Način izražavanja, humora i pisanja koji se bazira na igri reči. I preterivanje u tome. Ime dobilo po poznatom autoru sa Vukajlije koji je popularnost stekao na taj način. Strajizam i govnosansa.

Najveću agoniju za sve fudbalske fanove predstavlja deo vikenda kada RTS mora da ispoštuje domaći fudbal i pusti na dva sata prikaže livade širom Srbije po kojima trče jedva osrednji fudbaleri. Iako je svaki prenos koji ne uključuje Crvenu Zvezdu i Partizan (mada uglavnom i njihov) uz Strajnića, Mikića, Andrijaševića i Kovinjala horor, agonija postaje nesnosna kada se urednik odluči da se prenosi utakmica koja se igra na nekom od vojvođanskih terena, kada mikrofon preuzima suveren radio-televizije Vojvodine Lazo Bakmaz.
Lazo Bakmaz je, po glasu bi se reklo, verovatno od osnivanja televizije član redakcije, pa ima kredibilitet do neba. Iako su svi svesni koliko ubija gledaoce, iz poštovanja to ne mogu da kažu ovom doajenu novinarstva. On je svestan da fudbal nije više to što je bio; davno je Karasi gurao bubamaru, a kroz maglu se seća i Mrkušićevih parada. Iako je ispunio uslov za penziju, hoće da još malo ostavi trag u sportskom novinarstvu, i da primer mlađima kako to treba da se radi.

Ko je gledao utakmicu Hajduka Kula - Čukarički, u decembru, pred 30 članova familije kuljana, bez ijedne šanse i uz komentar Laze Bakmaza - ni pakao mu neće teško pasti.

Klasičan primer nedovoljno cenjenih ljudi zbog super-uspešnog brata.

Два слова која слично звуче и чак се и слично пишу на латиници. Толико су слична да неки користе само једно од њих и не долази ни до какве забуне. А шта би било када би моћни људи приметили ово расипање? Када би нас натерали да изаберемо једно слово и користимо само њега до краја живота? Да ли сте се некада запитали које слово бисте одабрали? Е па, ја јесам. И схватио сам да избор уопште није тако лак као што изгледа.

Да кренемо од очигледних ствари. Ч звучи много боље него Ћ. Једноставно, Ћ је некако много сиктаво слово. Скоро као оно срногорско Ш. А с друге стране, Ч баш има добар звук, некако мушки се чује, скоро као Џ. (Мислим да ми је Џ омиљено слово, колко то добро звучи, брука. Бурегџиница рецимо, страшно колко добра реч.) Мада Ч за разлику од Џ има и неки шунтави призвук, још кад помислим како га неки људи изговарају, онако кад се чује пљуца у слову, страшно. Значи није ни Ч савршено, ал некако, мени је боље од Ћ.

Даље, погледајмо које слово изгледа боље на папиру. Ч изгледа као 4, ал не ово 4 него оно 4 како ја пишем, што изгледа као Ч. А Ћ личи на Ђ. Тако да ниједном не иде оригиналност у прилог. Али Ћ је ипак побољшање у односу на Ђ (превише закривљено за мој укус) док је Ч исто као и 4. А и кад би Ч и Ћ била једина слова која постоје, опет бих рекао да је Ћ боље, Ч је много немаштовито.

И сада, најважнији део, онај део због ког је избор између Ч и Ћ стварно битан. Ко говори само Ћ? Хулигани, локалне шатро-мудоње, и Хрвати. Хрвати су у ЕУ, а и поред тога њима сигурно неће уводити санкције јер никад не најебу. (Ово сам тек сад извалио, брате они су ко Салатић из основне. Сви најебу само он не. Једном сам чак добио укор због нечега што је он рекао. Јебени Салатић.) Дакле, остају само хулигани и локалне шатро-мудоње што је у суштини исти курац. И мислим да је немогуће одлучити се само за Ћ и не упасти у ову групу.
Оћеш да ти полупам главу дећко?
Ало, пићко, теби прићам!
А Ч? Ко говори само Ч? Дебеле бабе. Искључиво дебеле бабе.
Хочеш колачич?
Што си се учутао?

