- Ma brate, to je gotova stvar. Sve sam isplanirao - u sredu je zovem, u subotu izlazimo a u nedelju uveče se pojimo vinom i hranimo jedno drugo južnim voćem u pauzama seksa kod mene na gajbi!
- Au brate, pa dobro ako tako kažeš... Srećno!

(Nedelja uveče - telefonski razgovor)
- E batice, šta je bilo sa onom ženskom?
- Ma ništa... Evo me na Dunavu, pecam.

1. Odeš na žurku sa neograničenim pićem, ubiješ se ko čep, završiš u hitnoj i ceo sutrašnji dan provedeš u žaljenju što nisi popio makar jednu čašicu više kad je već bilo džabe.
2. Isto važi i za jelo.
3. Nećeš valjda odbiti devojčicu od četrnaest godina ako ti se nabacue iz nekog nebitnog razloga što ima samo četrnaest godina? Naravno da nećeš, biti sa njom je isto kao i sa ženom od 24, 34, 44, 54 ili 84 godine. Ne treba ni govoriti o tome koliko je to što si oženjen i imaš decu krajnje nebitno za stupanje u vezu.
4. Ako vidiš da neko negde putuje i ima slobodno mesto u kolima, sigurno se nećeš zapitati "Šta ću ja tamo?", nego ćeš lepo s njim...

- Ko zna koje veče provodim u tišini sopstvene dosade. Palim tv, a tamo priča o nekakvim pregovorima. Menjam kanal, polugola pevaljka vrišti. Ponovo stiskam dugme next na daljinskom, ali opet neki horor. 24 pritiska na next nisu promenili ništa, sve je nekako isto. Tako očajan, setih se ćaletove priče kako za njega nije bilo veće sreće, od onog momenta, kada je njegova majka u inat komšinici, spiskala celu platu, i kupila prvi crno beli tv u selu. Kaže imali su jedan tv kanal, ali je to bio spektakl za ceo srez.

- Shvatam da tv nije način za ubijanje dosade i uzimam u ruke drugi genijalni izum, evoluiranog čoveka, mobilni telefon. Redjam par brojeva u primaoce, i šaljem serijski sms sa istim prostim pitanjem, "šta se radi?". Nadam se da će mi bar prijateljsko ćaskanje pomoći da skratim agoniju u koju sam zapao. Ali slaba vajda, sa svih strana stiže gotovo preslikan odgovor, "evo ništa SMOR".
Možda me ti odgovori ne bi začudili i zabrinuli, da nije bila subota veče. A pogotovo što nismo na nekoj vrškoj čuki, živimo u prestonici. Klubovi, kafane, splavovi... Možeš da biraš. Ma šta da biraš, da izvoljevaš! Ali nešto ne štima pa to ti je. A onda opet fleš bek, pred očima ponovo ćale i njegove odiseje:
- eee crni sine, istruli ti meni u kući, na moje oči. Pa robe ljuti, samo u našoj ulici imaš 3 kafane i jednu diskoteku.
Kad se setim moje mladosti, sve što smo imali je ruinirani dom kulture, izorani fudbalski teren i prodavnicu. Ali zato subota veče, niko ništa ne organizuje. Skupimo se spontano nas 5-6, ja ponesem rakiju, Mile kupi par sokova, Srba vino. Uzmemo od Zoke gramofon i par ploča. Udjemo u dom i zasednemo. Ma nismo ni nazdravili, eto ide još 5-6 ljudi. Ne prodje 2 sata, ne možeš da udješ od gužve. Tu stari, mladi... Ma svi skupa, jedni piju, drugi igraju, treći jure devojke i tako non stop.

