Mitska predstavnica visoke građanske klase. Savremena i sofisticiranija verzija nekadašnjih rimskih Matrona. Po nacionalnom opredeljenju stara Beograđanka, po seksualnom - udovica. Jedna od onih endemskih vrsta koje povremeno viđamo na centralnim ulicama našeg glavnog grada; tihe, ponosne i obavezno sa šeširom na glavi. Ukoliko to dozvoljava akademska penzija pokojnog gospodina Hadžizdravkovića, šešir je obligatorno šireg oboda i pravi hlad patuljastoj francuskoj pudli ili bišonu ( boja nije od preteranog značaja ) koji se - sa posebnom razdraganošću, razume se - polako ali sigurno DAVE na kratkom svilenom povodcu svoje gospodarice. Kupivši dve krempite u čuvenoj poslastičarnici ''Petković'' - kojoj se ovom prilikom zahvaljujemo na dugogodišnjoj saradnji - naša matora babuskara...pardon - GOSPODIČNA se upućuje u svoj prostrani stan sa visokom tavanicom - lociran u Hadžimilentijevoj ulici - gde će za aproksimativno jedan sat popiti šoljicu čaja ili cikorije sa poštovanom i isto tako podgrejanom ( autor misli na leš; prim.prev.) gospođom Hadžipešić. Mobilni i ostali telefoni ih neće uznemiravati u toj popodnevnoj imitaciji od života. Naime, iz više komplikovanih i jednog prostog razloga, rođena deca nikada nisu bila opcija. Voljene azaleje su jednostavno bile isuviše voljene...

Antropolog sa iskustvom.

Lagani jutarnji peting. Obavlja se u spavaćoj sobi, pred zoru kad vas vršnjak probudi (kad se digne u snu), a žena ili devojka se meškolji i prelazi na vašu stranu kreveta.

Ono što žena radi dok je muškarac jebe

Za razliku od "običnog" crva koji u jabuci pravi "običnu" rupu, crv sumnje buši ontološki i sociološki fundament "jabuke kao takve".

Osoba koja se ceo život gurala po jebenim političkim partijama kako bi imala za leba. Ni u jednom trenutku mu nije palo na pamet da nešto radi, lakše mu je bilo da liže dupe, lepi plakate, jede sendvič sa podrigušom dok sa penzionerima ide na raznorazne mitinge na kojima pijani političari pričaju kako nikad nisu krali, niti imaju nameru da kradu. To je čovek koji misli da je uspeo u životu ako mu je stranka našla državni posao na kojem će gledati matore, klimakterične žene koje više usta bole od ispijanja kafe, na kojem je pijačarski humor svakodnevnica, na kojem će se intelektualno degradirati...

To je čovek koji je ubeđen da je njegova stranka najbolja a ne zna zbog čega, brani je životom, to jest svoj posao, a najžalije od svega je što taj čovek misli da je ovo prethodno navedeno normalno i da to treba da bude način funkcionisanja društva.

Nije ni čudo što gomila mladih napušta zemlju, gomila mladih, pametnih, ambicioznih, koji žele pošteno da rade i da budu adekvatno plaćeni za to, ali sve dok je gorepomenutih jadnika, ova država će tonuti sve dublje u provaliju.

Na kraju, verovatno će te svi da kažete da sam ja jadnik i budala, a ne on, ali to je ovde normalno...

Jeb'o bih te, onako krvnički, životinjski, do balčaka, bez ostatka.

Vrsta piskutavog smeha koji devojke uglavnom koriste kao žensku zamenu za necivilizovane muške primitivne izraze kao što su "razbucao bih je k'o vepar tarabu", "ne bih silazio s nje k'o dete s trešnje" i slične nekulturne bezobraštine.
To je zbog toga što finom ženskom detetu od jedno 20-25 godina one rabote nikad ne padaju na pamet.
Nikad.

Natprosečno inteligentan čovek. Čovek koji je savršeno svestan u kakvom vremenu živi, i koliko su ljudi generalno podli, kao i spremni da gaze sve pred sobom zarad nekog sićušnog cilja.
Biti mizantrop - to je vrlina.

Пре употребе детаљно прочитати упутство у партиској књижици. О индикацијама, мерама опреза и нежељеним реакцијама на CV посаветујете се са локалним председником владајуће партије или са замеником исте.

Посебан облик култа личности карактеристичан за наш народ. Веровање да је управо онај државник који није више међу живима био најбољи и најспособнији да води овај народ, а да је после њега све кренуло низбрдо. Као кромпир - све што ваља је под земљом.

Чудни привлачни комшија четрдесетих година, вечито у црном, ћутљив и замишљен. Спознао је сву мудрост овога света и сада се држи по страни. Интелектуалац, филозоф и писац.

Живи сам, са великим црним мачком и ретко излази из стана или комуницира са људима, осим да размени покоју ироничну опаску и да купи храну за мачке. Суседи зазиру од њега и његове изолованости, а сујеверне бабе му приписују бављење црном магијом и крсте се кад прође, након што му се сладуњаво јаве.

И деца мисле да је вештац; често му гађају прозоре стаклом или чикају једно друго да му звоне на врата. Из његовог стана допиру звуци хеви-метал балада и Бахових мрачних композиција.

Једина особа са којом га виђају је његов сувоњави најбољи пријатељ са карираним качкетом на глави. Зато нагађачи пуни предрасуда мисле да је професор Воланд педер и да се због хомосексуалних склоности још није оженио.

