Ne halteri, ne striptiz, ne crna čipka. Ništa od onoga na šta si verovatno drkao k'o mali na samo pominjanje ovih par reči. A i sigurno ne bi bio jedini koji je to video.
Samo za tvoje oči momenti dolaze tek u braku kad žena bude sigurna da nećeš tek tako pobeći glavom bez obzira kad vidiš neobrijane noge, vadžajnu, nepočupane obrve i slično. E to pre tebe niko nije video.

Период у животу једне жене. Не могу ти баш тачно рећи када почиње, кад се завршава и колико траје. Али се да препознати.
Видео си је, прошао поред ње. Не, ниси се окренуо и звизнуо, али си у тренутку заборавио куда идеш, шта радиш, зашто постојиш...

Њена физичка лепота овде није примарна. Та жена једноставно цвета у пуном јеку и свесна је тога. Има сигуран ход и самопоуздања на зајам. Не говори много, али каже пуно. Зна шта желиш, чак и када ти не знаш шта осећаш.

А можда си је познавао док је још била крхки младар у џунгли трновитих ружа или касније, када је као тек расцветали пупољак стидљиво промаљала своју потенцијалну савршеност. Или си је пак, поседовао када је већ била прецветала, узалудно прскајући усахло стабло, док лати неумитно опадају, једна по једна. Можда је можеш препознати и као сасушено пољско цвеће без мириса, загаситих боја, али са титрајем у очима, као далеки светионик бљештавила којим је некада сјајила.

Али ако си је убрао у цвату, док је несебично ширила бехар око себе, ако си био изабрани срећник коме је узвратила емоције, баш тада, док је цветала... Па честитам, човече! Ти ме разумеш.

More na koje srpski radnik ne zeli da ide.

Izuzetno dosadna ženska osoba. Pa analogiji sa famoznom pomoćnicom na Windows-u.
Samo nešto zapitkuje, u sve bi da se meša, upada bez kucanja, prekida te usred drkanja, preljubazna je i nesnosna.

Sve veća retkost u današnje vreme izjednačavanja polova.

Ekspert u izvrtanju istine na najmaštovitije moguće načine i kreiranju vrhunskih laži u koje povjeruje čak i isti taj koji ih izgovara. Takvi bukvalno stvore više svjetova okovanih raznim neistinama i u svaki uvrštavaju ljude s kojim komuniciraju na bilo kom nivou. Pažljivo smišljaju svaku svoju laž, i od prvog izricanja iste, njeguju je i hrane dok ne naraste do neslućenih visina, dubina ili daljina. Vrsni i iskusni predstavnici ove vrste naroda mogu istovremeno da operišu sa mali milion svojih "čeda" a da se ne zajebu i klupko neistine odmotaju očas posla. Ovi neiskusniji uglavnom dobiju žestoke disciplinske mjere, a u zavisnosti od veličine i komplikovanosti laži, neki dobiju i po 10 godina ili doživotnu.

Česte profesije navedenog tipa su sitni lopov, krupni prevarant, pisac, a u posljednje vrijeme, najčešće političar.

Можда најнепријатнији осећај који постоји. Колико год физички болови деловали страшно, ово стање психе је толико тешко да би физички било неподношљиво. Скуп свих непријатности и нелагодности на једном месту, у истом тренутку. Истовремени осећај туге, очаја, љутње, беса, страха, неверице, немоћи, шока, панике... најчешће услед нечијег физичког недостатка или неког непријатног или страшног догађаја.

Нпр. када кроз прозор аутобуса видиш момка од 20 и нешто без једне ноге; када видиш човека који је рођен без једне стране лица, тј. ока; или девојку којој је једна страна лица нормална, а друга виси као да је мртва; кад видиш васпитачицу из Дома за незбринуту децу која са тешком муком објашњава детету са Дауновим синдромом да морају да се врате у зграду дома; када те у супермаркету потпуно непокретна девојка у колицима замоли да јој додаш пар артикала са рафа и да јој из џепа извадиш паре да плати; када налетиш на вапај људи којима је за лечење од тешке болести потребна сума новца коју ти не може да зарадиш ни за 10 година рада; када на преглед ког лекара специјалисте пре тебе дође дете од 3 године коме мора се одстрани неки део тела захваћен тумором. Почињеш да сумњаш у све што знаш, сумњаш истовремено и у Бога, и у Дарвинову теорију. Питаш се како је Бог створио човека по лику својему, а лице некога може да изгледа тако језиво. Питаш се како смо ми по Дарвиновој теорији највиши облик живота, крај ланца еволуције, а ето, обичне морске звезде могу да регенеришу одсечене краке, а људи не могу ногу, руку, око, кичму или како не могу да регенеришу болесне органе.

