Основни принцип рада просечног Србина. Или пуковник, или покојник. Јебо средину, крајности су до јаја.

Ненад Милосављевић. Матори хипик, бивши СПС-овац, човек који је сањао стару љубав, помогао православљу да дође са југа, и помогао обнови више, исто тако православних манастира, од великог Матеје Кежмана. Воли да гледа женске неким другим очима, онако како не треба, а прича се да је њему заспала Војводина, иако је је из Ниша.

Оно о чему се мање прича је то да је Неша прљави матори педофил. Добро, не баш ранга Жике Тодоровића, он већ натачиње бебе, ал сигурно је за два круга оставио Дамблдора и Ацу Поштара. Срео је тако на својим путовањима крајем двадесетог столећа неко девојче које дрско имаде година колико Котор векова. Наиме, водећи се чињеницом да се Котор под тим називом помиње тек од епохе Немањића, Неши је прстима шапутало и уснама га миловало дете од неких осам година, а за то се мардеља, за то се мардеља чак и у Јапану.

Osoba koja čeka poslednji trenutak da zapali u klonju i pusti blato.
Po pravilu se ne zadržava duže od 3 do 7 minuta u wc-u.

Svaka devojka ga je imala. Samo to neće da prizna, strepeći od puritanskih normi koje nažalost još postoje u okruženju.

Zgodna je to šema, kada se malo bolje razmisli. Svako ko je gledao "Frends vid benefits", zna o čemu pričam. Naročito ako je u pitanju poveliki benefit (polni organ). Nemaš dečka? Pa? Umesto da pristaješ da ti tek upoznati nesvršeni student tehnike bunari po telu, malo pošto je u Men's Health (to je onaj njihov "časopis") video lokaciju G-tačke ili da juriš Duracell (koje su preskupe, odmah da kažem, sto dinara komad, mada ima i fora sa adapterom) za starog dobrog dilda, tu je ortak. On zna šta da radi, a ako ne zna, ne plaši se da pita. On će ti posle intimnog druženja skuvati kačamak i pročitati odlomak omiljene knjige. Možete posle da pogledate seriju ili odigrate mice, totalno kežual.

Ortaku za kres ne smeta ako nisi baš tip-top izdepilirana, ne mari za domaćinke. On želi da drugarski pomogne da nesnosni svrab koji se širi jugom mine i to je sve. Kao što bi ti pomogao da poneseš kofer ili da se otpuši sifon u kujni.

Malo se komplikuje ako ortak stekne pravu devojku, a vas dve niste baš raspoložene za trojku (oni, muškarci, uvek jesu), ali će pravi drug uvek organizovati raspored tako da kao ortakinja dobiješ svoj vremenski slot.

Naravno, posle svega ostajete ortaci. Potpuno suprotno od stihova onog mrčajevskog čobana. Znači: "Bili smo drugovi, pa ljubav probali, a sad i jedno i drugo".

I ortaci umeju isto da budu uvrnuti (udareni mokrom čarapom), pa treba imati razumevanja i za njihove potrebe. Koliko je to moguće.

Холивудска мерна јединица за разорност експлозива која потпуно игнорише геометријску и географску релативност једног блока зграда.

Док за Њујорк овакво мерење можда и функционише, апсолутно је неприменљиво на, рецимо, Нови Београд, јер би се детонација највероватније изгубила и отишла у правцу Ледина.

Centralna tačka koordinatnog sistema kome su generacije na jednoj osi, a pobede i porazi na drugoj.
Roditeljima je razlog za kurčenje kod svakog uspeha potomaka, a deci dežurni krivac za sve njihove neuspehe.

