Ono što gimnazijalac/brucos zaključi kada vidi kakvu instituciju je upisao.

Izjava onih kojima promaja lista životnu knjigu.
Taman kada se odluče da promene nešto, knjiga došla do zadnje korice.

Ono što ti daje gas da se promeniš na bolje.

Nije to sve što pročitaš, čuješ, vidiš ili doživiš, već samo ono što ti iz temelja izmeni stav i percepciju.

Ili ne mora baš iz temelja, nego ti nikako ne izlazi iz glave dok ne presložiš svoje namere i misli ili svoj ego.

Izraz kojim su stari žitelji kamenite Dalmacije tepali, onako muški, bez patetike, velikim ljubavima u svom životu, bilo da je to žena, dete, ili mladica masline teško uzgojene između dva kamena i kapi vode, jasno stavljajući do znanja da im je oko najvrednije i da suzu retko i teško puštaju.

Čovek koji je svojim dostignućem, ponašanjem, stavovima i odlukama zavredeo da pomogne u vaspitavanju i odgajanju dece; jedan od jadnika koji se, prljavi i upišani, teturaju gradom i spavaju po haustorima, prose, gnjuraju po kontejnerima, sede po zatvorima...Jer su propili i prokockali, ukrali i ubili, bili lenji i neodgovorni. Ljudi koji bestidno tumaraju ulicama i bulevarima i nose svoju sramotu nalik na žig i čiju priču naslućujemo (a ponekad čak i znamo); ljudska strašila i škart čovečanstva u koje upiremo prstom dok zbunjenoj i uplašenoj deci objašnjavamo šta je život i kako stoje stvari. Zaslužni za to što su milioni mališana postali sposobni, okretni, pedantni i čestiti ljudi, daleko više nego roditeljska moralisanja, škola, batine i priča o cvrčku i mravu zajedno.

Ako imaš to, nije bitno da li si predodredjen za male ili velike stvari, bitno je samo da sebi dokažeš da možeš!!!

*Utopi se da ne potoneš .*

Živeti istetoviran maskirnim šarama. Sent Kamelona slaviti a svom Svetom Georgiju reći: *Jebiga Đoko, mor'o sam, ne znaš ti kakve su ove aždaje ovde*.

Nije da ne znaš ko si, ali brzo provališ i ko su i kak'i su i ti međ' koje si doš'o i da baš ne mirišu tak'e ko ti. I trudiš se, al' baš se trudiš da budeš kao oni, da prekrojiš svoj pazl po njihovom šnitu, da te ni rečenica, ma kakva rečenica, reč jedna jedina, ni pogrešno akcentovano slovo u njoj, ne odaju.

Kada se ringla ispod bosanskog lonca usijala, jebo je i onaj ko je uključio i onaj ko je zaboravio, i kad je po po rahmetli avnojevskoj materici krenulo da se koka, razleteli se Bosanci ko kokice. Po Srbiji, Šokačkoj, Deželi, Alemanji, Beneluksima... Do Australije, ma šta do Australije, do Ognjene zemlje poneki zemo frknuo.
Posle početne *đe ste pičke, stigo Boske, štaće pičke popit* faze, opora realnost polako i u tvrdu lobanju ugura svest da ništa ne uspeva da rastera druge kao neuspeh, a da dijagnoza *izbeglica * nosi i neizrečeno: *neizlečivo* i preporuku: *smestiti ili u izbeglički centar ili na društvenu periferiju*.

E ne’š ga majci, ja da sam donji hteo biti, ja bi ost'o pod balijama/ustašama/ćetnicima. Nema tu kako mora, nego kako treba. Monako je mog'o doć u moje selo, a mom selu u Monaku mesta nema? E nećemo tako Dino! Ako je tako neću ni ja u monahe, odo u Monašane... Ekavac, ikavac, špreha, ženi pegice crta da se ne razlikuje od pirgavih kona... Sve radnje radi... Jebe mu se sa čim je burek, neki kurac moraš jest'. Slađu sanja, Katrin zove *darling*. Na karoserijema prefarbanih TAS Golfova zasijaše znakovi mercedesa, fiata, audija...

*Čunu moju će provalit' da nisam odavle. Što mi rodženi Odavlani kažemo: Oj živote, čudni algoritme.*

I taman uspeš, kad sa uspehom dođe i poražavajuće saznanje: *u toj priči tebe više nema*.
Plakao bi kad pogledaš đe čoek. Plakao bi, al nema ko da plače. Nema čoveka. Niđe ga, ispario u havu.

