Crnilo stari moj, i nećeš se spasiti. Zapravo, to je ujedno i poslednji trenutak, jer život posle toga ne postoji. Čak i kada te ostavi savršena žena tvog života, i kada te ispuni najteža bol, to je nešto opet sa čim se živi. Budiš se jutrom sa njenim imenom i psovkom na usnama, ali živiš. A, ovo, matori, ovo je sasvim druga priča.

Ovo si živio, ovo si disao. Gledao u Boga nag i ti si postojao. A onda si čuo ciku stakla i sve je otišlo u kurac. Neko je izvukao svako sutra pod tvojim nogama.

Prvo saznaješ da ti otac nije svemoguć. I to potiho boli, ali samo tebe. Niko ne smije da zna. I taj rak kojim te izjeda raste. Onda vidiš da je i majka sasvim obična. U nekim trenucima dosadna čak. Ti je voliš i mrziš se zbog toga. Pa onda žena koju si volio. Još je tu pored tebe, budi se, ali drugačija. Vidiš u njoj mašinu za rađanje, dojenje... Ortaci imaju svrhu i ti je vidiš i to te opet razjeda. Spontanost je nestala i sa njom mističnost. Sada vidiš u zvijer i vidiš svoj poraz. To je sve što te okužuje.

U početku još pokušavaš da se otrgneš. Zvone ti riječi "vježbom do savršenstva", ali ti u svemu vidiš samo ponavljanje bez cilja. Ponekad se zapitaš da li si možda prešao igru, ali kako nema sretnog kraja, odnosno nema kraja uopšte. Samo u nekom momentu zaspiš i to bude to. Iako je sve davno zaspalo, samo je ovo zvanično.

U našem narodu sinonim za nekvalitetan život. Zašto je to tako nije mi jasno. Gledajući par džukaca koji se vrzmaju glavnom ulicom mog malog grada, došao sam do zaključka da je istina posve drugačija. Naime, pas (zvaćemo ga Mišo) crne boje, živi život kao lutalica. Iako mu status u našim očima nije zavidan, i nadležni ne čine ništa u cilju njegovog situiranja, čini se da to njemu ne predstavlja nikakav problem. Još ni jednom nisam prošao glavnom ulicom a da Mišo nije taslačio neku pohotnu kučku. Možda one nisu uglađene i fensi kao francuske pudle, možda se farbaju jeftinim bojama, ali poenta je da Mišo nikad nije suva kurca. Takođe, on nije ni mršav iako bi se to moglo očekivati od lutalice. Mišo nije gadljiv, strpljivo te sačeka da dovršiš burek na zidu ispred pekare, i zatim u slast pomaže onaj okrajak koji si bacio jer u njemu nije bilo mesa. Mišo nema problema ni sa kupanjem. Dok većina onih, koji svoj život ne kvalifikuju kao pasji, preko volje obave svoju nedeljnu dužnost, Šomi kupanje ne jebe i iz principa odbija pranje čak i vikendom. Mišo prezire njujorker fensere i iz tog razloga odbija da nosi odjeću. Mišo nema komplekse, i kod njega ona rabota slobodno landara i svima je na izvolte. Mišo je car i ja mu zavidim.

Најгоре време у историји српског народа. Тад су пропадале фабрике, СПС је био на власти, министри су крали, председник је сваки дан био у дневнику који је почињао тачкицама, турбо фолк је владао музичком сценом, одвајао се део по део државе, запад нас је малтретирао и све је поскупљивало. Срећа па су прошле...

Kreneš tako da razmišljaš. Razmišlja ti se. Iz čista mira. Nemaš pametnija posla. Jutro, ti besposlen, majka opet gunđa kako si čarape razbacao po podu i ništa nisi uspremio. Odmahuješ rukom, dok po frižideru tražiš sendvič od juče. Našao si ga, izlaziš iz stana, odmotavaš celofan dok krećeš preko ulice. Dok prelaziš ulicu, auto te zamalo pregazi. Vozač u odijelu kreće da viče na tebe. Ti samo odmahneš i nastavljaš dalje.

Kreneš tako da razmišljaš o današnjoj nadnici. Dobra dana u zla gospodara. Ko će još crnčiti 10 sati danas? Tako ti i treba, kad nisi upisao faks. Ne, žurke su bile bitnije i upravo sada shvataš zašto je sve tako loše ispalo. Nema veze, dobro si se proveo, biće valjda nekad bolje. Pa da, nećeš valjda čitav život da crnčiš na mješalici, zar ne? Dok šetaš ulicom, ugledaš jedan par, srećan par kako šeta.

Kreneš tako da ramišljaš o njoj, i o svemu što nisi rekao. O svemu što si joj rekao. I o njenom šamaru one večeri kad si se pijan ispovraćao na njenu crvenu haljinicu. Put te navede kraj njenog stana, sjetiš se nekih lijepih trenutaka iz srednje. Kreneš da joj pokucaš na vrata i staneš. Eeej, pa ona je udata žena. Ima dvoje djece, muža inžinjera, a i sama je diplomirani ekonomista. Šta ona ima da priča sa glupim fizikalcem. Nastavljaš dalje. Vidiš par beskućnika.

Kreneš tako da misliš o nekim bezveze stvarima i shvatiš da živiš dobro. Moglo je biti i gore. Mogao si da završiš na ulici, ali nisi. Ma... Iz ove perspektive, ulica i nije loša. Ma ko zna. Ko zna kako je sve trebalo da se desi. Ko zna... Staješ.

Kreneš tako i nestane ti zemlja pod nogama dok te u naručje dočeka ledena voda.

