Нечисте руке које се користе за неку *чисту* радњу, у очима женског света.

Omiljena fora među klincima kao odgovor na pokazan srednji prst. Ovaj fazon se kod izvesnog broja ljudi primio za trajno, tako da i sa 40 i kusur godina smatraju da je najbolji mogući protivudarac nekome ko nam je pokazao srednjak

Ефектна, полуцинична и помало иритантна узречица за завршетак приче.
Крај, готово, нема више.
Енде.

Место у које женско биће улази искључиво службено.
Објекти у којима ниво тестостерона доминира над свим осталим нивоима.
Играоница, клаџа, па и нека биртија у крају за коју само другари знају. То су та места.
Одатле се не излази ни у лудилу. Осим ако је забрањено букснање унутра. Онда мора да се избоксује склањање забране па може и да се вари унутра.
Седиш, играш, пушиш, коцкаш, радиш шта год радиш али не излазиш.
Тако и остатак екипе. И тако напуните просторију одвратним смрадовима чија симбиоза вашу просторију претвара у - бувару.

Slovo koje su Crnogorci izmislili da bi konačno mogli da śednu kako treba... sjedenje je valjda žuljalo.

Највећа глумчина какву земља још не памти са ових постора. Такав таленат се не рађа двапут. Ако је Зоран Радмиловић и Данило Бата Стојковић темељ, Лаушевић је кров модерне југословенске кинематографије. А без крова кућа не може.
Глумац који је своју најпознатију улогу одиграо у једном подгоричком кафићу. Био је врло убедљив. Убитачан. И по томе је познатији народу него по свим својим осталим улогама.

Гњида. Ето шта је. Глумио је Обилића а на крају испао Бранковић. Ајде да је то све стоички прихватио, убијеш двоје људи на чистака, случајно како је сам тврдио, и после одеш у затвор и одрадиш те године, покајеш се и више не сереш ништа по медијима о себи од срамоте и стида. Али не, мора цео свет да зна кроз шта је и он прошао. Не би то био Жарко да није тако, та глумачка стена, ''Официр с ружом'', да не мора касније да се хвали по медијима како је њему тешко, те силне 4 године проведене по тим проклетим ћузама.

Пизда. Наиме, тог 31. јула, Жарко није ни знао да је понео пиштољ са собом. Неки душмани су почели да га зајебавају и он се изнервирао, његов сензибилитет то није поднео, извадио тај ЦЗ-99 и раставио двојицу са душом а трећег тешко ранио. И то све са 13 хитаца. Случајно је л? Он то није прихватио. Као нека пичкица и задњи Циган, правдао се како се само мало занео и како није имао сочива, те није гледао где пуца. Његове жртве су на месту биле мртве, који ће ти курац сочива Жаре кад ти немаш проблема са диоптријом.

Сиса. Када се покајеш, довољно је да само искрено урадиш то и само ти знаш за то, није фора да свима причаш и хвалиш се тиме, да истичеш стално своју ненаклоњену судбину. Побегао је у Њу Јорк и одатле наставио да сере. Жарко је оборио неколико рекорада по броју продатих књига у Новостима. Много њих је чуло његову причу и поверовали су му. То срање намерно не треба објављивати, није поштено ни одлежао, а увелико популише и плаче над собом. Е па није то, него је жељан пажње. Хоћеш опет да глумиш а? Е па нећеш пичка ти материна.

Али највише ми се кења од ових његових колега глумаца када се сете Жарка. ''Највећи човек, најбољи друг, просто, то је морало да се деси, али он је изашао јачи него што је био. Има моју пуну подршку, Жарко волимо те, врати се да глумимо опет као некад''... Није ми добро када чујем та срања по вестима и новинама. Он је једно обично срање које је себи дало много за право, и сада му је жао. Хоће поново да буде главни шмекер. Не иде то више.

Убица. Исти као и сви други. Само што је јавна личност. И само што је написао ту накарадну књигу. И одма у старту, његов положај је повлашћен. Јебени Тадић га је помиловао. Зашто? Да није можда зато што је у тучи песницама и флашама, он фино извадио пиштољ и започео крвави пир и одиграо Риголето успут? '' Случајно, нисам хтео. Убили би они нас.'' Море мурш!

Poodmakli stadiju alkoholizma. Naduvenost lica u tolikoj meri da navodi ljude na pomisao da bolujemo od bubrega. Kese na podočnjacima su nuspojava u paketu sa mrtvačkom bojom. Naduvenost jetre dolazi malo kasnije, pred kraj.

