Osoba navučena na knjige u elektronskom formatu.

Из немогућности да оствари себе, он пати. Циљеви попут звезда превисоко сковани и једноставно их не може дотаћи. Окружен другима, а опет сам. Жртвује своје време, свој љубавни живот, жртвује све своје зарад остварења својих високо подигнутих идеала. Трпи увреде, понижења, пљување, подсмевање завидника и оних који га не разумеју али и оних који га схватају, а који, опет, нису довољно људи да му честитају на храбрости и неживоту зарад живота. Повлачи се у себе, иако већ доста повучен. Проводи време на свом пустом острву. Не уме с људима. И оно мало времена што је „трошио“ уз драге особе - сада проводи сам.

Самоћа, већ годинама. Он не остварује себе. Умиру драги људи и он остаје сасвим сам. Потпуно сам.
Није живео. Читав век он даје себе а не добија ништа заузврат. Изгубио се негде у раду, у усавршавању на путу ка звездама, давно скованим идеалима.
Сати, дани, године...тешког посла. И чекање. Чека ново доба, неку другу годину када ће уживати у стеченом, када ће се опустити и најздах удахнути пуним плућима. Када неће размишљати о раду. Када ће живети!
Нема времена. Ипак, не стиже да искористи зарађено. Не иде на одморе. Не среће нове људе. Не љуби. Не воли. Али пати.

У полумраку сопствене собе, на свом острву, у тишини слуша звук Клептонове гитаре и стихове из песме „Lonely stranger“ свестан да је странац у сопственом граду, земљи, кући, соби па чак и непознат сам себи. Вечито усамљен. Вук.

Вучја јазбина. Бег од спољашњег света и онога што он доноси. Место у коме се радо препуштамо сновима. Просторија у којој је кревет лежаљка, дотрајали ламинат пешчана плажа, а зидови узвишене планине у даљини, оркански висови.
Један секунд усамљености, један трен бега на то острво, у ту јазбину, од туђих погледа, туђих речи, својих проблема, као сто година самоће.
Тамо нема скривања, потискивања. Ја и ја. Сам са собом. Град отвореног срца. Слободних мисли.
Једино зидови и намештај знају ваше најдубље тајне, најлепше приче, најгоре и најболније падове али и најспектакуларније летове. Немогуће снове.Тајне љубави. Чудне навике.
Другима је то само обична соба, место где узалуд губите време уместо да, рецимо, искористите „леп дан ко створен за шетњу“, а теби је она рај, оаза мира и спокоја која нуди само сигурност и безбрижност.
Приступ јазбини имају само одабрани - они који то заслужују, а за све остале то је недоступан свет, непознати свет, свет иза закључаних врата.

Заробљен си, а живиш у илузији. Илузија слободе. Ограничен временом. Људи. Везан за њих и кад би да побегнеш. Посао. Зависиш од рада. Сам или у групи – слободан? Ниси. Слободан да делаш? Слободан да пресуђујеш? Слободан да бираш? Да ствараш? Да мењаш? Слободан? Не. Ниси.

Бог. Судбина. Апсурд. Ти.

Ако би да бираш - бираш између понуђеног.
Зар је слобода бирати између црног и белог када постоји и сиво, плаво, зелено, црвено...? Зар је слобода да пресуђујеш када судиш по већ написаним или не, понуђеним законима које ниси ти створио већ су ти наметнути.

Слободан да мењаш? Једино себе. Да. Али и ту промену вршиш по понуђеним калупима, јер једино за њих знаш. И када си посебан, део си групе - оних посебних.
Једино си слободан да ствараш - али, опет, и ту си ипак ограничен - генима.

Mogućnost da tvoj glas neutrališe neko ko ovo ne ume ni da pročita.

Veoma retka pojava, al' ume da se dogodi.
Rat favela je sukob najvišeg intenziteta među Romulanskom populacijom i dešava se kada zbog nekog krupnog razloga zarate cele dve favele pa krenu u sukob jedna protiv druge.
Naravno, oružja koja se najčešće koriste su kobra, bokser, štangla ili obične motke i često se dešava samo jedna bitka pa ko pukovnik, ko pokojnik.
U tim sukobima često pobedu donosi konjica, to jest, vozači skalamerija sa kojima se ide u sakupljanje sekundarnih sirovina koje kada je rat, u korpama umesto sirovina imaju po dva mala naoružana Romulanca, koji mlate sa motkama sve oko sebe.
Pobednici onda ulaze u favelu poraženog, kupe plen, ruše im sve kartonjare i odlaze nazad do svoje favele, ovenčani slavom, uz muziku Dragana Kojića Kebe.