И сад се види. Не бираш само између два слова, ти бираш да ли ћеш да постанеш дебела баба или навијач. Ја не бих волео да будем ниједно од та два, али ако нам уведу санкције одлучујем се за дебелу бабу. Навијачи су говна, а и не могу ја онако да причам цео живот. А дебеле бабе које говоре само Ч су некако добре, нису то оне цегер бабе што те муну лактом у ребра да пре тебе уђу у бус. То су више бабе што седе кући, пију кафе с комшилуком и праве ванилице. А и Ч боље звучи, јебеш му све. Чао.

brando od oca čerčila ludog kamiondžije i majke rajne konobarice je temperamentni golman i šmeker koji kao liči na marlona branda i po tome je dobio nadimak a uopšte ne liči na branda al nema veze on je šmeker i onda se on smuva sa čupkom pa budu zajedno bude tu i nekih problema sa bodom tajsonom "doživotna", al sve to bude okej, pa onda ima i nekih problema sa klubom jer ga oni kidnapuju da bi nešto izmuljali sa parama a na kraju ne uspeju da izmuljaju sa parama al se zato vrati brandov pravi otac iz francuske pun para i da mu kola i tako to i njemu bude dobro i na kraju ode kod čupkinog brata bebana u radionicu koju mu je deda kupio jer je našao porodično blago da popravi kola jer mu je neki debil slupao i bude mu prva mušterija i tu se završi serija

edit: zapravo brando ode ranije kod bebana dok jos nije bila njegova radionica a bebanova prva musterija bude gavrilo i tad se zavrsi serija, i da umalo da zaboravim SPOJLER ALRT, ako neko slucajno nije gledao a namerava

Deo tela ćurke.
Čavka je najbolja kada je punjena patkom.

Vanvremenski metod koji se koristi da bi izgledao pametnije nego što ćeš ikada moći da budeš. Odlikuje se neverovatno komplikovanim izrazima i kompleksnim rečeničnim sklopovima u bilo kakvoj vrsti komunikacije. Teška upotreba latinizama, anglicizama pa čak i arhaizama (i ostalih -izama) je dobrodošla.
Kod ljudi izaziva hronično podizanje obrve jer ne razumeju o čemu pričaš, ali makar im deluješ pametno jer si koristio mnogo "dugačkih reči". (To je zato što oni, kao i ti, nemaju predstavu šta zapravo konstituiše inteligenciju.)

Ja ne pitam za juče ni sutra, dok te grlim u naručju svom,
Postoji samo sadašnje vreme i ja i ti u vremenu tom.

Деси се сваком, јебига. Омакне се случајно. Свима, па и господину Гагићу сениору. Да је знао какав ће мешанац сировог, нојевског мозга и антимаштовитости бити његов син, са великом сигурношћу тврдим да би уместо јајне ћелије своје супруге појурио први ентеријерски детаљ који је у том тренутку могао да затекне у својој спаваћој соби.

Као мали, Ђорђе је показивао таленат за специјалну школу али његов отац није имао жељу да му син иде тамо пошто ни ову обичну не мош да заврши, јелте. Уместо тога, уписао га је да тренира баскет у локалном клубу и већ на првом тренингу, Ђорђе показује да ће "**само снажно и без иђе везе**" бити мото који ће га пратити кроз живот. Чак постоје гласине да је скаут Мега Визуре дошао на други тренинг само због Ђорђа. Овај се онда унервозио па је у петоминутној паузи између две серије слободњака отишао да купи чоко смоки и кесицу семенки у Рода Маркету преко пута хале.

Никада га није красила игра леђима, односно ситуација када сам себи треба да намести кош. Боље од њега је шутирала бака Рада у 91-ој години живота, иако се мучила са Паркинсоном. Ретко кад је умео да дода лопту без да страхује да ли ће настрадати кровни прозор или неко у осмом реду публике, али на крају је завршио код Вујошевића **(?!)**. Па и у репрезентацији **(?!)**.

Аналогно томе, **Ђорђе Гагић представља синоним за човека који је пуком срећом дошао до одређеног ступња на лествици која не показује стварност**, а што је најгоре од свега, тенденција раста и даље прети. Можда већ наредне сезоне, Ђорђе потпише уговор са Жалгирисом из Каунаса. За почетак. Па онда оде у ЦСКА јер је Москва одувек била српска муза, а кад је већ могао Мицов да поједе мало тог лубенчета зашто не би и Гагић. Нимало нећу да се зачудим ако га једног дана драфтују као "ху" пика на драфту у НБА.