Туполики метални одливак који се усудио назвати се ножем, иако не поседује ни оно најелементарније што сечиво треба да има – оштрицу. Саставни део званичног јеловног прибора и узрок нервирања на бројним светковинама, овај пљоснати артефакт био би кадар засећи једино ровито јаје или Добро јутро на 30 степени и то смицањем. За све остало треба бити спреман на дуготрајно мукотрпно натезање, кидање, шкрипу по тањиру и уопште упропашћавање ужитка званог оброк.
Ово оруђе налази зато алтернативну примену: за отварање разних заглављених и запеклих поклопаца, за одшрафљавање крстастих шрафова (ако има шпиц), затим за окопавање цвећа, те за претње дуготрајним клањем са неизвесним исходом.

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Методом длаке на језику без, гласно рећи оно што сви, пак, *мисле*. Истерати на чистац све еуфемизме и идиоме и стрељати их сачмом аутентичних народских речи и израза. *Демистификовати*, јебига, тј. ако међу вама има и оних који ће у неодређеној будућности претендовати на место у САНУ.

Јер наш народ изнад свега и после свега најволи истину. Па, чак и кад лаже. Е сад, то што су кроз еоне над истим општили, опште али и општиће разноразни демагози (ето, на пример, сад не назвах ствар "правим именом") само доказује ону чувену крилатицу да *изузетак потврђује правило*. Чак и када исти траје еонима. Пријатан дан.

Čarapa viška.

Izrazito nekvalitetna semena tečnost. Jalova kao ona koja se nalazi u mudima Mlađana Dinkića. Jednostavno neupotrebljiva. Škart!

Škart prokleti kao i sve ostalo što nam dolazi iz Rumunije: Dačija, kurve i cigani. Kurve i cigane možda i možemo da im oprostimo, ali Dačiju nećemo pa makar. Čaušeskua im jebem!

Prepoznaje se po tome što je retka i miriši na švarglu, a u mudima se manifestuje posle bar tri jebačine zbog kojih su maćehi isprskane podne obloge, draperije i garnišna u dnevnoj sobi.

Iskusne gutačice imaju mudru izreku: "Pravi jebač je onaj, i samo onaj, kome na kraju osetiš ukus rumunke".

Ne pokušavaj da vratiš nešto kao što je bilo. NE MOŽE!
Si nekad probao da podgreješ krompir? E, to je to. Bljak, fuj. Izgleda kao krompir, miriše kao krompir, ima ukus kao bilo šta drugo samo ne krompir.
Moš probati knedle da praviš od njega, ali to krompir više nikad biti neće.

Глинено погано говно које на путу од чмара до подземног света налегне на нагиб у вц шкољки и прионе тако да моментално направи легуру с керамиком. Изузетне је отпорности на воду, ватру и чинодејствовање. Проклетињу можемо уклонити упорним наизменичним дејством ерозије (пуштање воде из котлића, или још боље заливање из лавора са висине ради постизања снажније разорне моћи) и абразије (гуљење четком брзим и одлучним покретима након што смо га претходно мало раскиселили водом), поновити поступак колико пута је нопходно. Оставимо ли га да одлежи само пар минута, ствар је изгубљена.

Posle nje više ništa nije isto.

Nije ti išlo. Problemi kod kuće, problemi na poslu, drugovi te ne pamte, bivše se ne javljaju. I onda dođe ona. I sve dođe na svoje. Krene ti na ruku kako ti nikad u životu krenulo nije. Neobjašnjivo. Metamorfoza. Kopernikanski obrt.

Ima tako žena koje prenesu na tebe nešto svoga blagoslova. Nije nužno da takva ostane s tobom, da bi blagoslov trajao. Nekad je i jedan susret dovoljan. Ako možeš, zadrži je. Ili je poljubi, pa pusti u vodu k'o zlatnu ribicu nek' resetuje svoje tri želje. Gle, obala je prepuna ribara.

Misteriozna stavka koja ubija dobrog samarićanina u poštenim nalazačima, terajući ih da se ponadaju novčanom iznosu. Pecaljka za naivčine putem banderaških oglasa o nestalim stvarima i ljubimcima.