Nekada, u tamo nekim državama u kojima su živeli neki od nas (koji su sada izuzetno punoletni), a to su (redom) Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, Savezna Republika Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, postojalo je nešto što se zvalo dug domovini. Kao fora, ti se rodiš i ako si muško, odmah si dužan domovini. Verovatno si uzeo kredit od domovine da se rodiš, pa to brate, treba da se vrati. A vraća se tako što jedno godinu dana provedeš u ustanovi koja se zvala Jugoslovenska Narodna Armija ili slično, zavisno koja je država u to vreme bila aktuelna. U toj ustanovi te kao spremaju za odbranu od spoljašnjeg neprijatelja i zaštitu tekovina i tako toga. U stvari te jebu u zdrav mozak sistemskom kurčinom. Zbog toga kapiraš da ako si pošten u stvari si glup. Ako si vredan, opet si glup. Ako si pametan, e tek onda si glup, a to će sa zadovoljstvom da ti objasne svi, od tvog najboljeg druga koji nije završio ni osnovnu školu, preko svakog desetarčića ponaosob, vodnika, zastavnika, pa sve do poručnika, kapetana i majora. Krivinarenje, laganje i simuliranje je pitanje preživljavanja.

Особина најближа подмуклости. Потуљен је онај за ког не знаш шта ти мисли, кисело ти се осмехује док гледа кроз тебе. Нит смрди, нит мирише. Сивило које зрачи из овог карактера је само по себи одбојно, па је лако клонити се истог.

Znajte da ste fukare zalutalih srca, neopevana onlajn mafija i zlorabotnici nad slobodom izražavanja. Bezosećajna bagra, sputavači našega kreativnog dela. Da sam malo nevaspitaniji, nazvao bih vas fašistima, ali neću. Nek vam je na čast svaka vaša akcija, a i njutnovska reakcija!

Vi! Vi, nejači što sisate mleko iz dugmeta za brisanje definicija, pa nek vas je stid do centra glaksije i nazad! Nek vas je stid što navlačite pod čaršavom skrivenih namera gnev nas prostih i smrtnih na se! Ni suzom da nas udostojite kad pokopate i groblju na vlast prepustite kucanu reč. Jezgrovitu reč, koncentrisani vrhunac jedne internet-sesije. Setite se Van Goga i njegovog, za života nepriznatog, doprinosa. Zar neće duh neke, od lanaca moderacije otrgnute defke zaživeti kroz par godina, par decenija, par milenijuma? Pomislite li ponekad da, eto, niste dovoljno kulturno, kritički i stručno uzdignuti i opskrbljeni dovoljno jakim leksičkim aparatom da baratate izlivima naše proste, ali i čedne proze?

Pored svega, pozdravljam vas ja. Bez zlih namera, hejtova i vređanja, bez afektivno stisnutih dugmića i klevetničkih sastava. Doći će vreme loših autora, a do tada uživajte u svojoj strahovladi, ali se osvrnite oko sebe ponekad. Možda loš autor vreba iz čamotinje neelokvencije, i spreman je da vas strgne sa rotirajućeg prestola s koga se logujete na grandioznu objedinjenu mrežu.

Stvar koju je nemoguće sačuvati, kako od prijatelja, tako i od neprijatelja, te slučajnih prolaznika.

Omnipotentno biće. Biće koje može da uradi sve iliti bilo šta.