И плаче ти се, и вришти ти се, и урла ти се, дође ти да побегнеш негде далеко од људи, да трчиш док се не онесвестиш од умора, да би можда тако заборавио оно што си видео; на тренутак ти кроз главу прође помисао шта би било да у кожи те несрећне особе; најцрње могуће мисли ти се роје по глави. Мишићи ти се грче, ноге ти се одсеку, срце лупа јаче, почињеш да се гушиш, одједном осећаш огромни налет нелагодности који те тера да вичеш из све снаге. У теби све јечи, али се тај одјек не чује као да је неко на твоје гласне жице ставио звучну изолацију. Стоји ти кнедла у грлу, свака реч остаје на уснама, чак ни сузе ти не иду него као да стоје само да ти мало пецкају очи и још више појачавају непријатност. Нема ничега осим гласне тишине.

И после неколико десетина секунди када прође први талас нелагодности, кад прогуташ кнедлу која ти је стајала у грлу, дубоко уздахнеш и само ти се отме једно тихо: "Јебига...", док настављаш даље поражен чињеницом да је теби уствари још и добро.

Срчана мана.

Reći "Da" matičaru.

Svako kome se prezime završava na ić.

Lakše ranjen.

Natpis koji vas može dočekati kad ulazite u neko manje mesto.

Meštani su zapostavljeni i usamljeni. Sve vlade su oguglale na njihove apele da se izgradi put, da se popravi krov na školi, da se uvede bilo kakva autobuska linija. Apele redovno potpisuje šaka ljudi kojima je prosečna starost pozamašna. Država oseća da će i to da utihne i ima sad preča posla.

Pre nekih tridesetak godina, postojalo je sve : škola je bila tesna, seoska prodavnica snabdevena, dva puta nedeljno je dolazio i doktor u ambulantu, bila je jedna fabrika, malo dalje još nekoliko.
Država je tu malu fabriku odavno stavila u nekakvu „privatizaciju“, a iz one dve obližnje „radnici“ uredno istrčavaju da put ili prugu kad god prođe više od pola godine poslednjeg „obećanja“ u vezi isplate „preostalih zarada“.

Bavili bi se oni seoskim turizmom kad bi turisti bili ptice pa da dolete same; sadili bi oni nešto na svojim imanjima kad bi postojala stabilna „agrarna politika“; gajili bi stoku kad bi imali sa čim da je hrane....tako oni kažu.
Mi tu vest čujemo i zaboravimo.

Doviđenja Tri pizde materine.

Симболичан отклон од свега. Зидање баријере од свијета који те је упропастио. Потез којим дајеш до знања свом уму да си се предао. Склопићеш очи и чекати да се деси оно што мора. Сам. Помирен. Тих... Склопљених очију.

Зашто мртвацу затварају очи? Јер му је све једно. Тамо гдје он путује, ништа се не добија на лијепе очи. Мада, мање је језив са капцима преко јабучица. Нама. Њему је све једно, рекох.

Онај ко те гони не хаје за твоје муке. Било да је у питању жив човјек, било да је у питању онај у твојој глави. Борићеш се дакако. Сви се боримо. Неко до краја живота. И онда изгубиш. Од кога? Лоше мислиш. Смрт је побједа. Нема мука јел де?

Склапање очију је побједа. Симболична смрт. Само, склопљених очију можеш умријети милион пута. И сваки пут побиједити. Оног тренутка кад докажеш себи да више ништа није важно, да могу да ти ураде шта пожеле, побиједићеш. Себе. Њих. Постаће небитан онај коме дугујеш. Нека дође, нек ти поломи прсте. Може. Нећеш марити за звјери које ти походе снове. Нека дођу, нек те престраве. На крају крајева, умро си. Шта могу да ураде мртвом човјеку?