- Trgnem se iz fleš beka koji mi je izazvao mučninu, zbog silne nemoći i mizerije, koju osećam dok se prisećam ćaletovih doživljaja. Ustajem i sedam za vrhunac čovekovog uma. Palim komp, logujem se na net, sumanuto otvaram stranice. Blic sam pročitao još jutros, Kurir me bombarduje nekakvim aferama i skandalima, Alo mi izaziva žuticu. Logujem se na FB, tamo neka deca zapala u trans. Palim Vukajliju, čitam par zanimljivih stvari i pokušavam da kreiram neke. Pišem naslov ne valja, taman nadjem dobar naslov za defku, napišem rečenicu, pa je obrišem.
Beznadežno bacam pogled po sobi, očajnički tražeći inspiraciju. Kad eto ti ga.
Na pregradi kafe stočića ugledam gomilu papira. Nije to bilo kakav papir, to su kevini Politikini Zabavnici, uredno poredjani po brojevima. Pored njih gomila šarenih salveta, zapakovanih u kesu.
Nisu ti zabavnici i šarene salvete nikakav bauk, ali opet se javlja neki truli osećaj u grudima. A kako i neće. Setio sam se kevine priče o njima.
Ta naizgled bezvredna gomila papira, je u stvari jedan mali spomenar života.
Keva mi je bila buckasta gimnazijalka. Nije odrasla na selu kao ćale i nije bila puna uspomena o seoskim igrankama. Ali su i njene priče i te kako vredele.
Zabavnike je počela da skuplja u trećem osnovne. Kaže svakog utorka i petka, došla bi iz škole, a na stolu u kuhinji bi je čekao novi broj.
Njena sreća je bila neizmerna. U početku bi pogledala zanimljive slike i odložila ih u svoj ormarić. Kasnije ih je čitala celokupne, ali gomila za odlaganje je bila ista.
A eto i danas 30 godina kasnije, to dete jeste nestalo, ali gomila je tu. Složena kao da je danas na nju stavljen novi broj.
Salvete su tek posebna priča. Roze, plave, zelene... Sa cvetićima, na kockice, sa slikama gradova... Kaže takva je bila moda. Skupljala je i menjala sa drugaricama. Takmičile su se medju sobom, ko će imati više različitih boja, dezena, šara...
- I mogu vam reći to je nešto fascinantno. Čak i za mene, za čoveka za koga je salveta, samo beli papir kojim obrišeš ono što si umazao. Divio sam se kevinoj upornosti, ipak su tu na stotine različitih salveta. U stvari nisu skroz različite, bez obzira na šare, sve su imale jednu istu stvar izatkanu na sebi... Gomilu lepih uspomena...

-Već izmoren sopstvenom apatijom i nostalgijom mojih roditelja, užurbano vadim nešto na šta i ja mogu biti ponosan! Vadim torbu sa 200 diskova, na svakom po 6 filnova. Medju 1200 naslova pokušavam naći najbolji za razbijanje monotonije. Listam redom. Hm horor? Jok. Drama? Taman posla! Akcija? Nemam koncetracije, za brojanje žrtava!...

Pokušavam da pronadjem nešto, dok mi se glava ne napuni pričom, o ćaletovom i kevinom prvom odlasku u bioskop. Uzbudjenju dok čekaju u kilometarskom redu za karte. Utiscima o kojima bi danima posle bioskopa pričali.
- Napokon shvatam, da mi nema druge nego da se predam. Odbacujem diskove, ležem nazad u krevet i prepuštam se.
- U grudima me sve jače steže pomisao da ja, dete 21 veka, imam sve a u stvari nemam ništa.
- Pokušavam da shvatim kako to da jedan raspali gramofon, masno bioskopsko platno, papirne salvete,igranka u seoskom domu kulure... Mogu ostaviti dublji trag i veće uspomene od najvećih ljudskih dostignuća, koja ja danas koristim.
Pokušavam shvatiti, kako to da su kevine polaroid fotografije, mnogo lepše, od mojih digitalnih.
Kako je moguće da je ćale nasmejaniji na slici pored svog Fiće, nego ja pored mog Golfa 4?

