Ovo je rečenica kojom svi razgovori sa ukućanima počinju i završavaju se, a tiču se tebe. Kada se okreneš u prošlost, cela tvoja familija 10 kolena u nazad su bolji od tebe. Kao novi Ajfon i Nokia 3210, s tim što si ti ta mala Nokia.

Krenimo od pradede. On se školovao do 4. osnovne. Jebiga, smetovi, vukovi, vile i drekavci ga omeli na tom putu. On je sve mogao da postigne. Pošto su mu oca zadavili Bugari u ratu, na njemu je ostalo sve. Morao je da se brine o majci, bratu, sestri Marici, sestri Ljubici i sestri Nadeždi (koja se udade za onog što mu se ime ne spominje u kući, ali to je duga priča). Namirivao je stoku, kosio, orao i kopao, ali je ipak bio čovek.

A sad, deda. Sa dedom je već druga priča. On se čovek školovao za mašinbravara, upoznao u Trstu tvoju babu, oženio se, dobio tvog ćaleta i strica, radio u državnoj firmi, dobio stan, fiću na čekove i dočekao penziju. Jednom reči, pravi porodičan čovek. Pa, ti vidi.

I na kraju, ćale. Gradski šalabajzer. Odrastao na kaldrmi, završio fakultet, koji je u to vreme bio duplo teži nego ovi vaši, jebiga, komunizam, radilo se i učilo. Jurio cice, radio noćnu i završio u roku. Na radnoj akciji upoznao tvoju kevu, naravno, seksa nije bilo dok se nisu uzeli, pljuge nije ni mirisao, trenirao rukomet čovek, nije bio jebivetar kao ti. I da, služio je vojni rok 2 godine, nema tu tih civilnih i koje pičke materine.
Ti. Ti si danas besan. Spavaš do kada hoćeš, izlaziš, vratiš se pitaj kurac kada. Ne juriš devojke, na produženoj godini studija si, ne šljakaš nigde, vojsku nisi ni služio (izvukla ti kevina koleginica sa VMA potvrdu da imaš deformitet cevanica i tabana. Prc, evo vam kurac da ja idem šest meseci po gudurima).

E, sad. Danas deda ima bolove u kostima, pije one kapi za vene i gleda Žikinu šarenicu. Ćale postao tehnološki višak, keva ga izdržava, puši tri pakle dnevno, juri Poljake iz iksa i dva plus drugo poluvreme. E, a kakvi ćemo mi biti...Da li će i nama naša deca biti besna i raditi sve pogrešno, ostaje pitanje na koje čekamo odgovor...

"...Ко удара тако позно у дубини ноћног мира?"
а) Поштар б) Свети Сава в) Јеховин сведок
Кхммм... Ни један од понуђених. Постоји још једна сорта ненајављених посетилаца, то су свакако промотери Кирбија. Омиљени су до неке мере, све зависно од чистоће куће илити саме просторије у којој боравите. Наравно ако је дошао ред за велико спремање, зашто не пустити друге да то обаве уместо вас? Они су увек спремни за такве акције, и такође су спремни на све да би исти тај производ продали за добре паре.

Srpski yin i yang. Prema predanju, apoteoza se dostiže kombinacijom ove dvije svete supstance koje posjeduju moć uzdizanja umne svjesnosti do stanja Boemstva i dostizanja tačke mrtve inspiracije.

Riknuo psihički, neočekivano ko Bata Kan- Kan onomad. Klabingovao, trpao berli ligl srednjoškolke, oćne studentkinje i klimakterične tetke, uništavao se od alkohola, povremeno i od dobre gandže. Na Jućubu je pičilo od Sleja do Laza Magistrale, Radio Morava je već bila standard. Pikao fudbal sa Vlasima a posle tekme se tukao budacima sa njihovim navijačima, ispijao Čiču ispred prodavnice sa seljacima i psovao dete masonsko Klintonu... Ali, spičilo ga u vugla i sjebo se skroz. Jednog jutra se probudio sa uvodnim taktovima 'Ljubi se istok i zapad' u glavi i tada je sve otišlo u pizdu materinu.

Radnja koja potvrđuje da postoji još homoseksualniji sinonim za reč maziti, od reči milovati.

