Чин потенцијално опаснији од потписивања кредита у швајцарцима и непромишљенији од пуштања Кирбијанаца гајби.

Једна наизглед безазлена и ноншалантно изречена реченица, коју си изустио у тренутку еуфорије, утискује се у меморију младунца попут жига у тексашко говедо. Јер та мала бића памте. Додуше, селективно: пре би армадила научио да се сети да опере руке пред ручак, него дете. Добро, армадило нема руке, него оне рожнате шапице, али поента је јасна. Е, а када је обећање у питању, ту памте ко слон на гинко-билоби. Не мора то да буде неко право обећање, оно стриктно „обећавам, тако ми бог помогао“ или „часна пионирска реч“ (салутирање у козарачком стилу – песница о слепоочницу). Јок. Довољно је поменути у неодређеном облику „за неки дан“, „следеће седмице“ или слично. Замка је склопљена и отпор је узалудан. Дете се претвара у продавца животног осигурања, чачка те и подсећа нон-стоп. Ако не испуниш, пуко си. Уништио си поверење и брдо неких мамбо-џамбо фројдовштина и чуда.

Зато, боље пази, не дозволи да те симпатични гремлини наговоре да их нахраниш после 12 сати, тј. обећаш им, осим ако си 100% сигуран да можеш то да одрадиш/купиш/наместиш/истестеришеш. Или родиш.
Упозорен си.

Шљакер усраног порекла негде из Чернобила, Пољска по имену Рик Јебовски, примењени стручњак за водоводне инсталације или камионџија-дугопругаш који сања да постане пандур.

Termin potekao od visprenosti našeg seljaka ogledanoj u još jednoj praktičnoj izreci „nema gazde bez duboke brazde“. Ključ uspjeha za prosječnog čovjeka leži u zen posvećenosti, upornosti Đenara Gatuza dok juri cjevanicu protivničke „desetke“, posjedovanju pancira za metke surove okoline, spremnosti na maratonsku trku. Ponekad, poslije sedme pive, u izmaglici vidim brkatog profesora književnosti koji govori : „Da bi stigao do vrha, moraš kopati do dna“. I tako je to u književnosti, uzgoju tovne piladi, fudbalu, iskanju pičke, dobijanju građevinske dozvole, ma, u svemu. Osim u javnim preduzećima, tamo te boli kurac.

Ko to na vrijeme skonta i spusti plugove pa zaore, iz duboka, muški, možda nešto i bude od njega.

Неко љуби баку драгу, неког мами гуза мека,
Неко белу љуби јагу, неко воли ред да чека.
Чик покушај да се сетиш? То се, децо, зове _______.
*а) летиш; б) претиш; в) фетиш!*

Необучен, мучен-тучен, непокретан, спутан, сретан,
Тај кад воли да га воли онај ко кад воли - боли:
Што би чика доктор казо, то се зове __________.
*а) безобразно; б) камиказо; в) садо-мазо!*

Од тога се кичма суши, слепе очи, труне мозак,
Али прија телу, души више него ксалол, прозак.
То не воли ко је луд! Име му је, децо _______.
*а) суд; б) труд; в) БЛУД!*

Написано за такмичење

Нешто неизбежно и неизоставно као шрафцигер на прозору Заставиног возила или африканац у екипи Јавора из Ивањице. Аца Селтик на Бир Фесту. То су неке шатро духовите реченице из домаћих филмова или Павићевих серија које у сред песме убацује дежурни диџеј. Обично те пошалице Чкаље, Гидре, Лидије Вукићевић и осталих комичара имају везе са текстом музичке нумере која у том тренутку пичи, али некад буразеру мораш добро да размислиш шта се у том тренутку откачило оном лику што чачка по винампу и за то прима неку цркавицу. Тај људски отпад има фетиш да ти усере доживљај слушања прелепих гласова Шабана, Синана и браће Ахмедовски гласом Срећка Шојића, тако да ти дође да ишчупаш радио уређај из аута, извадиш курац и попишаш се по њему. Или ћеш једноставно ако си музички неписмен наставити да пијеш пиво испред задруге и трпети тај терор према ушима и нервном систему.

Zemlja po mjeri čovjeka.

Milozvuk iz usta gospodične lišen onih riječi na ***P***, a pogotovo one riječi na ***K***. Sve je tu - i izbor riječi, i dikcija, i odgovarajući ton. Govor učen odmalena, pod budnim okom majke koja nije žalila šolde za najbolje učitelje kako bi ovladavanjem dobrim manirima poskupila (ovde ide ona riječ na ***P***) *čednost* mlade dame. Kroz odrastanje, ambiciozna majka se javlja kao glavni korektivni faktor vraćajući kćerku na kolosjek posle svakog i najmanjeg verbalnog ispada. Rezultat takvog odgoja je nadmena gospođica koja nosom kao leđnim perajem morskog psa para oblake i izuzetno teško ju je deflorisati. Al' zato govori ***k'o da golub guče***.

