Ovo opisuje dve izuzetno bliske osobe koje se retko kada odvajaju.

Каже се за лика који може свима да помогне али њему не може нико. Увек је ту када ти нешто треба. Било шта. Ако ти фали лова, он је ту да ти позајми, не мораш да журиш са враћањем, може и после првог у месецу. Да ти да савет, да те саслуша, да те испоштује - ту је, нема проблема. Немој никад да се устручаваш да га питаш, јер сигурно ће моћи да ти помогне.

Али иако он свима великодушно чини услуге, њему је немогуће помоћи. Не зато што он нема проблема, дакако да их има, али његове проблеме не може решити обичан смртник. Можда би их и он сам решио, ако може другима, зашто не би сам себи помогао. Али њега муче неке апстрактне ствари, које другима нису јасне. Или једноставно не може једино себи наћи решење, да би могао другима - као неки вид дара а опет и проклетства.

Главни јунак Софоклове трагедије.
Можда сте га сажаљевали јер је, у незнању, ипак убио оца и оженио се рођеном мајком... Али, заборављате делове који се изоставе приликом препричавања... Никад није слушао шта му кажу људи који му мисле добро, а некако се заборавља и чињеница да је био убица. Поочим и помајка га лепо моле СИНЕ НЕМОЈ ДА ИДЕШ ОСТАНИ ОВДЕ И OЖЕНИ СЕ, али њега заболе патка што је он сад њима потребан, и уместо да преузме одговорност и одмени на престолу људе који су га одгајили, он, оличење незахвалности, одлази у пизду материну да сазна ко су му "прави" родитељи. Ћалета убије успут - шта ми данас не трпимо, цео саобраћај у граду се закочи кад пролази неки буџа па ником ништа, а господин мораде да скочи да га одмах скрати за главу... пази богати... Јокаста, паметна жена, говори му све време НЕ ИСТРАЖУЈ НЕБИТНО КО СУ ТИ РОДИТЕЉИ, али не не и не! Он и даље мора да ровари! Он је паметнији од свих! И онда је наравно, добио шта је тражио... Мајка се обесила од срамоте и жалости, кћери шутнуте на маргину друштва, ћалета је срећом већ убио да не гледа... Иначе, оно што је он урадио назива се, у књижевности, ТРАГИЧНА КРИВИЦА, а у животу бандоглавост.

Njena se plava kosa mešala sa tečnošću boje crvene kao njene usne te junske noći kada ju je video uplakanu na klupi u parku. Kroz vlasi su tekle tople reke krvi kao kroz kakve klisure u proleće kada se poslednji sneg topi i time označava početak nekog novog života. Njenom je došao kraj.

Zelene oči su bile mrtve, bez sjaja, prazan pogled uperen prema prozoru kroz koji je treperila svetlost ulične svetiljke. Gledao je u svoje šake. Krvave, izguljene kože od nekoliko snažnih udaraca. Šta je to uradio koji kurac? Nije osećao ruke. To ne može biti njegovo delo, neki đavo je ušao u njih. Poželi da mu otpadnu, da se osuše i pretvore u pepeo, nije hteo ta prljava oružja krvnika na sebi.

Hteo je da se probudi, opet na trotoaru ispred kafane, kao i svako jutro. Jebena šećeruša i ona kurva konobarica, zbog nje sanja ovakve gluposti. Ma mora da je san. Nije! "Jebem ti majku mrtvu, ubico!", pomisli i zajeca gledajući kako kroz njenu kosu teče krv kao vetar onog dana kad ju je nagovorio da sedne sa njim na APN-a peticu, bolje nije imao, jebiga.

Isti vetar joj je mrsio kosu kad je pomolila glavu kroz prozor vagona, poslednji put gledajući kakvog monstruma, pijanicu i kockara ostavlja. Nije mogla da trpi stalno mučenje, batine i smišljanja izgovora za modrice po telu, niti njegov zadah na jeftinu rakiju i još jeftiniju kurvu kad bi se prljav i obuven izvalio na krevet pored nje. Uzela je jednogodišnjeg sina i otišla daleko iz tog mraka i agonije, nadajući se da nikad više neće videti njegovo lice, mržnjom i patnjom oblikovano i urezivano u njenom sećanju.

Njegove misli, crne poput najdubljeg ponora okeana, prekinu dečji plač. Iz senke je, vukući svog najboljeg plišanog prijatelja, dopuzao njihov sin, crvenog lica preplavljenog biserima koji su se slivali niz pidžamu, ostavljajući za sobom duboke brazde na duši. Uzeo je dete, poljubio ga, pozvao muriju i skočio kroz prozor.