Умро си. Склопио очи. Сад иде финта. Научена из видео игрица. Проста. Отвори очи. Прогледај. Родио си се. По милионити пут рођен опет видиш свјетлост. Чујеш звук. Осјећаш мирис. Умро си а ниси сатрунуо, родио си се а не ниси усрао пелене.
Видиш, магија.

А сад склопи очи, предај им се. Па се опет роди и радуј се, јер живот је радост. Дар. Само је некада тешко, зато учи финте да га зајебеш. Као Џорџ Бест мутаве бекове.
Бест је јебао живот.

Patetični pokušaj teenejdžera sakupljača salveta da se bar na kratko oseti kao zajebani dugokosi bajker iz holivudskih filmova. Ova fraza, praćena dubokim uzdahom i zgrčenim obrvama, istog trena ubrizgava neverovatnu dozu preko potrebne zajebanosti. Nakon melodramatičnog kraha nesuđene ljubavi devojka ostaje uplakana na kiši i pogledim prati nesuđenog izabranika srca njenog kako tiho nestaje u noći. On hrabro priznaje da je stoka kojoj plođenje jedne ženke nije dovoljno i da ne želi više da povređuje svoju dragu, te muški prekida sve i lišava je sigurne patnje. Ah, sudbino!

Imaginarna lokacija ka kojoj teži svaki rab božji od trenutka kada napusti majčinu utrobu i ugleda svetlost dana. Ne mora nužno da bude vezana za sunce i suncem obasjana mesta, za šta su nam najbolji dokaz oni koji su sreću našli u skandinavskim fjordovima, ali pod obavezno se odnosi na neku vrstu blagostanja. E sad to blagostanje se razlikuje od čoveka do čoveka. Na primer, ljudima kojima je porodica najveće bogatstvo mesto pod suncem će biti tamo gde će sviti porodično gnezdo i podići svoju decu, dok ga oni koji vole da žive život punim plućima zamišljaju na nekom karipskom ostrvu uz dve pičke i čašu nekog skupog pića.

Navuk'o se k'o na nogu čarapa, naložio u maniru mladog majmuna. Ili hepo kocke, kako vam draže. Preko pora direkt u krv, a onda nema dalje. Zaraza teška.

Rođak iz inostranstva koji je kao beba otišao sa porodicom iz Srbije u inostranstvo pa se posle 20 godina vratio sa ogromnom svotom novca i prepotentnim ponašanjem.

*Bila je deo moga života,
Radost i ljutnja,
Posebna nota,
Ona nežna ali i čulna,
K'o ciganski život burna,
Pokatkad nesvesna lepote svoje -
Ah! Kako je lep život udvoje!*

Ne, nije to bilo koja. To je ***ona*** žena. Najčešće prva (i prava!) ljubav, ali ne nužno. Ona koja od tebe, tarzana zadriglog, napravi čoveka, sposobnog da misli, oseća, stvara. Da uzmeš olovku u te uljem umazane, grube muške ruke i crno na belo, nespretno preneseš svoje viđenje ljubavi. Sposobna da ubije Bukovskog u tebi. Ona dama iz legende, koja kroti jednoroga.
Za tebe je posebna. *Rara avis*. Posle nje misliš da nećeš voleti nijednu.

Ipak, i te druge, ''bilo koje'', nekome su ***one*** žene. Da bar možeš da se setiš setnog majčinog pogleda upućenog ocu, kada si ga kao klinac pitao šta znače ona slova, inicijali na njegovoj mišici... Eh, da si samo svestan koliko je tvoj otac insistirao da ti se sestra zove drugačije, ali majka je bila neumoljiva.