- Sedim i pitam se, da li sam problem ja, ili cela moja generacija? Ili čak kompletno vreme u kome mi živimo? Da li smo se prezasitili? I što je najgore, odakle meni nostalgija za nečim, što nisam video ni osetio? Kako ja mogu osećati nostalgiju za mladošću mojih roditelja?

Kako moja generacija iz 21 veka, može zavideti nekome iz prošlog?

Ali na kraju sam shvatio, da to što mi osećamo, nije nostalgija. Niti je problem u vekovima.
To je samo strah, koji osećamo dok uživamo u pričama naših roditelja.
Strah od toga, da ćemo koliko sutra mi biti, ti koji treba da pričaju nekim narednim generacijama.
A sve što ćemo moći da im ponudimo., biće bakine šarene salvete i dekin gramofon, ukoliko ih ne zaboravimo.
Jer mi, mi izgubljena generacija 21 veka, generacija na dugme, koju mrzi da se druži. Koju mrzi da pamti rodjendan milih osoba. Koju mrzi da vikne kroz prozor komšiju na kafu.
Mi kojima će uskoro biti teško da se volimo...
Mi svoje uspomene jedino umemo da urežemo na diskove koji se grebu, umesto tamo gde su urezivali naši stari. Tamo gde ostaju zauvek. U naša srca!

Sjedio sam k'o sajla smotan u fotelji i blejio u tv. Sa moje desne strane sjedio je did i ispijao 8 čašicu rakije uz šolju kave...

-Mili Bože, samo se pitam oš se ti ikad uspjeti oženiti tako metiljav i smotan, po vazdan pred ovim drndalinama, jeb'o te ćaća što ti pokupova. Tačno mi žao one rakije što sam je odvojio kad si se rodio, prije će je bardak popiti nego ja.
- Ne nadaj se dide, nemam posao, nemam stan, nemam auto, nemam ni pare, pa kao logična posljedica toga nemam koga ni oženiti. Go sam k'o pištolj!
-NJEMEM NJANJ , NJENJAM MAUTO, NJEMAM ONO NJEMAM NJONJO! MRŠ STOKO! Mi smo bolan iz očiju krali cure, otimali, ja sam bio glavni u srezu za isplanirati otmicu. Ja bolan kad se nađem na seoskom putu za kakvom mladicom a ona vodi blago, ja odma za guz ščepam.. Viče ona: „Nemoj uteče mi blago“. A ja velim :“Ma pusti blago zna ono đe mu je štala!“. I namah za grm. Joj kakvi ste vi bezmudi, ništa, samo se pravdate, u moje vrijeme ženu nisi smio do zadruge pustiti samu, triput bi je pojebalo u jednom pravcu, a vidi vas! Sad ću da ti pripovjedim kako smo išli oteti mom kumu ženu...

Ošacovo on nju na zboru, tražio od ćaće ruku, ovaj nije dao. Još snijeg bio. I mi odlučimo nju ukrasti. Sve ja razradim plan, kako se riješiti paščadi u zaseoku njenom, pa nadalje. Priđemo kući, osmotrimo, bacimo se na prozor. Mala otvori, mi odmah za ruku, i trk! Al' kurac! Jeb'o joj pas mater,i onu spavaćicu zakači se na prošće, a ona u trku, pa kad je to zaparalo, pola zaseoka se diže odmah. Ostade mala na prošću visiti, trga jadna onaj proštac, a braća i rodbina već dostigli punu borbenu gotovost.

-Pa jel uspjela odvaliti proštac?

-Nije ona , ćaća njen, i to meni preko leđa. Taman kad smo im odbili prvi napad, nađošmo se između dvije vatre, došla još jedna grupa krasti mladicu. A sunce ti jebem pa ti ne znaš s koje te strane biju. Mora da nam je neko ubacio „krticu“. Samo šiju, k'o singerica. A mlada onako izbeućena nadu bježati bosa preko polja , taman je kum upozori da je može nešto ubosti, kad ona stade na bocu, blebnu, jeknu brate k'o ovca. Kad smo vidjeli šta je bilo, morao sam budućeg priku ošinuti ušicama među oči samo da dobijemo na vremenu i pokupimo mladu da je nosimo. (navi malo rakije)

-Stani dide kakva boca, sad si rekao da je bio snijeg...

