Зелено, чупаво чудовиште, лик из цртаног филма уз који су многа деца учила Енглески језик. Било је познато по фрази I'm Muzzy, Big Muzzy! I eat clocks! Појавом овог цртаног лика, многе дебељушкасте особе и оне које воле да једу су добиле нови надимак.

Ово нема везе са вербалним деликтом. Овде гласне жице углавном мирују. Није то оно уобичајено подизање гласа као када из суседне собе чујеш ћалета како урла и општи са женским делом Вучићеве родбине због децембарског рачуна за струју који може да се растумачи само под пуним Месецом док ти два инжењера електротехнике обучени као додоле изводе обред призивања кише миксујући влашки и индијански стил.

Шта да урадиш?

**Дигни глас** против ропства, против тираније, неправде, злоупотреба, против доктора који одбијају да те озбиљно прегледају иако крвариш к'о свиња док им не тутнеш неку лову и флашу вискића, против дугих редова у амбуланти, болници, пошти, биоскопу, против пандура који примају мито, против пандура који неће да приме мито (смрадови, попио сам 4 пивкана па шта?), против Мила и корупције, малих прихода, великих расхода, скупих пића по сплавовима, скупих курви по мостовима, дрољетина које тврде пазар а дају лику из краја који има 50 дина и вози Х-6 (шта фали голф двојци курво?), обрисаних дефиниција по сајтовима, против професора који имају "нешто" баш против тебе и неће да те пусте за прођеш а учио си два сата ко коњ, против надрканих и нељубазних шалтеруша, Хрвата (а настали од нас), контролора у градском (ало кад будем имао плату сома евра узећу два Бус плуса није греда), против Толета, против којекаквих Ћокија и Кокеза, против бучног комшије, металаца, менталаца, РТС претплате, Радоша Бајића бркатог говнара који нуме да направи серију и још много тога. Докле ћеш, о Србине, послушно сагињати главу док те нека необразована стока кеца како стигне?

Зар твоји дедови баш први на Балкану, пази сад, дигли глас, против тиранина и збацили вишевековног ропства ланце оснивајући прву модерну државу на овим просторима уједно и објављујући најмодернији устав тог времена? Зар ћеш бити гори од њих?

Како онда делати и *дигнути глас* попут зла њиховога?

Од гледања нема селамета. Време је за акцију. Куке и мотике у руке па удри докле махат' можеш. Кроз онај мали отвор на пулту шчепај шалтерушу заврат па јој наби тај један папир у уста и натерај је да га поједе без леба. Донеси своје пиће на сплав, и ја највише волим да пијем то што произведем, каква Бавариа какви бакрачи. Сипај металцима шампон у кафу. Прави 5-ти Октобар два пута годишње али реформе спроведи до краја. То су само неки од предлога.

Ето, него шта сам оно хтео..

Manifestacija duše.

Stvar, alat, vozilo i bilo koja druga pička materina koja ima svojstvo nultog habanja i postojanosti k'o što je stepen retardiranosti Žike Šarenice i nekih drugih munja. Naravno, ukoliko se koristi kako valja i trebuje, jer ima međeda koji bi i givit pokvarili.

Nepisano pravilo i životna istina.

Ово неко трик питање, а?
Зар није очигледно? Оно - митоза, мејоза, настављање лозе, огњиште, сећање на прадедину споменицу, патријотизам, небески народ, пензиони фонд, још мало огњишта? Добро то, то је по дифолту, мајка му стара. Али, има још тако пуно "за", мање сакралног карактера, да човек просто пожели да залиху кондома напуни водом и промптно пофрља на пролазнике. И баци се на посао. Како који посао? Еее, ово је последњи пут да ти показујем.

- Сам назив (тата, ћале, отац, ћаћа) јебе маме. Буквално, фигуративно, како год. Моћно је. Плодни папе, машина за производњу потомства. Ћале си. Легенда си. Родитељ. Тата-мата. Творац. Боготац! Маћори. Аутор.

- Можеш да немилосрдно патишпањишеш уоколо и изиграваш фацу, нарочито ако ниси матор. Као: "Јеботе, што је скочио педеве. А баш ми ћера јутрос каже 'Тата, можемо ли да купимо хрчка'". И онда сви као "Имаш дете?" "Ма, да" - одговараш на кулијанском наречју, "ја то онако успут, то ти је ништа. А возим и голфа тројку, тјунован, шампањ боја".