Стан професора Воланда је мрачан. Он дању спава, дневне море му притишћу груди, а ноћу седи за столом и неуспело пише, загледан у месец и у беле раде на столу, док пије маргарита коктел. Ујутро, овај некадашњи мајстор цепа странице и баца их у смеће, незадовољан.

Са професором Воландом може се доживети страсна авантура јер је изванредан љубавник. Али, ако он девојку дубље заинтригира, изгубљена је.

Јер срце професора Воланда вечно припада његовој средњошколској љубави која се удала за имућног дебељка и родила му прелепу дечицу. И никакве чаролије, чини и клетве које немоћно мрмља раном зором неће то изменити.

Једног дана, та усамљена душа ће напустити овај свет који му је постао тесан, руку под руку са најбољим пријатељем, а око ногу ће им се мотати велики црни мачак, и уздићи се ка месецу и звездама... Ка некој другој галаксији где се можда почиње изнова.

Nova nacija. Više ih ima nego Kurdistanaca. Treba im dati državu. Grenland recimo.

U momentima kreativnosti, u tim napadima inspiracije, ovi mladi "umjetnici sa zdravim stavovima" sipaju svoje najdublje misli pravo na široki internet. To su instant umotvorine, savjeti za ponijeti, sarkastične opaske na račun države, društva i dogadjaja u gradu, romantične poruke, pozdravi, čestitke, depeše... - asortiman je ogroman, mogućnosti su nelimitirane.

To je okej. Društvene mreže i postoje, izmedju ostalog, iz tog razloga da omoguće ljudima da lako i brzo, barem negdje olakšaju dušu i privuku pažnju, čak i zavrijede osjećaj da ih neko sluša. Medjutim, ova ogromna grupa mladih kritičara, što po godinama što u duši, sve više shvata i cijeni sopstveni trud. "Ko će koga ako ne sebe sam ja sad?" Tako oni kuckaju svojih rečenicu, dvije, par, pasus, esej, trude se svojski, zapnu, i iseru to govno da im krasi elektronske zidove.

(Preskačem dio o iščekivanju lajkova, lajkovanju, inteligentnom zahvaljivanju za lajk i vodjenju još inteligentnije diskusije.)

Tada naidje Rajko Lola, po zanimanju ribar, čuo da ima pičke na fejsu, rado bi zavukao, i traži mamac. Naleti na status sa gomilom riječi tipa srce, ljubav, razočarenje, odradi copy/paste (iš'o Rajko na kurs), jedinu stvar lakšu od samog pisanja te umotvorine, i prosto rečeno - UKRADE IM STATUS.

Ogorčenje i ponos, izmiješani kao med i žuč. Sa jedne strane, neko im je ukrao status, jer je tako dobar i jak, dubok, moćan! Sa druge strane - neko im je ukrao status! Gledaju nalijepio ga Rajko na njegov seljački, mizerni zid, tik iznad Cecinog spota. Bez navodnika, bez reference... I još dobija lajkove! I komentare. Rikvestove... Uh, sledeći pasus, već se i meni srce steglo.

Šta raditi? Otići klikom do tog sramotnog zida, i očitati prevarantu lekciju javno? Jebati mu majku u pičku plagijatorsku, pederu jednom, i to javno, po sred zida? Previše nisko, a rado bi. "Ne treba se raspravljati sa idiotima, povuku te na svoj nivo, i dotuku te iskustvom", drhti njihova ruka po tipkama, kucajući novi status. Zatvarajući navodnike, duhovito se izdižu iznad situacije, sijeva poruka lopovu: "Idući put pitaj da pozajmiš status, ja se ne ljutim :*". Eh, da su svi ljudi tako veliki...

Uskoči u bilo koji, makar bio i pogrešan.

Zgrožena konstatacija srednjovječnog muškarca kada mu izostane jutarnja erekcija.

Позната и као битка код Поатјеа, одиграла се 732. у којој су снаге франачког мајордома Карла Мартела нанеле тежак пораз муслиманској војсци Омајадског халифата под вођством емира Абдула Рахмана. Та победа је зауставила даљи продор муслиманске војске у Европу и сачувала хришћански карактер западне Европе.
То само представља етимологију једне много веће, свакодневне индивидуалне и свакако ванвременске, тј. вечите борбе. Борбе која се водила и много пре тог 10. октобра, борбе која се и дан-данас води, борбе која ће се увек и водити. Борбе сваког младића да га тури у двојку својој љуби. Како је примар одавно освојен, а његова одбрамбена линија химена пробијена и занавек потучена, бекстејџ представља следећу неосвојену територију. То неистражено подручје обавијено велом мистицизма, прожето је необјашњивом магијском снагом људске радозналости да у њега продре.
На другој страни стоје етичке и моралне норме, савест, као и нећкање твоје драге, било оно лажно или не. Да ли се задржати на својој територији, бити култивисан, секуларизован и стабилан или нагрнути као какав међед да непраштајући шупчиш? Још један вид вечне борбе ида и суперега, у којој слабији попусте те, или раширених кукова иде кући ил' и даље гледаш хардкор анал на јуџизу.

Kada lizneš hemijsku da bi proradila.

Seks u totalnom mraku. Obično u pogrešna vrata.

Upoznavanje sa novim modelima slavina u evropskim wc-ima.

Neki tamo glagolski oblik u već dovoljno komplikovanom srpskom jeziku koji pretvara i najčešće korišćene reči u nešto daleko pametnije i uzvišenije.