Zaostati u kaskanju.

*Spletom okolnosti i mogućnosti primarno si se našao u Zauberu, Erouzu, Jaguaru... mantra De la Rosa, Frencen. Glavni likovi su u startu korak-dva ispred, jači, namuđeniji, furaju Ferari, Meklaren, beže, a i oće ih pritom. Al' si ti od tvrdog materijala, pa kapiraš... rad, upornost i te munje. Kaskaćeš ok, konkurencija će se zamoriti a i pritom očekuješ da neko sve gleda, pa će biti konačne ravnoteže. I juriš! Ček samo veću lopatu duzmem.

Ali... malo po malo, leđa se gube iz vidokruga. Heh, leđa, shvatiš ironiju... pa da je samo malo drugačije, uživao bi u lepoti dogija, ili pujdao tajkune s vrha, te uzimao njihova mesta a ne bio prvak začelja. Al' ubrzo više ni njih ne vidiš, eto ti sad kljuna bolida u retrovizoru... a najgore što je žgadija zaštićena vrsta, pa je moraš i propustiti. Da. Pravila nalažu propuštanje protivnika u slučaju kruga zaostatka. Do kurca! Izgleda da si izgubio priključak druže! Vozdra!*

Visoko-temperaturna regija koju u normalu može vratiti jedino vatrogasac svojim crevom.

Ljudska osobina često potcenjena od onih koji je imaju, često preuveličavana od strane onih koji je imaju veoma malo, a takođe često nipodaštavana od onih koji je nemaju u svom srcu.
Dobrota ima moć da izazove osmeh i suze kada se izlije u svom punom sjaju u srce onoga kome je potrebna pomoć.
Takođe, dobrota je osobina koja polako nestaje pa je samim tim sve dragoceniija i dragocenija čak i među prijateljima.
Zbog toga odgovorno tvrdim da sam ja srećan čovek koji je u svoje srce primio dobrotu mnogih od vas u vreme koje je izuzetno teško jer vodim bitku sa vremenom za život supruge.
Dobrota mojih prijatelja sa Vuke me je naterala da napišem ovu definiciju i u komentaru objavim račune za pomoć mojoj supruzi.

Iskreno se nadam da ću jednoga dana uspeti da svakom od vas vratim makar delić vaše dobrote.

*Bila je deo moga života,
Radost i ljutnja,
Posebna nota,
Ona nežna ali i čulna,
K'o ciganski život burna,
Pokatkad nesvesna lepote svoje -
Ah! Kako je lep život udvoje!*

Ne, nije to bilo koja. To je ***ona*** žena. Najčešće prva (i prava!) ljubav, ali ne nužno. Ona koja od tebe, tarzana zadriglog, napravi čoveka, sposobnog da misli, oseća, stvara. Da uzmeš olovku u te uljem umazane, grube muške ruke i crno na belo, nespretno preneseš svoje viđenje ljubavi. Sposobna da ubije Bukovskog u tebi. Ona dama iz legende, koja kroti jednoroga.
Za tebe je posebna. *Rara avis*. Posle nje misliš da nećeš voleti nijednu.

Ipak, i te druge, ''bilo koje'', nekome su ***one*** žene. Da bar možeš da se setiš setnog majčinog pogleda upućenog ocu, kada si ga kao klinac pitao šta znače ona slova, inicijali na njegovoj mišici... Eh, da si samo svestan koliko je tvoj otac insistirao da ti se sestra zove drugačije, ali majka je bila neumoljiva.