Гласови које Босанци гутају више него све врсте бурека заједно.

Jedan od mnogih izraza koji (krajnje nevješto) koriste moderne tinejdžerke (ima i momčića, ali rjeđe), kako bi pokazale okolini koja ih okružuje da su pametnije od ostalih; da su posebne; da su baš one te zbog kojih trebamo staviti prst na čelo i zapitati se: „Ko je ova misteriozna, nadasve inteligentna djevojčica, zrelija od ostalih svojih vršnjakinja?“. A problem i jeste u množini- svaka druga koristi taj isti fazon (pa da ga makar malo izmijeni, ali jok!). Uprkos tome, nama nema druge nego da zaključimo da je baš ta inteligentnija od ostalih i da je ona jako neobična djevojka koju rijetko gdje možemo sresti.
Na svoj Facebook profil zalijepi sliku Mocarta na kojoj piše engleskim jezikom (jer shvatila je u međuvremenu i to da automatski dobijaš etiketu pametnog ako pričaš engleski): „Am I the only one who thinks this is the real music too?“. Da, ti si jedina, ne samo u svojoj bližoj okolini, nego vrlo moguće na cijeloj planeti, koja misli da je to prava muzika. Ti ustvari uživaš u njoj. Mocart je skladao svoje kompozicije a da ih ni on nije slušao, ali evo konačno se pojavio neko ko misli da i to zaslužuje da se zove muzikom! Ti si jedina koja provodi sate i sate sjedeći u svojoj pletenoj stolici, sneno se ljuljajući na njoj, uz gramofon iz kojeg izlaze milozvučne Mocartove note dok piješ crni čaj, pitajući se pri tome: „Jesam li ja jedina koja pije crni čaj?“ . Vjerovatno jesi.

:Свето Јеванђеље чита сееее. Азимуууут:
Не сећам се како је то почело. Као, чујеш на радију Гансе и Џовија, па откријеш Мејдене и Металику. Право ниоткуда, у плејер ти се увале Сепултура и Пантера и следеће што знаш су Веном, Креатор и Напалм Дед. Спидер си тешки. Онај црни. Мртви.

:Господу помолимсјаааааааа:
Долазио поп Мита често код нас да свети водицу. И не беше му право да види обрнути крст и пентаграм на вратима моје собе. Анатема је бачена, Мита је поручио мојима да се не појављујем у цркви. Пресељен сам у сутурен и изопштен из наследства. То су били дани...

:Христос воскресе из мертвих и смертију смерт поправ...:
Тог Васкрса сам провалио спону између Дед метала и Хришћанства. Бака је била пресрећна. Поскидао сам ђавоље знаке и ошишао косијану на паж. Изгледао сам као јебени Федерер. Отац ме је поново прихватио. Опет преко новина.

:Оче наш, иже јеси на небеси:
Данас сам добро избалансирани фан Миланчета Радосављевића и Синана Сакића. Одем у цркву и кад није Бадње вече, а почео сам и да јебуцкам помало.

Hallowed Be Thy Name

Neki tamo glagolski oblik u već dovoljno komplikovanom srpskom jeziku koji pretvara i najčešće korišćene reči u nešto daleko pametnije i uzvišenije.

Reklamni slogan za novi album nekog grajnd kor benda.

Опуштенији од дединих муда у облику трешњица близанкиња у служби пирсинга на бабиној десној сиси. Јебени шаман кулирања. Он облаке не сматра стазом, него им даје прилику да уживају у његовом ходу.

На стејџу је боготац. Док фронтмен мора да заводи спиком, док бубњар од свог зноја полако ствара језеро испод себе, он ужива. Глава гитаре је усмјерена ка звијездама, показујући гдје се тренутно налази онај што њене жице милује прстима попут љубавника који је занат испекао тако добро да ће га генетским путем пренијети на своје синове.

Илити бушење рупе у глави ради што бољег чишћења свега онога што нас одваја од шимпанзе са дрвета.

Некада давно врачеви по неким вукојебинама су бушили рупе у глави да би ослободили дух и подигли своје размишљање на виши ниво. Или су они тако мислили, али свеједно мислим да је деловало јер су јелте они веровали да делује. Можда је само био добар трип да ти поветарац ћарлија по ганглијама, откуд знам, важно да је прича до јаја.

