Stojanje.

Zajednička osobina lošeg studenta i pokojnog penzionera.

У последње време ћете чути, од скоројевића, који су јуче чули за кредит а прекјуче за КИА-у (до тада јахали разне облике ГСП асортимана) следеће изјаве за ваш ауто кога мазите и пазите, да је и ваш кућни љубимац љубоморан на њега и користи сваку прилику да га запиша. Небитан је сам ауто, битно је да кад неко има 6000 Еура мисли да је најпаметнији на свету а сви остали будале!
"Не ваља ништа. Срање ауто, више труо него здрав. Матор је, давно је то био добар ауто! Пионир плејер кошта више од њега"...

Johan Bauman, novopečeni poručnik u tenkovskoj diviziji XXVI korpusa nemačke XVI armije, stajao je na prostoru izmedju dva rova i zadovoljno žmirkao u Sunce kasnog januara. Jučerašnja ofanziva donela je značajan napredak u strateškom smislu i nije mogao a da se ne podiči činjenicom da je baš njegova jedinica dala možda i najveći doprinos u tome. "Ko zna..." - pomislio je - "Možda će uskoro i sve biti gotovo pa će me poslati kući...". Da, *kući*. Tamo gde su Fani i beba čijem rodjenju nije prisustvovao. Već je unapred bio smislio šta će im obema reći kada ih bude video. Nasmejao se na to. Glupo bi bilo naglasiti koliko su mu nedostajale. Nije bio tužan zbog toga, nosio se gordo sa takvim mislima. On još jednom pogleda u zubato Sunce na Istoku, osmehnu se i pade mrtav u debeli snežni pokrivač ispod svojih nogu...

----

Jurij Kozlov, major VIII specijalne jedinice XV korpusa ruske III armije, puzao je kroz ruševine bivše izvidjačke komande i s vremena na vreme blago otresao sneg sa okovratnika svoje uniforme. Juče je na tom mestu stajala dugačka šestospratnica sa ogromnim lučnim ulazom, ali posle ofanzive nemačkog Vermahta od nje je ostao samo jedan deo tog luka i slovo "*J*" na njemu. "Proklete švabe..." - promrljao je za sebe i nastavio dalje da puže. U sledećem trenutku već se nalazio iza prirodnog zaklona od nekadašnjih spoljnih zidova i pred njegovim očima se pružala velika bela čistina. U daljini se, i to skoro sasvim neprimetno, micala jedna sićušna tačka i nije mogao a da se ne osmehne na to. Nije znao zašto, samo je to učinio. Već odavno nije mario za ovakve autonomne poteze svog tela - navikao se, valjda. Navikao se još od onda kada su mu javili da su mu žena i sin poginuli u nemačkom bombardovanju Odese. "Rat je to. Svi su nekoga izgubili..." govorio je sebi a i drugima. On se još jednom tupo osmehnu na tu misao, proveri kroz nišan i povuče oroz...

Тренинг мушких потомака спровођен од стране старије родбине - баба, деда, а неретко и родитеља. Не мож' бре бити мушкарац ако не псује још од малих ногу и руку! А и како је само слатко чути детенце како декламује "супицкумателину", некако стармало симпатично, просто мами микс суза и смеха и неку устрепталост у геријатријском срцету.
Дете нема појма шта то значи, али види да се ближњи забављају и позивају на бис, те радосно усваја нов вокабулар.
Наравно, уз блам у најави првом приликом.

Još gora vrsta ljudi od Internet huligana. Oni barem navijaju za Srbiju, dok ovi nezadovoljni debili vole samo kad pobeđujemo, a kad izgubimo prozivaju i porede sa paćenicima...

Троловање трола. Једини начин да победите
трола је да будете бољи трол од њега.

Посета Јеховиног сведока у поподневним часовима
одмора не мора се нужно завршити лоше.

Pokazna zamenica koju kod nas najčešće koriste roditelji prilikom spominjanja svog sina koji je nesto debelo zasrao.

Sto slabije cujemo nekoga, to se mi vise deremo.

Prekid memorije posle žestoke pijanke.
Slikao si celo veče ribice po separeu, đuskao, provodio se. I tamo negde posle petnaestog rubinštajna otvorio ti se poklopac u glavi I sve što si slikao osvetlilo se bespovratno kao stari Kodakov film u Lajka fotoaparatu.
Nema reklamacije, sam si kriv.

Врхунац конспиративности. Маска испод које се бориш за своје идеале, за своје ставове на бескрајном пространству светске глобалне мреже.

Мислим, наравно да нећеш ставити своје право име! Шта треба, да те нађе сутра БИА, ЦИА, Ватикан? Ванземаљци? А ти си бре од пресудне важности за ову планету и нови светски поредак! А исто не би било згодно ни да Sara_97_nusnkwpvksnamb сазна да се заправо дописује са оним чудаком са 6. спрата, мислим да би 20 година разлике могло да се испречи вашој необузданој љубави. Нити би било лепо да било ко сконта да волиш Елтон Џона... Не разумеју они ту уметнос', посумњаће нешто бре!

Izraz kojim se opisuju neverovatno kretenski i potpuno nelogični postupci.

Muškarac, lep, zgodan, pametan, zanimljiv, obrazovan a ne jebe.

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Батине које памтиш за цео живот.

Kurva. Kada se upotrebi ova sintagma, prostituisanje deluje kao sasvim častan i normalan zanat. Čak ispada da su devojke koje se ne bave prostitucijom zatucane licemerne malograđanke.

Najbolje mesto za alkoholisanje ispred lokalne prodavnice.

Nit’ ume da kuva, nit’ je interesuje. Vrhunac njenog kulinarskog umeća ogleda se u smućkanoj supi iz kesice i nekakvog zrnevlja, musli, ako pitate one malo flafičastije, potopljenog u mleko za doručak. Ništa sarma, ništa gulaš i ćuftice. Ne zna razliku između čorbastog pasulja i prebranca.

Noćna mora svakog Balkanca naviknutog na jaku maminu kuhinju.

Ona nikad neće shvatiti logiku iza čuvanja vegete u kutiji od cedevite (da se ne osuši, jelte), kuhinja joj služi isključivo kao dekoracija. U rerni drži džempere jer joj je ormar već prepun stvari, u frižideru sve krema do kremice za zatezanje kože.

Ko će sutra slavski kolač da ti mesi?

Toliko ružan čovek da je svaka promena poboljšanje.

Od brda odvaljena ljudina, koja jednom rukom sječe stogodišnje hrastove, a drugom jede vrelo prase direktno sa ražnja.