Не, антихерој није главни негативац, безосећајно створење, психопата или неко сличан. Јер да би лик постао антихерој, он мора да носи неку поруку, мора да има неко сопствено виђење света, и мора да има добар разлог за то да ради и да му то причињава задовољство, а да притом нема другу корист од тога. Наравно, да његово деловање буде у складу са моралним кодексом, који додуше само он разуме, али без обзира.

Представници ове групе, који мени први падају на памет су свакако Антон Чигур и Патрик Бејтмен. Једноставно, то су људи који у себи носе све особине овог света, у неку руку, достижу нивое полубогова и постају неухватљиви и невидљиви представницима "правде". Они не губе. Бескомпромисна интелигенција сјебаног мозга их доводи до нивоа култа и задржава их ту. Једноставно, не можеш да их мрзиш. Било да даве проститутке док слушају Витни Хјустон или Фила Колинса, пуцају у све живе или људима дају шансу да баце новчић. Покривени велом животне ироније и сарказма делају у полумраку и никога не остављају равнодушним.

Такође, антихерој може бити само пародија на хероје, било парвелове, било на неке друге, али притом мора бити урађен са стилом, тако да кроз све своје деловање показује апсурд борбе за "бољи свет", апсурд херојства и осликава прилично бедну страну друштва. Суперхик.

У свакодневном животу их и нема толико, или их има у много блажем облику, да то прелази у домен заједљивог старца који сере по свему, људе који знају да дају смислену критику и то раде са задовољством, до ироничних и саркастичних дркаџија који једва чекају да покопају некога, у интелектуалном смислу, нешто као Грегори Хаус.

Сленг за два лика који су јако блиски али се тачно види ко је главни, учитељ (Оби Ван Кеноби) и који је подређени, шегрт (Анакин Скајвокер). Наиме, Анакин прво слуша све што Оби прича и прикупља информације и памти. У друштву се увек кида на његове форе, иако се нико други не смеје. Не зна се зашто неко постаје Оби и зашто Анакин баш у њему види Обија, али у томе и јесте драж ове појаве. После неког времена Анакин ће постати Дарт Вејдер и окренуће се против свога учитеља, зато што је сада постао бољи од њега...само је битно да сила буде довољно уз њега и до краја!

Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.

Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...

Ali...

Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.

Lik sa tribine zadužen za baklje i ostala pirotehnička sredstva.

А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:

Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.

Ректор универзитета:
Прескаче високе зграде из места, моћнији је од локомотиве, бржи од метка, хода по води, уређује Божју политику.

Декан факултета:
Прескаче мање зграде из места, моћнији од обртног мотора, брз таман кол'ко метак, шета по води ако је море мирно, разговора са Богом.

Професор:
Прескаче зграду са кратаким залетом и при повољном ветру, скоро је моћан као обртни мотор, може да испали метак, хода по води у затвореном базену, разговора са Богом, ако је одобрен посебан захтев.

Ванредни професор:
Уме да очисти и среди кабинет, губи у надвлачењу конопца са локомотивом, опали по некад, плива добро, повремено му се обраћа Бог.

Доцент:
При покушају да прескочи зграду, показује известан ентузијазам, прегажен од стране локомотиве, понекад може да рукује пиштољем без самоповређивања, зна да користи педолину, разговара са животињама.

Апсолвент:
Затрчава се у зграде, препознаје локомотиву (два од три пута), нема дозволу за држање оружја, може да плута на површини уз ваздушни прслук, разговара са зидовима.

Бруцош:
Пада пред вратима при покушају да уђе зграду, каже ''Види Ћира! Ћуу-Ћуу'', искваси се кад користи пиштољ на воду, ваља се у блату, мумља са собом. Понекад зна да покаже где зека пије воду.

Радница у студентској служби:
Диже високе зграде и шета под њима, једним ударцем избаци локомотиву из колосека, хвата метке зубима и једе их, замрзава воду једним погледом, седи с'десне стране Богу.

Чистачица:
Бог лично.

Kada ti je žena sve lepša i lepša.