- Пред женским светом си цар. Падају на то: пажљив си, родитељ тааако сwатког детенцета. Види му сааамо распар чарапице... Упамти: "бући-бући дете" лако прелази у "бући-бући вршњак". Обавезно опет помени голфа.(Жено, ако читаш ово, не настављај, шалио сам се... Јесте, глупо је, да жао ми је, знам - на каучу... Е, пази сад, читаоче, 'начи све је сува истина! Настављај.)

- Можеш да се под плаштом детета провучеш за милион ствари.
Клопаш све редом, шатро да пробаш, па да провериш рок, па не може оно, болеће га тииииба. Легитимни Чоколешник, ало! Први новогодишњи пакет је твој, нарочито ако је беба рођена крајем године! Јер тада не може из њега ништа да хаса (евентуално му дај да глође кутије, згодно је за прве зубе). А и касније се уграђујеш онако момачки, ко Ђинкић у приватизацију.

- Игрице, цртани. То је посебан одељак. Ти им само помажеш. Ти испробаваш. Ти само прелазиш неки тежак ниво, скењаваш боса, јер мора да се искомбинује пет раштрканих тастера плус скрол на мишу. И играш, жртвујеш се - шта ко може да ти каже. Исто и за цртане. Сад можеш до миле воље да турираш све: од Блуфонаца до Бетмена. Глуми ту колатералну штету, а овамо пуца ти стојан.

Има још тога онолико, али сконтао си ваљда срж, носачу мошница, сапатниче по полу. Зајебавај се док можеш, а после... Па, наставићеш да се зајебаваш, дакако. Ћале.

Tradicionalno jelo na izdisaju kao žrtva pop kulture.

Rođena sestra od ljeuše. Smrtni neprijatelj pice, dosta nepopularnija. Pica predstavlja sve ono protiv čega se kljukuša bori. Ali jebi ga tako je to, ona nesrećnica kad zamiriši , ljudima pomuti pamet pa ne znaju šta je zdravije za njih. A šta ima zdravije od bijelog luka? Ništa. Ali jebeš ga, ona nesrećnica em miriši, pa još kad je sočna, i kad se razvlači onako bezobrazno, teško je odoliti nekom neprosvjećenom insanu, svaki bi da malo gricne i lizne. Da približim onima, što ih ne volim očima vidjeti, a što se vabe urabanima : Pica je mejnstrim, a kljukuša andergraund, hardkor. Ili što bi rekao Kočić: Kljukuša je Jablan, a pica Rudonja, podgojeni bak stranog okupatora, koji kidiše na sve što je naše.

Ali ipak, ima ima nas koji gledamo svojim očima, koji znamo šta kljukuša predstavlja, koliko tradicije i koliko istorije ima, koliku je muku sagledala. Da nije prošla kroz sva teška vremena ovog naroda ne bi bila onako ljuta, a opet slatka u isto vrijeme. Vratimo prave vrijednosti na naše trpeze.

Када неком објекту замениш све делове, да ли је то и даље исти објекат?

Ово питање у филозофији је познато као Тезејев парадокс и као што се види у линку, многа велика имена филозофије дала су своје виђење проблема. Што се тиче Тригера, једног од најомиљенијих споредних ликова у историји телевизије, дилеме нема - он већ 20 година користи **исту** метлу којој је главу мењао 17 пута, а дршку само 14. И добио је признање за то, па ти пробај да обориш тврдњу.

Тригерова метла је тако било шта што је променило довољно делова да баци човека у филозофска размишљања.

Krajni domet čoveka u dostizanju večnosti.

Smorio me novi trend na Vuki
za defkice svakog boli tuki.
Smorilo me da romane čitam
pa sve manje Vukajlijom skitam
a sad videh: rime su u modi
pa se i ja pridružih toj zgodi.
Sad je fora da se dugo piše
Internih je prozivki sve više
Sve pod plaštom nekakvih duela
okršaja, u rangu "Posela"
Jedni isti lovorike beru
odabrani budu i kad seru.
Ako se i desi da omanu
dupli nalog zaleči im ranu.
Odmah vidiš, stil pisanja isti,
ali su pred adminima čisti
a pošto smo, jel'te, zemlja pravna
pravila su sasvim jednostavna:
"Jednakijih" od jednakih ima
i zbog toga svejedno je svima.
Ni sam ne znam što uopšte serem
pa da posle moram da se perem
i da neka smišljam opravdanja
i vadim se iz sopstvenog sranja.
I pesma je počela da smara
a šta drugo kad je od Voćara.
Zato bolje da privedem kraju
i ne smaram svu prisutnu raju.

