Oh my, God....It's full of stars...
je svakako jedna od najmisterioznijih rečenica koja je ikad izgovorena na filmu. To je ujedno poslednja rečenica koju glavni lik Dejvid Bouman izgovara u svom ljudskom obliku.
Odiseja u svemiru je dokaz kako temeljan rad može iznedriti vrhunsko remek delo kome se malo šta može zameriti. Artur Klark, pisac scenarija je u svojoj knjizi "2001, izgubljeni svetovi" izneo čitav proces nastanka ovog filma i tu se može videti kako su autori (A. Klark i Stenli Kjubrik, režiser) u suštini mukotrpno dolazili do onakvih filigranskih rešenja.
Cela priča je u stvari zasnovana na klarkovoj kratkoj priči "Stražar" u kojoj ekspedicija vanzemaljaca dolazi na Zemlju u vreme praistorije i sve što tu može da vidi su životinje od kojih jedne imaju kandže, jedne kljove, jedne oklop i majmuni koji nemaju ništa pa samim tim i izumiru jer ne mogu da dodju do hrane. Vanzemaljci inače lutaju svemirom i pomažu vrstama sa iole šanse za razvoj, da se usavršavaju i stvore neku civilizaciju. Na zemlji toga nema ali vodja ekspedicije ipak medju onim izgladnelim majmunima primeti jednog koji noću kad se sve utiša sedne na jedan kamen i uporno gleda ka mesecu. Vanzemaljac oseti dozu simpatije prema toj jedinki koja logično dobije ime Gleda-Mesec i ipak odluči da ovoj vrsti ostavi neka početna znanja za dalji razvoj.
Prva ruka scenarija je bila nastavak ove priče gde je ljudska civilizacija trebala da završi na Jupiteru gde ih već milenijumima čeka isti onaj vanzemaljac zadovoljan što je nekada davno ipak učinio pametan izbor.
Kroz dalji razvoj priče Klark i Kjubrik su ipak postajali svesni da, ako žele da naprave remek delo, moraju da se odreknu eksplicitnog prikaza vanzemaljaca i vanzemaljskih svetova i da bi bilo najbolje kad bi sve ispričali kroz simboliku. Rezultat svega toga je npr. onaj famozni monolit koji je majmunima doneo mudrost umesto nekakvog karikaturalnog vanzemaljca kao i ona čuvena psihodelična sekvenca kad D.Boumen leti kroz zvezdano polje da bi na kraju završio u hotelskoj sobi u kojoj se odvija njegova ubrzana transformacija u neki novi oblik života. Na taj način približili su se svim cepidlakama ovog sveta, hoću reći, svako može da ga tumači na svoj način. Religiozno orijentisani u monolitu mogu da nadju simboliku Boga. Filosofi pak mogu da shvate to kao neku apsolutnu mudrost, naučnici opet verovatno imaju neko treće stanovište i tako dalje. Isto važi i za hotelsku sobu. Prikaz vanzemaljskog sveta bi samo unazadio celokupni utisak filma tako da je i ovde ostavljeno gledaocima da tumače kako kome odgovara.
Ovo je u stvari najjednostavnija moguća priča. Priča o čovekovoj borbi za saznanjem, od momenta kad je kao evolucijski autsajder prevazišao svoja ograničenja pa do tenutka kad se vinuo daleko od svoje matične planete koja mu ipak jedina omogućuje biološki opstanak pa do momenta kad zahvaljujući tom hrabrom koraku čovek nastavlja egzistenciju u nekom novom savršenijem obliku života, kao dete-zvezda. Oh, my God! It's full of stars!

Мексиканац који је псов'о Бога.

Najveća problematika u američkim filmovima/serijama. Naime, ovu rečenicu je gotovo nemoguće izgovoriti ako x lik tako zaista i ne oseća. Čovek je u stanju da sebi povisi pritisak na 260, dobije padavicu, prolivčinu i gonoreju;stiska se, ispadaju zubi, prostata zabrinjava...ali ne. On neće reći "Volim te" ako to zaista nije tako. Dobiće pedalu u dupe od najbolje pičke, prekinuće vezu sa švedskom groficom, razvešće se od žene (znajući da će mu na sudu ostaviti samo par gaća i siledžijku) ali neće uspeti da kaže TU rečenicu.
Posle pedalisanja, on u sobi plače i urla u jastuk, sluša Green Day..ali on ne bi mogao da slaže.
Interesantno, na trusnom Balkanu problematika ove rečenice nikada nije dovedena u pitanje niti je predstavljala veliku moralnu dilemu.