Упознао сам га претпрошле године у мају, на неком Сабору Срба овде у Берлину.
Моја драга и ја тек дођосмо у ово чудо од града и, не познајући никога и не знајући где ћемо и како ћемо, у једном тренутку се обратисмо за помоћ локалној српској заједници; јебига - можда неко зна неког ко издаје стан а да притом не мораш да приложиш хиљаду јебених потврда и лево плућно крило к'о проклетим Швабама. Елем, наша потрага није превише дуго трајала и на крају нас одведе до човека из наслова, чудног али допадљивог чикице који је, ето, случајно им'о стан од 60-ак квадрата на издавање, испоставиће се касније *стан* у којем и дан-данас живимо и срећни смо. А баш таквим - *срећним* - деловао је и Херр Милорад када сам му први пут стиснуо руку, те 2012 год. на поменутом Сабору. Ћелав, носат, плавоок, неких 60-их година, обучен у црну "адидас" тренерку - ликом је подсећао на оне надркане поштењачине из приземља стамбених зграда које увек прете да ће деци пробушити лопту ако им упадне у двориште али то никада и не учине, само га је "адидас" треша одавала да је гастарбајтер, и то онај заветни - из *Куршумлије*. Отишао раних 70-их из родног града, ни пуних 18 није им'о, каже, и од тада се сваке године два пута враћа доле - недељу дана за Божић, још једном толико око Ђурђевдана. Ишао би он и чешће, ал' јебига - коме, чему...Родитељи умрли одавно, супруга Верица пре пар месеци, син, снаја и унуци две станице У-баном од њега..."Мој живот је овде", вели и не жали се као сви остали. "Једу оно што се не је', мој Београђане. Имају, бре, и не знају шта имају ал' им у крви да гунђају, кукају, серу. Ех, мој Београђане, ми смо ти Срби тешка говна...", а опет се благо смешка кад каже то *Срби* и отпија још један гутљај ракије. Даде ми после две флаше, "да закључимо уговор", рече и одe да однесе унуцима мало јагњетине са Сабора. Видео сам га још само 2 пута после тога. Кирију смо му плаћали преко банковног рачуна, није било потребе за виђањем и уручивањем коверте. А и та *коверта* је била "тања" него што је стајало у уговору. "Нећу да дерем своје земљаке, па још Београђане, хехе", прекинуо ме је у пола мог поноситог *Молим Вас, немојте да...*, али ме није због тога освојио. Тај честити, непознати човек кога само упознао, кога смо обоје упознали, био је прва особа која је учинила да се осетимо пријатно овде, у овој даљини, и да помислимо да ће на крају ипак све бити у реду. Јебемлига зашто, али тако је било. Можда је Херр Милорад био онај знак од Бога послат а који сви ми понекад чекамо када се нађемо на одређеној распутници животној. Можда је и њему тако неко помогао када се први пут нашао у Немачкој, па је он сад "враћао дуг"...тек, никад нисам сазнао ни чиме се бавио. Умро је у понедељак, данас смо му били на сахрани...

Ljudi koji imaju težak život. Imaju tonu iskustva, koje ih je nateralo da budu obazrivi. Žive socijalno i nestabilno, zavise od mnogih faktora. Poseduju izuzetnu količinu upakovanog straha, ponekad sasvim neopravdanog. To su osobe koje će se pre nasmejati nego one koje je život mazio, koje su site, ali taj smeh neće biti od srca. Taj smeh će skrivati sivilo, prekrivati tugu. Neće dati vihoru zla da odvuče i preostalu snagu kojom te osobe raspolažu. A te snage je malo.

Gledaju da nikoga ne uvrede, da se ne mešaju u tuđe živote. I svoj im je veoma komplikovan i nimalo lak. Predstavlja nerešivu enigmu. Ne nameću se, zatvorene su u sebe, izjedaju se iznutra. Ne žele nikome da govore svoju muku. Niko i ne zna šta ih muči. Mada se mogu prepoznati na prvi pogled kao osobe koje imaju određene nedostatke za sreću, niko ih neće gledati sa razumevanjem, neće nuditi pomoć. Sklanjaće se od njih kao od neke bolesti. Želeće da ih što pre prođu, preskoče, da ne stupe u kontakt s njima.

Mnogo brige obuzima takve ljude, ali se ipak oni zadovolje i najmanjim stvarčicama. Nisu halapljive, štaviše, sasvim malo im treba za sreću. Ali to *malo*, nikada ne dobiju. Brižljivo čuvaju ono što imaju, ne želeći da izgube ni delić onoga što poseduju. A poseduju veoma malo. Zbog toga su i obazrivi.

Kupuju crni hleb, gledaju po radnjama gde je šećer najjeftiniji, preračunavajući se koliko im je ostalo, ne bi li deci kupili bar litru mleka. Uvek jedu posle dece, i to ono što ostane. Nekada su bili zadovoljni svojim životom, a danas se sa velikom dozom sete sećaju tih dana, kada su umesto sebi pomagali drugima. Kada su imali mnogo više nego danas. Kada su bili srećni.

Danas, krišom kupe novčić na ulici, zgazeći ga i gledajući da ih niko ne vidi. Pre se tako odlučuju da skrpe za život, nego tražeći milostinju od drugih.
Ljudi koji rado pomognu, bar koliko je u njihovoj moći.

Promena.

Svako je doživeo sneg. Ljudi znaju kad da ga očekuju. Meteorolozi najavljuju. Uprkos svemu, sneg uvek iznenadi.

Sneg je promena u izgledu. Čitav jedan grad, čitav jedan srez dobije nov izgled. Sve je drugačije, belo i čisto. Sve je novo, ulica kojom prolazite svakog dana, trotoari, krovovi... Sasvim nov doživljaj koji vas tera da stanete i gledate sve te poznate, dosadne, prozaične motive iznova.

Sneg je promena u ljudima. Izgledaju drugačije kada izađu na ulice prvog snežnog dana. Gledaju jedni u druge u mimohodu očima koje kao da govore, dogodilo se nešto, dogodio se sneg. Našli su promene u okruženju, traže promene i jedni u drugima. I nalaze ih. Izgledaju sveže, ozbiljno, življe... dok koračaju pločnicima čuvajući se poledice. Oči su im brže, obrve igraju, obrazi crvene. Lepi su.