Moderna verzija stare narodne: "Ko prvi djevojci, njemu djevojka."

Изазвати некоме жељу за емиграцијом, најчешће оном коме је за личну неспособност крива држава.
Овај израз има неке врло, врло далеке везе са убиством Зорана Ђинђића.

200 на сат... у кривинууу... ее... тај фазон, браћеле. Е сад, нико не воли те типове, курчеве, палчеве. Оно, класично стереотипно сврставање људи у једну категорију али јбг, ипак је то специјалан сој људи, не може да се не генерлизује.

Наравно, тешко је наћи прави придев за дочаравање ове појаве, али лакше контање преко следеће компарације - Пеђа д бој < Ајс Нигрутин < Огњен Короман на креку < Владо Георгиев ака Бугар < Иван Гавриловић. Црнило.

'Начи, озбиљан к'о ученик средње техничке на предавању о хив-у, а дисциплинован као да је део фудбалске репрезентације Србије. Лакше би се контолисало фалширање Јелене Карлеуше него његово понашање кад упадне у флеш и крене да проваљује фазоне.

То је онај лик у друштву што прави спрдње на рачун инвалида, препричива фазоне из емисије Ивана Ивановића, или покушава да имитира стењање Бритни Спирс током порођаја. Увек је пун глупих идеја, типа улетање у специјалну са фантомкама уз повике "Правда за Уроша", или гађање пензоса псећим изметом док чекају у реду за пензије. Добро, ово друго је до јаја, но небитно.

Неће ни први да пусти муда, више је за причу, јер је донекле и свестан да ће тешко неко да га подржи у спровођењу идиотских предлога.

Није духовит ни паметан, а нема ни остале моћне особине, ал' је ипак увек у центру пажње. Све у свему, кад је у друштву, не иде ником изразито на курчину али некад и доведе све до лудила, да се запитају да ли би лакше поднели да им Боки 13 рецитује цитате из књиге Маријане Матеус на увце него да слушају његове приче.

Можда. Али он је увек ту да проваљује и зрачи као Фукушима, а уједно и теши остале како нису највећи кретени у универзуму.

Према причи коју је Ватикан (уз помоћ безброј припадника масонских ложа) продао читавом свету - митско острво које се налазило у Средоземном мору и које је мистериозно нестало у таласима.

Према истинитој причи, коју су покушали да сакрију, Атлантида је била острвска прапостојбина народа који је данас познат као - Срби. По тој причи, у лепа времена, Атлантиодм је владао добри краљ Аламан који је имао два сина. Старији син - Срб, био је храбри ратник који се доказао у многим борбама против освајача који су константно нападали са свих страна. Млађи син - Хит, био је болешљиво дете тако да је већину живота провео на двору, опорављајући се, успут правећи везе са многим, рекло би се, крајње сумњивим личностима које су се мотале око краља.

Једног дана, када је Хит најзад успео да смогне довољно снаге, са својим пријатељима је организовао напад на краља Аламана и замало га и усмртио, што је спречио његов храбри старији брат. Незадовољан неуспешношћу свог плана, Хит се повукао на континентални део Европе и наставио да кује своје зле планове. Како му не би дозволио повратак и нови напад, краљ Аламан је послао Срба у потеру за њим. Срб је, не желевши да се успротиви свом оцу на самрти, покупио двадесетак најбољих ратника и пошао за својим братом.

Две године Срб је трагао за својим братом по читавој континенталној Европи и коначно га је нахватао у областима планине Урал где је успео да га зароби и поведе на суђење у домовину. За собом је оставио половину ратника које су две године потере исцрпеле и који су жудели за одмором и топлим огњиштем. Оно што храбри Срб није знао, било је да су у његовом одсуству Хитови следбеници успели да убију његовог оца и изазову крвави грађански рат који је довео до уништења огромног дела Атлантиде, и помора већине њеног становништва. Жељан освете, Срб је повео своје храбре следбенике у борбу против побуњеничких снага и извојевао величанствену победу коју је прославио егзекуцијом свога брата на главном тргу.

