ga smatraju glavom porodice. Starijeg je izvadio iz kockarskih dugova, a mlađeg nekoliko puta spasio seljaka kojima je kidisao na kćeri i žene. Bio luda glava, ali ga je prošlo. Sad su obojica ugledni i poštovani - ljudi za primjer.

Pobožan je i ne propušta crkvenu službu. Slavi slavu i posti uz poste. Uveče, prije nego ugasi svijeću, pred spavanje naglas, da svi čuju, izgovori Očenaš, a zatim i njegovu ličnu molitvu koju kao mantru ponavlja kako bi je urezao djeci u sjećanje i prenio kao zavještanje budućim naraštajima.

Изрека која поручује да највећи уметници инспирацију црпе из живота.

Konj hajduk-Veljka Petrovića. Otet od turaka, služio šest godina svog gazdu, da bi opet završio kod turaka. Svojom snagom, brzinom, manevrisanjem u borbi i inteligencijom više puta spasao život Veljkov. U megdanu sa Soko-pašom nije se složio sa gazda-Veljkovom odlukom da turčinu pokloni život. Ubio turčina zadnjim kopitama, onako opušteno, kao da je to redovna stvar. Kraj života, nakon Veljkove smrti, dočekao kao poluslepa raga u vlasništvu cigana.

Čest nadimak u Srba.

Zaplaknuti se ispod miške.

ENJOY, bješti neon. Neko je skoknuo u ofsajd budućnost i doneo gomilu strašnih uspomena. Mudre su i poučne. Predskazanje trajektorije serpentine kojom će civilizacija gmizati. Dakle, ENJOY!

Slike društvene disocijacije, beskonačno naporne dokolice, dekadencije bez kriterijuma i granice, involucije svih vrednosti, potpune dezorjentisanosti pojedinca i krajnje društvene atrofije do bezobličnog rudimenta. Svi problemi su rešeni, pa čak i oni sofistički, ljudima preostaje samo da uživaju.

Degeneracija ljudskog bića se koriguje implantima, protezama, graftovima i veštačkim organima a nesavršenost mašina se koriguje time što su one sve humanoidnije i socijalnije. I što je ljudsko biće kibordskije a androidi replikantsko humanoidniji pozorište je zanimljivije. Teško shvatljivo tvistovanje za boeme. Za inženjere je to samo puki izazov i mlaćenje para uz okačenu poruku: mi to možemo a vi napišite ode i poeme o fenomenu ako će vam biti lakše. U prevodu, možete da ga duvate, odosmo mi dalje. Napravićemo vam pičketinu po želji sa pravim feromonima. Merlin Monro, Adrianu Limu ... koju hoćete ... pa ćeš i ti masni, cvikeravi, ćelavi bubuljičavko od metra+žilet sa Jogurtovog avatara jebati vrh pičke. I što je najvažnije za tebe, tvoju sujetu i mačoizam, one će biti uverene da si ti alfa mužjak planete, njeni feromoni će ti parati mozak ali će ona sama biti gluva za feromonski ples neuronima jer tvoji feromoni su realno grozni. Ona će zubima parati sopstvene i tuđe vene samo zbog tebe i na kraju, umreće zbog tebe. Toliko je moćan taj naš softver. Odoli ili ENJOY. Apdejtovanje ili zamena starog modela za novi uz 50% popusta. Godišnje dopunjavanje rezervoara feromona – gratis! ENJOY!

I taman da neshvaćen upadne u ofsajd prošlosti i zaborava – dobićemo nastavak. Nastavak kao novus spiritus movens ili memorijski rifreš prošlog dela ili optimistička korekciju ili možda najavu novih ciklusa tame i dekadencije. Biće da je ovo poslednje. Očigledno neko to zna. Neko je ponovo bio u ofsajdu budućnosti.

Dno metropole budućnosti je identično dnu metropole srednjeg veka, roštiljijada, gatanje, zabava, tezge, cirkus, jurnjava, ubistva ... Na višim spratovima su režiseri života i smrti. Bogovi. Oni stvaraju, kreiraju, planiraju, programiraju, repliciraju ... I baš kao što bi običan smrtnik stao pred Bogom i naravno zatražio poboljšanje i produženje života, replikant je to isto učinio pred svojim stvoriteljem. I baš kao što bi Bog odbio takve zahteve običnom čoveku, stvoritelj je odbio replikanta. Zaigrali se Bogova.

Nešto mora da se citira i u originalu, jer original je jedan jedini. On je savršen i nedodirljiv. Dakle: „All those moments will be lost in time like tears in the rain“. Voleo bih da imam um autora ove rečenice, mada sam sasvim zadovoljan i sa ovim kojim osećam njenu lepotu, poruku, značaj ... I to je nešto ... ili možda nije ... jer će svaki blistavi trenutak, svaki orgazam, svaka pobeda, uspešno rešena jednačina, uspešno očitavanje, merenje, pa i svaki poraz i gubitak, nestati u beskraju vremena kao suze na kiši. Ali dok kiša ne padne ... ENJOY!

Најдуже коло. Коло које траје цца четреспет минута, и састоји се из неколико кола. Због чега је знано и као Франкенштајн коло.