Sneg je dokaz da svet može da izgleda drugačije u kratkom roku. Sve te pahulje složno padaju i daju belinu. Ne postoje dve iste, ali su sve bele i sličnog oblika, i istog cilja. Kao ljudi, koji su to zaboravili.

Okopniće. Otići će. A mi ćemo ostati, ponovo nenaučeni.

Симболичан отклон од свега. Зидање баријере од свијета који те је упропастио. Потез којим дајеш до знања свом уму да си се предао. Склопићеш очи и чекати да се деси оно што мора. Сам. Помирен. Тих... Склопљених очију.

Зашто мртвацу затварају очи? Јер му је све једно. Тамо гдје он путује, ништа се не добија на лијепе очи. Мада, мање је језив са капцима преко јабучица. Нама. Њему је све једно, рекох.

Онај ко те гони не хаје за твоје муке. Било да је у питању жив човјек, било да је у питању онај у твојој глави. Борићеш се дакако. Сви се боримо. Неко до краја живота. И онда изгубиш. Од кога? Лоше мислиш. Смрт је побједа. Нема мука јел де?

Склапање очију је побједа. Симболична смрт. Само, склопљених очију можеш умријети милион пута. И сваки пут побиједити. Оног тренутка кад докажеш себи да више ништа није важно, да могу да ти ураде шта пожеле, побиједићеш. Себе. Њих. Постаће небитан онај коме дугујеш. Нека дође, нек ти поломи прсте. Може. Нећеш марити за звјери које ти походе снове. Нека дођу, нек те престраве. На крају крајева, умро си. Шта могу да ураде мртвом човјеку?

Умро си. Склопио очи. Сад иде финта. Научена из видео игрица. Проста. Отвори очи. Прогледај. Родио си се. По милионити пут рођен опет видиш свјетлост. Чујеш звук. Осјећаш мирис. Умро си а ниси сатрунуо, родио си се а не ниси усрао пелене.
Видиш, магија.

А сад склопи очи, предај им се. Па се опет роди и радуј се, јер живот је радост. Дар. Само је некада тешко, зато учи финте да га зајебеш. Као Џорџ Бест мутаве бекове.
Бест је јебао живот.

Дете није дете, играчка за стрине и тете, рекао је једном чика-Ршум. Е па, мало морген, бркати песниче. На који начин ћете, молићу лепо, другачије да остварите себе и своје никад испуњене жеље, ако не кроз - дете? (Ако изузмемо карму, дакако. - прим. аут.) Како да се надокнади образовање и култура? Како да се буде успешан?

Пројекат-дете је дакле изванредна прилика да се креира сопствена екстензија, потомак изверзиран за све могуће и немогуће вештине и знања и одгаји мали геније, прави плави зец, љуби га мајка, те компензује све што је мами и тати фалило у животу.

Као и сваки пројекат, захтева одређене фазе.

Прво - испланирати зачеће. Плутон мора бити у Девици, а кукови подигнути под углом од 15 степени ка север-североистоку уз нормалан pH и фреквенцију пенетрације до 5 херца.

У трудноћи пуштати искључиво Шостаковича дању и Сибелијуса ноћу радним данима, а викендом Хачатуријанову сонату за флауту и оркестар. Мазати трбух уљем од парагвајске артичоке, а пре и после јела треба латински читати, немој да те на то опомиње мати.

Одмах по рођењу даривати бебу гуменим Мендељејевим системом у боји и логаритмаром. Пред спавање пуштати CD са енглеским језиком парним, а са руским непарним данима.

А игра? Ту су судоку и енигматика за школарце. Евентуално Zuma 3 Math Bugger (торент је zuma3math-lobotomy.torrent), ако буде времена.

У школу се уписује у циљано елитно одељење, код учитељице која је двоструки добитник локалне академске награде Алемпије Пишчевић Уча. Члан градске и приградске библиотеке.

Дружење је дозвољено искључиво са старијом децом, али да им је просек оцена бар 4,85 и да имају макар треће место на окружном такмичењу из матерњег језика и/или математике.

Седмични распоред се зна: солфеђо и шпански понедељком, средом и петком, цртање и калиграфија уторком и четвртком, ритмичка гимнастика и разиграна математика викендом. Дражесно!

Velika istina koja će te pre ili kasnije udariti u glavu. U šetnji, u kasnoj večeri posle izlaska, u krevetu dok gledaš jutarnji program sa Boškom Jakovljevićem u razdrljenom roze džemperu, na letovanju, na venčanju, ispod kurve u motelu sa noćenjem i doručkom nadomak Guče, udariće te.

Društva u kojima nikad nisi bio prihvaćen, poslovi koje nikad nisi mogao da dobiješ, babe koje u prevozu pilje u tebe da ti izazovu grižu savesti, one sitne finese kojima su te mučile devojke koje nikad nisi mogao da imaš, pare koje si pucao i pucaš na duvan, alkohol i opijate, propaganda koja ti govori da čekaš sutra, jer sutra dolazi puno prilika samo za tebe, ali dana ti ponestaje, a cela zemlja pulsira pod pritiskom kao prepuna čekaonica, dok se, s druge strane šaka ljudi otima za vlast nad stokom kao pijačar za dobar komad mesa, a ti sanjaš činovnički san uljuljkan u kolevku demokratije i slušaš kako govore da je dobro ako ne bude gore i počinješ tako da misliš i shvataš šta se dešava i to ti se ne dopada i onda guraš i zapinješ i znojiš se i stenjući, bez spavanja, stegnutih zuba sasipaš sve samo u korak, pa još jedan korak i napinješ se još jednom, ubeđen da te taj izvlači na površinu, da te oslobađa mehanizma, povlačiš!

I, na kraju, na izmaku snage, a pred sam kraj tvog dana, iscrpljen, izmoren, izlomljen, dok polusvesno teturaš napred, jasno kao svetlo, napokon ugledavaš širu sliku i shvataš.
Igra je nameštena.
I sve vreme si bio zupčanik.

