Sibirska pesma prilagođena srpskom jeziku iz emisije Sasvim prirodno (Svet lova i ribolova) koju vodi Jovan Memedović

Lik koji neprekidno smara konobare. Cima ih za meni, za slanje pića curama prekoputa, vraća porudžbine i kvaziboemiše. Pritom je s njima jako prisan, ali ne previše..mora da se zna ko je glavni.

Девојка коју нећеш јебати.
Пут до кубних сантима њене румене слузокоже зајебанији је чак и од осме мисије са Зерговима у Старкрафт кецу (ако знаш о чему је реч, наду овде остави). Микроскопске су шансе чак и да дођеш до нивоа на коме биваш баждарен од стране аристократског оца јој њеног. Ако ли доспеш дотле, господин Мићаловић, са својим медивл-византијским именом за чије изговарање твоје паорске чељусти немају одговарајућу анатомију, поставиће ти следећи рафал услова које мораш испунити, како би утврдио твоју достојност своје шћери-мезимице:

Ruralni južnjački sleng kojim se opisuje nešto što nezamislivo bazdi! Oštro, jako i uporno, tako da od toga ne možete pobeći jer zaštite nema! Smrad od kojeg, realno, neće nos da vam otpadne (osim ukoliko niste Majkl Džekson) ali će vam se dlačice u nosu sparuškati i otpasti u vidu finog praha dok će vam se oči uvući dublje u lobanju k'o muda na ladnoći radi bolje zaštite sebe samih. Svemu tome dodati i nekontrolisano sluzavljenje nosa i izbacivanje sadržaja želuca na svetlost dana dok u njemu ima šta da se izbaci. A zatim i sam želudac.

Da pojasnim... U ovom slučaju "fuga" nema veze sa muzikom niti pločicama u kupatilu. Na selima na jugu Srbije je ovo starinski naziv za centrifugu, napravu koja se koristi prilikom spremanja nekih alkoholnih pića. Naime, posle obrade voća, to što ostane se ubaci u tu centrifugu kako bi se, logično, ocedilo k'o veš u mašini, ali ovde ručnim okretanjem. E sad, kad se džibra (koja bazdi gadno) ocedi, to se lepo prilepi uz zidove bubnja, a onda ide zabavni deo; očistiti to i oprati napravu. Čest posao za pod kaznu baš zbog goreopisanog smrada u kojem se radi, plus što su svi izgledi da će se i čistač, koji mora dobrim delom da se uvuče unutra, usmrdeti bez izgleda na skoriju promenu vonja koji odatle pokupi uprkos žestokom višestrukom kupanju.

*Ova defka mora početi jednim kratkim disklejmerom: kome sve u poslednjih par decenija nije palo na pamet da proglašava nezavisnu državu, gotovo i meni dođe da od ona dva hektara što sam dobio u nasledstvo načinim oberkneževinu. *

Konkretno, u ovom slučaju, reč je o veseloj grupici bradonja naoružanih do zuba, koji su proglasili kalifat (iako to sa linkovanim pojmom nema mnogo veze) i koristeći se opštom tarapanom u islamskom svetu, prigrabili solidnu komadešku teritorije Iraka i Sirije, a tvrde da im pripada sve što se obrezuje. Ove vesele momke, sa izuzetkom švercera, narko-dilera i druge manguparije od Sarajeva do Islamabada, ne priznaje niko na svetu, tako da su protiv sebe uspeli da okupe u istu koaliciju države koje se inače ni u ludilu ne bi udružile- osim možda u slučaju napada malih zelenih: Rusiju, Ameriku, Irak, Iran, Siriju, Izrael i Egipat.
Dakle, kada i ako se kroz nekoliko meseci razreše žarišta oko Ukrajine, Palestine i Libije, ovoj ekipici, kojoj je inače i Al Kaida uskratila saradnju zbog previše ekstremnih stavova, ne piše se nimalo dobro.