Свира се на средини свадбе, негде кад се изнесе печење. Сврха му је да се разбуктале страсти смире, већ пијани мало отрезне, и да се остали довољно издувају до врхунца - до тренутка када се погасе светла и у собу уђе торта на три спрата украшена кинеским прскалицама, док оркестар свира "Моји су другови".

Камиказа коло служи и да потенцијалне удаваче пред кибицерима покажу своје тресуће облине, као и издржљивост, а теткама да покажу да још нису за бацање и разбуктају давно загашену ватру код својих мужева.

На крају је обавезан аплауз ретким преживелима, који су поносно остали на бојишту, црвени као булке, знојави ко тркачки коњи, неки у прединфарктном стању, али поносни попут пауна.

NE, NE STIDIM SE.
Ja nisam odgovoran za huligane, manijake, što reprezentacija gubi, što je Geda bio govno, što su u vlasti kreteni, što tajkuni pljačkaju ovu zemlju....
Nisam odgovoran za nezaposlenost, za male plate, za lošu sliku u svetu....
Ja odgovaram za sebe i svoju decu, za svoje postupke i postupke svoje dece.
Da li vi što ste počeli da kenjate da se stidite što ste Srbi uopšte znate šta to znači biti Srbin, voleti svoju zemlju, svoj narod, svoju decu?
Slobodno razmislite o tome.

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Najaktuelnija srpska samoobmana.
Tradicionalno “neka bude što biti ne može” prepakovano u odoru ljigave dnevnopolitičke parole.

Nudeći vešto projektovanu i savršeno tempiranu laž da je moguće ne prodati kosovski mit a kupiti ulaznicu za podelu mitskog zlatnog EU runa, promućurni strip junaci koji vladaju Srbijom vešto sebi kupuju vreme za još jedan krug samoubilačkog srpkog političkog ringišpila.

U vremenu kada je Srbija doterala od Cara Dušana Silnog do duvara sadašnjeg bednog, kolektivni srpski duh, u ogromnom strahu da se suoči sa istinom da je sjebo sve što se sjebati dalo, postaje lak plen profesionalnim varalicama – političkim opsenarima koji, manipulišući tim strahom i duboko ukorenjenim srpskim šizofrenim i infantilnim crtama, nude ono što Srbinu treba: laž da ništa nije izgubljeno, da je i dalje moguće sve dobiti, da spasa nam ima i kad propasti hoćemo, da smo najači kad najteže je i da ćemo u zaustavnom vremenu očas posla nadoknaditi tih pet, šest golčića manjka, da je moguće pojesti oba plasta sena i ne crknuti od gladi kao Buridanove magare i da smo na samom kraju kraćeg lošeg perioda od stotinjak godinica i da eoni srpske renesanse samo što nisu ...
Cijena, prava sitnica – glas na izborima.
Ukoliko se logika, Ustav, realnost... ne slažu sa ovom utopijom - utoliko gore po njih.
I tako se Sorabi i njihove vođe,u sreći i veselju spremaju da mučenu Srbijicu udaju za đuvegiju iz Brisela, onog istog koji joj nogu amputirao 1999., a koji će joj za svadbeni dar zlatne cipelice darivati. Nogu će joj, naravno, vratiti, a kao bonus daće nam i Augentalerovu. Nebo će se otvoriti, car će Lazo sa Fileom rujno vino piti, a Obilić rasparat' utrobu djeve Eštonove, sve na radost Tači barjaktara...

Srpsko političko biće pod totalnom anestezijom ove bajke – snom mrtvijem spava.

Buđenje iz bajke “i Kosovo i Evropa” u realnost “Nit Kosova nit Evrope” biće gadno. U pičku materinu gadno.
Ko ga jebe – nije nam prvi put.

Прототип самотног чиче, отуђеника од цивилизације, Хајдин деда, брдско-планински Шопенхауер.

Да ли зато што су му још '46. конфисковали шуму на Руднику, што баба одавно није са њим, или што су му се деца разишла по белом свету, тек овај стари мизантроп већ годинама готово да не избија са планинске падине. Онде чува козе, гаји пчеле, другује са природом и не хаје за људско друштво. Каткад само старим нерегистрованим реноом 4 сиђе до варошице по дуван и још понеку потрепштину. Тада обично сврати у Монако и попије влахов, онако с ногу, те процеди две-три реченице.

Мештани подозревају од његове појаве. Како и не би. Иако у озбиљној старости, кршан је, снажних плећа испод дебелог гуња и оштрог погледа испод густих седих обрва. Кажу да су му једном тако неки дошљаци добацили вулгарну пошалицу, на шта је старац двојици подсмешљиваца у трен ока обио фасаду држаљом за крамп.

Старом нико не треба, он има свој микрокосмос. Понекад само делиће сете испусти кроз двојнице, седећи на прагу оронулог кућерка. Тада се засеоком подно планине разлегне мелодија нагомиланог времена које као кроз какав вентил истиче ван, струји и прожима мутњикаво вече.

Veoma los nacin da saopstite sinu da se razvodite.

Време лечи све ране и прекрива сваку муку заборавом.

Док си млад, све ти делује трагично, вечно и непролазно. Сваки печат, свака невоља, свака беда коју живот баци на тебе делују ти као коначно стање.

Зато су старији измислили ове стихове, како би младе, који немају стрпљења и искуства, на време спречили да зарад једне глупости учине још десет нових, после којих касније заиста и неће бити повратка.