Internet ime
Врхунац конспиративности. Маска испод које се бориш за своје идеале, за своје ставове на бескрајном пространству светске глобалне мреже.
Мислим, наравно да нећеш ставити своје право име! Шта треба, да те нађе сутра БИА, ЦИА, Ватикан? Ванземаљци? А ти си бре од пресудне важности за ову планету и нови светски поредак! А исто не би било згодно ни да Sara_97_nusnkwpvksnamb сазна да се заправо дописује са оним чудаком са 6. спрата, мислим да би 20 година разлике могло да се испречи вашој необузданој љубави. Нити би било лепо да било ко сконта да волиш Елтон Џона... Не разумеју они ту уметнос', посумњаће нешто бре!
- Име и презиме?
- енемиофтхефреењорлд!
- Дечко, јеси добро ти? Не можеш да се учланиш у библиотеку са надимком!
- Није то надимак, то је моје уметничко име, сад пиши курво!
- У бре, што си незгодан. Адреса?
- мишафудбалер96@јахоо.цом
- Јесу тебе испустили на главу или на дупе кад си био мали? Јер ни једним ни другим не умеш да размишљаш.
- Оћеш праву адресу па да ме нађеш, да ме пријавиш? Да дођеш да ме покрадеш? Да ми мурија виси на гајби 24 сата, да ме прислушкује Ватикан? Е па неш' колега! Паљба!
- Ај напусти локал шабане, можда јесам библиотекарка ал' ћу да те налупам ко ове печате, 'ти јасно?
- А немој тето молим те, морам да прочитам Хајдуке за лектиру.
Dvadeset ćevapa iz studentskih dana
Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!
Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.
Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.
Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.
Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.
Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.
Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.
Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.
И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.
Све у своје време, рођени. Све у своје време...
Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...
Hleb naš nasušni
Основа сваког српског оброка. Сув леба. Полубели. Шупљикав. Лебац ражени. Погача. Црни. Лепиња. Врућ. Намазан. Сомун. Векна. Од јуче. Препечен. За попару. Буђав. Свињама.
За леба данас мора да има, а за слеба ћемо се већ снаћи.
Радивоје је мрмљао нешто себи у браду. Никад није добро кад треба да дође у град, ни овога пута није изузетак. Несносна врућина му није причињавала задовољство. Оштра, седа коса је била мокра од зноја, на крајевима који стрчаху испод шајкаче. На путу од општине до аутобуске угледа малу продавницу и реши да отресе једно ладно зидарско. Увек је узимао јагодинско, јер га је чича са слике подсећао на деду. Пребра по чакширама и нађе две згужване стодинарке. Плати једном од њих за пиво, па седе на оближњу, пуким чудом, функционалну клупу у хладовини. Скиде шајку и тежачким, од рада испуцалим дланом, обриса чело, прекрсти се, просу мало из флаше, те натегну добар гутљај. Док је подригивао, крајичком ока спази клинца како излази из зграде преко пута. Мали је износио ђубре. У провидној кеси, старцу западе за око више од пола векне хлеба. Очи му заискрише.
Зар хлеб наш насушни?
Сети се како је јесенас зајмио паре за нафту да пооре, таман кад узе гориво, паде киша, па је чекао да ''цедне'', онда је три дана извлачио стајско ђубриво, договарао се са агрономом дал' да прихрани ''Каном'' или ''Урејом'', па је дрљачио, па је каснило семе у пољопривредној апотеци, сејао, повлачио, па прашачио, дотрајала задња гума на трактору. Зимус паде голем снег праћен јаким мразом, мислио је: 'измрзе све', ал' јок, удари велика киша око Васкрса, поплави, ал' опет би добро, онда наиђоше жеге, па се баба и он молише Богу и Светом Илији да их град заобиђе, па је јурио премије за млеко да има чиме комбај' да плати, па га је комбајнер завлачио две недеље док је овр'о, а принос бе'а танак, па док је отер'о жито у амбар и истоварио да се просуши, одвез'о у задругу да га да по неипслативој откупној цени... Данас је платио порез да му извршитељи не би запленили трактор. Јер шта је он без трактора? Од свега му је остала још једна згужвана стодинарка за локал до куће. И дуг од 400 евра. Утрошено време и рад се не рачунају. О живцима да не говоримо. Уз курац му мука.
После баченог смећа, клинац прође поред Радивоја гледајући га са подозрењем. Минут касније изађе из продавнице носећи свежу векну хлеба по цени од 44 динара. Радивоје помисли да малом опсује и тетку и бабу, али се уздржа. Само добаци:
- Синко, гре'ота је 'леба бацати.