Na zamračenoj pozornici krvave srpske istorije se diže zavesa i lagano kreće neka muzika. Na scenu stupa žena u srpskoj uniformi iz Prvog svetskog rata, ril lajf Rambo tadašnje srpske vojske i nezaustavljiva mašina za ubijanje. Podnarednik Milunka hvata antičke heroine i heroje za kosu dok streponom, uz pretnju svoje verne kame pod grlom, vrši dominaciju nad njihovim ličnostima i delima. Gromada od žene ispred koje se Legija, Arkan i ostali osloboditelji bele tehnike i bukovih šuma od straha, posranih gaća prerušavaju u francuske sobarice i igraju kan- kan pred njom. Ćale je još kao devojčicu naučio kako da barata nožićima, nožekanjama, pištoljima i puškama, što joj je kasnije omogućilo da Prvi svetski rat pređe na 'easy'. Njeno vojevanje je počelo već u Balkanskom ratu 1912, kada se prerušila u muško da bi od mobilizacije zaštitila brata, klasičan čika Velja stajl. Kao bombaš se istakla u Kolubarskoj bici, gde je nagrađena prestižnim ordenom Karađoreve zvezde sa mačevima. Ostala odlikovanja nećemo nabrajati da neki dečaci ne bi plačući otrčali u svoje sobe. Dalje sledi albanska golgota, Krf i bitka na Crnoj reci, gde je zarobila 23 bugarska vojnika. Preživela je devet ranjavanja, pravih, ne kao one pičke Fifti sent i Vuk Vetrokaz Drašković.

По легенди творац најкулерскије мелодије на свету био је по професији сајџија. Још чудније у целој причи што и дан данас, 400 година након смрт маестралног и неправедно заборављеног композитора Ђована Лаганинија и поред тога што се готово свакодневно људи чују тај чаробан звук научници не успевају да дешифрују "ноте" које велики уметник за собом оставио. Остаје мистерија шта је Ђовани могао да чује радећи 20 година у маленој радионици часовника окружен са преко 2200 истих који су непрестано куцали. Маестро је спознао суштину.
Данас је довољно неком само напоменете име његово и музика која нечујно елиминише проблем по проблем увелико се чује.

Znalac nad znalcima. Čovek koji je ono što radi doveo na taj nivo, da mu je postalo potpuno prirodno i laganini to da radi. Neko ko je takvu titulu dobio jer to radi prosto jebeno savršeno. Nije bitno da li je njegov posao u pitanju ili snalaženje u određenim zeznutim situacijama. Maher to odradi kako valja.

Pripadnik čuvene CSI Beograd jedinice.
Jedan od najboljih forenzičara kod nas, čiji je uspeh u prikupljanju materijalnih dokaza u vidu direktnih priznanja, najveći u Srbiji.

Još dok je bio veoma mlad kod njega je bio primetan izuzetan talenat za forenziku, pa je poslat u Sremsku Kamenicu na četvorogodišnje školovanje koje je završio sa odličnim uspehom. Ne sa odličnim ocenama, nego sa odličnim preporukama starešina.

Odmah pošto je stigao u Beograd prebačen je u forenzičare kod kojih je i dobio nadimak Lopata, a sve zbog izuzetne veličine i snage monstruoznih šaketina koje poseduje, za koje neki nesrećnici koji su se zatekli na pogrešnoj strani istih, kažu da je kombinacija udarca kombija i groma od koje su često zaboravljali kako se zovu, ali ne i šta su uradili da dođu njemu pred oči.

Ponekad se dešavalo da i sam Miletov izgled, bez upotrebe lopata ili dirigentske palice toliko prepadne nekoga, da je odmah priznavao i ono što nije uradio, samo da bi senka planine koja se iznenada nadvila nad njega, sklonila se bez da mu iz udarca otkine glavu.

Šefov omiljen čovek i neko koga zovu samo kada je potrebno brzo i efikasno pribaviti ključni dokaz za osudu.

Staviti glavu među veliki par sisa i zapevati.

Konstatacija narkomana kada prođe pored saobraćajnog znaka.

Valkire, kaže wikipedija, nije da sam stvarno obrazovan, da su to neke premoćne ribe što vode pale ratnike u Valhalu da tamo loču, žderu i jebu uz jednookog Odina sve dok vuk ne uđe međ' ovce i dođe sudnji dan. Ragnarok se to zove, valjda.