    Име за особу за коју нико не зна где је, мада уопштено знају колико му треба да дође.
    По узору на свемирску сонду Војаџер која је већ икс пута напустила Сунчев систем, зато што се научници још нису договорили где је граница Сунчевог система.

Kažemo kada posle neke onako baš fine gozbe završimo pola čuke u prostoriji u koju i car ide peške.

Jasna je prototip žene iz osamdesetih godina, žene koju možemo da vidimo na slikama naših očeva dok su išli u srednju školu. Furala je dugu kosu kao lavlju grivu sa urađenim minivalom koja je kod mladih vojnika iz JNA izazivala podizanje glave prema nebu sa pomislima u glavi: "Oj, ženke!" Nosila je haljinu taman dužine kako treba - da izaziva, a ništa ne pokrije. Za razliku od Slađe, koja više onako seoski tip žene, džigerašice, Jasna se vodila drugim idealima. Ponosna žena, iz ugledne porodice hadžija, vlasnika najstarije zlatare u gradu, radeći preko studentskih zadruga se sama odškolovala i osamostalila. Hrabra, dovoljno ponosna a ne ohola, i sa sopstvenim stavom ona je žena borac, žena sa petljom. Taj trud joj se isplatio, pa se zaposlila u mjesnoj školi gdje je radila kao učiteljica.
Jasna nije bila povodljiva žena niti se bacala u naručje prvom koji naiđe. Ne, bila je teško osvojiva, teža od crne zemlje. Imala je mnoge ponude, kako od kamiondžija koji su vozili šoder, tako i od kolega studenata, ali ona ih je odbijala od sise k'o ovca janjad, zato što je još od djetinjstva bila zaljubljena u svog starog druga iz njene varoši koji je kasnije postao poštar. Danima bi se potajno viđali po parkovima i kulama bezimenog grada, jer joj je otac branio da bude sa nižim staležom.
Pod naletom napudranih šminkerica koje ganjaju vlasnike nabudženih automobila, žene kao što je Jasna sve više zamiru, te nestaju kao trag na pijesku pokraj mora...

Vragolanka, vrca, pičak među pičkama, zlatna ribica među ribama, šmeker u ženskim gaćicama.
Neuhvativa kao četvrtina jajeta na zajedničkom tanjiru za predjelo, neobična poput dve koštice u breskvi, deteline sa četiri lista ili trinaeste plate u Srbiji. Bilo da vas ljubi na najšašaviji mogući način uz osećaj koji stvara lizanje ledenog Rumenka na plus 40, bilo da iz kafića u kafić eksirate tekile, valjate se po bilijar stolu, zaspite na klupi u parku ili u dam-ti-dam stilu jurite niz glavnu ulicu...
Ona prija kao zaranjanje prstiju u brašno, kao krađa upravo spremljenih kolača, kao umivanje hladnom vodom posle trčanja, kao navijanje na utakmici.
U njenom svetu i korov koji ste zapatili može da posluži za pravljenje ljuljaške na kojoj se kikoću i vaše i njene bubice. Ona vas jednostavno ne pušta da odrastete...

Асоцијална (недруштвена) особа. У основи за асоца, људи најчешће сматрају неког морбидног лика, који не излази из своје собе и по цео дан игра (онлајн шах нпр.). То је неко кога би у данашње време назвали нолајфером и није тема ове дефиниције.

Како човек зависи од друштва из којег потиче, интеракција са другим људима, за асоца је непожељна, али и неизбежна (посао, образовање, обезбеђивање средстава за живот). Асоцијалне особе често имају проблем са самопоуздањем (што ипак није свеопшти случај), интровентне су и контакт са људима, поготово упознавање нових за њих представља фрустрацију. У свету људи се одређена слаба тачка јединке, као и међу животињама у дивљини лако препознаје, те асоци упадају у сукобе са људима, а немају вештину комуникације да тај проблем реше и често прибегавају коришћењу силе. Препун клуб или дискотека, за асоца представљају гилљотину на којој ће остати без главе. За асоца су карактеристичи параноични напади, због којих има утисак да гомила људи (који заправо не региструју његово постојање), има нешто против њега, шаље му зао поглед или му се подсмева.

