Српски римејк филма „Independence day“ (1996)

Премијера: 2016
Режија: Радош Бајић, Драган Бјелогрлић

На самом почетку јасно мора да се болдира: **Државо пропала, не можеш ти да нам сервираш толико гована колико ми можемо да поједемо, не можеш ти толико да нас шамараш колико ми можемо да провоцирамо и трпимо и не можеш ти толико да поскупљујеш намирнице колико ми можемо да платимо и ћутимо!**

"*Да ли сваки народ има у подсвести урезано да је баш његова земља најгора за живот?*" и "*Зашто на сваком кораку добијаш доказе да ово прво заправо има потврдну конотацију?*", само су нека од питања што муче појединца који се приклања оном што мисли већинско гласачко тело па се накнадно "једе" у себи јер схвата да ништа не може променити у укорењеној, постојећој хијерархији. Опростите на изразу, али јебу нас како стигну и ко стигне. И може им се. А и ми се нешто много не цимамо, већ само наместимо дупенце и чекамо да нас оплоде.

Сећам се да сам једном приликом, негде око предизборног лудила, упитао свог деду зашто уопште излази на гласање кад и сам верује да су све то иста говна, само други скринсејвер. Одговорио је: "*Веруј ми, немам појма*". Моја знатижеља се није ту завршила већ сам полако почео да откопавам старе рушевине у нади да ћу саградити нешто што ћу пратити у својој "вожњи кроз будућност". "*Стани, видиш да сви политичари музу краве, рукују се са свима, свуда иду. И сви знају да је то само тренутно, док га не изгласамо. Онда више никог не виде. А опет људи иду као манијаци по кампањама, машу оним њиховим обележјима и урлају гласније од осталих*", рекао сам помало љутито. "*Знам ја све то, али ето. Обећали су да ће да асфалтирају наш крај, да ће да споје две месне заједнице. Да ће млади сутра имати посао, да ће зарађивати*", одговорио је тужним гласом. Ту сам схватио да од човека/људи нема већег зла. И похлепе. Највећи човеков проблем је човек, он иницира којекакве "сеансе", сервира пакост, лупа шамаре...

Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“.
A ne da ličim – pljunuti!
Izlazak na ulice...
Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.

U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.

Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive...
Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.

Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.

Део живља ван скупштине и владиних зграда.

Ono što nema ime, a nalazi se ispred dvorišta ili kuće i koje služi da se o njega skine višak blata sa obuće pre ulaska. Skinuli smo blatište, iza nas nema tragova, ušli smo u kuću, u topli dom, koga briga šta smo i gde gazili i ko je po nama gazio, sada smo čisti.

Đonara je korisna i neprimetna. A vrši posao. Toliko neprimetna da eto skoro ni imena nema. Negde kažu *čistilica* kolko da je imenuju nekako, pozajmljenim imenom. Al to je nekako suviše fino za nju.

A na đonari ostaje blato. Đonara je svedok svih naših mana, slabosti, ono što najviše mrzimo, trenutak istine, one jedne, što jede, ako i dok ima šta. Kad kompleks i bes prelije to se taman lepo obriše o đonaru, onako grubo. Posle nekom bude i žao, al koga briga, đonara ćuti ispred, za to i služi, brzo se zaboravi.

Đonara je kurva koju pljunu kad hoće prostitutke, koje imaju napismeno da su prostitutke, elitne, smeju joj se i kažu: kurvo! Đonaro!

Đonara je onaj kome se žališ, i na koga izliješ govna koja je neko drugi u tebi zapatio, pa mirno produžiš dalje, odnosno po novu porciju.

Đonara je onaj koji ti pozajmi pare kad ti je najteže, pa kad ti posle jednom stidljivo pomene blatište koje si sastrugo uz pomoć njega, a ti se izdereš na đonaru bezobraznu.

Đonara je onaj koji priđe da ti pomogne dok nosiš svoj krst, a ti se izmigoljiš pa njega razapnu. A ti ispadneš mučenik. (Pekić)

Đonara je nekad naivno verovala da će da asfaltiraju ulicu u ovoj prigradskoj pripizdini pa da blata više neće biti. I asfaltirali su, a blata još više.

