Болест кратког даха.

Илити, живот и прикљученија младог искомплексираног дебелог гмаза.

Први контакт са нелегалним супстанцама сам имао још деведесдевете, тада шестогодишњак, кад је стриц Фејка побегао на ноћ са Косова, као војник, да пренесе џакове, како су нама клинцима тада рекли, пшенице за козе које је мој ћале пазарио пар месеци раније. Оће курац. Срушише ови из нато-а мост у Бивољу, тетка увати клинце и дође код нас на село. Гелендери од моста кокнули осморо људи, па се јадна уплашила. Њен клинац, Филип, мој идол из младости, после 2 дана нањушио пшеницу. У ствари, курац пшеницу, чиста шиптарка, 2 џака, донео Фејка. 3 дана нисмо он и ја излазили из штале, бога питај колко се ту попушило. Е знаш онај осећај после дувке кад си гладан ко фудбалер Звезде? Е, баш тако сам ја почео да се гојим.

Ништа, заташкала се та прича некако.

Онда сам у седмом основне открио чари интернета преко телефона. Набасао на неки чет и тамо блејао нонстоп. Имале су посебне собе и једино што сам радио је врбовао рибе (имао јебачки ник "Snoop Dogg 1984") навлачио их у приватне собе и тамо разваљивао Славишу од дркања. Дрко сам по 15 пута на дан. Тад је било лакше, нема лепљиве, смрдљиве, слане сперме, не мораш да переш руке, само удри док не направиш отворену рану на кожици. После не можеш ни да га држиш док пишаш колко боли, али то су слатке муке.

Елем, да не скрећем са теме, на том чету упознам Дајану из Бача. Јебеш ти мени мајку ако сам ја тад знао шта је и где је Бач. Контао сам да је негде у Аустроугарској, макар због њеног акцента. Да, причали смо. Трајало је то месецима. Прво смо почели да шаљемо смс-ове, па ммс-ове, она мени послала њену слику, ја њој послао слику Милоша Каличанина, рекла да сам сладак, послала слику дојке, назвао сам је једно вече, фиксним, назвао друго вече, направио огроман рачун, ћале ми јебо мајку милосну. Избаронисао сам је да се зовем Филип, да сам из Крушевца и да имам бенд. Ликуша се примила. Имали смо сајбер секс свако јебено вече, телефоном, у то време сам и добио јебену сперму, па сам редовно лепио по телефонском именику.

Елем, позове мене Дајана један викенд код ње. Ја наравно, рекао да имам ауто, искукао од Мимице паре, узео карту и отишао у јебену Војводину. Тамо на станици, она мене чека. Ја сконтам да је она, није ме лагала, јесте као на слици, анђео, дивна дојка, криви зуби. Размишљам се дал да приђем, ил да побегнем са станице, међутим, јебо мајку, први пут у јебеном Новом Саду, где да идем који курац. Приђем ја и признам шта и како. Само што ликуша није заплакала од муке кад ме је видела. Међутим, ајд, кад сам се већ цимао, да кунтам код ње 2 дана, да не испадне да сам својима само сјебао кинту.

Ошли ми за јебени Бач (недо бог никоме, ја жалим људе који живе онде, какво говно од места, брука), нигде планине, нигде брда, нигде јебеног брега, ПА ГДЕ СЕ САНКАТЕ ПИЧКА ВАМ МАТЕРИНА МАЂАРСКА БРЕ??? Нема везе, то вече дошли неки њени ортаци, сви по 5, 6 година старији од мене, студенти јебени, ја мали, дебео, седим у ћошку, одваљен после другог пива. Приђе она мени, каже, јел си радио некад есид? Наравно да јесам курво, зар ти изгледам као неко ко није радио есид. Е баш сам тако изгледао.