Мали га није ни регистровао, а и да јесте, не би растумачио. Јер нема ко да му каже и објасни. Деда му се давно доселио у град и пљунуо на сеоски живот, а ћале му је већ градска фаца, рокер. Он само зна да је хлеб 44 динара. Свакако је дечко журио да се логује на ЦС сервер, чека га буљук другара из разреда да поврате Косово...
Тако то уређене државе раде. Леба и игара.
''Оче наш...''
Proleter
Vredan baja koga je muka naterala da crnči u firmi 5 dana nedeljno, a šestog da radi. Njega bole brige ko je na vlasti, ko mu upravlja zemljom, šta je uradio Partizan u Ligi Evrope ili koliko će mu u ponedeljak poskupeti hleb-pljuge-kafa ili čorba za auto, jer on uvek sipa za crvenu. Nema ni ženu ni decu, a i koji će mu đavo, iskreno. Sam je sebi dovoljan.
Kad ima - troši, kad nema - ćuti. Kad jebe - JEME, kad pije - plaća za sve. ''Ne dugujem nikom ništa, samo dušu Bogu'' (Savo Radusinović) je njegova mantra i gajdns za život.
Ma kulijana od čoveka. Al' ne zameraj mu se ni pod razno.
Vikendom ode u gostionu, našika se i pravi haos.
Kradljivac zenskog srca
Osoba koja se bavi ilegalnom prodajom organa. Devojke pazite se, ima ih na mestima, pogotovo raznim
Kao sa poternice
Nepoželjna fotogeničnost određenih osoba. Naime, dotični nesrećnik je razvio talenat da na fotografijima izgleda kao sposoban za izvršenje krivičnih dela. Izgeda toliko sumnjivo da čak ni njegova majka nema komentar. Najčešće je ova pojava uočljiva kod muškaraca, a ukoliko neka devojka na fotografiji izgleda "kao sa poternice", možda bi bilo bolje da je se klonite.
-Koji ti je od ovih?
-Evo ovaj ovde...ali nije baš najbolje ispao...
-Ovaj?
-Ne, ovaj s njegove desne strane.
-..........Ju! Crno dete, na šta liči!
-Što, šta mu fali?
-Kako šta mu fali, pa taj izgleda skroz kao neki sumnjiv tip!
-Nije, nije, samo je tako ispao...
-Nemaš ti pojma, za tebe je neki sladak dečko kao ovaj ovde, plave oči, pune usne, to, a ne ovaj! Vidi, čak ni ne izgleda kao mafijaš, nego kao manijak neki!
-Ti mi pa znaš!
-Ma, sa ovakvim da se motaš okolo...nek proba samo da te pipne, poslaću mu policiju! Zavodi maloletnice! Sav je kao sa poternice!
Nema bolje splavarke od bivše metalke
Jedna od najvećih istina ikada izrečenih. U jednoj prosto proširenoj rečenici se može reći toliko mnogo stvari koje naučni tim sa Instituta za socijalne studije iz Merilenda, Masačusetsa ili odakle već proučava godinama i nikada ne prouči do kraja.
Nego, da se vratimo na temu.
Ogoljenost! Svi su ljudi relativno isti kada ih ogolite. Bez subkulturne uniforme na sebi, bez tragova dnevnih aktivnosti, lišeni samonametnutih žigova kojima dokazuju svoju osobenost, ljudi su skup kostiju, kože, iznutrica i duše (da se tako eksplicitno izrazim).
Zašto je ovo bitno? Pa, bitno je jer, iako dobar deo populacije kaže da se ljudi menjaju, nešto ipak ostaje nepromenljivo u njima. Ta nepromenljivost je nešto što ih podsvesno vodi do određene tačke (tačke pucanja), te se posle toga celo biće menja za 180 stepeni (mada, bolje je reći da se vraća u svoju primarnu formu).
Kakve veze imaju mlade metalke sa mladim splavarkama? Velike. Što je metalkica zagriženija, mračnija i opakija, to je tačka pucanja bliža. Što se taj metalski kvltizam više ispoljava, to je metamorfoza sigurnija. Retko, veoma retko je dalje "ucrnjivanje" znak iskrenosti - u najvećem broju slučajeva (cirka 75%) je to samo nanošenje novih slojeva na masku koja vremenom postaje teret, jer ju je teško nositi i uživati u tome.