Реторичко питање које постављаш сам себи са циљем да се натераш да одиграш потез који није довољно промишљен. Аутосугестија која треба да те натера да помислиш да то што радиш не кошта ништа - не повлачи последицу. И углавном је истина. Али само у том тренутку...

То да итекако може да кошта углавном схватиш прекасно.

Dežurni kardiolog u noćnoj smeni koji se razume i u elektriku.

Mnogo zajeban dan.
Ustaješ ujutru na posao umoran k'o pas. Pokušavaš da upališ auto, kad ono neće. Setiš se da si ispao som što sinoć nisi natočio gorivo. Treba imati pamćenje kao slon pored onakvog posla.
Pravac na autobus. Jedva ulaziš, stisli se ljudi k'o prasići oko krmače. Naravno kasniš na posao. Ulaziš u kancelariju, kolege blenu u tebe k'o tele u šarena vrata. U tom ulazi šef šepureći se kao paun i počinje da sere k'o foka. Pita te što kasniš, ti kažeš da si spavao kao jagnje i da si hronično umoran, kao konj. Potom ti kaže da nema opravdanja i da će ti sledeći put skinuti 20% od plate.
Dosadan je kao muva. Pitaš se dokle ćeš biti crna ovca u toj kancelariji.
Ceo dan radiš kao mrav da bi se opravdao. Zabio si glavu u papire, k'o noj u pesak. Ne ideš čak ni na pauzu iako si gladan k'o vuk.
Konačno, kraj radnog dana. Istrčavaš k'o zec da bi stigao na autobus, koji naravno uvek pobegne, pa pobesniš kao ris. Čekaš drugi autobus k'o kvočka na jajima. Konačno se pojavljuje. Lešinari oko tebe su zauzeli sva sedišta. Ni komarac ne bi više mogao da stane. Zadnja stanica, vučeš se kao kornjača do kuće. Stižeš kući i vidiš da ova ćurka tek sad stavlja ručak. Odlaziš pod tuš jer smrdiš kao puma. Posle tuširanja ležeš k'o mečka u svoj krevet. Dolazi ti žena i kaže da do ručka ima vremena da se malo poigrate mačke i miša. Džabe, kad ne može da se digne patka...

Rečenica kojom urolog traži svoje pacijente u čekaonici.

Rizla za bebu.

Večiti žal za davno izgubljenim vremenima. Nešto ukorenjeno u biti svakog čoveka.
Možemo biti milioneri, jebati zvezde sa estrade, imati vilu na Kipru, voziti BMW-a, uvek će postojati to "Kako se nekada živelo". To vam je rođaci urođena nostalgija. Što bi Nikola Kojo reko stalno ta priča kako je nekad nešto bilo bolje.
Sa urođenom nostalgijom obično dolazi i urođena potreba da se novim generacijama ispriča o starim dobrim vremenima i onome što oni nikada neće imati.

Dan kada ne perete zube, kafu ispijate polako uživajući u svakom gutljaju zadovoljni svojom lenjošću, sedeći na terasi u pidžami i imate osećaj da sedite na vrhu sveta... A onda pozvoni telefon šef Vam kaže da je došlo do promena rasporeda rada i da dođete na posao za jedan sat.

Vrsta muzike koju kada čujete da se emituje na bilo koje dve srpske radio stanice u isto vreme, odmah znate da se nešto strašno desilo i da je 100% proglašen Dan žalosti.

Osnovni motiv, poruka, kvalitet, poenta i element zapleta.
Jer, zaboga, kakvog bi smisla imalo da glavni junak bude staloženi mladić koji u svojih 25 još ima dovoljno živaca da smireno odreaguje na svakodnevne probleme? 'ajte, molim vas, to je takav kliše...Hrvati ga provlače od osamdesosme.

Poruka koju šalje izlgedala bi ovako:
Mi Srbi smo još krajem osamdesetih bili narod na nervnoj bazi razbijen k'o Perl Harbur. Sa civilizacijom smo raskrstili još u doba Nemanjića, a danas, sjebani ratovima, Mekdonaldsom, osiromašenim uranijumom i osiromašenom državom, sedimo na trotoaru, žvaćemo svoje cipele i zakrvavljenim...ma šta zakrvavljenim, krvavim očima merkamo turiste kao siroče provincijske kampere kad raspale roštilj. Naša komunikacija je svedena na neartikulisani bes, a razliku između dobrog i lošeg vidimo kao daltonista akvarel.