-MURŠ! Kakav snijeg kakve pičke materine. Janja k'o anđeo gdje stane nogom tu odma' jagorčevina i ljubičice niču k'o da je Vrbica. Nego druga nas muka uhvatila, doćeralo nas do duvara, nemamo kud bježati, mi na litici a pod nama Vrbas... Veli njen ćaća : "Taj ne kosi niti cijepa drva , nisi njemu ćeri ni zadnja ni prva". No se lijepa ljubovca ne da prevariti pa veli:" Niti kosi niti vodu nosi , ali zato druga posla znade, džaba ti ja govriti sade. Il' ću njemu il' kanjonu Vrbasa, a kum da nam bude ovo momče što je visoko kao bor, a plemenito k'o iz juačkije pjesama"- sve upiruć prstom na me. Pogodi me brate ko Mijatović prečku... I ja onako gledam, nema druge, ja kuma i kuma- Janju i skočimo mi sa one litice, sunce ti jebem padao sam k'o Alisa u Zemlju Čuda.
Kasnije smo, morali kriti mladu u Aleksinom svinjcu dok se nije potjera smirila i utanačio miraz.
E tako se to nekad radilo. Deder natoči još jednu da sperem ovaj mulj iz grla.

-Јеси видео шта вози Маре Тоцило, неког фићу из '83, каже решио да се бави олдтајмерима.

-Аха, и бави се хуманитарним радом, чујем да продаје бубрег да отплати неку бунду од поларног медведа девца...упропастила га она његова к'о цигу кружни ток

-Deda kad su ono beše naši došli iz Crne gore u Srbiju?
- Beše to sine godine kad su ubili Knjaza Mihajla, tad su došli moj pra deda Simon i njegov brat Vuksan. Mnogo im beše teško, umesto da krenu u proleć, kada su planirali, njih muka i glad potera ranije. Upregli volove i pošli, a tek se kukuruz obrao, već su počeli prvi mrazevi. Muka je to bila živa, jadan Vuksan ne dočeka ni prvu setvu naredne godine i umre od grudobolje. Simon, Bog dušu da mu prosti, beše malo tvrdji i požive on dosta leta. Ajd što požive, nego i dobi dete te godine, to jest dobi tvog pradedu Miloja.
- A Vuksan jel imao dece?
- Imao jadan jednu pišulju, a sina nije dočekao ni da vidi, rodio se malo posle njegove smrti. I to dete umre mlado, nije ni brkove dočekao da obrije.
- A tvoj otac Rajo kad je prebego u Vojvodinu?
- Uuu to bilo dosta kasnije, bio je još golobrad. Tek što poče prvi rat. Zamerio se on nekom činovniku zbog medje. Tačno to beše u kasnu jesen, jer znam da su se oko medje posvadjali. Taj činovnik mu je preorao medju, moj otac ga pokara, a ovaj poteže neki kolac na njega. Moj ti Rajo uze sekiru pa mu prebi nogu. A bilo gadno vreme nema to ko danas, samoodbrana, pa advokati, žalbe, apelacioni sud, zastareo proces... Nego po kratkom postupku. Ti seljak, napao, kraljevog činovnika? Odma u aps, niko te ništa ne pita.
Jadan Rajo šta će, upreže kravu, spakova sve i ode preko Dunava.
- A kad si ti deda beše rodjen? Šta je bilo aktuelno, pšenica, ječam, uspon Hitlera?
- Budi Bog sa tobom. Kakva pšenica i Hitler. Ja sam rodjen sedmog oktobra 1921. Ti to mene počinješ da zajebavaš?

D: Rade, ti si najslabija karika...
R: Molim?
D: Reko ti si najslabija karika, napusti igru...
R: Ne kontam?
D: Pa vidim da ne kontaš, inače ti ja ne bi morao govoriti da pališ odavde i da me ostaviš malo nasamo sa djevojkom!