Neretki su slučajevi gde se glumac toliko uživi u ulogu da i sam postane ono što glumi. Takođe su, kao ovde, neretki slučajevi gde se ljudima smuči da budu neko drugi, jer to nisu. Osećaju da nisu, znaju da nisu i voleli bi da to nikada i nisu postali. Ali, želja za prihvatanjem, dobijanjem neke počasti, pripadanje nekom (bilo kom) čoporu je toliko jaka da čoveka natera na svakakve mere. Očajničke mere.
Zabavno je, u početku. Žurka dugo traje, ali se vrhunac brzo dostiže. I - to nije to. Nešto ne štima, ali se ne zna šta. Manjak truda? Možda. Zato se konstantno nastavlja sa trudom, grčevitim trudom - na silu. Dodaje se jedna ogrlica (jedna stega), pa druga, pa treća. Crna maska oko očiju se konstantno uvećava. Vizuelni mrak oslikava duševni mrak, jer sve je to neiskreno, što prema drugima, što prema sebi. Laž.
BUM!!! Promena. Metamorfoza. Šejpšifting. Presedanje iz jednog voza u drugi, iz Zvezde u Partizan, iz Barse u Real. Sve što je bilo sada nije i sve što jeste kao da je tu odvajkada. Nema vremena za podsećanje na stari život, nema potrebe za sećanjem na davnašnje trenutke. To ti je što ti je i tako treba da bude. Ali (!), nikada nije i neće biti sve potaman i nikada neće biti one prave sigurnosti, pravog osećaja pripadanja, te je potrebno latiti se s vremena na vreme jednim finim, sočnim i perfidnim pljuvanjem po svemu onome čemu se nekada pripadalo.
More i događaji
Kad sam bio mali išao sam na more, i plivao sam daleeeeko, daleeeko, do bova, i onda me pojurila penduza, ona je plivala za mnom brzo, a ja sam bežao još brže, malo je falilo da me sustigne, međutim ja sam pobegao.
Izašao sam na obalu i počeo da trčim, u stvari prvo sam skinuo kupaći i počeo da trčim go po plaži da bih privukao pažnju ljudima da me spasu od penduze.
Penduza je trčala za mnom, ona mnogo brzo trči.
Nikoga nije bilo na plaži, ja sam trčao i onda sam video jednog čiku u daljini, on je imao brkove i plavi kupaći.
Ja sam trčao i trčao, a moja piša je mlatarala, mene je bilo stid malo, ali sam bežao od penduze.
Kad sam stigao kod čike, penduza je zaostajala za mnom i ja sam mu rekao ČIKO SPASI ME, JURI ME PENDUZA!
On je rekao da hoće i rekao je da idemo da kupimo otrov za penduze u prodavnici.
Mi smo pošli i tamo je bila neka stara teta koja je radila, rekli smo joj da nam da otrov za penduzu i ona je dala bejzbol palicu, mi smo je kupili.
Pošli smo na plažu i sačekali penduzu, ja sam se sakrio iza ovog čike sa tom palicom, a on je video penduzu koja ga je u trku pitala GDE JE ONAJ DEČAK?! On je odgovorio TAMO, TAMO, TRČI PRAVO! i ona je krenula još da trči, a on je sapleo i ja sam je onda dočekao palicom po glavi.
I onda smo uzeli penduzu, ogulili smo je i pojeli.
Kao mongolska mlada
Израз коришћен да се опише особа која има толико боја да паун, кад је види, изврши самоубиство.
А: 'Ајде, брате, обуци се, закаснићемо код Маријсе на рођендан.
Б(излази обучен к'о Елвис): Ајмо!
А: А, ја с тебе не идем.
Б: Што?
А: Па види се какав си, к'о монголска млада!
Sloboda
Sleng. Nešto za šta se mnogi sećaju da su se borili. Puškom, crvenom knjižicom, medijima... U proteklih 200 godina se ratovalo diljem vaseljene, pa sada kada smo se skoro svi oslobodili, da se samo kratko osvrnemo na rezultate:
- Je li sloboda negirati sve što je prethodilo da bi tvoje mišljenje imalo gde da nikne?
- Je li sloboda to što je brat na brata pucao, pa sad svako u svoj ćošak, i prepucavaj se komentarima na Youtube-u? (prevashodno deca koja su se posle "rata" rodila)
- Je li sloboda to što sada ima ulja u prodavnicama? (pa mogu lepo, u jasnim granicama jedne potrošačke korpe, da biram hoću li ulje kupiti, ili pak knjigu o tome kako ulje nije zdravo i sprej koji ubija miris govana)
- Je li sloboda to što imamo internet? (za razliku od "zarobljenih" Kubanaca, pa oslobođeni sedimo pred ekranom i po 24 časa)
- Da li je sloboda pravo na glasanje? (pa svake četiri godine koristiš svoju slobodu (pod pritiskom) da bi sprečio veće sranje od dva)
- Ili možda pravo na školovanje? (pa ćemo svi lepo da budemo menadžeri i PR-i sa po 9 otaljanih ispita, taja će da nas zaposli, a da radi, to će...ko?)