Хтели су да изађу ван оквира свакодневнице и пронађу неки смисао или макар нешто занимљиво у свеопштој досади која влада одувек. По мени, то су биле девијантне и поремећене њушке али су се трудили јебига, није им било мрско да одјебу малограђанско племе и изађу изван устаљених оквира. И због тога их поштујем.

Данас се ради обрнута ствар. Глава се буши стереотипима, обрасцима понашања, једнобразношћу и за садашње друштво прихватљивим аксиомима који треба да нађу оно мало креативности и различитости које су преживеле из младости и униште га. Предефинисати све, не остављати могућност избора или мењања већ написаних сценарија, уклопити све као лего коцкице, дисциплина је све. Спречити испаде изван такозване "нормале", довести све на исти ниво, угушити било какво таласање и створити тоталну хегемонију, то је њихов задатак. Да сви лепо буду исти, плава радничка кошуља, сендвич са паризером, Дневник у осам па Курсаџије на Пинку. Послови који се понављају у недоглед, фабричка трака која ствара дронове на којој раде дронови, прежвакани хумор, глупи босанац и педер словенац, забава за масе која се на исте баца лопатом а та иста маса жељно зинула и чека некога да јој стави курац у уста. Стварање калупа од свега и индуковање жеље људима да се у тај калуп уклопе.

Најлепши део долази на крају, посластица. Када се мозак испере и напуни одговарајућим материјалом онда се рупа залије и печатира тако да никада не може бити отворена. О туђем мишљењу се не размишља, оно се уклапа у оквир који је матрикс већ етикетирао као глупост, секту или "ју мене :прекрст:".

Јединка је ушрафљена, машина меље смиреношћу швајцарског сата, нема одступања у откуцајима.

СЛЕДЕЋИ!

Skupina klinaca iz kraja kojima su tek počeli da se dižu kurčići, pa su pomislili da je došlo vreme da oni postanu glavne baje u tom delu grada. Do juče su ih majke, držeći za ruku, ispraćale do škole i uz užinu im davale topao majčinski poljubac, a onda su naprasno, posle prvog opijanja na ekskurziji i nakon što su se izredjali nad lokalnom "kraljicom trotoara" uz čuveno skandiranje imena Duleta Savića, postali opasni momci, naravno samo u svojim, dečjim glavama. Povratak u detinjstvo sa puta iz sveta odraslih, dešava se obično posle prvih popijenih batina upravo od neke ekipe iz tog sveta, koja je takodje nekada davno počela baš kao i oni.

Pevač: Nosi titulu frontmena, iako mu je niko nije izričito dodelio. Ostale mrzi da se raspravljaju oko toga sa njim, jer sa pevačem jednostavno nema rasprave. Pusti ga nek piše tekstove o nekoj neuspešnoj ljubavi i potonjem odlasku u kurac, ili kafanu. Nema veze što nikad nije imao curu duže od noćenja sa doručkom. Dobio glas i sluh od boga, tako da jedan dan nije proveo u bilo kakvoj vrsti muzičkog usavršavanja. Soli pamet drugim članovima benda kao ''Tuzlanska so'' iz Sportske Galaksije Milojka Pantića. Pije malo, drogira se još manje. Čuva mozak za filozofska proseravanja pred novinarima dok ostali članovi benda iza njega jedva zadržavaju povraćku u ustima.

Gitarista: Klasika. Rasturena porodica; keva ga šutira kod ćalata, ćale ga šutira kod keve, i tako do 9. godine kada od strica alkosa dobija akustični krš od đitre. Od tada leči komplekse i nervozu konstantnim drkanjem instrumenta do 19. godine, kada upoznaje gore navedenog drkadžiju (pevača koji slabo pije). Otprilike u tom periodu, počinje da nadoknađuje to što se nije radio ničim do 19. godine, kao ostala normalna deca, nego je samo rokao po žicama. Kreće u kontra-ofanzivu. Ujutru maže LSD na parče prepečenog hleba za doručak, ručak preskače zbog dobre linije; kako telesne linije, tako i linije bolivijske salatice. Debele k'o autoput Beograd-Niš. Uveče se zagreva za nastup omanjom kofom vodke. Klati se na nastupima, promašuje tonove, svadja sa pevačem, jer mu ovaj sere da se dovede u red. I dosta jebe. Curice do 17 ljeta starosti vlaže za njim, čineći od njega zavidnog kolekcionara veneričnih oboljenja. Umire do 28. godine starosti.