Асоцијаллне особе често имају таленте, за које остатак њиховог окружења не зна. Неретко су склоне музици или ликовној уметности. Како су асоци читав живот провели као део заједнице, а заправо су били изван ње, људски животи и међусобни односи су се појављивали и ескалирали пред њиховим очима. Од тог непосредног, неактивног присуства и обзервације асоци су развили невероватну способност психоанализе, свих могућих врста људи. Сакупили су невероватно знање о самом друштву, људском понашању и социјализацији, које не успевају да примене у пракси.

Један окорели асоц, на смо пет минута од како је немилице ушао у простор где борави и дружи се двадесетак људи, моћи ће да класификује односе међу појединцима и саме појединце. Ко је богат, спортиста, дрчни комплексаш, дежурна мила, чедна и тиха девојка, лака женска, лакрдијаш и сл. Ко се коме свиђа, ко кога мрзи, ко жели кога да искористи. Асоцово веома малобројно друштво(уколико га уопште и има), састоји се од пар дугогодишњих, стандардних пријатеља и других колега асоца. Из тога несумњиво закључујемо да ће асоц, у великој групи људи прво запазити брата по недруштвености.

Асоцијалност је иначе појава, која је карактеристична за адолесценте. Она се са годинама потискује, због појављивања осећаја усамљености и све интензивније потребе за сексом. Ипак, постоје људи који особине асоца, носе са собом у гроб.

Солажа за шанком, пар минута пред фајронт, када се гужва рашчисти.

Гласови које Босанци гутају више него све врсте бурека заједно.

На листи бесмислених ствари одмах после безалкохолног пива а на листи пичкастих ствари убедљиво прва са 9 празних места испод себе па онда опет самоубиство па тек онда остатак.

Имаш проблем? Дугови код зеленаша, коцкарски дугови, остао си без места пребивалишта, одрекла те се фамилија јер си педер, јуре те да те убију, оставио си породицу без динара или због неузвраћене љубави? Па реши проблем, проспи себи мозак по дормео душеку или скочи са моста ал на бетон. Јуче. Проблеми се тако не решавају. Чак иако си решио проблем за који мој си га решавао ако те нема? Где је онај осећај када си се прибрао, скрпио или зарадио кинту да вратиш па одеш у кафану да наздравиш себи јер си војвода? Где је осећај када јуриш за сукњом 2 школске године а на крају јој га увалиш на 10 година матуре па јој кажеш да је добила стрије, дупе јој добило облик контур јастука и да си замишљао да уме да га пуши? Где је осећај милине решеног проблема? Што већи проблем то је осећај бољи када нестане.

Ако те је оставила или чак није ни била твоја а пресудио си себи само си потврдио њено мишљење да ниси материјал за њу. Пизда си, која девојка готиви пизде? Има и таквих, кажеш? Па и ако има нећеш јебати јер си мртав коњино! Ви што се убијате због љубави сте најгора сорта, вас бих оживео да могу само да вам кажем да сте идиоти па бих вас убио. Без да трепнем.

Има и "несебичних самоубица". Рокну се јер су увалили породицу у говна. Браво. Сада нису само у говнима било које врсте него су остали и без члана породице. Поред таквих "вољених" ови други им и не требају. Могао си им и поломити свима по руку и ногу, исећи струју да не морају да је плаћају и пријавити комуналцима да бацају смеће на дивљу депонију. Када им се већ усераваш у живот уради то до краја.

Какав год да је проблем може да се реши. Скупи то мало муда што имаш, ради 2 посла а увече као ноћни чувар па тамо спавај, иди поби се ко мушкарац са зеленашем, зови полицију, иди код курве истреси се, олеши се у кафани, уђи у скупштину или банку са бомбом, уби онога ко ти ствара проблем па издржи у затвору а не себе.