Схвативши да је читаво острво уништено, Срб је одлучио да поведе остатак свог народа на просторе Урала где је оставио половину својих снага како би тамо поново изградили своју величанствену земљу, док су дотадашњу домовину потопили како не би пала у руке злим освајачима исламске вере.

По доласку у "обећану земљу" Срб је преминуо а народ који је повео из уништене домовине у његову част узео је име Срби. Свој језик и своје обичаје никада нису заборавили, те су их чак и наметнули словенском становништву које је ту боравило. Потомци српског народа који је потекао са Атлантиде заједно са Словенима мигрирали су у шестом веку на Југ, ка просторима Балкана где и данас живе и попут свог храброг прародитеља Срба јуначки се боре против злих нападача.

Bend vodjen velikim ljudima. Ljudima koji su zajedno cinili spoj neceg neponovljivog i divnog (u pravom smislu te reci). Ljubav, um, snaga, krhkost, velicanstvenost, moc, emocije, ranjivost. Mala horda vodjena PESNIKOM - COVEKOM, pravednikom, koji se protiv svih spoljasnjih necistoca borio bistrinom svoga uma, patio postojanjem svoje duse. Horda pracena zenom - krhkoscu i snage njenih reci, pozeljnog tela, gladnih ociju, vestih prstiju, lepote. Glasne zice trosene su snaznim emocijama koje su se radjale u petnim zilama, lecene neznim notama koje su nastajale negde oko trosnog srca. Na svom putu zaustavljeni lepotom poroka, uzasom smrti, ali nikad izgubljena lepota se cuva u dobro zakljucanim trezorima riznice morala i ljubavi.

Медијска кућа која својом политичком коректношћу зрачи скоро целу планету и прети да освоји млечни пут.
Суперлатив од политички коректан.

Лирско-епски побачаји на задату тему. Пишу их анонимуси бомбастичних имена или псеудонима ("Петар Ф. Петровић", "Хаџи-Јован Јовановић", "Павле Павловић - Свемир") којима су локална библиотека или друштво скрибомана издале књигу, а додатак "Култура" у "Вечерњим новостима" им је врхунски домет. Када једном доспеју дотле, ређају се посвете ("Сенима Дантеа, мога духовнога праоца", "Пери Ф. Петровићу, Песнику и Човеку") или тематски циклуси длаке из носа Попајеве Оливе као метафоре моралних апорија данашњице.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Јебе кеву и рођен за цитирање. "Експендаблс" не може да буде куљи од њега. Зајебан до сржи.

амерички звук пропаганде, фашизма и садизма. полако је напредовао преко океана, и без упозорења по родитеље, неприметно и лукаво се увукао у уши наше деце.

да бисмо више попричали о црначкој музици, познатијој код омладине под именима реп и хип-хоп (што јасно асоцира на опа-цупа, даклем вођење љубави), прво ћемо морати да се позабавимо самим извођачима ове црначке заразе прерађене у музику. просечан црначки извођач (у даљем тексту жидовски назван - репер) је обично младић од 15 до 25 година. црне је пути, има дредове или је ћелав. носи златне зубе или протезе, а облачи се као да му је беби дол модни саветник. долази из богате и угледне (читајте:масонске) породице, јер другачије и не би имао новац за албуме. ипак, он то крије, и у јавности се представља као клошар или просјак, неретко и као сводник. говори да је из некаквог гета, такозованог сиромашног дела града. текстови му говоре о насиљу, курвама, убиствима, парама, с много псовања и директног вређања политичара (иако га исти финансирају). спотови илити музички клипови му не пролазе без лаких и претпостављам необразаних девојака, које се бацакају као весна змијанац на марихуани, и труде се да угурају своје облине у сваки кадар. ту обично има и брзих кола, као и неретког хватања репера за међуножје чиме показује да има полни орган.

све ово се јако брзо пренело и на наше просторе. домаћи "репери" су прекопирали колеге од преко океана, осим што мање носе дредове и немају толико пара за скупе спотове. ипак, и поред тога су популарни, слободно гостују у тв емисијама и изводе своје погрдне песме пред ширим аудиторијумом, без страха од затворске казне.

део из мојих истраживања "сретен и црначки утицај на музику"

Најчешће коришћени израз од стране "обожавалаца" неке групе, који користе као главни аргумент за одбрану од сваког ко бар мало покушава да спусти савршену слику о њиховим омиљеном бенду.