Borba ukućana oko najslađeg dela lubenice.

Sleng za jednu dlaku na nekom delu tela koja raste nenormalno duže od ostalih.

Рибља јаја. Најчешће се конзумирају у тајландској кухињи. Саставни део сваког шимејла.

Пун ми те је курац! Не могу да те смислим, не могу очима да те видим, а и да сам слеп, опет не бих лакше подносио твоје присуство. Планете нам се не поклапају, погледи на живот нам се разилазе као зенице Ивана Босиљчића, курац палац, назови то како хоћеш, али мени је једноставно зло кад те видим, а кад проговориш добијем жељу да ти променим лични опис.

Naslediti alkoholičarske gene od predaka.

Podjebavačka očeva konstatacija sinu papučaru, koji treba da donese neku bitnu odluku pa pita za savjet.

Zaposliti se uz pomoć rodbinske ili partiske linije na izmišljeno radno mesto samo za tu priliku, u državnoj službi naravno, bez mogućnosti ražalovanja. Stupanjem u ovakav radni odnos nam je penzija zagarantovana.

Kada ti u gostima posluže tanku kafu.

Nasuprot stvarima koje radiš iz poštovanja prema sebi, postoje i one koje NE radiš iz istog razloga. Nebitno da li si trezan, pijan ili drogiran u datom trenutku, ne vredi, ne ide. Mozda i hoćeš, ali jednostavno ne možeš. Džaba ti je verovanje u onu jednom se živi, džabe ubedjivanje samog sebe ili od strane ortaka, džabe i sve pare ovog sveta kad znaš da bi te sećanje na taj trenutak progonilo do kraja života. Jednostavno, postoji granica tolerisanja sopstvenog idiotizma koju ne želiš da predješ.

Komad posuđa koji služi za protestovanje.

Слабост у планирању потомака.

Ne platiti račun elektrodistribuciji.

Кад се намјерно трипујеш да те сврби лијеви длан.

Glas razuma. Onaj koji određuje gde je granica između dobra i zla. Gde je administrativna linija između Srbije i Albanije. Da li je bolja punjena ili gurmanska pljeskavica sa lukom. On zna. Njemu se veruje. Njegove reči se slušaju. Da ne živi u Južnoj Americi, pomislio bi čovek da je Kleopatra. Ona sa Pinka, ne ona što se jebavala sa Rimljanima.

Jer, kakva je to sapunica bez izanđalog starca koji se poslednji put kupao kada je, zbog nedostatka desne noge, upao u Orinoko? Kao vegeterijanska slava. Dosadna i besmislena. Najčešće se radi o liku koji je do spoznaje života došao na teži način. Bio je bogat, pa sve pare prokockao na kurve, alimentacije i priplodne krave muzare. Toliko je dece napravio da mu je vodilja u životu bila pesma "Hajdemo u planine". Skućio se u nekoj pećini dok mu brada ne poraste dovoljno, trošeći dane na bežanje od međeda i ostalih neprijateljski raspoloženih komšija.

Kada mu brada i kosa dostignu dovoljnu dužinu, on se kotrlja na preostaloj levoj nozi niz planinu i vraća se u selo svoje mladosti. Tamo sreće glavne likove, njegovu decu. Sa setom u očima i prizvuke poznate pesme Marinka Rokvića gleda u svoju staru kuću i ženu. I shvata kako više nema alkohola, a da je poslednje pare da na Čivas koji je izgubio kod kuće.

Sa štapom od čiste hrastovine se infiltrira u meštane, rešava intrigantne veze između sve njegove dece, koja se kasnije venčavaju i rađaju male plodove incesta. Najveći adut producenta za završavanje serije posle 53414 epizode suza, prevara, i raznih polno prenosivih bolesti i fizičkih nedostataka.

Čovek mudrost. Starac.

Situacija u kojoj si u ubeđenju da si nagrađen i privilegovan, a u stvari odrađuješ nekome posao i za to si mu još i zahvalan. Vid iskorišćavanja.

Starijim generacijama je poznat takozvani bijeli čuperak koji je Halid nosio još prije raspadanja yu grupe.
Dakle, Halidom nazivamo osobu koja je tek ušla u tu kobnu i nepoželjnu fazu za muškarce, prve sijede dlake.

Mesto gde su Rimljani tukli Avare, da bi potom Avari i Sloveni tukli njih, a onda Sloveni tukli Kelte i Avare, te potom bili tučeni od strane Turaka i Ugara, koji su se tukli i međusobno, da bi na kraju Turci bili potučeni, a Slovenima ostalo da se tuku s Ugarima, potpomognutim Austrijancima, koje su potpomogli Nemci, kojima nije bilo dovoljno da se jednom tuku, nego su došli po još, da bi, na kraju, kad nije bilo više nikog s kime bi se tukli, Sloveni počeli da se tuku međusobno.

Kanibalski ručak kojem se ne zna tačan uzrok smrti.

...Одлазим у "Рупу" у једном тренутку, у народу познатију као "Академију", многи је зову и "Џамија". Треба да се нађем са ортацима. Касним. Не затичем их све, срећем друге, и са њима блејим. Пада понуда за приватну журку и одлазим. Журка приватна ко журка, грљење, љубљење и смор на крају.
Излазим.
Крећем пешке кући, није да је близу, али прија ми шетња по снегу који је прекрио град. Убрзо потом срећем џукца на улици који ми после једно 200 метара прилази. Пада неповерење и страх са обе стране. Прилазим му први, и ословљавам га са:
Де си пас.
Пада њушкање и постајемо пријатељи.
...
Прати ме путем на таквом одстојању да таксисти који пролазе помисле да је мој пас и да нисам пијана будала која пешачи без кеша јер нема исти, већ неко ко шета пса по комшилуку. Почињем да готивим пса због тога.
Пролазимо кроз територије заједно које нису наше. Смањује одстојање између нас.
У једном тренутку, пас скреће, одлази и ја помислих: Хвала ти псу на друштву, и настављам даље. Стиже ме после два минута.
Настављамо ћутке даље пут.
Постаје ми глупо што га толико цимам да ми прави друштво и минут након што сам то помислио он стаје и ја му говорим да иде "кући". Пас стаје и окреће, помишљам у себи опет хвала ти на друштву. Непун секунд након тога, опет ме стиже. Опет га мазим јер немам како другачије да му се захвалим.
Стижемо до мог улаза.
Мазим га последњи пут, осећам гнедлу у грлу и одлазим. Затварам врата улаза псу пред носем. Крећем пар корака и застајем. Стојим тако непомичан пар секунди и враћам се и отварам улазна врата.
Пас, који до тог тренутка био испред исти се помера пар метара. Покушавам опет да га помазим, као да желим да се извиним и захвалим у исто време.
Пас се склања, буквално као да ми говори: Издао си ме и ако то ничим нисам заслужио.
Све фекалије, говна и проливи Универзума сливају се по мени.
Покисо, поново затварам врата улаза.

Djevojka lakog morala. Pred svima se raširi.