И дан данас рачунам као први пољубац кад је картончић прешо са њеног језика на мој. И дан данас памтим колко ми је јебено набрекнуо овај доле и како је срце почело да лупа ненормално и да ми расте притисак. Јајашца су ми овлажила као да сам их у Расину умочио. Најбоље од свега је што се нисам онесвестио. Есид је био до јаја. Остало је историја. Отишли смо у њену собу, први пут сам видео сису уживо. Први пут сам сисао брадавицу, а да није била од моје кеве. Све је било први пут. И до јаја је било. Осећао сам се као деки_аод у оној његовој баронској причи кад је наводно креснуо 2 ликуше у Новом Саду.

Немам више контакт са Дајаном. Отишао за јебену Европу, а ни дан данас је нисам заборавио. Ако има некога из Бача на сајту ( мукица ), и ако зна Дајану, плава, ћале јој држи кафић поред куће, има добру сису и криве зубе, нека ми јави, дукате дајем.

Од свих годишњих доба највише волим лето зато што је тада летњи распуст.

Ове године летњи распуст је најдуже трајао. Да, тек сам завршио први разред, али сам тако чуо од старије деце. Овај распуст је трајао дуже због неког чике кога стално приказују на телевизији уместо цртаћа. Мислим да се зове Милош или Слоба. Углавном, његова жена увек носи неки цвет у коси. Као некаква циганка, увек моја баба добаци. Тај чика се посвађао са неким другим чиком и онда је други чика наредио да нас гађају бомбама из авиона. А мене баш брига, у мом малом граду није пала ниједна бомба, тако да нисам имао разлога за бригу и распуст сам провео у игри и шали. Осим једне бомбе која је пала у шуму мог комшије, али није експлодирала. Након тога он је од ње направио корито за свиње. Каже да се не баци.
Током лета, ми, деца из краја смо се скупљали на школском игралишту како бисмо се јурили, правили смицалице девојчицама и играли рата. Кад могу одрасли, зашто не бисмо могли и ми? Највише сам волео да посматрам девојчице док пишке у мраку. То је једном приметила дебела Радмила и пријавила мојој мајци која ме је извоштила прутом. Тата ме је само потапшао по рамену са одобравањем. Сутрадан сам Радмили припретио да ћу јој убити мачку ако још једном нешто каже. Отада више није долазила на наша мала окупљања на игралишту.
Заувек ће ми остати у сећању и један страшан догађај од ког ми се следила крв у жилама. Пошто је свако вече нестајала струја, обично сам ишао раније на спавање ако не бих отишао на игралиште. Једно вече нисам могао да заспим и гледао сам у небо надајући се да ће наши погодити неки зликовачки авион. Одједном, бела светлост је запалила небески свод. -У-с-р-а- **уплашио** сам се као никад до тада. Мислио сам да смрт долази по мене и да је та бела светлост светлост из Раја као у оним серијама што мајка гледа где сви плачу. Готово, убише ме, као да ме није ни било. Срце ми је стало и нисам могао ни да се померим. На моје изненађење, опет је у соби била тама. Кад ја погледо, читав сам и немам крила и онај круг изнад главе као у цртаћима. Тад је мајка ушла са свећом у собу и рекла да је то само нека сигилална ракета или тако нешто и да она није опасна. Мојој срећи није било краја, био сам одушевљен јер нисам погинуо као какав Косовар.

Од колевке па до гроба најлепши је летњи распуст! Једва чекам да нас опет бомбардују!

Zamračena soba. On, ona i stara očeva lula iz koje se i dalje dimi zadah sećanja. Sećanja na njih, mene, tebe, nju i njega. Bez reči je navukao izbledeli bratovljev kaput i stari očuhov kondom i krenuo sam stazom praha od spaljenih snova.

Izdala ga je. ''To je samo devojka'' - govorili su mu, ''proći će''. To je samo svet. To je samo život. To je samo nož zaboden u njegovo srce. Najviše boli kad te izda neko kome si pružio sve. Sva njegova ljubav se pretvorila u čudni, nesnošljivi bol koji je sada predstavljao sve što ima. Dok se olovna kiša slivala niz njegovo rošavo lice i maljave grudi zagazio je u pseći izmet. Drveće je obuklo svoje jesenje odelo.