Идем ти ја тако једном кроз шуму, кад одједном неко пиштање зачујем. Погледам боље шта је то, кад оно једна гуја пишти у процепу, ни тамо а ни овамо. Узмем грану, размакнем оно стење, гуја испузи, па ми људским гласом проговори: Хвала ти, човече, што си ме данас спасио. Када ти затребам, ти само звизни, ја сам син змијског цара, и мој отац ће доћи да ти помогне.
Идем ја даље кроз шуму, преко потока прелазио, кад оно одједном у води нешто се шарени. Шта ли ће то бити, помислим ја, кад имам шта видети: дави се лептир, велики ко шака човечија. Ја се сажалих, пружих му грану, он се успуза уз њу, па ми људским гласом проговори: Хвала ти, човече, што си ме данас спасио. Када ти затребам, ти само звизни, ја сам син цара свих лептирова, и мој отац ће доћи да ти помогне.
Изађем ти ја из шуме, кући се враћао, кад оно на пешачком прелазу угледам где стоји једна баба са ходаљком, не може пута прећи никако. Ја се сажалим, под руку је ухватим и преко пута преведем. Тада баба људским гласом проговори: Хвала ти, човече, што си ми данас помогао. Када ти затребам, ти само звизни, ја сам ћерка мајке свих баба, и моја мајка ће доћи да ти помогне.
Прође отад неколико година, на све те згоде ја сам био и заборавио, а звиждукао нисам никако, ни да се заборавим па да нешто засвирам, јер сам невесео био, нека беда дошла међу народ, порези и намети се накупили, ради и ради по цео дан, не можеш голу децу прехранити, а камо ли да за тебе нешто остане. Још ми жена умре од чуме некакве, деца ми осташе, а ја не знам шта ћу с њима. И једнога дана, због дуга банци, на добош кућу и све у кући ми ставе. Деца плачу, кажу: Тата, како ћемо ми сада? Ја им велим: Стрпите се, моји сироти, одох ја да питам мајку. Чудно ме гледаше, ал ућуташе.
И кренем ја у гору, а све у недрима стежем коноп што сам га кришом из штале изнео. Кад зађох довољно дубоко, извадим коноп, око гране га пребацим, омчу направим, и на врат је намакнем. Мрети се мора, па бог.
Тад се наједном сетим змије, бабе и лептир, па се од све муке мало и насмејах. Хајд да звизнем, рекох себи, па шта буде да буде, неће бити горе. Звизнух, кад оно са свих страна поврвеше змије, нагрнуше лептири и буљук баба око мене као да из земље искочи.
Проговори први цар свију змија: Шта је с тобом, човече, што то душу хоћеш да огрешиш, себи живот да одузмеш? Ако је због болести, ја ти могу помоћи. Има једна трава, оздравник се зове, очас ћу ти је донети, и сваку ће болест одагнати, ма колико тешка била. И здрав бићеш довека.
Проговори друга матер од свих баба: Шта је с тобом, човече, где ће ти душа, с враговима у казану да се кува? Него реци баби, ако си без неког драгог остао, зна баба чини свакојаке, да их изговориш у ноћи без месеца на раскршћу, и кост из мртвачевог гроба у реку да бациш, вратиће ти се у живот као од мајке рођен поново. И живећете срећно до краја живота.
Проговори трећи цар свих лептирова: Шта је с тобом, човече, душе не греши што ти је бог дао, него гледај како можеш да се спасаваш. Ако је због љубави, ја чудотворан цвет знам, убраћу ти га, па кад дунеш у њега, она ће ти дотрчати, и лудеће за тобом док вас смрт не растави.
Стадох па помислих: болестан јесам, ево кичма ме жига већ годину дана. Да сам без жене остао, остао сам, има томе, а деца мајке немају. Да у љубави среће немам, истина је и то, није после женине смрти ниједна за мене хтела. Ал није то што нуде они мени то што мени потребује. Све нешто мислих, али никако да смислим како невоље своје да се ратосиљам уз помоћ коју ми нуде ови чудни свати.
Почех: Чујте, браћо и сестре, бићу искрен. Нити здрав сам, нит у љубави среће имам, а и жена ми се недавно преставила. Него, на добош ми оде кућа због дуга банци, а новаца немам, посла немам, сиромах сам пуки, без игде ичега. Па ако бисте ми око тог кредита могли помоћи...

Погледаше све троје у мене, згледаше се између себе, па змијски цар проговори: Еј, несрећниче, кукала ти мајка, од свег зла, ти најгоре направи. Па слеп код очију свој живот упропасти. Па децу своју без крова остави. Еј, човече, где ти глава беше, и на шта си мислио?
Ја заплетох језиком: Узех кредит у швајцарцима... каматна стопа била повољна, франак стабилан, паритет евра и франка... рекоше да се неће мењати, грејс период три године... а добио и бесплатну картицу за петнес посто попуста у Темпу...
Згледаше се змија, лептир и баба, па ми овако једним гласом проговорише: Ех, бедни човече. Да си без здравља, љубави или кога милог остао, све бисмо ми теби повратили, и среће би имао, и да се цео живот веселиш. Ми дајемо оно што је нама од бога дано. А у ваше људске ствари ми не дирамо. Сад одосмо, а ти гледај шта ћеш, помоћи ти никако не можемо.
И нестадоше исто као што су се створили.
Држим сада рукама ову штрањку око врата, не знам шта ћу са њом. Ветар однекуд кренуо да дува ко да се помамио, па се грана мрда лево-десно. Камен ми се клизав под ногама клати, и никако да се смислим: море, да га избијем себи испод ногу, ил да скидам конопац са врата, па натраг у село. Чекам и чекам, ал некако