- Ili je sloboda to što ćemo se integrisati u evropski kapital? (pa će samoproglašene piratske nacije da nam uvrste kulturnu baštinu u evropsku, brišući ovo malo zemlje što je ostalo)
- Ili je ipak sloboda to što ćemo moći da slobodno šetamo Evropom? (trč' u Budimpeštu na vikend, pa brže-bolje nazad i kači 327 slika na Facebook (ca. 3 dana))
- Ne, sloboda je najverovatnije pravo izbora na to kome ću da ga trpam (pritom imenujući običan nagon ljubavlju, pa bez obzira prema kome i od koga)
- Ili se sloboda ogleda u tome što možeš da izabereš broj slojeva i stepen hrapavosti svog toalet papira? To je baš fino, nemam kontraargument.
- Je li sloboda što ti negde nije dozvoljeno da imaš više od jednog deteta, a negde te pozivaju (čitaj: obavezuju) da ištancaš sedmoro, zarad kontrolisanog prosperiteta zemlje? (koji, na kraju, mnogo pa zavisi od tebe)
- Demokratija?! Zar bi neko od nas zaista ovom i ovakvom (ili bilo kom drugom) narodu dao vlast? Grčka mitologija, bre.
- Ili je OVO sloboda, što jedan JA mogu da prosipam svoje mišljenje o ovome i onome bez da mi neko prisloni cev uz čelo? (mnogo se pa bitno osećam, svet bez mojih stavova ne bi mogao...)
I tako redom: ze odeću, za boje, za komunizam, za kapitalizam, za feudalizam, za zastavu, za to ko je stariji, za to ko je pametniji, za bezukusno iskustvo mas-proizvodnje i bezukusnu propagandu mas-medija. Već naša deca moći će da prođu kroz život a da ni ne znaju šta sve nisu okusila.
Za slobodu...? Ako me ikad nateraju da uzmem pušku, neka mi presude istog časa, i neka je nosi neko ko će nešto sa njom i uraditi. Ja za ove slobode boj ne bijem.
P.S. "Sloboda? Pa šta kenjaš Vehbija, to se samo tako kaže..."
Srbija
Mesto gde se uspeh ne prašta, gde je ponos postao mana, a inat zaštitni znak. Mesto gde stari žive od sećanja, a mladi od danas do sutra. Mala zemlja koja se polako ali sigurno raspada po brdovitom balkanu: njen narod slep, a bogat sa dva pisma; zgažen sto puta, a i dalje se ne okreću jedni ka drugima, već protiv. Uporni da uče na svojim greškama.
Živi u ubeđenju da je ceo svet mrzi, iako dobra većina i ne zna gde je. Godinama "zamrznuta", koju su počeli da odkravljuju. Na aparatima živi od stare slave. "Samo sloga Srbina spasava" nije izmišljena jer smo složni - da je tako, taj slogan ni postojao ne bi.
Glavni grad Beograd - država u državi. Jug Srbije i dalje tužan. Na istom je i Kosmet, koji uz sav trud nije njen jer, nije zemlja čija je, neg' čije ovce pasu. Na severu Vojvodina koja polako diže ruke.
Mesto gde cveta lutrija, a kladionica je svaki treći lokal, odma' do banki, pekara i roštilja. Narod lenj, navika posle godina vladavine najvećeg "bravara", da se ništa ne radi a dobro živi. Iako toga više nema, a navika još je tu. I, uvek je tu "biće bolje sutra", nikada danas... i tako zauvek...
Perverznjaci sa Olimpa
Četa bogova kojima je čitav život prošao u hedonizmu. Jedino što su radili je krkanje ambrozije, pijenje nektara, maltretiranje pučanstva i jebanje. Jebanje do besvesti. Jebanje sa svim i svačim: mamom, tatom, decom, sestrom, životinjama, čudovištima...Baš neki smerni bogovi.
Zevs-vrhovni bog: Najveći jebač sa Olimpa. Toliko veliki da su za njega Kazanova, Don Žuan, Vilt Čemberlen i Miloš Obrenović pičkin dim...zajedno. Imao je nesrećno detinjstvo jer mu je ćale pojeo braću i sestre. Međutim, Zevs je bio mudonja pa ga je naterao da ih ispljune. Onda je počeo da jebe redom, što boginje, što seljanke na pijaci, što Nimfe, bio je pravi trsitelj.