Nemanja je tinejdžer i Nemanja je problem razreda i prosvete. I škole. I društva. Nemanja nema roditelje koji će mu plaćati privatne časove engleskog i informatike jer Nemanjini roditelji i ne znaju da tako nešto postoji. Nemanju su upisali po službenoj dužnosti u razred i Nemanja je otad slučaj. Nemanja gađa devojčice papirićima kad mu se smeju jer loše čita i zamuckuje. Nemanja se tuče na malim i većim odmorima jer Nemanja zna da ne zna pa pesnicom pokrije strah i neznanje.
Nemanja je nevoljen. O Nemanji slušamo kad dođe roditeljski mada Nemanju nikad u životu videli nismo. Jer Nemanja kvari prosek razreda. A razred je tako fini. Sve fina deca od finih roditelja. Samo ih Nemanja jebe. Al ga puštaju. U dalje razrede. Jer lakše im je da ga puštaju nego da se brinu o njemu. Da mu odrede drugog učenika koji će da mu pomogne u učenju, da se ne moraju oni s njim zajebavati. I napomenu dobrom učeniku da je to ah dobro delo, za tamo nekog...Nemanju... Da se ne tuče više jer mu je klošarkaš Mare pocepao obe raspoložive olovke i rekao mu da je klošar. Jer nema patike od sto evra i ne fura fensi dukserice. Nemanja nema internet i fejsbuk. Nemanja ima samo sestru. Koju ponekad jebu oni što imaju i jedno i drugo. Rečima. Pa se Nemanja potuče opet. Nemanja bi, garantujem bio dobar čovek...
Da neko obrati pažnju na njega a ne samo na koeficijente časova, platu, stranke i štrajkove.

Čovek koji uspeva da na svakoj slici ispadne degen.

neka vrsta 汉语是汉民族通. uobicajena je medju 要是修改搭 kao i 好生个来事, mada nesto redje.
cak je i sam 近段辰光个 改动 izjavio kako ne postoji bolje 自由文档许可证下底发布 nego sto je 娃哈哈奥, uglavnom na jesen.

Грчки хијероглиф за слушалице.

Desi se da šetajući prometnom ulicom pokušaš da zaobiđeš nekoga ko ti dolazi u susret, pa skreneš levo. Međutim, taj neko pokušavajući da izbegne tebe, pođe na tu istu stranu. Onda ti napraviš korak desno i nabasaš na istu osobu, licem u lice. Opet kreneš desno kako bi izbegao direktan sudar i naletiš na crvene obraze partnera u igri. Želeći da okončaš već krajnje neprijatnu situaciju, naglo cimneš levo, ali opet zajeb, jer i partner razmišlja isto. Posle izvesnog vremena, čujete aplauz mnoštva radoznalaca koji vas pažljivo posmatraju, misleći da izvodite neku od modernih igara.

Ноћна смена радника неуропсихијатријских установа.

Događaji, lepe slike našeg detinjstva koje se jave, nečim izazvane, ili slučajno banu na tv-u, pa nam srce zaigra, osmeh razvučemo, a oči zasuze.

Himera. Nakaza. Spoj nespojivog. Isto što i kad seljak sa maksarama obuče majcu Metalike.

Dosadna komšinica, koja po ceo dan navraća i usput davi k'o anakonda.

Najnovija mutacija ovog već namučenog jezika. Za sada se može naći uglavnom na sajtovima koji se profesionalno bave lajkovanjem tuđih statusa.

Naime, ova mutacija bi trebalo da zameni rečcu ,,da'' tako da: ,,Idem da napišem status'' postaje ,,IdEm the naPyXeM StAtuS''.
Kao što vidite ovde je primenjena i već poznata mutacija xwala kao i mutacija ‚‚razjebana tastatura''.

Nema sumnje da je ovo još jedan dodatak stanju opšteg debilizma, ali s obzirom na to da se širi bršinom kuge u 14 veku.....moraćemo da se naviknemo na nju.

Svaka interakcija (osim teranja u pičku materinu) sa jedinkama koje su podlegle mutaciji se ne preporučuje. Ako ipak dođete u kontakt sa zaraženim jedinkama, trebalo bi da znate nekoliko stvari:

1) Ako je žensko

-ziljavuša je
-u 90% slučajeva ima ravne šiške
-Blondy je jedini butik koji posećuje
-bolesno je jebozovna
-ali ti nemaš para da je izvedeš jedanput
-njen sadašnji dečko vozi kola koja su skuplja od tvog stana
-uglavnom je ilegalna (nećeš jebati~ili ti ne gine prijava)
-ako nije onda je legendarna ziljavuša (nečeš jebati~imaš i ti dostojanstvo)

2) Ako je muško

-fazonira se
-nosi roze šuškavac
-žuto-zelenno-roze patike
-ljubičastu trenerku
-iako koristi ‚‚the'' , on je sin naj srbskiji
-mrzi pedere i gej populaciju (ali drka na lezbače)
-najčešće je legendarni baron
-baca ga na Cviju i slične
-sve koji ne slušaju Cviju i slične naziva ‚‚metalike''

Срећни, религиозни усклик којим се изражава врхунац емотивности. Изазива га осећај испуњења правде, уверења у добар исход, неочекиване среће и лечење фрустрација.

Slušati klasiku, ići u pozorište, rado pročitati dobru knjigu.

Stanje svesti i način života duboko ukorenjen među Srbima.
Paničan strah od najsitnije promene.Svakodnevni ritual počev od kupovine uvek istih dnevnih novina do trpljenja ukućana bez obzira na smrdljive odnose,odlazak na posao koji mrzite,samo zbog straha od promene.
Čovek koji kroz život ide kao voz ili tramvaj,uvek istom trasom,uplašen da će i najmanjim skretanjem izleteti iz koloseka i izazvati potpuni kolaps i havariju.Trgnite se!

Погодно место да напишите име убице пре него што их вратите у библиотеку.