Kost, meso, krv, koža. Vrela glava, ladno pivo. Snovi, želje, realnost, beton, opet krv. Dizanje i pad. Od početka do sada. Od rošula preko bicikla, kola pa do kamiona, žene, posla, foruma, opet ladnog piva. Kafana, lome se čaše. Muzika, probijaju se opne. Festival, piju se droge. Paklica na trafici, burek u pekari, šverc u busu, jebanje u jebenim kolima. Mladost. Sirova snaga, upornost, tvrda glava i još tvrđi zid. Mamurno jutro, vrele noći. Devojke. Plavuše, crnke, brinete, šatirane fukse. Nedostižne crvenokose boginje. Očaj, sreća, rakija, infuzija. Demonstracije, nasilje, haos, red, mir. Ocene, jebene ocene. Trzanje po srednjoj. Ekskurzije, lepljive sobe, srča. Faks. Kolege, koleginice, prva sezonska šljaka. Šećer, šesto tona, dvanaest sati. Keš. Provod, kible, sranje. Ljubav. Šetnje, poljubci, veza, brak. Vukajlija, registracija, prijava, Autor.

Geografska odrednica kojom se pesnički beleži mesto na kom si siguran, bezbedan, svoj na svome. Ne u smislu psihičkog stanja u kom si toliko umoran da telo radi na autopilotu, a duša ti spava.
Ne. Baš tako geografski. Mesto koje te vraća kao Petra Pana do tvoje srećne misli pa okrilatiš i uzletiš, a srce ti puno. Mesto o kojem sanjaš i noću i danju, mesto gde nema stresa i nervoze.

Nešto kao zavičaj.

Komanda za ubrzavanje neke radnje. Požurivanje zbog nedostatka vremena i želje da se u skorijoj budućnosti obavi još koje *delovanje*.

Ona jedna, kritična čaša alkohola posle koje nezadrživo padate u crnu rupu. Iskusniji u piću znaju da je prepoznaju, ali retko ko joj se odupre, jer je u ljudskoj prirodi želja da se sazna šta je sa druge strane.

Dijete kojem se najviše raduju u porodici.
Princip primogeniture koji je istorija izvukla iz rukava i široka primjena izreke „prvo pa muško“ nameću zaključak da se naš čovjek najviše raduje prvom i muškom djetetu. U sticaju, to je štogod radost.

Međutim, život kad se zaigra često ne prati stanje na terenu pa ponekad baci na marginu pravilnosti, pa ono prvo i muško dijete ne mora biti mitnjak. Neko poslije zdravog prvog djeteta sa drugim ima muku pri iznošenju na svijet pa kad se te muke oslobodi onda se više obraduje, neko pravi djecu u vremenskom razmaku dvije osvojene koride Ilije Grahovca, pa kad vidi kakvu je budalu donijela ona prva, obraduje se drugom djetetu i nadi za očuvanje kuće i okućnice , jer ni Jovo Grahovac nije uspjeo napraviti dvije jednake budale.

Uostalom, dajte mašti na volju, samo bez one priče „ sine, mama obojicu voli isto, to k'o kad bi dala da mi odsjeku dva prsta pa me pitali koji više boli“ , to pada u vodu kad se prvi put povežu dva ili više zijana, a i onda izraz iz naslova ne bi imao smisla i primjene

Не може свако ћутање да буде ћ у т а њ е. Само посебна ћутања могу да заслуже назив и статус ћ у т а њ а.

Није то оно кад ти ћутиш јер немаш шта да кажеш, или те је неко наљутио па ти сад ћутиш љутито на њега. Ни оно кад ћутиш јер ти је тако дошло, штосеонокаже - спокојан си ваљда због нечега (пише у тамо неким часописима да тако ћуте блиски људи, особе које немају потребу да стално затрпавају једно друго теоријама и ставовима, занимљивостима и ексцерпцијама из властитих прикљученија), и онда ти безбрижно ћутиш, а у себи ћарлијаш (а овако пише у неким збиркама поезије, ваљда је и то неко паметан смислио и међ народом раширио).

Дакле, то не. Ово ћутање - ћ у т а њ е - развија се полако и наравно ћутке.

Почне да клија у оним тренуцима кад ти нешто падне на ум, а што на ум - то и на друм, па хоћеш и другоме то да кажеш, да му покажеш и поклониш комад, бар кришку, себе, па да заједно наставите кроз мисли и реченице, обогаћени и зближени трансфером поклоњених комада сопствености.
И, шта се деси? Налетиш на зид. На бедем. Или на шанац. На јарак. На јаз несхватања и неприхватања понуђеног, чак презривог одбацивања. Ништа. Ти прећутиш.