Potpuno različit od prostog pornićarskog slenga, a opet opisuje potpuno istu stvar, samo na suptilniji način. Izrazi koji se koriste često su i skoro medicinski, a poenta ovakvog stila opisivanja jebačine je u tome da ne bude vulgaran, a da opet uspe da se prikaže intenzitet karanja dvoje, troje ili više ljudi, tako da čitalac može da dočara scenu u glavi.

Pridevi koji često idu uz ovaj sleng su takođe baršunasti nekako i vrlo čudni, ali sva sreća pa niko nikada ne stane da se zamisli oko njih i skapira njihovu izuzetnu glupoću.

МИЗАНТРОФИ2
А Вече са Малим Кепецом изгледало je као дно у чаши креативности "Прве". Даклем, **прва животна лекција** коју ова квази-емисија пружа: од сваког дна може дубље. Понешто ипак задржасмо: младе марионете које на повлачење конца пљескају ко да им је последње, пресело им дабогда баш. Зачује се и понеко „у-уау-у-уау“. Шта сте запеле, аман, полако с тим рукама. Сврбеће после, мало мало па кренеш да бијеш ко мутав, да бар знаш зашто, али тако је напис'о чика из режије, светли табла, па удри до зоре ако треба. Плаћа човек, није да не плаћа. Питај тог чику евентуално да ставиш неку кесу на главу да те фамилија и познаници не препознају. Срамота је.
Елем, Мали Кепец добија замену. Петоструку. Ни најгрђи ген тако не мутира.
* *
Свака емисија почиње на исти начин. Кратка уводна шпица. Чланице петорке у мушким оделима глуме неко лудило. У студију марионете већ млатарају рукама и арлаучу, а мушки глас креће са двоминутном тортуром „Добро дошли у шоу жене, а жене су...“
Фала на обавештењу, од срца. Нисмо ми Амери да не знамо шта гледамо, перемо живуљке у веш машинама и слични испади. А ко зна, можда су и они тако почели. Ако човек мож' да заглупи, добро нам иде. Трудимо се, вала, исплатиће се.
Најава увек истим редом, гласом господина за кога бих лично ангажовала Ђовака да вежба смеч са њим. На његовој њушци.
Жене излазе "на сцену" једна по једна, у трансу машу марионетама. Извештачено до бола, ко само смисли та срања, дабогда му деца учествовала у истим. А то не би, а?
* *
Маааја Вооолк
Физички хибрид Вучитеља и Еве Рас - мешанац. Вучица, дакле, матора, рек'о би неко погрдно, она пак тврди да живот почиње после педесете. Верујмо јој. Књижевница ваљда, јебем ли га. Рек'о д'изгуглам коју реч. У првом плану пар развода, испунила циљ - каже жена - трошили је петорица одједном... Доста, фала лепо. Само ме занима је л' одатле потекла инспирација за број водитељки. Ај' даље.
Ирииина Рааадовић
Прототип плавуше из вицева. Омекшаш кад је видиш, буде ти жао. И она је нека вона-би-књижевница, како то Амери кажу. Пропали брак у првом плану, даклем све је ту... Може даље.
Нааташаа Риистић
Ђембела женица, шатро случајно завршила пред камерама. На шта би тек личило да је намерно, пу, пу, да не урекнем.
Маaриија Килибаaaрда
Бинго двометрашица, пријатног изгледа. Ту се сва њена пријатност завршава.
Ивааана Зааарић
Да стандард опада ова госпоја је прави пример. Свака емисија коју води грђа је од претходне, у сваком смислу. Али дно никад није крај, ко што рекосмо већ.
* *
И то је наш петерац, у пуноме сјају. Воздиже курсаџијски хумор на пиједастал пресмешности. Да, да, толико је лоше.
* *
Е, сад, има ту и неки гост, максимум двоје. Иронија је што се гости и поред пет госпоја-алапача најаве сами. Стану пред ону камеру и омлате ко су, шта су. Ако их има двоје између следи драмска пауза. Режија, јебо га отац, пиши оним мамлазима да тапшу, поцрвене човек.
Тај минут причања је вероватно и најдуже испричана прича у континуитету, у друштву ових пирана.
* *
Тема емисије су "важна животна питања". Породица, секс, фобије, бла бла, трућ трућ, уз покоју спонтану пошалицу, којој се не смеје чак ни остатак петорке. Даклем, **друга животна лекција**: објективност.
Мање битан део емисије - гост - седи окружен овим пиранама. Какав црни центар пажње, ништа није случајно. Дао би се у бег, гарант, само да ове нису са свих страна, а и Ђембела кад зарежи дупе одмах залепи за фотељу. Па сиротом несрећнику остаје да трансферује. Оптимистично, у првих петн'ест минута покушава да дође до речи. Изборити се са напастима некако, временом конта да је то немогуће и углавном немо гледа женскадију како паметује. Даклем, коначно, **трећа животна лекција**: кад не мож' да победиш, не губи снагу џабе. Чекај, пошаст ће проћи. Евентуално.