Basista: Ko?! A, onaj u uglu sa onom džinovskom gitarom, što igra ko Dr Feelgood na epi-napadu. Njega ne poznaju ni članovi benda. On možda i ne postoji. Iako ima važnu ulogu u muzici benda, svi gledaju kroz njega. Ujutru sa mamom doručkuje musli uz Žikinu šarenicu, razmišljajući koje remek-delo iranske kinematografije će danas odgledati. Ne jebe, ič. Ne gudra se, ič. Piće, jok. Ne zato što ne može, nego neće. Budala, šta ćeš. Ako ga i startuje neka grupi underage pohotnica, on je uputi na gitaristu kome viri krvavi špric iz vratne aorte u bekstejdžu. Nikome nije jasno kako se ustvari postaje basista.

Bubnjar: Nije slučajno što u ''Odiseji 2001. u svemiru'' majmun onom koskom udara o zemlju u stilu vrsnog bubnjara. Ovog člana benda odlikuje nisko-profilna struktura moždanih mogućnosti. Uglavnom ga šalju po cigare, piće, ili mu jednostavno kažu da ode u drugu sobu da vidi jel su tamo. On ode. Fizički je jači od ostalih u bendu, ali to ne koristi kao argument u raspravi. On se i ne raspravlja. Verbalno ga maltretira uglavnom pevač. Onaj crnja u ''Zelenoj milji'' je verovatno bio bubnjar pre nego što je zaglavio bajbok. Jak, glup, i beznadežno dobar. Kad bane murija u bekstejdž, gitarista mu podmetne u džep kesicu bele ili žute zajebancije. Ovaj, ode par godina u tvorza, a kad izadje samo se pojavi na probi i sedne za bubanj. Kul je, brate, ne ljutim se.

Sve ono što te nije ubilo. Zid raste i jača, hteo ti ili ne, i bitno je jedno - da posluži kao odbrana i zaklon za naredne dane. Ne kao ograda od sveta i drugih. Odbrana od loših vremena i okolnosti, obesti u ljudima i svega onog što ti isti ljudi u časovima dokolice, slabosti i bezobzira umeju da prirede. Ko vas jebe, može se bez vas.

Zid je dobar. Služi kao opomena, da svojom težinom može pasti na vas ako dopustite previše. Svaka cigla je šarolikost za sebe, a smisao za celinu, bila manja ili veća. O svaku si se manje ili više opekao, neku su tu ubacili prijatelji, poneku porodica, nastavnici, devojke, poslodavci..Ovi i oni. Neku si oprostio, neku ne, ali ni jedna se ne zaboravlja. One su tvoje iskustvo, bolno ali dobro - da ne ispadneš naivan i glup u nekim drugim prilikama.

Film u kom se onaj umobolnik izdere: THIS IS SPARTA! a zatim nabode nogom onog garisu k'o da je od stiropora... Ma ne moze biti los film

Из угла узвишене господе, која се настанила у ужи и шири центар Београда:
Линије београдског ГСП-а које саобраћају до приградских насеља, у којима је и бог рекао лаку ноћ, а нема намеру да пожели "Добро јутро." (читај Сремчица или Рушањ). Означени су различитим комбинацијама од три броја, а варијације у слагању цифара, могу се истражити, приликом запослења у фирми, чије је седиште у Угриновцима.

Из угла обичних смртника, једино средство које их може одвести до жељене дестинације. Светло спаса приликом хладне ноћи, у којој се смрзаваш к'о циганче на ветру. Уколико се четири године возиш линијом, чија је почетна станица код кафане "Мало Кијево" на Видиковцу, а последња шпедиционо предузеће "Бора Кечић", аутобусе локалце, можеш да обожаваш или презиреш. Неки од популарних "Сељобуса" су редовни и повезују центар града са приградским насељима, док су други локални, служе као једина нит која повезује Сјебаниште са Окогузиштем, а на исте се чека и по сат времена.

Obavezno pitanje koje sledi odmah nakon pitanja: odakle si?

Kulturniji način da igrač kaže jebe mi se. Prava kulijana. Živeti život u laganeze stilu. Moto iskusnih šmekera koji znaju da stvari kad tad same legnu na mesto. Naravno, koliki god da si Bogotac, moraš da imaš i neku vezu.

Moto španskih konkvistadora.

Osoba u društvu koja je najbolje obaveštena.