*Ostali smo drugovi dobri,
I nije da to nisam hteo,
Samo je teško ostati drugar
Osobi čiju sam **dušu jeo**.*

Eh, *ona* moja. Znamo se, na sve moguće načine. Razgovori postaju dosadni, jer završavamo jedno drugom rečenice. Hoće da bude kurac u vezi, jer sam ja kurac u krevetu. Valjda je tako fer.
Dugo me je pripremala za to putovanje, ali ja nisam primećivao, nisam želeo. Iako je to krajnje logičan, maltene filmski rasplet. Jer dođe trenutak kada ulaganje u sebe postane preče i od prve (ili bilo koje) ljubavi. Sada je sa druge strane lopte. Osam sati razlike. Prva mi čestita rođendan, po njihovom vremenu. Prva vidi rađanje sunca. Katkad pomislim da sam jedini Srbin ikada koji je zaista želeo da je Srbija do Tokija. Uz Piksija, naravno. Čujemo se, s vremena na vreme. Šalje mi slike nebodera, hramova i ramen supe. Uskoro će obići Kjoto. Opominjem je, ''donesi mi neku mangu ali sa dobrim crtežom, jer ionako ne znam da čitam te tvoje hijeroglife'', a sve što zaista želim je... da mi donese sebe.

*Kroz magličast dim cigarete
Vidim njen bledi lik;
Aristokratski bela, kao avet,
Rastapa se i nestaje,
Visoko gore, na tavanici
I dalje,
Sa druge strane sećanja...*

I tako, prolaze dani... Ljudi me pitaju za nju. Na kućnim sedeljkama i proslavama, uvek puste ''Nije život jedna žena''; svi pogledi ovoga sveta stopljeni u jedan, uprti u moju dušu. Rođa moj, sprdač teški, pevuši ''Moja draga sad je u Japanu'' ...Ali rođo, prošlo je vreme pisama, sad je to mnogo lakše, znaš i sam. I, za kraj, da završim sa Đokom, u stilu:

*I proturaju priče da sve curice liče kad je čaša pri dnu...
Pa dobro, možda jedna na drugu - ali nikad na nju...*

Постоје, брате, разне але и аждаје, чуме, вештице, створења и џиџа биџе, минотаури и остале пернате живуљке. Дивови и промаје, змајеви и чардаци али све је то керов курац, да се тако песнички и митолошки изразим, кад се само помене а камоли појави Гуја Невеста.

Вештице бацају чини, дивови су огромни, вампири пију крв а Гуја Невеста има ту особину да не знаш како изгледа. Тј знаш, буде ти одмах јасно када је видиш, али се увек појављује у другом облику па никад не знаш одакле вреба и кибицује семе јој јебем крвожедно. Дешава се, додуше, да се више пута појави у истом облику али то су екстремни случајеви и тада изгледа ко богиња јбг-знаш да је Гуја Невеста ал је ипак водиш на шампите и лимунаду.

Једино што је сигурно код ове немани је да напада само мушкарце. Ништа родна равноправност, ништа толеранција, нулта еманципација, чиста феминизација. У овом подскупу људске популације критеријуме нема-од балавог чупавог масног металике до маторца чијим венама теку протеински шејк и вијагра. Пензионери? Е па курац мало-није вам ово гсп да се шверцујете ни тв претплата да будете повлашћени.

Кида, ломи, гризе, гребе, скида, чупа, гура у амбис, скида паре са рачуна, задужује, емотивно осакаћује, изазива импотенцију, исисава живот, краде младост, обогаљује старост, баца у сивило, депресију(митско стање, објаснићу други пут), ствара каменац на зубима и седе власи, залиске и боре, криву кичму и рогове на глави, длаке где им место није и отромбољена муда, его ти постане као друг из војске-готиван је али ко зна где, обавезе расту а ужитака све мање(тенденција нули) и(једно велико И(сад би рекао са још већом тачком изнад али ћирилица рођаци чувајмо наше)) нема јебеног трика да побегнеш.

Немаже. Таман да си брат Роко Сифриеди или буразер Чарли Шин можеш само да гледаш како те усисава и прождире(прво буквално а после и метафорички) и то ти је. Наспрам овога неки тамо дрекавци делују ко екипа за погледати текму са њима.

Teret teži od fizičkog opterećenja, veći od snage koja ga nosi, teret za koji mišići nisu dovoljni nego se mora podupreti snagom volje. A ako ni volja ne pomaže onda prostim, pukim, srpskim inatom.

Nema tog bremena koje inat ne može podići i poneti.