Posejdon-bog mora: Zevsov burazer, takođe veliki jebač. Prcao je sve redom, ali najviše je voleo Meduzu. Vlado Georgijev.
Had-bog podzemlja: Stariji brat pomenute dvojice. Teška ličnost. Mizantrop. Doktor Haus. Jebao je bratanicu Persefonu.
Afrodita-boginja lepote (inače ružna ko dupe ): Majka svih fuksi, nije je jebao samo onaj ko nije pitao. Bila je udata za ćopavog Hefesta, a najviše se švalerisala sa ratnim profiterom Aresom. Ceca nacionale.
Ares-bog rata: Jebač Afrodite i ratni profiter. Arkan, logično.
Hera-boginja braka i udatih žena: Obožavala je incest. Zevs joj je bio brat i muž. Volela je da joj sva deca budu lepa, ružnog Hefesta je bacila sa planine. Jelena Karleuša.
Apolon-bog Sunca i čega sve ne: Atletski građen jebač, voleo je samo vrhunske Nimfe. Petar i Filip Kapisoda.
Dionis-bog plodnosti: Oličenje hedonizma. Obožavao je orgije, ali izgleda i nije bio neki jebač. Nole seksoman.
Jagodinka Simonović
Олош класичан. Веома атрактивна девојка, привлачна, хоће да се игра, али после воли да одјебе на фињака.
Девојка која није за дугу везу. Натера те да се заљубиш у њу и после кукаш за њом месецима. Дружељубива и хоће да учини, али џаба све то кад на крају схватиш да није за тебе.
-И? Шта би са оном малом? Одјеба те, а?
-Брате, Јагодинка Симоновић је то, јебига.
Noćni Klub Evropska Unija
Noćni klub u koji Srbin ne može da uđe.
Subota veče, oko 23:00. Dugačak red pred vratima Noćnog Kluba Evropska Unija. Srbin je u redu kao i svaki vikend pre toga. Obučen u najbolje krpe, sve markirano, frizura po poslednjoj modi (čak su i crne fleke ofarbane).
Oseća da će ovo veče konačno da uđe unutra.
Čuo je o ovome klubu samo najbolje stvari: gazde su neki Nemci, unutra je cuga skoro badava, ribe na sve strane. Ni Srbin ni niko od njegovih prijatelja nikada nisu bili unutra, ali veruju da su priče tačne. Neki Đura iz komšiluka je navodno bio pre par nedelja sa rođakom iz Holandije i kaže da je pokupio dve Francuskinje i napio se kao svinja- sve za deset evra.
00:30- Srbin se u redu pomerio za par mesta unapred. Nazire par izbacivača pred vratima kluba- dva crnca od po dva metra. Svake nedelje mu kazu da nema mesta i da unutra ulaze samo oni koji su na listi. Srbin se uvek pitao kako on nikada ne dospe na tu listu. Njegove komšije iz kraja- jedan Rumun i Bugarin svaki vikend uđu bez problema.
01:30- Još par mesta unapred. Komšija Hrvat iz kraja već je blizu ulaza. I njega ne pustaju, ali ovo veče sa sobom je doveo dve prelepe plavuše. Izgleda da će da uđe.
02:30- Iz kluba izbacuju neke pijane Grke. Oni psuju, prete, izbija mala pičkaza ali sve se brzo sređuje. Srbin gleda i pita se kako takve ljude pustaju u klub, a njega ne.
04:00- Srbina bole noge. U redu je već satima. Par ortaka ga je zvalo da idu u kafanicu u kraju, ali odbio je. Oseća da je vešeras veše kada će konačno ući u klub.
05:30- Konačno je ispred vrata. Dva crnca ga kao i svaki vikend ignorišu, ali posle par minuta džu mali plišani konopac sa ulaza i pustaju ga unutra. Srbin ne može da veruje. Konačno. Plaća 550 evra za ulaz u klub i narucuje jedan Heineken od 340 evra. Unutra je poluprazno, muzika utišana- turski melos...par čudnih tipova sede za zamračenim stolovima, nekoliko od njih se drpaju u ćošku. Dve sumnjive dame od po 60tak godina nude mu noć koju neće zaboraviti...nije mu jasno. Gde su super modeli? Gde je piće za badava? Utom se pale svetla...fajront.
Srbin polako kreće kući- peške, jer sve pare je potrošio. Dok lagano ide prema svojoj maloj skromnoj kući, ne može, a da se ne pita: da onaj Đura iz kraja nije malo slagao?