Одонос чупаваца са особама супротног пола. Исповест момака, којима је ћале запечатио судбину, убацивши у стари грамофон, тог давног досадног по поднева прашњаву плочу Мејдена.

У конзервативној нам драгој Србијици, идеална прилика за слатке девојчице, је даса који носи брзе цвиџе, уредно је подшишан, не пуши, пије само на журкама, тренирао је или тренира неки комерцијални екипни спорт и слави Светог Николу, са све прасетином на столу. Косијанера има много, а њихова шанса да налете на девојку која слуша рок, сразмерна је проналаску цистерне биповог пива у најдубљем пределу Сахаре. Уколико пак и налете на такву јединку, металштина убога опет оста сувога, јер не испуњава норме. Норме представљају крвно сродство са Брусом Дикинсоном и Шаргатом, уз познавање тачног броја пирсинга на жгољавој кити, бубњара Слипнота. Џаба и основне норме, уколико количина гвожђа на фаци косијанера, није еквивалентна количини гвожђа на ауто отпаду "Ивке-Ибарска магистрала".

Како је свима потребна друга половина, ако не због љубави одна бар због бамбусања, косијанери се често губе у враголастим окицама, свуда присутних зиљавушица.

И пије. Ал не преждерава се већ пије лагано, за душу. Његову душу, просто јој било... Отишла је давно и оставила га самог да дочекује ноћи и испраћа зоре у диму и мирису алкохола. Иста ситуација као када жена остави рекао би неко. Није. За жену свако барем некада помисли да ће отићи, за душу нико. Она је некако твоја, лична, мислиш да ће ћеш са њом умрети...док се једном не замислиш и схватиш да те је одавно напустила, оставила те да се сам возиш пистом живота попут онога када те је ћале учио да возиш бајс па те пустио а ти тога ниси био свестан па си вртео педале и убрзавао, возио... Рекох пистом а не стазом јер се стазом шета а живот је брз, најбржи.

Него, да се вратимо за сто. Дивна реченица, зар не? За столом је увек друштво, храна, пиће, забава... Овај пут није дивна, овај пут причамо о човеку који седи сам. Није он чудак који ни са ким не разговара, напротив, омиљен је и свима драг. Позитивна особа. Ко год уђе јави му се, пита да му плати пиће, седну за његов сто, увлаче га у разговор и питају за мишљење и он свима одговара, са сваким разговара, наздравља али празно, без дубине...не знају они да он седи сам иако је кафана пуна.

У људе гледа али гледа негде иза њих. Негде иза тога иза њих. Не гледа нигде... Гледа у црнило, у мртву тачку, у без реда разбацане пикселе који не формирају никакву слику. Гледа он и у жене. И у конобарицу, али је не узима за озбиљно више иако је солидног изгледа за некога ко ради у таквој рупи. Јебао је једном после фајронта мада је "јебао" мало јака реч, више је одрадио посао... Некад је јебао, био чак и добар у томе, сада само одради све механички по протоколу рука овде, курац онде, стани овако, овде јако, тамо нежније, сврш, курац у гаће...ни секс ни било шта друго више нема ту снагу да га оживи изнутра.

Својим шалама се ретко смеје, скоро никад, а туђим шалама се смеје само мозгом јер мозак схвата виц и региструје да је смешан али смеха из душе нема. Или има, можда му се душа смеје негде? Можда га гледа и смеје му се подругљиво у брк? Можда и седи поред њега и наслађује се што пати за њом али не може да одмакне јер се и она везала за њега, за ту олупину, љуштуру без сржи? Ха...па можда су и у шуми...

А добра му је била та душа. Имали су поприличан број лепих момената и, очигледно, превише ружних. Тукао ју је, ударао, није је штедео ни он сам а камоли други...такав је свет, то је еволуција ваљда. Ко би је кривио што је отишла? Неко нереалан, себичан. Он није такав. А можда и није отишла, можда је он отерао?

Požutela fotografija sedam nasmejanih lica pored novog bunara. U pozadini sveži otkosi otave i kruška starija od sećanja. Tri pirgava pileta i petao strogog pogleda.

Hm. Nemoguće. GPS kaže da sam na dobrom mestu. Možda sam pogrešio sokak? Ne ipak je to to. Ovde je bio bunar, kruška se odavno osušila, ali ovi hrastovi imaju bar pedeset godina. Deda je otišao u Ameriku pre tačno.. hm, pa da. Šuma. Kaže deda da su imali pet stotina ovaca, vinograd, voćnjak, okućnicu sa palisadom. Vukovi od ovog domaćinstva nisu bili siti.

Velika i Mala Kamenica su nekada imale osmoletku, manastir i crkvu brvnaru, četiri stotine domaćinstava i najbolji ovčiji sir u kraljevini. "Sedam dana i sedam noći su Bugari napadali klisuru i nisu napredovali ni sedam metara.", često bi mi deda to govorio kada je hteo da mi kaže koliko je stanovnika bilo pre velikog rata. A sada mahovina prekriva vlažne cigle šumom progutanog sela. Ovde više nema nikoga.

Prvo je došao radio. Celo selo je slušalo o poduhvatima omladine da se krvlju isprana zemlja izdigne iz pepela. Onda je došao put. A putem su otišli najpre mladi. Za njima ovce. Na posletku i svi ostali. Oni pod zavetom su ostali na dedovini. Rado ih je zemlja uzela sebi, najlepše ruže niču na groblju.

Kadar iz snova: širok put izbija iz tmine šume pravo na širok proplanak modro zelene trave, raštrkane ovce nehajno pasu a crni pulin lavežom upozorava mladu pastiricu da se hitro obuče i da pohita iz potoka jer njen voljeni joj donosi zagrljaj pun sigurnosti i tri reči ljubavi. Ali... Stranac i starica, proplanak i krava.

Krajni domet čoveka u dostizanju večnosti.