Sećao se svega. Svih tih lepih momenata kojim mu je ukrasila život i koji će ostati zauvek urezani jedino u njegovom sećanju i na njegovoj ruci, gde je istetovirao njeno i njegovo ime u srcu, uz nezaobilazni epitet. A ona... Kao da je zaboravila sve. Šetnje pored reke, ljubavna pisma, vikend u Ovčar banji sa pojačanom ishranom. Duge, plave noći u satenu.
Zapalio je cigaretu iz koje je kuljao dim koji se dizao u visinu i gubio u plimi smoga. Još jednom se setio nje, kako joj je prvi put ponudio cigaretu. Njena izumčena duša, čiji se bol presijavao kroz razokave oči, je za trenutak zatrepelila. Odbila je taj velikodušan poklon, i uzela je... Uzela je samo dim.

Život je težak.

Po narodnoj liri,covek sa velikom svirajkom...

Alkoholno pice nastalo vrenjem pod uticajem izotopa uranijuma 235 od endemskih vrsta ludog grozdja i plave paprati uzgajanih u laboratorijama i tunelima ispod Krusevca

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Nemanja je tinejdžer i Nemanja je problem razreda i prosvete. I škole. I društva. Nemanja nema roditelje koji će mu plaćati privatne časove engleskog i informatike jer Nemanjini roditelji i ne znaju da tako nešto postoji. Nemanju su upisali po službenoj dužnosti u razred i Nemanja je otad slučaj. Nemanja gađa devojčice papirićima kad mu se smeju jer loše čita i zamuckuje. Nemanja se tuče na malim i većim odmorima jer Nemanja zna da ne zna pa pesnicom pokrije strah i neznanje.
Nemanja je nevoljen. O Nemanji slušamo kad dođe roditeljski mada Nemanju nikad u životu videli nismo. Jer Nemanja kvari prosek razreda. A razred je tako fini. Sve fina deca od finih roditelja. Samo ih Nemanja jebe. Al ga puštaju. U dalje razrede. Jer lakše im je da ga puštaju nego da se brinu o njemu. Da mu odrede drugog učenika koji će da mu pomogne u učenju, da se ne moraju oni s njim zajebavati. I napomenu dobrom učeniku da je to ah dobro delo, za tamo nekog...Nemanju... Da se ne tuče više jer mu je klošarkaš Mare pocepao obe raspoložive olovke i rekao mu da je klošar. Jer nema patike od sto evra i ne fura fensi dukserice. Nemanja nema internet i fejsbuk. Nemanja ima samo sestru. Koju ponekad jebu oni što imaju i jedno i drugo. Rečima. Pa se Nemanja potuče opet. Nemanja bi, garantujem bio dobar čovek...
Da neko obrati pažnju na njega a ne samo na koeficijente časova, platu, stranke i štrajkove.

Kada hoćete suptilno da naglasite da se neko previše nervira. Samo što nije eksplodirao, pa pokušavate na vreme da ga deaktivirate. Elem u bombama uglavnom imaju ovak'e neke dve žice, ukoliko je stepen nervoze veći, može se uvesti i zelena. Opusti se čoveče, popij pivo, nije sve u uspehu, valjda.

Skretanje pažnje zauzetoj osobi u trenutku kada počne da se raspituje za neku treću, suprotnog pola naravno, u nadi da će nekako stupiti sa istom u kontakt ili ostvariti nekakav fizički odnos.
Šamar. Trenutak trežnjenja. Direktan pogodak u emociju i teranje na partiju šaha. Podsećanje osobe da ukoliko dođe do željenog - gore pomenutog cilja - neće biti dobro, tačnije, kajaće se.