E sad, te Valkire imaju poseban modus operandi, kad neki delija zagine u svijetlome boju sa mačem u ruci one siđu sa neba u vatrenim kočijama i obrati pažnju sad, ZASENE sve ostalo svojom moći i lepotom. Natovare rahmetli vojnika i odvezu ga na bahanalije sa Torom i ekipom.

Ako si obratio pažnju skapirao si poentu, Valkire zasenjuju. Objasne sve samom svojom pojavom, nije da moraju da pevaju i pokazuju sise kao sirene da bi navukle zagorele mornare na stenje. One dođu, kobjasne i odu.

Da se manem mitologije i jednoroga, sine, ima i takvih žena. I to kakvih sunce ti jebem. One ne da poseduju "ono nešto", faktor iks ili koji kurac već, nego ga imaju na tone. Unajmljuju kamion sa prikolicom da im ga vuče koliko je masivan. Nije to lepota, nije ni inteligencija, ma ne pomaže tu ni guzice i čmara ni diploma filozofskog fakulteta, jednostavno takve su. Dođu tako, ozrače te tim Valkira sindromom i ostave te rastegnute vilice do poda, onda ti se obrate pa na pitanje "Imaš upaljač?" ti odgovoriš "Imam tri 'ektara njive".

U stanju su da najmoderniju, po svim sadašnjim standardima "prepičku" spuste na nivo ovce oguljare tipe Suzane Mančić samo svojim prisustvom. Kao što pre rekoh, prepička se lomata, maše pičkom k'o Titov pionir zastavom 76', slomi se da pokaže kako se na nju svršava, onda dođe Valkira, kobjasni šarm i seksipil i ode kući da zavija sarmu, ili da gleda Žikinu šarenicu.

Koji je taj faktor iks ne znam, nisam pismen da to objasnim ali zato znam da ću zdušno da balavim po podu na ovakve pojave dok sam živ.

Лепа времена, играш се на улици са другарима знаш да се имаш коме вратити. Знаш да те кева чека са топлим јелом кући а да ћале црнчи ко коњ али боли те курац, твој живот се своди на то да изађеш и играш баскет или фудбал са другарима, трчиш по улици, вратиш се кући наждереш се ко стока и опет изађеш напоље. Држава ко држава покушава да те склони са улице, неће клошаре. Боље да утрошиш своју енергију тренирајући нешто него да висиш по улици и испражњаваш се тучама и конзумирањем алкохола.

На препоруку комшије полицајца уписујеш баскет. К'о да си у војсци а не на тренингу. Убрзо ти се то чини исплативо, добар си, траже те велики клубови твоје државе али ради мајке и љубави твог малог места остајеш у јебеној забити којој живиш. Сви те познају, легенда си града. И стари и млади ти се клањају, поздрављају те на улици ко друга Тита, ти си им божанство. Играш сезону две за локални клуб, остварујете велике успехе за ту регију у којој се налазиш. Имаш проблема са повредом/жениш се/ добијаш посао, за баскет више нема времена, ту и тамо опичиш једну двије текме као замјена али ниси више стандардан.

Држава се распада, зову те у рат, твоја се фирма гаси. Опште расуло. Некако ладећи јаја, са више среће него памети преживљаваш рат, враћаш се у своју јебену забит која је срушена. Од национализма ти пуца курац да се изјашњаваш као Србин а носталгија те обузима. Немаш посла већ дуг период, све више и више сањаш од старој држави, старом систему, старим друговима које више нема.

Добијаш неки послић од бившег колеге са баскета, плата минималац али ко је јебе. Довољно да поплаћаш рачуне и купиш себи пиво. Нема даље, носталгија постаје део тебе. Сваки дан после посла насадиш се на терасу, одвалиш стари југословенски рок и пијеш пиво. Проп'о си, ниси ни сенка старог себе, то ти и сви говоре, траже да се изјасниш ко си и шта си, али не претерују јер знају да си некад био легенда, ипак долази и тај тренутак кад разни кретени проглашавају све не-Србима који нису уз њих.

Гледаш како се распада твоје некад омиљено место сад јебени град без људи, гледаш пописивача у очи и кажеш му: „Боли ме курац ја сам Југословен“.