Prvi put su se upoznali u jaslicama, ona se rogovima sapela od lanac te izložila pozamašno vime njegovom telećem pogledu. Od tog trenutka za njega je postojala samo ona. Iako je sam bio crno-beli zavoleo je i crveno-belu zbog nje. Rumenka. Rumenka. RUUUUUUMenka. Često je u zvezdano nebo mukao njeno ime.

Sudbina ih je zajebala, tako da su se posle jedne robnonovčane razmene našli sa dve strane komšijske ograde. Retko su se viđali. Zime je provodio u čežnji za toplim prolećnim danima kad bi ga izveli na livadu. Tada je mogao uživati u njenom hodu po zelenom tepihu kao po mesečini, njihanju njenog velikog vimena koje ga je poput klatna hipnotisalo tako da bi po ceo dan njegov pogled bio fiksiran na nju zbog čega bi gladan uveče pošao na počinak. Ali, zime su duge i dosadne, pa je želju za Rumenkom ubijao povremenim tarenjem o postelju od slame, uz krike ispuštajući tople telesne sokove, za koje bi deca pomislila da je mleko, a da je Rudonja u stvari Šarulja, te bi u nedostatku starije osobe koja bi ih upozorila probala da izmuzu još malo.
Zima je prošla. Krenula je ispaša. Jedva je čekao da je vidi dok njeno lice umiva rosna trava, a njeno vime podapiru listovi deteline. Došao je dan! Ugledao ju je! Osmeh s lica mu je naprasno pao! Bio je tužan, besan, tužan, besan, tužan, besan i tako u nedogled dok mu se gorčina skupljala od kopita do rogova, od nozdrva do repa - BILA JE STEONA! Gledao ju je dugo dok mu se kalcijum topio u rogovima, dok je silovina iz njegovih mošnji išečezavala u vrtlogu patnje i tuge za voljenom kurvom. Da li je veterinar pitao se! Ne, sigurno je neki Ferdinand jebem mu sunce krvavo, probošču ga, mislio je! Bio je slomljen! Pomišljao je na samoprobadanje!

Prilazio ju je pokušavajući da dođe sebi. Želio je znati ko je otac njenog nerođenog teleta. Ko je taj čije dijete ona sada nosi? Ko?!
Nije morao da je pita. Sama mu je odmukala njegovo ime... To jedino ime koje nije želio čuti - Ratko Nesalomivi.
"Ratko?! Onaj Ratko što lani odgrize kurčinu biku Milisavu kad ga zateče ispred tora?" progovori drhtavim glasom na kratko zaboravivši na svoju prijeđašnju muku... ova je bila veća.
Ona je potvrdnu klimnula glavom i okrenula se a zatim odlučno ali ipak sa nekim prizvukom tuge muknula: "Da. Nemoj da ga tražiš. Nemoj pokušavati da se osvetiš. Na tom putu te čeka samo smrt."
U tom trenutku vidio je kako jedna krupna suza pada iz njenog oka na travu. Tu suzu je primjetio prije njenih bujnih vima iako su se tako lijepo presijavale na proljećnom suncu. Toliko ju je volio heroj ove priče.
I jednako koliko ju je volio, mrzio je prokletog Ratka. Mrzio ga je iz dna slijepog crijeva. Mrzio ga je toliko da ga je cijelo tijelo bolilo od grča. Želio je pobjeći od tog bola na neki način iako je znao da je jedini osveta. Osveta za koju on nije bio sposoban ali je njegova moralna dužnost bila da je sprovede ili da umre pokušavajući u toj namjeri.
U tom trenutku shvati da i dalje zuri u ljubav svog života. Vime su joj podrhtavale od tihih jecaja koje nije želila da on čuje... Eh, te ogromne vime su je odale.
"Hej," muknu on: "Ponovo ćemo biti zajedno, na ovom ili onom svijetu tako mi oba roga i svih pet nogu."
Odgovor se ovog puta začu u vidu jecaja. Ona je trčala i jecala. Trčala je što dalje od njega da je ne vidi takvu.
"Ratko nesalomivi" promuknu sebi u bradu: "Još ćemo se mi ćerati!" a zatim se i sam okrenu i uputi negdje u smjeru zalazećeg sunca.
Rudonja se vratio u štalu, nije mu bilo nidočega čak je i slama izgledala hladno i odbojno.
Te noći odlučio je da promijeni svoju sudbinu i da postane krojač svoje sreće.
Uz prigušeno svetlo fenjera počeo je da priziva duh Petra Kočića jer duboko u sebi znao je da je korida jedina ispravna stvar i jedini način da povrati svoju neprežaljenu ljubav.
Silueta brkatog starca ukazala se nadomak Rudonjinih jasala i smirenim glasom koji je odzvanjao mudrošću počeo je da obučava Rudonju. Noć je prošla brže nego inače i mladi borac ispunjen svežim znanjem i neopisivom snagom pošao je ka Manjači. Rosa i hladni jutarnji zrak iskristalisao je njegove misli i napokon je znao da će njegova romansa imati srećan završetak. Dok je hodao po livadi rosnoj u glavi su se mešale slike divne prošlosti i slike Ratka nesalomivog u lokvi krvi. Poslednji put pogledao je ka Rumenkinoj štali, zatim ispustio glasan krik i pošao da rogovima postane krojač svoje sreće.
Užarena žuta lopta izvirala je iza brda. Pogledavši dole, imala je šta i da vidi: užurbani tok reke aktivnih učesnika borbi u ispijanju basnoslovnih količina alkohola, slobodnih umova koji dolaze sami, bez žena i dece, da bi na miru mogli da uživaju u borbi bikova. Skup je iz minuta u minut rastao, zajedno sa strepnjom, - jer danas je veliki dan; danas se odlučuje ko će ponosno sedeti na tronu, ko će travu sa terena Vimbldona za doručak jesti!

I tu, u svojoj svlačionici, Rudonja svoje rogove šiljio je od dolomitni krečnjak što viri iz manjačke ilovače... pognute glave, jer tako mora, nabrijava svoj um, pa podigne glavu ka nebu, poljubi kopitu i usmeri je ka gore i tiho prozbori: Jebaću ti mamicu, Nesalomivi!