Она универзална мисао која ти понекад падне на памет после сваког великог промашају у животу или услед вишеструких, неостварених очекивања.

Pištolj popularan medju maldjom populacijom u Srba ranije. Potpuno neverovatan, skroz metalni sa mecima koji su imali sve kao pravi, osim zrna koje izleće. Ja nikada nisam imao engejac imao sam samo neki plastični sa nekim crvenim plastičnim metkićima punjenim nečijim crnim.Naravno da sam hteo da ga imam, ovaj moj je ipak bio obična igračka, a engejac ipak engejac. Kružila je i legenda da su ljudi od engejca pravili ubojito oružje tako što bi nečim provrteli cev. Engejac je bio bolji od svake petarde.

Jedina pojava koja nas može približiti nekoj evropskoj prestonici.
Em je podjednako dobra k'o londonska, a domaća je, em kad se pojavi - uopšte se ne vidi u kakvoj zabiti živiš!

Muški izbor od dva moguća kad život čoveka sabije u parter.

U tom momentu kao da je sav svet gricka kokice u publici i sve su oči uprte u čoveka pred kojim su dve opcije. Prva, *kako se treba*: naći fino, pedantno rešenje: kupi izlaznu kartu iz papazijanije, u zamenu zgazi ponos da guzicu sačuvaš, obraz smotaj pod mišku, sagni glavu i arivederči. Tu je drugo, *kako se mora*: pokaži zube, ponos ti je samo ostao, sve drugo si dao, uzeli su ti, ili možeš da izgubiš, inat neka proradi pa da se zakrvavimo – najverovatnije gineš, ali makar nisi pička, a ako preživiš, imaćeš makar o čemu pripovediti posle.

Izbor između ova dva deli granicu između muškarca i ziceraša. Muškarac živi sve vreme, kad se mora gine sa prkosnim osmehom Džejmsa Dina dok je jurio u poslednjoj vožnji Poršeom 550 Spajder, priča o njemu ostaje; ziceraš propuže kroz život, skrivajući se po marginama od utvara svojih strahova, uvećanih lupom kukavičluka.

Tako reče jedan poljak.Kuda idemo? Još jedno pivo, don? Jesam li ti pričao? Jesam li, don? Kako trku ne pobedjuju najbrži, ni najjači, kako trku ne završavaju ni najsrećniji, ni najizdržljiviji , ni oni koji umeju - ni oni koji ne umeju?

Jesi li osetio kad nečujni vihor nedaća pokuca na vrata i ukrade poslednje nade u koje si založio čast? Je l zabranjen plod sladji netaknut il kad ga ugrizeš? Jesi li osetio kako je dovoljan da jedan sapleten jezik toliko toga otkrije, ali srce pretvora u neprobojnu, ledenu komoru? Jesi kada osetio bes koji te mami da uradiš stvari koje nisi želeo, kad inat postane oružje koje te tera na uspeh, a istovremeno izgara dušu. I posleko toliko godina staneš pred ogledalo i zapitaš se, ko sam ja, jesam li onaj stari koga su ljudi voleli?

-Moguće pepito. Samo, bio sam ovde i onde, tu i tamo, video sam sve i svašta, video sam sveta. Radio sam sve moguće, ti si nakon mog povratka i dalje na onoj staroj klupi našeg poslednjeg rastanka... Još jedno pivo?

I opet si ovde, don? Šta si video? Koliko si naučio, don? Je l ima nešto novo pod kapom nebeskom? Je l reka teče u more, i vraća se na svoj početak? Sve je zamorno, oko se do sita nagledalo.

Nerazuman strah obuzima ljudsko srce, i tu i tamo... Pitaju me čega se plašim? Čega, ne znam don, svega... Strah me je da ću se izblamirati, strah da neću znati, strah od istih ljudi, strah od neuspeha, strah da ću ostariti, strah da ništa u životu neću stići. Je l uhvatiš sebe da lažeš za godine? Ja jesam, don. Bi li šta ispravio? Ništa, ne kajem se. Ali zastanem, zastanem kad me to pitaju. Je l to inat? -Ne znam.