*Ostali smo drugovi dobri,
I nije da to nisam hteo,
Samo je teško ostati drugar
Osobi čiju sam **dušu jeo**.*

Eh, *ona* moja. Znamo se, na sve moguće načine. Razgovori postaju dosadni, jer završavamo jedno drugom rečenice. Hoće da bude kurac u vezi, jer sam ja kurac u krevetu. Valjda je tako fer.
Dugo me je pripremala za to putovanje, ali ja nisam primećivao, nisam želeo. Iako je to krajnje logičan, maltene filmski rasplet. Jer dođe trenutak kada ulaganje u sebe postane preče i od prve (ili bilo koje) ljubavi. Sada je sa druge strane lopte. Osam sati razlike. Prva mi čestita rođendan, po njihovom vremenu. Prva vidi rađanje sunca. Katkad pomislim da sam jedini Srbin ikada koji je zaista želeo da je Srbija do Tokija. Uz Piksija, naravno. Čujemo se, s vremena na vreme. Šalje mi slike nebodera, hramova i ramen supe. Uskoro će obići Kjoto. Opominjem je, ''donesi mi neku mangu ali sa dobrim crtežom, jer ionako ne znam da čitam te tvoje hijeroglife'', a sve što zaista želim je... da mi donese sebe.

*Kroz magličast dim cigarete
Vidim njen bledi lik;
Aristokratski bela, kao avet,
Rastapa se i nestaje,
Visoko gore, na tavanici
I dalje,
Sa druge strane sećanja...*

I tako, prolaze dani... Ljudi me pitaju za nju. Na kućnim sedeljkama i proslavama, uvek puste ''Nije život jedna žena''; svi pogledi ovoga sveta stopljeni u jedan, uprti u moju dušu. Rođa moj, sprdač teški, pevuši ''Moja draga sad je u Japanu'' ...Ali rođo, prošlo je vreme pisama, sad je to mnogo lakše, znaš i sam. I, za kraj, da završim sa Đokom, u stilu:

*I proturaju priče da sve curice liče kad je čaša pri dnu...
Pa dobro, možda jedna na drugu - ali nikad na nju...*

Težak zajeb. Orezuješ voćku, prskaš je, gledaš je, već ti sladak onaj rod što čekaš. Taman misliš nisi se džabe trudio, biće neke vajde od toga. Al' nezgodno je proleće, samo ustaneš jedno jutro a mraz pao na šljivik. I ne pitaš se ništa, nit' možeš šta da uradiš. Možeš samo da gledaš i pustiš da vreme uradi svoje. Jebeš ga, ide leto, biće još voća nije smak sveta. Jagode, kruške, breskvice sve je to na dohvat ruke leti. Al to nije to, šljivu bi ispeko, gustirao celo leto, drugog se voća ne bi ni setio. Pretekne i do zime, pa te ugreje malo izjutra, pa ugreje malo uveče. A sve ono voće već odavno neko pojeo il' zavelo.

Žena čije ime nikom ne spominješ. Ljubav koju su pre četvrt veka skrio ispod kože i zelenog mastila. Kada te unuk pita: *Deda Radoje, je l' to baba Milunka na slici?* samo klimneš glavom i po ko zna koji put osetiš svaki ubod šnajderske igle u ruku. *Koja kurčeva tvoja baba?! Džabaiso sam ti dva 'ektara što mi dao pokojni tast čim sam je doveo,* ljutito pomisliš u sebi, pa ti opet bude žao tvoje Milunke, jer ona mučenica nije ništa kriva. S' jeseni kad pečeš rakiju pustio si tranzistor da ti buni, čuješ Šabanovu pesmu sa njenim imenom, pojačavaš ga do daske, za'vaćaš *prvenac* i uz krčanje pesme koja ti cepa grudi sipuješ ga *zavrat*. Trebaju ti ta 28 grada više nego ižednelom voda. Da utrniš, da ne osećaš više ove igle dušu što ti bodu.

Vragolanka, vrca, pičak među pičkama, zlatna ribica među ribama, šmeker u ženskim gaćicama.
Neuhvativa kao četvrtina jajeta na zajedničkom tanjiru za predjelo, neobična poput dve koštice u breskvi, deteline sa četiri lista ili trinaeste plate u Srbiji. Bilo da vas ljubi na najšašaviji mogući način uz osećaj koji stvara lizanje ledenog Rumenka na plus 40, bilo da iz kafića u kafić eksirate tekile, valjate se po bilijar stolu, zaspite na klupi u parku ili u dam-ti-dam stilu jurite niz glavnu ulicu...
Ona prija kao zaranjanje prstiju u brašno, kao krađa upravo spremljenih kolača, kao umivanje hladnom vodom posle trčanja, kao navijanje na utakmici.
U njenom svetu i korov koji ste zapatili može da posluži za pravljenje ljuljaške na kojoj se kikoću i vaše i njene bubice. Ona vas jednostavno ne pušta da odrastete...