Šeba Baja Mali peva kao pod tušem, Petar Kočić se prevrće u grobu, ruke koje svakodnevno izvuku po kubik balvana uz šumu naginju plastične čaše, ispijaju pola litra piva u dva gutljaja i galame za još; domaćini skupa udaraju eksere 20ke u ogradu, da razjareni bikovi ne bi pecane srušili... oseti se napetost, čuje se galama, sve smrdi na znoj!

Borbe do finala nisu bile nešto posebno napete. Prva dva nosioca, Rudonja i Ratko Nesalomivi lako su se domogli finala. Dobro, ne toliko lako - Ratka je mogao sprečiti Leo, potpuno ćelavi bik u vlasništvu Dragana Tarlaća, proslavljenog košarkaškog asa. Rastužio je Ratka svojom jadnom i bednom pojavom, i dok je ovaj cvilio i plakao, Leo se odvažio da mu klizećim startom otme ravnotežu ali Ratko je, očekivano, izbegao srami pokušaj i poslao je Lea u obližnju mesnicu na tranžiranje.

Oko ograde Marakana, ona brazilska, krcata! Nema mesta da se ćik baci, scena je izuzetno smešna: brižni pušači liče na kolovođe jer su im desne ruke podignute u vazduh. Zajebanosti situacije doprinosi prašina koju Ratkove kopite dižu u Pervolom oprano nebo, džentlmensko rikanje starih bikova iz VIP lože govori da je ovo posebno, da u ovoj borbi ima nešto. Istina je to, dobri moj čitaoče: Oni se ne bore za presto, oni se bore za šetnje sa potomcima koji ne mogu ružni ispasti zahvaljujući lepoti nežnih crta lica krave Rumenke.

Milorad Dodik daje znak rukom - borba može da počne!

Ples Rudonje oko Ratka izmamio je aplauze dama sa Manjače koje su u manjini. Pleše kao Aska oko vuka, Ratko se okreće, hvata ga vrtoglavica i staje, smiruje telo, ovakva taktika njegovog protivnika mu nije bila na kraj pameti, preostaje mu jedino da se zaleti na njega ali ne može, vrtoglavica ga drži i dalje, i evo je, prolazi... zaleti se Ratko i promaši, zavrati se, promašuje ga i drugi put i napokon shvata da do nije pravi način... smiruje se, te laganim korakom prilazi Rudonje koji, ne čekavši da mu se noge oslobode, prihvati ponudu protivnika za borbu rogovima; nasloniše kljove svojih glava jedne na druge i krenuše zamahivati glavam levo - desno, jednako snažno i jednako koncentrisano, jer jedna greška vodi ka padu na tlo!

Dodik glođe batak, priča na telefon i boli ga kurac, Kočić radi kao ventilator, točilice za pivo podsećaju na kazina u Las Vegasu.

I evo ga, neko je leđima na tlu! Oh, pa to je Rudonja! Ratko ga gleda odozgo, osmehuje se, zadovoljan je jer drži situaciju u svojim rogovima, pa se budala zamisli o tome šta će sve da radi kada postane glavni, i to Rudonja primeti, hitro i snažno odgurnu Ratka od sebe, diže se na zadnje noge i odalami ga kopitom u pleksus.

Ovo je čekao godinama. Ne pobedu, nego apsolutnu nadmoć nad protivnikom; on sada zna kako da se ponaša, šta da uradi, zna put! Ratko je na prašnjavoj zemlji bez trunke trave, gleda u napukli rog Rudonje i provodi vreme u opravdanom strahu; naš heroj, džentlmen veliki, osmotri publiku koja kipti, čeka na završni udarac i uslišuje njihove molitve - prvo poljubi Ratka u glavu, te mu zabi rok u oko pa ga uzvuče, obrisa krv Ratkovim jezikom, pomisli na Rumenku za koju zna da ga čeka i preseče grkljan Ratkov svojim šiljatim rogom.

Publika je u transu, luduje, plastične čaše lete u nebo, imamo novog vladara! Vladara koji je ispunio svoj dečački san, vladara koji zna kako da voli, vladara kojeg sada kurac boli, vladara koji će slaviti ovaj dan!

Na drugom kraju livade jedno tek rođeno tele čulo je da mu je otac junački poginuo i počelo da kuje svoju osvetu...

Budim se u znoju.

Sve ono sam samo sanjao. Osećam se kao kraljevski pingvin koji je upravo proveo dva minuta u mikrotalasnoj na maksimali.

Sve je delovalo stvarno. Nikada nisam jebao, ali mislim da to ovako izgleda, kao u snu koji sam imao. Klub, pičke, muzika, alfa mužijak, piće, droga. Blogerke. Kop. Osam evra po tekstu.

Odlazim da se umijem. Nema vode. Pritiskam dugme na sekretarici. Poruka od Frenkija da dođem u redakciju u Marinkovoj Bari. Brzo oblačim roze jaknu, somotske pantalone i duboke patike na lepljenje. Gledam u novčanik, osam evra. Koji trip. K'o u snu. Do jaja. Kupiću usput Zaza čokoladicu i Rosu. Nabio sam sluške u uši. Pustio sam čuvenu Eltonovu pesmu *sekrifajs*. Navlačim kapu sa kićankom i spreman sam da krenem. Otvaram vrata, a ispred mene stoji neki klinac.

Девојчица у разреду у коју су, ако је лепа, сви неко време потајно заљубљени и плаше се да јој приђу, а ако није, онда је се плаше јер може у зубима да их носи и тешко њима ако нападну некога кога она узме под заштиту. Тренира рукомет, кошарку, карате, или женски фудбал. Одбојку или тенис никако, то су женски спортови без контакта.