Опис нечије неизвесне судбине. Судбине некога ко остаје без својих најјачих ослонаца, оних који покрећу.
Одузмите Београду нас који смо дошли после средњих школа, одузмите му оне чији родитељи нису Београђани, што им опет не дозвољава да тај Београд својатају. Одузмите му све којима можете рећи: "Идите одакле сте дошли". Ових дваес-триес посто што ће остати ће се прво смрзнути, јер пар њих који ће остати у топлани неће моћи да покрену радијаторе. На посао неће стићи јер ће шака њих бити способна да вози аутобусе. А ко ће хлеб да прави? Град да чисти? Одржава ред и мир? Остаће само усијане муве без глава који мисле да ће им град бити бољи ако се страна тела одстране. Али не. И кад "смрдљиви" дошљаци оду, неки ће и даље да смрде, јер гле, иако је туш у Србију ушао преко Београда, има и Београђана који нису чули за њега. Неће се искоренити неписменост и примитивизам. Град ће се претворити у један велики нефункционални хаос из којег ће свако гледати да побегне. По могућности ван ове српске кошнице, ако не, онда у исте оне средине у које су се вратили они који су им град "ружили" до јуче. Њихова конкуренција. Разлог зашто су незапослени или неуспешни. Или непримећени и несхваћени. Мањина у свом родном граду. Испашће да то што су рођени у Београду није купило сву памет овога света.
Анархија и, заправо, сасвим известан крај. Само неизвесно какав.

Још од времена када је Тројански коњ унет у Троју, овакав вид камуфлаже није био виђен.

У ситуацији коју брижне мајке називају "**јебено-је-то-у-далеком-граду-а-нико-да-ти-спреми-да-једеш**" изроди се некаква тежња која мисли вуче на воденицу помисли да јој дете без динара лута улицама, без хране.

Након телефонског разговора, она одлучи да му пошаље коју црвену јер је "нешто у његовом гласу затреперило у току разговора са њом". Паре се налазе у чарапи а поред тога шаљу се храна (неко парче меса, бакин колач, слаткиш), флаша сока и бескрајан немир прошаран сваким тренутком када она једе и помисли како ли је њему.

*"Не верујте коњу, Тројанци! Шта год да је, плашим се Данајаца кад дарове носе."*

Težak zajeb. Orezuješ voćku, prskaš je, gledaš je, već ti sladak onaj rod što čekaš. Taman misliš nisi se džabe trudio, biće neke vajde od toga. Al' nezgodno je proleće, samo ustaneš jedno jutro a mraz pao na šljivik. I ne pitaš se ništa, nit' možeš šta da uradiš. Možeš samo da gledaš i pustiš da vreme uradi svoje. Jebeš ga, ide leto, biće još voća nije smak sveta. Jagode, kruške, breskvice sve je to na dohvat ruke leti. Al to nije to, šljivu bi ispeko, gustirao celo leto, drugog se voća ne bi ni setio. Pretekne i do zime, pa te ugreje malo izjutra, pa ugreje malo uveče. A sve ono voće već odavno neko pojeo il' zavelo.

Својеврсни обувни оксиморон. Дакле, отприлике исте оне вонаби трендсетерке које зими носе гумене шарене чизме, дизајнд бај Роко Бароко/производи Тигар, сада своја стопала и значајан део потколенице убацују у кожну варијанту са ситним рупицама, упркос температури од 30+ степени. Остатак аутфита оскудева у материјалу, а ту су наравно и наочаре за сунце дијагонале омањег таблета. А доле: чизме. Ко рибе у "Хи-Мен и господари свемира".

Можда се женама стопала не зноје толико, нисам проверио на довољно великом узорку да бих поуздано тврдио, али знам да би аутор ових редова после кратког боравка у тако профилисаној обући лети, емитовао базд раван зрачењу твора ексхумираног на четр'ес' дана.

4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati.
Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“.
Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo.
Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje.
Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.

Prekid memorije posle žestoke pijanke.
Slikao si celo veče ribice po separeu, đuskao, provodio se. I tamo negde posle petnaestog rubinštajna otvorio ti se poklopac u glavi I sve što si slikao osvetlilo se bespovratno kao stari Kodakov film u Lajka fotoaparatu.
Nema reklamacije, sam si kriv.

Средњовековни српски жаргон за телесни отвор.

Када пиплметар каже: "Пипла без". Када камерман каже: "А могао сам да пишем песме" и крене да се беси, опет. Када предајник телевизије баца сигнал до краја одговарајућег атара. Када продуцент, хм, па добро, кад нема продуцента. И када поред свега наведеног они не виде разлог да одустану, разлог да оборе краља. Ко су они? Наши јунаци су својеврсни шерпаси, спремни да се из недеље у недељу пењу на ову планину бесмисла, најчешће у саставу: водитељ (и сам носилац захвалнице за учешће на Шахијади у Трогиру) и велемајстор опскрбљен магнетним фигурама (за таблом).

Odgovor saobraćajca u Veneciji na pitanje turiste da li je krenuo u pravom smeru.