Patetični pokušaj teenejdžera sakupljača salveta da se bar na kratko oseti kao zajebani dugokosi bajker iz holivudskih filmova. Ova fraza, praćena dubokim uzdahom i zgrčenim obrvama, istog trena ubrizgava neverovatnu dozu preko potrebne zajebanosti. Nakon melodramatičnog kraha nesuđene ljubavi devojka ostaje uplakana na kiši i pogledim prati nesuđenog izabranika srca njenog kako tiho nestaje u noći. On hrabro priznaje da je stoka kojoj plođenje jedne ženke nije dovoljno i da ne želi više da povređuje svoju dragu, te muški prekida sve i lišava je sigurne patnje. Ah, sudbino!

Samo jedan od bisera mudrosti iz inače bogate riznice naših fudbalera kojim nam poručuju da su sada neuporedivo zreliji i ozbiljniji nego li prethodne sezone, da su učili i naučili iz svojih grešaka i konačno stasali za velika dela.

Најсјебанија и најкрајњија тачка код одустајања. Нема даље. Све си покушао, дао све од себе, запео, трудио се. Дуго ти је само рука била видљива изнад површине воде. Дуго си се трудио да испливаш, да ухватиш трачак ваздуха довољан да још једном покушаш и можда успијеш. Дуго. Предуго. Потонуо си. Нема наде. Ријешио си да се покупиш и одеш. Одустао си.

Sarkazam je negativna stvar u ocima ljudi koji nemaju smisla za isti.

Kada pristaneš da oženiš ružnu nevestu koju ti je plemenski vrač odredio za ženu jer ipak želiš da je seksualno iskonzumiraš, ali ipak ubiješ i pojedeš budućeg muža one koju zaista voliš kako bi mogla i ona da miluje tvoj totem.

Dva, u nekim slučajevima i tri čoveka koji su na izgled sasvim obični i normalni, možda samo malo ćaknuti, tek toliko da ne budu oličenje potpune normalnosti. Pojedinačno, oni su ljudi kojima možete da date skladište baruta u kutiju šibica i da budete sigurni da neće da naprave nikakvu glupost.

Zajedno su barut i šibica. Nije zlo što ih je bog stvorio nego što ih je sastavio. Kao što se komplementarni uglovi dopunjuju do pravog ugla tako se komplementarni ludaci dopunjuju do pravog ludaka koji radi sa dva savršeno sinhronizovana uma.

Reči im nisu potrebne za dogovor, ne moraju ni da razmene poglede, obojica su potpuno svesni kakva se sumanuta ideja mota po glavi onog drugog i rade sve šta mogu da povećaju štetu koju će realizacija ideje da napravi. Savršeno se uklapaju i dopunjuju jedan drugog u ključnim trenucima za pravljenje neke pakosti koju niko normalan ne bi smislio. Tu i tamo razmene po koju reč, čisto da prisutne obaveste da će uskoro biti veselo ali da im ne otkriju šta se tačno sprema.