Svetske licemerne retardirane bitange (u daljem tekstu Ameri) dokazale su da imaju smisla za ironiju, kada su ovako krstili svojevrstan festival međunarodne političarske bagre, koji tradicionalno organizuju svake godine, u februaru.
Dakle, američki predsednik zove belosvetske funkcionere da se kao pomole za mir i blagostanje u svetu?! Toliko jebanja ne mogu da izdrže ni drugi organi, a kamoli mozak.

Naravno, vajni lideri pišnu u gaće kad dobiju pozivnicu, sve cupkaju od sreće, ko Pepeljuga kad je vila pretvori u sponzorušu. A neki se i instinktivno poraduju klopi. Kažu da je Dačić odmah po dolasku pitao “gde je ovalna soba”, logično pretpostavljajući da je tu pečenje. Kasnije, dok su drugi žmureći mrndžali tekst molitve, krišom je skrcao prasetje uvce. Snimljen je video-nadzorom sofre, a Tajna služba je fajl zavela kao Kanibaliti001.mp4.

Razna fela se vucara po Vošingtonu tih dana. Od “naših”, obavezna zvanica je Vuk Drašković, osvedočeni ljubitelj baba-Madlenine ruke. Zovu ga prvenstveno kad nestane koksa, da prisutne zabavlja svojim prevodima srpskih gnoma. “Dont miks frogs end grendmodrs” je hit, ali je salve smeha okupljene kamarile izazvao i “hu vunds vundli, tu hepines grabi” i “ju kent mejk a paj from šit”.

Doručak okuplja sve one koje je ujka Sem priznao, pa su tu i kosovski šiptarski teroristi, iste one životinje iz UČK, samo u odelima. Mada, red je, realno, da se kerovi i na’rane, kad već dobro slušaju. Najviše vole bubrege, a ne manišu ni dinstanu džigericu i srce, tako kažu dobro obavešteni izvori.

I tako, okupe se svetska elitistička gomna. Zamisli tu koncentraciju hipokrizije i vazalstva na jednom mestu. Kakav HAARP, kakvi bakrači, pre verujem da se magnetno polje pomera od ovakvog dejstva tamne sile, izazivajući kataklizme. Naravno, ključna je sama molitva. Kako se mole ove transkontinentalne ubice, pitam se?

Dostojanstven, samopouzdan, ponosan, neuništiv umetnik i najveći filozof svoga vremena. Čovek koji nije stao ni na čiju stranu, koji je bio za Balkan, za dobru muziku i lepe žene. Čovek koga je režim naterao da ostavi ono što najviše voli, ali nisu uspeli da unište njegov rad i da izbrišu njegov fantastićan glas koji će zauvek ostati dobro poznat na njegovom Balkanu.

Pa jel ti još uvek misliš da nisi peder govno jedno našminkano!?

Припаднице офанзивне андерграунд субкултуре, обожаватељке пантераметалике и звука вискофреквентног урликања, конзументи козметичких препарата дречавих нијанси плаве и љубичасте, као и одевних предмета сличних дезена и необичног кроја. Дању спавају, ноћу пуше, пију, мрчу и стварају нове полне болести. Код обичних пензионера изазивају страх, панику и инсомнију, код бивших војних лица и припадника дб-а презир, агресију и повишен притисак.

Илити, живот и прикљученија младог искомплексираног дебелог гмаза.