Đonara više ne vapi za pravdom, ne kida se u sebi, ona samo čeka da trava poraste oko nje i da je sakrije, kao što zaboravljeni grobovi kriju ramena u travuljini da ne smetaju.

Đonara je prečista, nečista savest svih.

Đonari se ne oprašta, ništa, nikad, jer ne postoji.

Деца, у доба рата. Кнедла у грлу војника, у доба мира.

Artefakt koji je, ako si ga posedovao pre desetak godina, znao da efektivno produži tvoju nevinost za 12 do 18 meseci. Danas je dokaz u korist one teoreme da ako si muško ista stvar može da te jednako loži i sa 8 i sa 35 godina. Takođe u ovom prejudiciranom svetu redak pokazatelj da ne moraš da budeš ogroman geek da bi se ložio na gnolove, troglodite i zmajeve (iako, ako si prepoznao sve tri kreature kosmičke šanse kažu da to ipak najverovatnije jesi).
Sećam se leta gospodnjeg kada sam uhvatio svoju prvu sisu na golo, i okupljanja na terenčetu isto veče sa društvom kada sam se prvo pohvalio kako sam našao 1300 impova na mapi (hiljadu trista impova jebote, na 50-ak pajkmena i par arčera to je kao da si našao 500 maraka u blatu!). Do danas mi se to nije ponovilo,....mislim na hvatanje sise na golo. Uglavnom zahvaljujući Herojima.

Inače igra koja bi mogla da udje u kategoriju "za pikanje sa olabavljenom rukom dok slušaš neku muziku", da soundtrack nije brutalno seksualan i verovatno bolji od bilo čega što bi sam pustio u vinampu. Doduše, dizajn likova malčice pati od sindroma "dizajneri su se smorili negde na pola puta", pa se prelepo dizajnirani arhandjeli, krstaši i grifini progresivno nastavljaju u "one dildoe ogrnute u crvenu salvetu" i "iste one grifine samo sa nekom kao vatricom preko".

I ne, ako si oženjen, završavaš arhitekturu i otplaćuješ razne kredite i i dalje te uzbuđuje da biješ guštere minotaurima i skupljaš kristale i lobanje po mapi, ti nisi kreten, ti samo ceniš prave stvari, i ako neko misli da sam geek, može samo da mi castuje chain lightning na balistu. Ionako, u ovom svetu koji se možda bliži smaku/delimičnom uništenju, igrači Heroja su jedna od retkih populacionih grupa koja zna da preživi po nedelju dana bez hrane, vode, seksa, svežeg vazduha i sunčeve svetlosti.

Ljudi koji imaju težak život. Imaju tonu iskustva, koje ih je nateralo da budu obazrivi. Žive socijalno i nestabilno, zavise od mnogih faktora. Poseduju izuzetnu količinu upakovanog straha, ponekad sasvim neopravdanog. To su osobe koje će se pre nasmejati nego one koje je život mazio, koje su site, ali taj smeh neće biti od srca. Taj smeh će skrivati sivilo, prekrivati tugu. Neće dati vihoru zla da odvuče i preostalu snagu kojom te osobe raspolažu. A te snage je malo.

Gledaju da nikoga ne uvrede, da se ne mešaju u tuđe živote. I svoj im je veoma komplikovan i nimalo lak. Predstavlja nerešivu enigmu. Ne nameću se, zatvorene su u sebe, izjedaju se iznutra. Ne žele nikome da govore svoju muku. Niko i ne zna šta ih muči. Mada se mogu prepoznati na prvi pogled kao osobe koje imaju određene nedostatke za sreću, niko ih neće gledati sa razumevanjem, neće nuditi pomoć. Sklanjaće se od njih kao od neke bolesti. Želeće da ih što pre prođu, preskoče, da ne stupe u kontakt s njima.