Prošli ste pored nekog izloga i setili se nje.
Ne, videli ste neku kosu i pomislili na njenu.
Ne, ne, blejali ste na nekom sajtu i toliko se smorili da vam je mozak odlutao na sasvim drugu stranu, u prošlost, u daleku prošlost. Setili ste se onog trenutka, koji je trajao večnost, koji ste nekada davno iznova i iznova ponavljali u svojoj glavi, trenutka kad ste je na prevaru prvi put poljubili.
Na ćošku Knez Mihajlove i Sremske, taman da skrenete naniže, žurila je na Zelenjak, na poslednji bas.
Kad ste joj kao sasvim nezainteresovano rekli "šta ti je ovo?" dodirujući joj kosu, kao da nešto ima u njoj i iznenada je nežno privukli sebi i poljubili.
A ona se samo prepustila. Jer je i ona to čekala cele večeri, čekala taj vaš prvi korak. Ipak je ona žensko. Ostali ste da se ljubite, a bas je otišao. Ima noćni.
Posle te prve pomisli slike su počele da se odmotavaju, smenjuju, setili ste se svih onih sitnih detalja, sitnih gluposti koje su vas uveseljavale i nervirale. U početku samo uveseljavale, onda i jedno i drugo, da bi vas na kraju samo nervirale. Setili ste se nekih šetnji, nekog hrasta, neke obale mora ili reke, nekih ptica, galebova valjda, zvezda, da, bilo je zvezda, bilo je i nekih šabana koji su se pitali šta takva riba traži s vama, glasno, čuli ste ih, a vas je boleo tuki, još jedan znak da nešto vredite, bilo je i nekih drugarica koje su joj govorile da joj ne trebate a ona ih nije slušala, smejali ste im se, bilo je svega a sad sedite pred kompom...
I samo vam je na kraju sinulo "nazvaću je".

Упорно одбијање нечије понуде коју онај ко вам нуди сматра лепом ем неопходном за битисање.

Kada se oženiš/udaš, skućiš, dobiješ decu, nakon 10-ak godina ustaneš ujutru za posao, pogledaš kroz prozor i vidiš svoju decu kako sa decom iz komšiluka paradirajući rančevima i sveskama idu u školu. E to je parada ponosa.

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Rečenična konstrukcija u kojoj veznik dobija glavnu ulogu, a imenica ispred može samo da mu se sagne.
Znači, nemmmmmaaaaaa. Niks. Fin.

Popularna društvena igra koja se svakodnevno igra u većini osnovnih i srednjih škola.
Cilj igre za one koji su kupili žvake je da zadrže što više žvaka, a da pri tom ne ispadnu pičke. Cilj ostalih je da dobiju žvaku. Jednostavno!

Evropa 2025-e
Nakon krize i zatezanja odnosa unutar evropske unije, ostaci bankrotirane Grčke sa svoja 2 ostrva napuštaju evrozonu.
Kreće lančana reakcija nezadovoljstva unutar Unije i primer Grčke slede Španija, Portugal i Slovenija. Nezadovoljna Nemačka upozorava da neće tolerisati takvo ponašanje i daje rok za vraćanje duga godinu dana.
Srbija vešto koristi upražnjena mesta u Uniji i dobija datum pregovora za 2056 godinu.

Eskalacija 2026-e:
Rok je istekao. Nemačka bez upozorenja vrši invaziju na Španiju i Portugal, dok Rusija i SAD apeluju na njih, ali se ne mešaju.
Nakon invazije na Španiju, nezadovoljne nemačke pokrajine AP Francuska i AP Belgija raspisuju referendum za odcepljenje.
Stogodišnja Angela im poručuje da mogu da joj se sagnu. Sukob se
polako približava Balkanu.

Balkan:
Nakon krize i početka rata u Hrvatskoj vlada histerija i oduševljenje. Država ponovo uzima naziv NDH, ponovo je
aktuelna priča o tisuću godina istorije, na top listama broj jedan je
Tompsonova obrada Danke Deuchland. Otvoren je novi Jasenovac.
Obe srpske porodice sa hrvatske teritorije su zatvorene.
U Srbiji upozoravaju na 20 000 ubijenih Srba u novom Jasenovcu. U
BIH već 27 000 žrtava, uglavnom nevina deca i žena, iako im niko još
uvek nije objavio rat. SAD upozorava Srbiju na zločine u BIH.
Uvidevši ozbiljnost situacije doživotni predsednik Nikolić i general Vučić
ukidaju presudu Dačiću, pa pokušavaju preko njegovih veza da uspostave vojno-obaveštajnu saradnju sa Namibijom, Senegalom i Nauruom.
Uspevaju u svojoj nameri. Albanija vrši nuklearne probe i veliki
deo njenog stanovništva gine usled greške u proračunu. Ostalo ih je jedva
50 miliona živih (većina na Kosovu).
SAD ponovo upozoravaju Srbiju.