Други неки пут пожелиш да другоме, теби наизглед блискоме, саучеснику у раси, средини и моменту, опет пружиш чест својих можданих трудова, можда и да му разбистриш поглед на васколики овај божји пашњак, да му словом злонемислећим укажеш да није све тако као што он дума, да је боље да престане са неплодношћу и трулошћу својих дана. Опет зидина, опет провалија. Испаднеш чудак. И прећутиш.

Неки тамо пут, падне ти опет нешто на ту твоју памет (која је ареал, очито, веома склон падавинама и оборинама - кажу тако на прогнози након дневника, и наведу колико је пало милиметара ту, а колико тамо), и ти заустиш, да се у глас претвориш. Е онда ти напокон испаднеш паметан, па затвориш уста. Шкљоцну зуби, и ти прећутиш.

И би добро. И како ти се затворише уста, отворише ти се очи. И ти схвати да је ћутање твоја мембрана, твоја келија манастирска и твој карантин (овако се каже и у некој познатој нумери, кад овај један хоће да заборави неку своју љубав, шта ли је). Да је боље да ћутиш и прећутиш. И тако се у теби то ћутање стврдне, или окошта, свеједно.

И то не би био проблем да си ти срећан што ћутиш. Али, ти хоћеш да кажеш. Нећеш да ћутиш. А ћутиш. Јер је тако добро. Јер нема ко да те заиста чује.

Poslednja polovina februara. Period dualne prirode: po trajanju, to je proces, po intenzitetu, to je impuls.

Kada pretproleće dune u rog, svaki Eduard Sam koji drži do svog štapa i cilindra otpočne svoju borbu protiv sata, gravitacije, moderne filozofije, starih religija, pravilne ishrane, gradskog prevoza, preuskih ivičnjaka, pretesnih cipela, telefonskih razgovora, sparivanja boja...

U ovakvo delikatnom periodu, ljudi često (Nisam završio! ...nošenja kišobrana, kafe sa šećerom, potpisivanja pisama, brojanja novčanica, rasipanja reči, lažnih obećanja, izdavanja računa, dobrobita zajednice, plaćanja poreza, nacionalnog identiteta, Rui Lopeza, četrnaestog februara kao zakazanog termina seče ruža, poimanja surovosti realnosti, mirenja sa socijalnim istinama, iskazivanja političkih opredeljenja i uopšte posedovanja istih, prljavih stakala, plačnih nimbostratusa, unapred odredjenih destinacija ma i najkraćih putovanja)
...
(.)
...upadaju samom sebi u reč.

Osobe se dele na one koje ne vole novembar i na one koje mrze februar (i na sve one ostale koje sve to ne zanima, dobro, prihvatam, ali dajmo malo širine). Pred novembrom čak i sat šteluje kazaljke da lakše izadje na kraj sa njim. Leto je daleko iza, a novo nije na vidiku. Samo zima koja dolazi, i misli kao "Samo da se preživi, pregrmi, prebrodi, da se stigne do proleća, pa ćemo se prebrojavati. I, mili, vidi nemoj da si sam zimi. Nije to za zajebanciju." Uporedo sa tom pomisli, ljudima koji ne vole novembar javi se san o proleću, koji postaje sve življi kako vreme odmiče.

Osobe koje mrze februar (tačnije, njegovu poslednju polovinu) su redje, ili se to samo tako čini. One ravnodušno pregaze novembar. Njih ni zima ne pogadja previše. Zima je tmurna i hladna pa se manje zamera kad su i ljudi takvi. Oni imaju lek za zimu, ali ta februarska pomisao na proleće koje će neminovno doći, i to veoma brzo, unese nemir u njihove uske vene.

Pretproleće širi pore na još uvek promrzloj koži. Kao kostobolja pred oluju, pretprolećna ludost najavljuje ničim zasluženo novo proleće. Javlja se kod onih koji nikad nisu preboleli prihvatanje uslova korištenja slobode. Pretproleće podseti svog vesnika da je on jednog davnog proleća srce nosio na dlanu, a sada ga čuva u džepu. Sada vodi poslove, pravi planove, prelazi ulicu na pešačkom prelazu. Našao je svoju sreću. Ustvari, dve. Ček, tri. Da, tri brbljive sreće. Ali za to je morao da plati ćutanjem.

Pretprolećni sindrom se lako uoči, ali mu se ne pridaje veliki značaj. To je samo blago samoregulativno ludilo: tiha depresija i tinjajuća anksioznost. Iz daljine uopšte ne izgleda kao godišnji trzaj ribe na udici, koju, nesvesnu svoje pozicije, neka duga nit neumitno vuče ka suvom.