Zadnji vezni šank linije. Vezivno tkivo koje od prčvare pravi kafanu, od bircuza bistro, od lokala sa šankom i stolovima mesto koje ima dušu - ona, a ne neka druga. Nije to zanimanje, ili profesija, ili nadimak - to je status.
Znaju da budu i čovek, i žena, ali ređe. Odavno su ušli u popis inventara svog omiljenog bara. Stolica, ili čaša i pepeljara mogu da fale, ali barske mušice ne - uvek su tu. Konobar i ne pita, nego nosi. Često imaju i svoju teku u kojoj su stotine recki neplaćenih pića. Ipak, ko je sad taj gazda da postavlja pitanje kad je on šesti vlasnik u poslednijh 20 godina, a barska mušica pamti vreme dok se zidao lokal. Voli da popije, ali ne uvek. Za partiju domina je tu, šah, karte, samo reci.
Krenuo je jednog dana kao student možda u biblioteku, i navratio. Otad, svakog dana je išao u biblioteku i navraćao, sve dok nije prestao da ide u biblioteku i dolazio samo na svoje omiljeno mesto. Posle mu je bibliotekar donosio knjige tamo...

Iritantniji od trejlera. Najnepotrebnija stvar na svetu. Prilika da vidite ključne scene u filmu, zaplet, rasplet, specijalne efekte, najsmešnije delove...po nekoliko puta. Posle ovoga gledanje filma je suvišno. I sve to uz neizostavno dupeuvlačenje. Svi hvale sve. Stari glumci mlade nade, mladi glumci hvale iskustvo starijih, svi glumci hvale scenaristu, scenarista hvali 'momke' iz ekipe za specijalne efekte, momci hvale svoje kompjutere...a reditelj hvali sve njih.I svi zovu jedno drugo po imenu. Svi su oni jedna velika porodica, a prezimenima nije mesto u porodici. I što je ključno super su se zabavili za vreme snimanja. Koliko god film bio dobar...film o filmu će ubiti i najmanju želju da ga pogledate.

Dovući se do određenog broja godina.

Опис жешће масовне туче где се не зна ко кога бије.

Izraz je, (kako je to lepo objašnjeno u „Davitelju protiv davitelja“), izveden od naziva filma Rašomon, u kome jedan od aktera posmatra zločin vireći iz grmlja.
Bora Čorba ga je upotrebio u čuvenoj „Volim žene“:
„Neki što teraju mak na konac,
kažu mi da sam rašomonac“
Tako su rašomoncima osamdesetih smatrani likovi koji voajerišu po parkovima, plažama, i drugim mestima na koje dolazi omladina koja nema kud drugde „da se voli“, oženjeni sa švalerkama, ili egzibicionisti koji imaju kud, samo vole kad ih neko gleda.

DANAS, kad su moderne tehnologije postale dostupne širokim masama, moderni rašomonizam podrazumeva pre svega duhovnu, mnogo više nego li fizičku, masturbaciju.
Opsesija pikanterijama iz života svakojakih poznatih ličnosti, proživljavanje tuđih sportskih uspeha i neuspeha kao da su lični, traženje glupavih klipova po youtube-u, ne bi li se na silu smejali nekome ko je napravio budalu od sebe, kao da mi nismo nikad ni u jednoj situaciji ispali budale.
Rašomonci su i likovi koji na žurkama, koncertima ili proslavama dovate glupu digitalnu kameru ili glupavi mobilni, pa snimaju druge kako se provode i budališu. Umesto da se opuste i uživaju u momentu, snimaju momenat uzimajući mu dušu...valjda ne žele da priznaju da im je dosadno.
Ovo, naravno, iritira moju, stidljivu sortu.

Odem, recimo ja, na svadbu, (pa još i dever, ponovo), a tamo-3 kamermana, i još 2 fotografa pride, i još ovi sa mobilnima, pride. Šta se desilo sa onim starim veseljima kad si mogao da se ubiješ ko svinja, napraviš budalu od sebe, amneziraš se i sutra zapamtiš samo lepe momente?
-Ej, devere, gledao sam te na snimku kako si se ušikao, he,he.
-Divota.

Deda vs šumeća tableta vitamina C

Rakija izuzetnog kvaliteta.

Jezik koji ima triput više deminutiva nego normalnih imenica.