----------------------------------------------------------------------------------------------

M: Evo vam kokice djeco i treba li vam još šta....
K: Dobro je kevo, ti si sad najslabija karika...
M: Molim?
K: ...možeš da napustiš igru, i da nas pustiš da gledmo film u miru.
M: aaa, dobro, dobro, odo ja, da vam ne smetam...

-U sine, snimi one dve tamo, nisu loše a?
-Ona jedna je super živa vatra, a ona druga ko da je pecala hladnjače po Dunavu.
-Ajmo ih startujemo!
-Ae.

-Ćao devojke! Ja sam Kole, najlepši autolimar u Kragujevcu hehe, a ovo je Zoki, vozi autobus za Zurich, hehe... Može pićence?
-Može Kojo taman mi ti trebaš, čuknula sam malopre Puntom jednog pedera na parkingu. Ja sam Jana i pijem pivo, a ovo je Mica i njoj daj štabilo duplo žestoko.
-A što Mica ćuti ovako?
-Duga priča. E molim vas, NE POMINJITE fudbal, Barsu, Inter i ta sranja inače će skroz da se izbedači i posle od pičke nema ništa.
-GULP-Kako to misliš...
-Šta kako mislim lelemudu limarski, ja ispeglam tebe ti ispeglaš Punta, šta filozofiraš tu, jel si muško ili nisi? Aj živeli, crkla sam žedna, kopala sam ceo dan! Živeli Mico!
-Hvala Jano... I ja sam baš baš žedna...
-A vas dve radite zajedno?
-Da neda Bog! Mica radi u kladionici, pogledaj kakva je... Svaki dan joj makar jedan iseče vene ili se rokne ispred. Ne bi ti ja radila taj poso ni za kakve pare!
-A ti se baviš nekom poljoprivredom...?
-Jok bre, ja radim na groblju gore na Bozmanu, čist vazduh milina, nego bile Zadušnice pa nas naguzili da sredimo malo. Aj pij to pa didemo!
-Pa ja ovaj ne znam, auto mi na servisu, ovaj...
-Pa imam ja ovog slupanog Punta, al neće se guzimo po kolima, kad imam gore praznu kapelu. Ej ti, kakobeše, Cirih dodji ovamo, PAZI mi na Micu,nek popije još tri dupla, pa je vodi, I NEMOJ da si joj jednu modricu napravio inače će drugar da ti isproba pogodnosti naših grobnica. Jadna žena se dovoljno napatila u životu, nije lako raditi na takvom mestu, ne znamo mi šta je muka i nesreća, mi sa normalnim poslovima. Ajde jebač polazi! Davorike, dajke, davorike daaaaj, daj, daj, samo malo daaaaj!

- Nikako da dobijem stan nazad. Ovi lopovi ukrali i isterali me iz stana a advokat više neće da me zastupa.
- Pa kada si pogrešnog uzeo. Sad ću da zovem Mileta Heftalicu, on poznaje prave advokate.
------------------
- Ljudi, naš drug Pera već deset godina muči muku i ne može da nađe ženu svog života.
- Heftalice!! Diži se i bacaj tu vutru, imamo posao za tebe.

Džoni: Ooo, evo ga stiže naš brat Spale, koji je ovog puta prevazišao samog sebe u izboru žena! Elem, svi smo smatrali da ne postoji gluplja od Lole, ali nas je on sinoć razuverio, kada nam je ukazao čast upoznavši nas sa novom zvezdom koja će krasiti njegovo stado. Pozdravimo našeg pastira Spaleta prigodnom pesmom:

Svi: ČOBAN TERA OOOOVČICE, LAKOJ LANE, DIRI DIRI DANE, ČOBAN TERA OOOVČICE, LAGANOOO …

Spale: Samo vi zajebavajte, meni je ovako odlično. Bez mnogo priče, pitanja, objašnjavanja i rasprava o smislu života i pravcu u kome ide “naša veza”. Treba da nađem neku kao što je tvoja Sanja, koja svakog dana odradi puno radno vreme planirajući tvoje kulturno vozdizanje? Neka, brate, ja na tome radim sam, a više volim da to radno vreme ode na vozdizanje nečega drugog, ako me razumeš. Kad odlučim da se ženim, onda ću tražiti srodnu dušu. Do tada - moje stado, moja radost. Pa kaže:

ČOBAN TERA OOOVČICE, LAKOJ LANE …

:nedelju dana kasnije:

-Halo?
-Zdravo Milane… ovde Vesna…
-Vesna,Vesna… a da, ćao… kako si? (u jebote)
-Onako… nadam se da ti ne smeta,uzela sam tvoj broj od sestre od tetke od komšinice od moje drugarice… ako se pitaš odakle mi… s obzirom da si prošlog petka onako izjurio iz mog stana…
-Paaa,znaš… bilo mi je loše… burna noć… khm…
-Da,da… razumem… nego… kako je tvoja baka? Čujem da je juče bila u bolnici?
-Moja…? Odakle ti…? Dobro, dobro… hvala što pitaš…
-A tvoj drug Marko? Još uvek ste u svadji?
-Ne. Odakle ti poznaj…? (Milane,jebem li ti sunce u šta si se uvalio)
-E pa lepo... Nego, pošto si večeras slobodan… možemo da se nadjemo negde oko pola 8 kod konja?
-Ovaj… ne mogu večeras… moram da… odnesem tetki lek, znaš. I da joj popravim roletne. (radije bih se okupao u negašenom kreču,gaboru)
-Hm… ti nemaš tetku u blizni. Osim ako ne misliš na tvoju strinu koja živi tri ulice od tebe.
-Khm… jeste, jeste, moja tetka strina…
-Ok, onda prekosutra dolazim po tebe kada završiš smenu… znači u pola 4. Pa onda idemo da prošetamo parkom i planiramo našu budućnost.
-Kakvu bre budućnost, devojko? Tebi bre nisu sve koze na broju! Briši ovaj broj i da me više NIKAD NISI POZVALA, jebem li ti ludu familiju. I ružnu. I odvratnu. I i i… I GROZNU!
-Milane dušo… ne bih ja baš tako razgovarala sa mnom… može tvoj gazda slučajno da sazna da kradeš pare iz njegove kase… deda Stanoje gde mu je nestalo bure rakije iz 76-te… ili da te moj tata, inspektor, sutra privede zbog tuče u gazda Mićinoj kafani u kojoj ćeš večeras da izbodeš tri čoveka bez razloga.
-Š…šta?
-Bićeš ti moj ili Božiji… ne vidimo li se večeras u pola 8 na dogovorenom mestu, lako može neko da te pregazi džipom moga oca ispred kuće… a onda ću ti ja dati krv da te vratim u život… jer dušo, ista smo krvna grupa AB+ …

-Miloše, ajde, molim te proveri je l' proključala voda.
-Jao, ženo, de me nađe?
-Da, da, u pravu si, sama ću.
-Ma ne to... Nego stvarno, gde ti mene nađe? Gle kakav sam Bizetić, bre, na šta ja ličim... Ajde bar ne vozim rolere... Ali stvarno... Nije mi jasno.
-Pa, zar se ne sećaš? Kupila sam te na buvljaku za tlista dinala, tvoja majka me preklinjala da te iznesem iz njene kuće da može da uzgaja tvog prodidži mlađeg brata nuklearnog fizičara i njegovu devojku kardiohirurga. Ajde, leba ti ćuti, takva pitanja se ne pitaju, ako sam te već našla, budi srećan. Opuštencija.
_______________________________________________________________
-Jao, draga, ja stvarno... Ovo je kao u snu... Ti si prelepa! Neljudski lepa, a ja? Gde ti mene nađe, ja sam najsrećniji čovek na svetu....
-I will feast on your heart today... *mrmlja neke sektalike*
-Šta si rekla?
-Ništa, ništa, ajde mi pomozi da nacrtam pentagram.