Ekvivalent sitnim slovima u bankarskim ugovorima, ali u ovom slučaju boldovano.

Животни сапутник из угла сваке удате жене средњих година. Да, то је оно што ћемо сви ми постати, ако већ нисмо. Или ћемо упропастити њих неколико. Алтернатива је да останемо самци цео живот.
Ова особа је крива за све њене неуспехе, неостварене снове и пропале таленте. Време које је провела с њим (читај уложила у њега) је могла много боље да искористи, за сопствено уздизање. Овако је остала заглављена са кочницом свих њених амбиција - својим супругом. У тренутку када то схвати, почеће често да цитира своју мајку која је исте муке имала са њеним оцем, те ју је често саветовала да не улази у ову авантуру. Али не, она је била млада и опијена суптилним магнетизмом нечије личности, који се временом топи као Руменко на 40 степени, те свој бес и кривицу мора преписати некоме. Неспособном мужу. Могла је она бити Славица Еклестон, или Маријана Матеус, госпођа Надал или Џегер, али не. Њој је запао неспособни Радојица Милојковић који не уме ни веш да простре...
Прање веша, кување, пеглање, спремање куће и слично су све последица неспособности оног скота, што је њу онемогућило да види света. Јес' да би то морала и овако да ради, ал' ај' сад... Боре на лицу и жуљеви на рукама никако се нису појавили због зуба времена, јер, забога, јунакиња серије коју прати има кожу глатку као бебина гуза. Везао ју је ту и не пушта је. И децу јој је направио. Смеће!
Добра ствар, и сламка спаса за мужјака је следећа чињеница. Да је он није упропастио, нашао би се неко други. Уосталом, ко каже да би Јежа Црвикераш (данас доктор Јешић), с којим се забављала у трећем гимназије док није упознала оног скота, пожелео да са њом заврши. Али не! Он у њеним очима, иако се 3 пута до сад разводио, није онај који упропаштава. Не, не. То је онај који усрећује. Можда је завидна јер је свака "срећница" из тог брака изашла са алиментацијом и делом имовине, али није то сада битно. Њој је битно да је она могла бити изнад доктора Јешића да није упознала овог што ју је упропастио.
И тако сваком одраслом момку године пролазе ловећи одговарајуће женско чељаде коме ће исисати живот и спречити је да заврши каријеру у Ројал Алберт Холу, Бечкој опери или Белој кући, на пример.

Prototip one koja će u braku da naručuje pljeskavicu.
Jebiga, smejao si se ortaku kad je oženio ribu sa Zlatibora, ali on sad ima domaći pršut, lonac kuvanog svadbarskog kupusa, a ti imaš pun stočić flajera iz lokalnih fast grilova, ili kako se već kaže... ko je profitirao, a ko najeb'o, ti sam proceni.

Kuvarski sleng. Označava situaciju kada je hrana koja je u rerni gotova ili skoro gotova, pa se isključi rerna kako bi se na toj vrelini koja lagano jenjava dovršio proces pripreme specijaliteta do onog željenog trenutka čistog savršenstva.

Težak zajeb. Orezuješ voćku, prskaš je, gledaš je, već ti sladak onaj rod što čekaš. Taman misliš nisi se džabe trudio, biće neke vajde od toga. Al' nezgodno je proleće, samo ustaneš jedno jutro a mraz pao na šljivik. I ne pitaš se ništa, nit' možeš šta da uradiš. Možeš samo da gledaš i pustiš da vreme uradi svoje. Jebeš ga, ide leto, biće još voća nije smak sveta. Jagode, kruške, breskvice sve je to na dohvat ruke leti. Al to nije to, šljivu bi ispeko, gustirao celo leto, drugog se voća ne bi ni setio. Pretekne i do zime, pa te ugreje malo izjutra, pa ugreje malo uveče. A sve ono voće već odavno neko pojeo il' zavelo.

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...