Није се карминисала ни испробавала мамине салонке, она је играла фудбал са дечацима у крају и тукла се са њима често побеђујући. Дечаци цене код ње што је неустрашива и ОК друг, што не кмечи сваки пут кад је неко штипне, удари или само задиркује, као што раде остале девојчице. Никад не носи хаљинице јер су непрактичне. Обично је она та са којом се прво пољубе или имају прво сексуално искуство. Кад се у пубертету заљуби, не може дуго да крије емоције, одлази право код њега да му то и каже. Не вреде упозорења другарица да се "то тако не ради, да не треба она прва да приђе и да осваја, мушкарци су визуелне животиње и ловци, мора да се дотера и да им привуче пажњу, да они њу пожеле и да крену у лов". Иде срцем на терен и главом кроз зид, због чега је онај у кога је заљубљена избегава и сажаљева, а она и даље покушава, надајући се да ће га искреношћу љубави освојити. Прва зове, шаље поруке и оправдава га кад јој не одговори уместо да одустане.

Схвата да су исте оне мале цмиздравице завртеле памет другарима који су их пре тога исмејавали или презирали. Сада им она служи само као раме за плакање и тетка Савета која ће им као ортакиња из женског угла рећи како да освоје дотичне шипарице. Женственост је на цени, а oна остаје у запећку. И даље се мушки држи и прави се да је све то не погађа, сама је, али уздигнуте главе. Ако се у познијим годинама несрећним случајем загрејала за неког од својих најбољих другова, одбацује понос и спремна је да постане "другарица за испомоћ" кад год је потребно, али овога пута лажући о својим емоцијама и правећи се да ни њој, као ни њему, то ништа не значи, сећајући се тинејџерских понижења.

Bijaše to nekad davno, u ljeto, po obroncima brdovitih dijelova južne Evrope...

Sunčevi zraci prelamaše se preko njegovog znojavog, neobrijanog lica. Došao je kao putnik u nepoznate krajeve, tražeć' sreću, hljeb, ili ko zna šta već. Duga, sjeda kosa padala mu je niz leđa. Ostario od putovanja, tražio je mjesto da se smiri, mjesto, koje će da zove domom. Spustio je svoj izderani zeleni ranac na zemlju, i sjeo da odmori.

Selo u koje je došao bijaše zaista lijepo. Svugdje prelijepe građevine, zelena trava, drveće, ma milina pogledati. Igrališta skoro na svakom ćošku, djeca da se igraju. Sve je bilo gotovo savršeno na prvi pogled. Radostan zbog te činjenice, ustao je da prošeta.

Međutim, primjetio je da su ljudi u ovom selu čudni. Nose nekakvu čudnu odjeću. Bezbojnu, bezdušnu. Gotovo da nije bilo života u tim bojama. Potpuno različito od veselih boja koje su se poigravale na njegovoj odjeći. Pogledao je još jednom i zapitao se, kako je moguće da tako lijepo selo ima tako čudne stanovnike. Činilo se da je svaki od njih izgubio smisao za uživanjem. Samo su brzo i čudno hodali.

Ugledao je neku praznu kućicu, straćaru, u kojoj nije bilo nikoga. Odlučio je da se smjesti tu. Nije bio neki veliki prostor, tri sa tri. Njemu je to bilo sasvim dovoljno. Ispred kućice česma, ma divota jedna. Bacio je ranac u kućicu, i izašao da se umije. Jedan mladi par upravo prolažaše tuda sa dvoje male djece. On ih veselo pozdravi. Samo su prošli, ne primjećujući ga. Razočaran činjenicom da su ljudi takvi, odlučio je da nešto promjeni. Svi njegovi napori pali su u vodu. Ljudi su ga jednostavno ignorisali, pravili su se da nije tu. Cijelog tog ljeta. I te jeseni...

On nije odustajao. Trudio se na sve moguće načine da postigne svoj cilj. Bar da izmami nekom osmjeh. Da učini nekom dan boljim. Umjesto toga, sve što je dobio bilo je ignorisanje. Jednog jutra neka djeca su počela da ga ismijavaju. Da ga gađaju kamenicama. Samo zato što je drugačiji. Stajao je pred njima ne pomjerajući se. Pustio je da ga kamenje pogađa, ne bi li taj bol poništio onaj drugi, veći bol. Bol nemogućnosti da se išta promjeni.

Stigla je i zima. Nije mogao više to da podnese. Shvatio je da je njegov trud bio uzaludan. Zatvorio se u kućicu, ne napuštajući je. Sva njegova putovanja pala su u vodu. Da, našao je dom, ali to nije bio dom o kojem je sanjao. A bio je star da krene na još jedno putovanje...

Zaštitni znak životnog preobražaja mlade njuške. To je njuška koju su vukli i rastezali svi koji sebe nazivaju starijim (njihove godine ne moraju da imaju veze sa ovim), a ona se, mlada i vlažna, migoljila van krutih rukohvata, koliko joj se dalo. Ispod nje, mladi zubi su se bijelili i, oštri, lajali su, još uvijek ne znajući na šta. Tužna njuška, ko svaka tužna njuška, svaka na svoj način kriva.

Takvu njušku godine nužno povuku u novo razdoblje. Do tada mršav, namršten, cijepao bi kožu samo da to nešto iznutra izbaci na površinu. A sad, 'to nešto iznutra', kao da je završilo van njega. Njuška je sada punačka i zgodna, a ožiljci iz tužnih i golih dana, kada je duša jurila tijelom kao svijetom, njih kao da se stidi. Izgleda kao da se trudi da bude nešto *uprkos* njima.

Kažu mi da sam dobar, a meni drago. Kad sam zamijenio svoja mjerila njihovim? Na šta sam juče pljuvao, sad dižem na pijedastal. Diploma se na zidu smiješi, tamo iza stakla rama. I ja se njoj smiješim, govinjivim osmjehom. Ona mi je dokaz da znam o čemu pričam, oni su mi rekli. Poštuje me mnjenje, moj kašalj sad pravi tišinu i prostor u etru, sami za moju riječ. To što ta riječ koja izlazi iz mene više uopšte nije moja, brine me, ali ne toliko da prestanem da se smješkam. Jebiga, nešto dobiješ, a nešto gubiš, shvatila je njuška. Postao sam kralj forme, dajem savjete mladima: šta valja učiti, šta valja slušati, čitati, misliti. Znam koliko bodova moj svaki odgovor nosi, znam koju tačku na čijoj sujeti treba da tretiram sa finom pažnjom. Znam koliko oštro mogu da kritikujem, koliko jako da mrzim, koliko mudro da volim. Znam posle koje čaše treba da krenem. Sve uz taj govnjivi osmejak, zbog kog mrzim ogledala.