Mnogo brige obuzima takve ljude, ali se ipak oni zadovolje i najmanjim stvarčicama. Nisu halapljive, štaviše, sasvim malo im treba za sreću. Ali to *malo*, nikada ne dobiju. Brižljivo čuvaju ono što imaju, ne želeći da izgube ni delić onoga što poseduju. A poseduju veoma malo. Zbog toga su i obazrivi.

Kupuju crni hleb, gledaju po radnjama gde je šećer najjeftiniji, preračunavajući se koliko im je ostalo, ne bi li deci kupili bar litru mleka. Uvek jedu posle dece, i to ono što ostane. Nekada su bili zadovoljni svojim životom, a danas se sa velikom dozom sete sećaju tih dana, kada su umesto sebi pomagali drugima. Kada su imali mnogo više nego danas. Kada su bili srećni.

Danas, krišom kupe novčić na ulici, zgazeći ga i gledajući da ih niko ne vidi. Pre se tako odlučuju da skrpe za život, nego tražeći milostinju od drugih.
Ljudi koji rado pomognu, bar koliko je u njihovoj moći.

Kreneš tako da razmišljaš. Razmišlja ti se. Iz čista mira. Nemaš pametnija posla. Jutro, ti besposlen, majka opet gunđa kako si čarape razbacao po podu i ništa nisi uspremio. Odmahuješ rukom, dok po frižideru tražiš sendvič od juče. Našao si ga, izlaziš iz stana, odmotavaš celofan dok krećeš preko ulice. Dok prelaziš ulicu, auto te zamalo pregazi. Vozač u odijelu kreće da viče na tebe. Ti samo odmahneš i nastavljaš dalje.

Kreneš tako da razmišljaš o današnjoj nadnici. Dobra dana u zla gospodara. Ko će još crnčiti 10 sati danas? Tako ti i treba, kad nisi upisao faks. Ne, žurke su bile bitnije i upravo sada shvataš zašto je sve tako loše ispalo. Nema veze, dobro si se proveo, biće valjda nekad bolje. Pa da, nećeš valjda čitav život da crnčiš na mješalici, zar ne? Dok šetaš ulicom, ugledaš jedan par, srećan par kako šeta.

Kreneš tako da ramišljaš o njoj, i o svemu što nisi rekao. O svemu što si joj rekao. I o njenom šamaru one večeri kad si se pijan ispovraćao na njenu crvenu haljinicu. Put te navede kraj njenog stana, sjetiš se nekih lijepih trenutaka iz srednje. Kreneš da joj pokucaš na vrata i staneš. Eeej, pa ona je udata žena. Ima dvoje djece, muža inžinjera, a i sama je diplomirani ekonomista. Šta ona ima da priča sa glupim fizikalcem. Nastavljaš dalje. Vidiš par beskućnika.

Kreneš tako da misliš o nekim bezveze stvarima i shvatiš da živiš dobro. Moglo je biti i gore. Mogao si da završiš na ulici, ali nisi. Ma... Iz ove perspektive, ulica i nije loša. Ma ko zna. Ko zna kako je sve trebalo da se desi. Ko zna... Staješ.

Kreneš tako i nestane ti zemlja pod nogama dok te u naručje dočeka ledena voda.

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Ono zbog čega su svi zaboravili da uživaju u životu.
Instant kafa - odjednom nema više vremena da se čeka.
Instant pasulj - zvekneš iz alu-posude i miran si.
Instant studije - svaki pa i najopširniji predmet je jednosemestralan.
Instant seks - daj nešto da se mlatne na žurci, ko bi se upoznavao?
Instant zarada - bolje da radim promocije za 40 evra nego da ustajem svako jutro pa na posao
Instant uživanje - paket vutre, spid, ekser(da se napijes treba vremena).
Instant informacija - internet, pa znaš ti gde je biblioteka?
Pored svega: "Ne mogu brate, nemam vremena, žurim, moraćemo nešto za 1. maj(a sad je februar), evo me u taksiju neću stići, raskinuli smo ona nema vremena za mene, ne mogu se cimam do pijace uzeću u maksiju degenerisane paprike..."

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...