Први контакт са нелегалним супстанцама сам имао још деведесдевете, тада шестогодишњак, кад је стриц Фејка побегао на ноћ са Косова, као војник, да пренесе џакове, како су нама клинцима тада рекли, пшенице за козе које је мој ћале пазарио пар месеци раније. Оће курац. Срушише ови из нато-а мост у Бивољу, тетка увати клинце и дође код нас на село. Гелендери од моста кокнули осморо људи, па се јадна уплашила. Њен клинац, Филип, мој идол из младости, после 2 дана нањушио пшеницу. У ствари, курац пшеницу, чиста шиптарка, 2 џака, донео Фејка. 3 дана нисмо он и ја излазили из штале, бога питај колко се ту попушило. Е знаш онај осећај после дувке кад си гладан ко фудбалер Звезде? Е, баш тако сам ја почео да се гојим.

Ништа, заташкала се та прича некако.

Онда сам у седмом основне открио чари интернета преко телефона. Набасао на неки чет и тамо блејао нонстоп. Имале су посебне собе и једино што сам радио је врбовао рибе (имао јебачки ник "Snoop Dogg 1984") навлачио их у приватне собе и тамо разваљивао Славишу од дркања. Дрко сам по 15 пута на дан. Тад је било лакше, нема лепљиве, смрдљиве, слане сперме, не мораш да переш руке, само удри док не направиш отворену рану на кожици. После не можеш ни да га држиш док пишаш колко боли, али то су слатке муке.

Елем, да не скрећем са теме, на том чету упознам Дајану из Бача. Јебеш ти мени мајку ако сам ја тад знао шта је и где је Бач. Контао сам да је негде у Аустроугарској, макар због њеног акцента. Да, причали смо. Трајало је то месецима. Прво смо почели да шаљемо смс-ове, па ммс-ове, она мени послала њену слику, ја њој послао слику Милоша Каличанина, рекла да сам сладак, послала слику дојке, назвао сам је једно вече, фиксним, назвао друго вече, направио огроман рачун, ћале ми јебо мајку милосну. Избаронисао сам је да се зовем Филип, да сам из Крушевца и да имам бенд. Ликуша се примила. Имали смо сајбер секс свако јебено вече, телефоном, у то време сам и добио јебену сперму, па сам редовно лепио по телефонском именику.

Елем, позове мене Дајана један викенд код ње. Ја наравно, рекао да имам ауто, искукао од Мимице паре, узео карту и отишао у јебену Војводину. Тамо на станици, она мене чека. Ја сконтам да је она, није ме лагала, јесте као на слици, анђео, дивна дојка, криви зуби. Размишљам се дал да приђем, ил да побегнем са станице, међутим, јебо мајку, први пут у јебеном Новом Саду, где да идем који курац. Приђем ја и признам шта и како. Само што ликуша није заплакала од муке кад ме је видела. Међутим, ајд, кад сам се већ цимао, да кунтам код ње 2 дана, да не испадне да сам својима само сјебао кинту.

Ошли ми за јебени Бач (недо бог никоме, ја жалим људе који живе онде, какво говно од места, брука), нигде планине, нигде брда, нигде јебеног брега, ПА ГДЕ СЕ САНКАТЕ ПИЧКА ВАМ МАТЕРИНА МАЂАРСКА БРЕ??? Нема везе, то вече дошли неки њени ортаци, сви по 5, 6 година старији од мене, студенти јебени, ја мали, дебео, седим у ћошку, одваљен после другог пива. Приђе она мени, каже, јел си радио некад есид? Наравно да јесам курво, зар ти изгледам као неко ко није радио есид. Е баш сам тако изгледао.

И дан данас рачунам као први пољубац кад је картончић прешо са њеног језика на мој. И дан данас памтим колко ми је јебено набрекнуо овај доле и како је срце почело да лупа ненормално и да ми расте притисак. Јајашца су ми овлажила као да сам их у Расину умочио. Најбоље од свега је што се нисам онесвестио. Есид је био до јаја. Остало је историја. Отишли смо у њену собу, први пут сам видео сису уживо. Први пут сам сисао брадавицу, а да није била од моје кеве. Све је било први пут. И до јаја је било. Осећао сам се као деки_аод у оној његовој баронској причи кад је наводно креснуо 2 ликуше у Новом Саду.

Немам више контакт са Дајаном. Отишао за јебену Европу, а ни дан данас је нисам заборавио. Ако има некога из Бача на сајту ( мукица ), и ако зна Дајану, плава, ћале јој држи кафић поред куће, има добру сису и криве зубе, нека ми јави, дукате дајем.

Једна од ретких позитивних ствари у глави манијака/шизофреничара, која искључиво служи за сузбијање негативних мисли које претходе поступцима. Нажалост, не успева увек да преовлада у глави дотичног.