2027-e
Evropa gori. Nemačka je sila broj 1 i drži pod okupacijom 50 procenata EU.
Ovoga puta nema ko da joj se suprodstavi.
Balkan i pored tenzija još uvek miruje, ali nakon niza pogibija i nesrećnih slučajeva u BIH i Albaniji, SAD uz podršku Hrvatske, BIH i Albanije objavljuje rat Srbiji. SB UN odobrava intervenciju. Ruski predstavnik za vreme glasanja odlazi u wc i propušta priliku za veto. Čeka se prvi napad. Napadi kreću iz BIH. General Vučić sa osmehom prima tu vest i zahvaljuje se Bogu što oni prave istu grešku kao i Austrougari 1914. pa napadaju preko Drine, ali euforija kratko traje.
Tomahavci i stelt bombarderi udaraju sa gotovo sto odsto preciznosti. Srbi mole za pomoć bratsku Rusiju. Rusi šalju 150 popova u pomoć ali kasno, jer kopnena invazija je počela i Srbija kapitulira nakon 12 minuta teških borbi. Beograd pada, a Čeda postaje predsednik okupacione vlade.
Koštunica je šokiran i prosto ne veruje kad mu pričaju šta se desilo. Toma i
Aca su pobegli u nepoznatom pravcu.
Ivica je nestao.
Nakon 6 meseci okupacije, u Srbiji se formiraju dva Narodna pokreta.
Četnički, predvodjen liderima Obraza i 1389, a sa druge strane Partizanski,
predvodjen Joškom Brozom. I jedni i drugi odugovlače sa ulaskom u
borbu. Prvi čekaju da im se članovi opunolete, dok su drugi i pre bilo
kakve borbe van stroja zbog proseka godina boraca koji iznosi 79.
Dok je u Srbiji status kvo, u Bugarskoj izbijaju nemiri zbog propuštene prilike
da se Srbija napadne sa ledja.

2028:
Sukob se premestio na Bliski i Daleki
istok. Severna Koreja i Kina napadaju Japan i Južnu Koreju, ali to nije bitno.
U Srbiji konačno gine prvi okupatorski vojnik nakon godinu dana od
okupacije. Gazi ga vozač GSP-a kome su otkazale kočnice. Ameri u znak odmazde streljaju sto studenata Megatrenda.

2029-e
Četnički pokret dobija svoje prve punoletne članove, a Partizanski donaciju od 350 kineskih veštačkih kukova.
NOB počinje.
Prve borbe se odvijaju u okolini Beograda, gde prva Zemunska jurišno udarna pajser air max brigada, pod komandom Mladena Obradovića napada Američke vojnike koji ručaju u Skadarliji. Ranjene su dve konobarice, bubnjar, tamburaš i pevač. Među vojnicima nema povređenih. Malo kasnije istoga dana partizanska jedinica upada na sudjenje za rehabilitaciju Draže Mihajlovića. Prepad je neuspeo. Bilans borbe je 3 slomnjena kuka, usled borbi sa 2 portira Palate pravde. Nakon dve razočaravajuće akcije obe frakcije rešavaju da započnu ono što najbolje umeju, to jest bratoubilački rat. Posle konsultacija sa američkom administracijom dobijaju dozvolu da ratuju izmedju sebe, ali pod uslovom da ni jedan okupatorski vojnik ne bude povredjen. Obe strane pristaju.

2032-e
Rat je gotov!
Nemačka je konačno novi vladar evrope, a granice sveta znatno su izmenjene.
Srbiju napuštaju okupatori, ali gradjanski rat traje i dalje, mada se privodi kraju. Amere nije briga.
U BIH su nevine žrtve u stalnom porastu iako im još uvek niko nije objavio rat. Hrvatska se okreće ljudskim pravima i piše novu istoriju.
Albanija polako obnavlja natalitet. Bugarska se vraća proizvodnji robe za šverc.
Grčka renovira svih 6 preostalih hotela.
A Crna Gora? I pored neučestvovanja u ratu Crna Gora proglašava pobedu, deli ordenje, imenuje heroje i piše guslarske epove...