Ви сте срамота за људски род која није ни требала да се роди. Грешка у људском коду, ионако исквареном до максимума. Нисам од оних што пропагирају "лепоту живљења и сваки дан је нови дан" али поштуј живот и ради на њему да буде бољи, не одбацуј га. Осим ако ниси смртно болестан и падаш у постељу на туђу грбачу, онда се рокни и спаси некога муке, онда си лорд ако се убијеш.

Кажу разни психолози: самоубице су болесни људи, као такви су рођени и само је питање када ће то испливати на површину. Господо психолози, дипломе набијте себи у дупе-самоубице су пизде које су тако навикле да иду кроз живот и тако су га и окончали.

Дефиниција је писана за mizantrophy.

I u njoj sve je guši.
Mada, ovo i nije grad, već selo. Ali nebitno, njoj je potrebno više prostora, kako bi bila slobodna kao ptica feniks.

Odavno je bacila blatnjavu motiku a gumene opanke zamenila zlatno-roze air max-icama.
Možda će šuma nebodera odjekivati milozvučnijim cvrkutanjem a mešavina smoga, teških metala i prašine nadimati pluća lepšim vaduhom.

Kaver uredno održavanog fejsbuk profila krasi neki od mostova velegrada, Kalemegdanska tvrđava ili neka druga znamenitost. Ispod fotografija uslikanih na nekom od posećenijih splavova stoji naznaka o njenoj promeni. Nema više stare Spomenke, grad ju je učinio boljom, lepšom, jačom...

Zbogom ruralni traktoristi i krezavi brđani. Ona sada uživa glođući punomasniju safaladu "Rokija, kontraverznog bizMismena". Prejahala je dobru kilometražu dok nije pronašla svoje pravo JA. I ono je, na svo iznenađenje, baš u Beogradu. Ona je rođena za taj grad i udiše ga punim plućima.

Ено га, опет се дерња на жену. Шта му је сад скривила? Опет није направила ручак јер је црнчила на пијаци да заради цркавицу? Није стигла веш да опере јер је морала малог синчића, од 6 неђеља, да нахрани? Није стигла да му испегла кошуљу, јер је крпила ћерки панталоне за школу?

Сељак један. Не, нећу да вријеђам добре и поштене људе, од којих је и она потекла. Она, која га сваки дан гледа к'о Бога и што га к'о мало воде на длану држи? Е судбо проклета...

Шта ћеш, 'оће то кад си млад, да пробаш нове ствари. Тако је и он, мој комшија, пробао јадну жену која је и сада с њим. Једне ноћи, кад бијеше сеоска слава, завукао се с њом у жбуње и одрадио посао. Мјесец дана касније, оженио се њоме, само зато да не би укаљао породично име, на шта су га његови и натјерали. Још осам мјесеци касније, постао је отац.

Не, није он знао шта значи породица, нити како треба да се понаша према жени. Након свих ових година, не вјерујем ни да је научио. Малтретира све за сваку ситницу. Смучио му се живот, чини ми се. Због једне грешке, ОН је требало да испашта. Вазда љут, никад смирен. Хипохондар један. Стално га нешто боли. Мало, мало, па дође и хитна. Стално лежи. Гледа тв. Пинк. Фарму. Никад се не насмије.

Опет сам видио његову жену док сам чекао бус. Јадна ли је. С таквим човјеком никоме живот није лак. Знам и гдје јој је тезга на пијаци. Продаје воће. Њени јој оставили воћњак пун шљива, јабука, крушака. И још ко зна чега. Све она то сама бере. Нико јој не помаже. Купим понекад од ње нешто. Сваки пут ме са радосним осмјехом на лицу поздрави. "О комшија студент, како смо данас?". Масница од брањења тешке шаке њеног мужа на њеној лијевој руци. Раскрварена горња усна. Ко зна какве још повреде крије.

Он, чим она дође кући, почне да псује и да виче на њу. Одврне музику да нико не чује.

Али, све се чује...

Izraz koji, osim što vređa, ponižava uvređenog. Krajnji stepen ponižavanja sagovornika nedostojnog da sa tobom deli opštinu u kojoj živiš. Daje mu do znanja da nije ni za kurac. Ako se uputi ženi onda je fatalit.