Скуп болесних, морбидних и напаћених људи који се пријаве за публику да би аплаудирали и величали несрећне тренутке из живота појединца.

Blasfemija.

Dokaz da ljudi vole da zajebu savršenstvo u nadi da dobiju nešto još bolje. A to se uvek završi tako što krajnji proizvod ispadne govno. Burek pica je kao da dva nobelovca naprave dete a ono bude retard, to je kao kada te riba pusti da je oskrnaviš u vadžajnu a ti budeš pajvan pa zahtevaš da ti da pristup u plinaru.

Ne kažem da se treba zadovoljiti prosečnim ali ipak treba prepoznati da neke stvari nisu stvorene da se menjaju jer su odlične takve kakve su.
Umesto da jedeš burek ili picu koji su sami po sebi savršeni hoćeš da ga munjaš tamo gde mu nije mesto. Osim ako je riba muslimanka pa hoće da joj svekrva veša krvave čaršave na sušilicu za veš, onda je to okej.

Чињеница да не желиш попару је сама по себи ирелевантна. Добићеш попару, хтио ти или не, ко те јебе! Надам се да ћеш убудуће научити да цијениш и уживаш у истој, јер од сада па на даље биће ти сервирана, ево, већ за пар минута ћеш добити порцију! Уживај у попари!

Питаш се зашто ти се сервира попара? Зачепи и једи.

Можеш ли да добијеш сладолед умјесто попаре? Не. Наравно да не можеш. Али, можеш сервирану порцију попаре назвати именом неког сладоледа ако ћети бити лакше, како год. Можда и добијеш сладолед, ако будеш добар. Ако боље размислиш, попара је више него боља од сладоледа.

Попара изгледа :Бљак:! Боли ме курац, има да једеш и да плачеш од среће. Видиш онога клинца преко пута, он је трениран од стране спартанаца, касније је бачен међу јапанске шинсенгуми вукове, видиш како већ стасава у витог јелена? Е, попара то омогућује. Једи попару сине, уживај!

Svi smo mi nekad bili mali, i voleli okrunjeno. Da bude meko i nežno, da ne napada zubiće i pravi čudne ukuse u ustima. Da bude njanjavo, ko što smo i mi bili, kad smo bili nejač.

Onda su neki odrasli normalno, i ukapirali da su kao klinci ustvari propustali najbolje delove jela, a neki su odrasli kao pederčine. Da se razumemo odmah, ne pederčine kao homoseksualci, nego pederčine kao **pederčine** bez obzira na pol, seksualnu orjentaciju ili štaveć.

Oni bi ako mogu, da ne grizu. Da im mamica sažvaće i onda pljune u usta, samo da ne pregrizu, i ne osete neki jači ukus.

Kad udješ u kuću, i kreneš da jedeš sa nekim, i vidiš da leba polagano počinje da biva izdubljen umesto isečen, ili kolutiće korice po stolu, upoznao si pederčinu (još jednom, muško-žensko, nebitno). To čudo će da čerupa leba. Da skida kožicu sa pileta, i da se gadi na batake, da jede samo belo. Da sa pečenja skida slaninu, i da se hvata samo za meso. Da ljušti jabuku pre nego da jede. Uvek. Da ne jede povrće. Da od ribe jede samo riblje štapiće. Da voli kremaste i ljigave kolače. Samo njih. Samo da ne žvaće. Nikako da žvaće. Zube će koristiti da mulja.

Pogledaćeš malo detaljnije onda, i videćeš da ni oni sami nemaju koricu. Da su jezgro nečeg mekanog i okruglog, bez ikakve spoljašnje zaštite, bez ikakvog jačeg ukusa.

I na kraju ćeš se sažaliti na tu mlohavu masu i zamoliti Boga da mu oprosti i da ti da snage da mu ne opališ šamar.

Jedan lik što ga znam, ili jedan lik što zna lika mi pričao da zna lika koji poznaje osobu koja je uradila nešto vrlo neverovatno zajebano. E pa ne. U ovoj baronskoj priči, dotični pripovedač, baron sebe stavlja u glavnu ulogu. To što je Pera iz Alibunara stavljao dinamit u buljsona i tako lovio grgeče, ili što je Džoni uspeo da proda Šćepovića u Olimpijakos na neku foru sa vlaškom magijom, nema veze. Oni su samo kaskaderi.