Sigurno se pitate šta li je sad ovo? Kako vukajlija i bućkuriš, pa gde to ima? Eee, ima, ima... Vukajlija predstavlja beg od stvarnosti ali i povratak u istu. Skup raznih mišljenja, likova i ličnosti koji dele svoj opus jedni s drugima. Fuzija različitosti koje čine savršen spoj.
Takav je život nas umetnika.

Sjahati sa interneta i ući u normalne društvene tokove.

Na današnji dan pre nekoliko godina, Miladinu je ispao mobilni telefon dok je vozio avion...i dok je pokušavao da ga dohvati, prosuo je 'ladno pivo sebi u krilo i slupao se u neke zgradice....šteta...bio je dobar covek, a i šofer...

Najčešći flešbek na detinjstvo. Ubedljivo najviše boli od svih batina koje ćeš dobiti u životu. Ako ih ikada i dobiješ. Ne bole samo obrazi, već i klinački ponos, duša. Jer, znaš da si pogrešio, bio kriv ili nevin, ćaletova teška ruka ti ne gine. Trenutak pred udarac, dilemu da li će najzad popustiti i oprostiti, prekida snažan potisak vazduha velikog dlana prema tvom majušnom licu. Ruka samog Boga. Nastaje jaz. Najkraći jaz ikada. U deliću sekunde kroz glavu ti prolaze najkontradiktornije misli ikada: Zašto sam promašio zicer na fizičkom; Da li sam ugasio svetlo u kupatilu; Da li da kažem za četvorku iz matematike; Da li je Maja iz VI 2 provalila da mi se sviđa; DA LI ĆE DA BOLI?
Hoće, boleće. Boleće kao sam đavo. I ti to znaš najbolje od svih. Boleće prvo obraz, pa jagodice, usne. Uho. I ono boli. Oči se naglo magle... Gotovo su krvave... Bol te polako preuzima...A ti ćutiš. Nemaš snage ni srca da izustiš bilo šta...Pokušavaš da zadržiš suze za sebe, jer si dečak, muškarac, budući vojnik...Ali ne ide...
Osramoćen si. Ponižen. I to pred nekim strancem. I mlađim bratom...Gledaš kevu u predelu brade...Ne možeš u oči nikako...Ćale te je jednostavno u trenutku - Uništio...

Ali hvala Mu, zbog njega si ispao ČOVEK.

Алтернативна, урбана, хипстер какогодкојикурац желиш да је ословиш, риба која је толико другачија од других да је можеш видети да одскаче и да је ставиш у Рајкову или Ресавску пећину, намажеш очи црним луком и себи натакариш џак на главу. Њу одликују тетке, по табанима, по пачевима, по врату и ланци који јој спајају брадају и пупак. Имају котуре у ушима, често су опремљене најновијим јабуковим геџетима и штанцују фотке начињене апаратима који коштају као месечна плата целе смене комуналаца. Праве још више алт слике инсирисане оном чувеном ковер химном са фејса: френкли мај дир ај донт гив а дам. Алт рибе су следећи ниво оних хипстер риба, то вам је као Супер Сајанац ако сте гледали Змајево Јајо. Нема их нешто на нашим просторима, јер треба имати лове да се тако обучеш и понашаш, али док се поп за металике крсти једом, за алт рибе се прекрсти три пута и још се сагне до земље.

Keramičar sa neprofesionalnim dobavljačem.

Nešto ultimativno, neprejebivo, rasa vrste viša, aj'-što-jebe-al'-što-uši-zavrće. Bez toga je život nemoguć, oko toga se okreće Sunce, antimaterija i Higsov bozon, Šešelj ostaje bez teksta.

Навлакуша која ти у довољно великом проценту случајева гарантује поглед на две големе стишњене сисе.

Izraz koji se koristi za čoveka koji jako često izvlači deblji kraj.

Локални назив за Роме - Цигане у пределу леве стране Дунава (ту их има на милијарде)
Они се одликују необичним мирисима , занимљивим стајлингом и великом верношћу ФК Црвеној Звезди , и имају невероватно велике фамилије ....