Klasično zamazivanje očiju i prodavanje magle. Nepostojeća stvar koju forsiraju Slobini puleni koji su još uvek nažalost među živima. Kad je Rus nekom pomogao za džabe? Nikad! Još uvek polugladna nacija koja gleda samo kako da se očeše za bilo kakvu korist za uzvrat dajući šatro podršku svojom veličinom i vojnom silom koja je sila onoliko koliku su stanovnici Rusije gladni i obratno. Ili ipak ne, oni su iste vere kao mi!? Možda je to zapravo razlog što su Ruski vojnici silovali toliki broj Srpski žena prilikom oslobađanja, više nego Nemci za sve vreme okupacije, verovatno su hteli da budemo još bliskiji. Doneli su jebene picajzle na Balkan. Ovakvom soju ljudi koji život daju za kvazi prijateljstvo pričao ili srao isto ti se hvata. Lakše im je uterati metar u dupe nego santimetar u glavu. Ostaje ti da se svađaš po Slavama i svadbama ili jednostavno da pustiš kretene da žive u zabludi, slepi kod očiju.

Prvi ženski lerdi u srednjem veku. Njeno zelje je uvek bilo Bundes liga, a Turci su joj bili najbolje mušterije. Od dima koji je pravio njen hašiš nisi mogao da vidiš Stambol u sred bela dana. I sam sultan je voleo da brsti zeleniš i onda onako izdobijan upadne u harem i raščereči sve u njemu.
Legenda kaže da je zbog velike ljubavi prema Marku Kraljeviću ona izdala Musu Kesedžiju i podvalila mu špricani skank od koga je Musa dobio žešći trip da može da leti. Skočio je sa minareta i nabo se na Markovo koplje. Tako je naš Marko postao najjači srpski junak, a vila je dobila kesu dukata i dve nove mušterije za hedove, jer Marko je sve delio sa Šarcem.

Da su ostale u Amerikama, sve bi bilo OK, ali nisu, jebi ga.
Prvo su bacali bombe na nas, a sada su počeli preko svojih kanala da bombarduju umove naše dece svakojakim retardirano-mongolidnim sadržajem, koji će ostaviti duboko veće posledice po nas od bombardovanja. Finansirane od gej-biber lobija, ove serije imaju za cilj da u umove dece usade dve ideje:

1. Gej je ok. Ako niste gej, budite barem metro, kao Džastin, što u prevodu znači:
**gej**. Ovo se odnosi na mušku populaciju.
2. Idiotizam koji je svojstven samo Amerikancima. Oba pola.

Serija k'o serija, pomisliće čovek, ali nije tako. Ove serije su karakteristične po odsustvu bilo kakvog smisla za humor, a nazivaju se humorističkim. Povrh svega pokušaji humora su sve samo ne komični, a prirodnija je koalicija Srpske Napredne Stranke i Demokratske Stranke, od njihovog osećaja za prirodnost u glumi.

Glumi se bez osećaja, bez stila, na halabuku. Ponavljamo jedan isti fazon milion puta, kao što su radili Englezi u svojim serijama. Niste vi Englezi, pa da može da vam prođe **Gud Mouning**, i da svaki put bude podjenako simpatično i smešno, kao prvi put kad si ga čuo.

Najiritantnija od svega jeste ta neka rasna ravnopravnost, pa se u seriji mora naći jedno crnče, pardon, afroamerikanče, jedno indiče, jedno japanče. A ovi beli su svi isti, Džastini u pokušaju, (da ne kažem vonabi, pu pu pomeri se sa mesta).

Posledice koje će se videti u budućnosti... Ma u kakvoj crnoj budućnosti, pre neki dan su su u Beogradu okupili fanovi Džastina. Eto vam ih posledice, a biće samo gore, jer bolje ne može da bude. Samo vi dajte deci da gledaju ove gluposti, i daleko ćemo dogurati sigurno.

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...