Da dospem pepito?

Jelt udari čežnja za onim snopom sunca, za vlažnim usnama, za napadnim smehom, za dodirom i letom koje se ne može vratiti? Za onim peskom za nim lepim kišnim ili snežnim danom? Je l te strah vremena koje prolazi i koje nstaje ko izmaglica? Amam sve što sam oduvek želeo a praznina u duši bezdan tatarski ne? Sve sam imo i sve sam izgubio. naš kad sam se najbolje osećo?

-Kada pepito, kada? Sipam pepito, a? Polako sa pićem.

Pr toga toga. Kad nizašta od toga nisam znao. Živti u neznanju je blagoslov. Majka mi je umrla pr par godina. slego sam rmaenima, rkli su mi tao treba biti... tako život. Jedna gnercija dode, proje sledeća nastavlja. sam t rko d je sve zmrono?

-Jesi pepito.

Drago mi je... str priča. Malo se zapik vodiš me stari druže?
-Aj, drži me oko vrata. Gde ćeš večeras da spavaš pepito?

Pitanje koje ti često postavljaju najbliži u danima pred rođendan, Novu godinu ili Božić.

Ne bi želeli da ti poklone neku glupost, nešto potpuno nepotrebno, nešto što ne želiš ili već imaš...ili su jednostavno ostali bez ideje, pa ti na taj način ostavljaju mogućnost da sam izabereš.

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Najnaporniji sport. Kakav kurac vaterpolo, rukomet i slično. Kad ti kosa padne u ruke a pred tobom pukne Marakana da je pokosiš, tek tad shvatiš kako si mali i kad si jak, što bi rekao Daša iz Legendi. Vrsni kosci su dostizali nevjerovatan nivo fizičke spreme i koncentraciju Šaolin monaha i Bobija Fišera.

Kosidba je začeta iz domaćinskih i nadasve ljudskih razloga, dođete da pomognete komšiji, poredate se u vrstu i udri. Takmičarska volja koju svaki čovjek posjeduje je od toga napravila sport. Kosidba već odavno nije ono što je bila. Umjesto na Olimpijadi održava se tek ponegdje u sklopu folklora i njegovanja tradicije.

Kosidba je propala tako što je gastarbajter, u želji da oženi metiljavog sina nesposobnog za rad u polju, istom kupio kosacicu da se kurči pred seoskim mladicama. Slično kao i rokenrol.

Kataklizma.

Najtolerantniji ljudi su najveće zlo koje postoji, kada im konačno pređeš crtu. Bež' tada k'o đavo od krsta. Kad se mentalni skelet slomi u njih, a ti si za to krivac, budi spreman da budeš podignut metar u vazduh, a bačen 5 u rikverc.

Dobričine imaju taj talenat da mogu da trpe enormne količine govana od random ljudi i da sve to apsorbuju kroz osmeh, šalu, anegdotu ili pivo, inteligentnu ideju i analizu.
Sad, postoji caka kod te sorte.

Za razliku od normalnih ljudi, koji imaju kratak fitilj i prekorače mentalni limit svake nedelje, brzo popizde a još brže ishisterišu i vrate se u mrtvu rutinu, dobričine to rade drugačije. To se skuplja godinama, ponekad čak decenijama, negde pod neki tepih u kori mozga. Nema delete opcija, samo se gura na C particiju, megabajt po megabajt, nesvesno. A kad se hard jednog dana zatrpa do poslednjeg bita, e onda ide zabava.

Ako su normalni ljudi kašikara po pitanju eksplozije, dobričine su onda neutronska bomba. Od nasmejanog brke do ludački nasmejanog brke sa nasumično pokupljenim alatom iz radionice u par sekundi.

Ekstremno trpljenje govana dovodi, logično, do ekstremnog pražnjenja nad govnima, što opet, logično, dovodi do zadovoljavanja neke kosmičke pravde, iako ima haos potencijal da u toku radnje bude napravljeno mnogo prekršaja za dugotrajnu robiju.

Способност владања ситуацијом у најразличитијим околностима. Власници ове особине и следбеници насловне изреке лако успевају у животу.
Овај скил тражи образовање шире него што Филолошки може да пружи, а искуство улице самог Кристијана Голубовића. Дрскост, самоувереност и лицемерје да буду урођени.

Е, то је за мене полиглота...