Ne može dan bez kafe. Ne može bez šećera. Ne može život bez piva, jegnjetine, cigarete... Sve mi to treba, jer sam uznemiren ponekad. Treba mi i društvo, da mi kaže dvije lijepe o meni. Žena mi treba da me želi, baš ovog ovdje mene, jedinog. Sve to treba mojoj novoj njuški. I kad me trulež iza gnjilog osmjeha podsjeti da je nešto crklo iznutra, ja se brzo uvaljam u neki mojih šećera. Napravim još neki plan, zalijem cvijet iluzije da je taj idealni daj koji će svanuti za deset godina mnogo važniji od ovog današnjeg. Namjestim rame pod nečiju ruku, obrnem turu, privedem nešto, trgujem izum sa reklame... Toliko je načina da mi govno zamiriše.

Njuški će vremenom šminka da izblijedi. Tada sve zavisi od kredita laži: da li umirem kao memljiva smješa lišena razuma, samim tim i boli, ili ću potrajati toliko da ostanem još jednom sam sa sobom. Da se prepoznam, da se sjetim, da bar umrem kao ja. Zna njuška i sad te stvari, ali se smješka, lakše joj. Pa i nije da nije.

Najzajebanija stvar za definisanje i to ne samo na ovom sajtu nego od velikokg praska do danas uopšte.

Singularitet je termin, fenomen, pojava (a niko ne zna šta je) koja prkosi zdravom zemaljskom (a možda i vanzemaljskom) razumu na svaki način zbog toga što je on verovatno SVE i verovatno i istovremeno NIŠTA. Neće vas valjda zbuniti (a znam da hoće) ako kažem da je to mesto (ako je uopšte mesto) u kome je SVE i od koga sve POČINJE (ako uopšte u njemu pojam vremena nešto znači što svaki početak nužno zahteva). Sve u svemu, nešto što vas može učiniti konfuznim više nego bilo šta na ovom svetu i nešto što će najefikasnije ubiti volju u vama za saznavanjem i otkrivanjem tajni univerzuma i naravno definisanju istih. Uzročno-posledično pitanje “šta je straije kokoška ili jaje?” je prava teletablis zanimacija u odnosu na tajne singulariteta.

Singularitetom se opisuje stanje kada je sve na ovom svetu, ali ama baš sve, bilo u stanju kosmičkog embriona ili nečemu što je još mladje od embriona. Iz ovog beskrajno majušnog i beskrajno gustog zametka nastala je cela Vasiona i ono što je u njoj. Ako zamislite (a ne možete) tačku koja je toliko mala da i nema dimenzije i da u njoj sabijete svu materiju Vasione blizu ste onoga što se zove singularitet. Rekosmo zamislite i sabijte … e tu je kvaka, kao mislilac, sabijač i u neku ruku kreator singulariteta morate da se nalazite negde, ali negde van singulariteta ne postoji, negde ne postoji ni u samom singularitetu, što vas baca u logičku zajebaciju da je mislilac i sabijač ili singularitet “lično” i ne može da ga vidi, zamišlja i razume a kamo li sabije, ili se potpuno sjebete pa zaključite da mislilac i sabijač uopšte ne postoji jer nema gde da postoji.

Ako singularitet ipak zamišljate kao malu, okruglu petardu koja “visi” negde u prostoru i “čeka” da prasne velikim praskom i podari vam radost postojanja u Vasioni, opet ste se zajebali. Izvan singulariteta PROSTOR NE POSTOJI, nema ničega, jednostavno petarda nema gde da “visi”, nema čak ni vas koji čekate da vidite vatromet jer ste vi produkt velikog praska i deo Vasione koja još uvek “čeka” da nastane i “kreira” prostor za posmatrače. Da, pomenusmo glagol čekati … opet kvaka, nema čekanja u singularitetu jer u njemu vreme ne da ne teče - VREME NE POSTOJI.

Pa šta postoji koje pičke materine u tom singularitetu pitamo svi.

Pa postojala je cela naša vasiona (sva njena materija) koja nije ni u prostoru niti u vremenu. Eto to je singularitet, x=0, y=0, z=0, t=0, m=∞. Sve za šta znamo je bilo u njemu ali na način i u formi koju ne možemo da zamislimo. Jednostavno ljudski mozak ne poseduje “dimenziju” neophodnu za shvatanje tvrdnje da je u singularitetu sve, ali to sve nije ni u prostoru (NIGDE) ni u vremenu (ne postoji reč za NIJE U VREMENU), pa ako nije nigde onda verovatno i ne postoji, a svi jebeno znamo da postoji. Ili, singularitet je sve, što po ljudskoj logici znači i svuda i uvek, ali kako u singularitetu prostora i vremena nema to automatski znači da nije nigde, … i slične zajebacije i logičke vratolomije.

Zašto ljudima nedostaje moždana “dimenzija” za potpuno razumevanje singulariteta? Pa verovatno iz istog razloga zato što krokodilima nedostaje moždana “dimenzija” za razumevanje integrala ili, recimo, književnosti Milorada Pavića.

Na kraju, pitate se gde je ovde zabava i neophodna zajebancija u definisanju. Odgovor naslućujete; u singularitetu nema ni prostora ni vremena za zajebanciju, a i kad bi bilo ne bi vam mnogo stalo do toga. Isuviše je “skučen” i “statičan” za ozbiljniju zabavu.

Jebeno za definisanje u pičku lepu materinu, ali ipak donekle zabavno.