А: И шта ћеш сад? Пао си на најбитнијем испиту у животу, три месеца ниси платио кирију и риба ти шврља са ким год стигне...
Б: Тебра, ти ниси схватио живот! Није у томе поента. Фазон је да будеш срећан!
А: И, паметњаковићу, јеси ли срећан?
Б: Наравно! Ништа ме не занима, какав факултет! 6 година сам на то бацио, и нисам завршио! Немам за кирију? Па шта! Враћам се у родни крај, код кеве на праву храну...а и... будућност је у пољопривреди! :фејк смајл, као изгледа хепи:
А: Е, важи. Лепо што си ми објаснио поенту. Ја журим, знаш, морам да стигнем на пар места на која сам позван, треба и девојци, Пардон, вереници да купим неки поклончић. Шта ћу ја овако глуп, цео живот живим у незнању...
Б: Ајде, зајебавај ме мало. Па шта сад треба да урадим? Да седнем и да плачем? Боље да будем срећан због онога што имам и што јесам, него да будем несрећан због онога што ми недостаје и...
А: Е, тебра, где извлачиш та срања? Да ниси за викенд случајно скокнуо до Тибета, дувао са Далај Ламом, и написао књигу? Седи учи, кад завршиш факултет иди јеби, нађи посао, жени се!
Б: И онда да ми жена стално нешто кења? Никад више нећу моћи да погледам текму, да изађем са ортацима и да се напијем ко буља. Где је срећа ту?
А:...Е јебеш ми матер ако си ти нормалан...
Б: И ићићу на Тибет, и написаћу књигу, желим свима да објасним да не треба да се секирају, него да буду срећни!
А: Одакле ти паре да идеш на Тибет? Умрли ми ћале и кева у саобраћајки, изгубио сам посао, разводим се, немам ни за леба, имам канцер на левом јајету И ТРЕБА ДА БУДЕМ СРЕЋАН? Како ћеш том лику да саопштиш да буде срећан,а?
Б: А и ти сад претерујеш...
А: Ма носи се ти у три пич...:одлази:
Б: Јеби се, малоумна ПАПУЧО! :себи у браду гунђа-и оћу, написаћу књигу,сад ћу баш да је напишем-:

1 сат касније: Лик Б излази из књижаре са три најјефтиније А5 свеске у руци и задовољно креће кући.

2 сата касније: Лик Б држи оловку у руци и машта о томе како даје интервјуе о својој књизи, бестселеру који је преведен на више од 65 језика...

3 сата касније: Лик Б још увек ништа није написао. Сад машта о томе како је од милиона које је зарадио од књиге купио велику вилу са базеном, и како испија коктеле са три-четири рибе на лежаљкама поред базена.

48 сати касније: Лик Б схвата да је немогуће написати књигу о томе како бити срећан, узима књигу у руке и наставља да проучава сексуални живот Александра Великог.

А: Шта има за ручак?
Б: Има боранија.
А: Ау, ујна, ја сам алергична нешто на те бобичасте ствари, али ајде, појешћу. Имате ли онај Пресинг? Требаће ми... Како сам прошле недјеље јела дивне виршле, баш их волим.
Б: Па оћеш ли виршле?
А: Ма не бре. Нећу да те мучим, појешћу боранију и попит' један Пресинг, чисто да не добијем гушење. Карнексове су најбоље. Пилеће.

- De si školski, nisam te vid'o 100 godina! Kako život?
- Evo... Nije loše... Ti?
- Ma ja sam super, studiram evo već jedanaestu godinu, lelemudam okolo i tako... Nego, šta si se ti tako ofucao, bio si baš mrga?
- Jebiga brate, rintam da pucaju leđa. Šta ću...
- Au, jesi počeo da fizikališeš kod nekog privatnika, a?
- C, oženio sam se.