Устанеш око 11. Одеш и скуваш кафу. Сам, дакако, јер су сви други укућани на послу.

Ти немаш посао, јер не можеш да радиш тек било шта, а за оно за шта јеси квалификован треба веза или паре. Кад немаш маторе који имају везе ко твој друг Станко. Кретени једни! Цео живот се нешто као бакћу, а један пишљиви посао не могу да ти среде, да радиш ко човек, да будеш свој.

Срчеш кафу и полако се будиш. Размишљаш да би стварно требало да седнеш већ једном да кренеш да учиш за тај испит. Ипак имаш 28 година, а остало ти је шест испита до краја факултета, треба и то дати, кад си већ ово до сада.

"Јесте, стварно би требало, и имам и воље да учим, али мени није добро!"

Наравно да није. Гледао си онај сајт са симптомима и дијагнозама, и, судећи по свему, имаш или лоше срце или ти је кондиција слаба. Могла би да буде и кондиција кад по цео дан седиш у кући, али шта ако је срце? Кад мало брже ходаш или кад мало дуже ходаш, почињеш да губиш дах и мораш да станеш, није се са тим зезати. Ипак не би требало да се напрежеш превише. Теби је најтеже.

Телефон звони, друг те зове. Нашао је сезонски посао. Каже да се рмбачи, али зато за пар дана можеш да зарадиш стотинак евра.

"Па јеси ти нормалан?! Знаш да ме кичма зеза бре! И ти ме зезаш са таквим стварима, ко да ја не бих волео сто евра да имам сад у џепу! Ајде здраво бре!"

Неразумни скот! Као да му ниси причао сто пута док сте пили пиво по парковима како, судећи по свему што си видео на Интернету, имаш кичму која је у процесу дегенеративних промена. А откад је Ђинђић наредио докторима да стегну здравствени фонд, теби неће да констатују да си болестан. Свуда иду паре, политичари имају по петсто хиљада плату, ал кад треба за некога ко је стварно болестан, онда нема, нек цркне.

Само када би могао да одеш из ове смрдљиве земље! Сви су корумпирани, нико се не брине о твојој добробити! А морао би неко нешто да уради, и да гледа тебе, ипак си ти грађанин ове земље. Дужни су да се брину о теби, зато су тамо где су. Стока једна!

Зове те мајка, пита да ли си сео да учиш. Издереш се на њу. Дабоме. Ко да не зна да ти није добро. Ко да јој ниси сто пута објашњавао који посао треба да ти нађе. Ко да ти волиш да седиш у кући по цео дан, да те они малтретирају по цео дан и ниподаштавају те. Ко да ти сад не би волео да имаш плату од једно четрдесет хиљада, па да ти је све потаман.

"Уххх, што немам неку шему да одем из ове смрдљиве земље, да нађем неки добар посао тамо где ће знати да ме цене!"

Један од најзанимљивијих обичаја смишљен да би се алкохолисало. Када се купи крава/ауто/стан/бицикл/мотор/овца/спејсшатл, када се добије ћерка/унук/возачка дозвола/диплома/буџет, када се уради било шта што за собом повлачи робно-новчану или робно-робну размену, па чак и када се свињче коље, српски сељак, домаћин или узорни грађанин мора да за комшије, рођаке, познанике, пријатеље, локалне политичаре и припаднике јавног реда и мира припреми најмање 5 литара жестине и 50 литара вина да би измирио потребе Алвалука. Иначе, Србин поштује алвалук! Све чини за Алвалук!

Saradnja sa toalet papirom lošeg kvaliteta.

Настале највероватније захваљујући нафраканим партимејнијек студенткињама пореклом са Шар-планине, које су у другом семестру прве дине напустиле факултет због тога што су закевиле у Голфу са тридесетпетогодишњим Ћомијем Штанглом из Крњаче, јужнофронтовским ветераном лупања воћкица из Меридијана, па се у четрдесетим вратиле на факс у виду кафе куварица, свој базд настављају да шире путем њушки које су радним данима у Шипражју или на дабстеп журкама, када нису заузети протестима против ноћне прохибиције и кликтањем на елитном интернет сајту играјмо.се. Циљна група оваквих дојава махом су љубитељи препричаних лектира, будући радници ЈКП Градско зеленило и играчи Лотоа који су заинтересовани искључиво за часопис Скандал и скрипте до педесет страна ретко куцаног текста, прошараних колор сликама.

Osnivač i lider Srpske Radikalne Stranke i najmlađi doktor prava u SFRJ. Pravni fakultet je završio u Sarajevu za samo 2 godine. Postoji urbana legenda da, kada ga je Tito primio i čestitao mu doktorat rečima "Čestitam doktore", on odgovorio "Hvala, majstore" (pošto je Tito po obrazovanju bio bravar). Poznat je i po izraženom "kotrljajućem R" tako da njegovo R zvuči više kao V. Inače, čovek je hodajuća pravno-istorijska enciklopedija. Na žalost, zbog nekih svojih, možemo reći, suludih ubeđenja, svo njegovo znanje i sposobnost nema pozitivnu svrhu. Kada ne bi stalno pravio nacionalističke i druge budalaštine, verovatno bi bio jedan od najcenjenijih i najpriznatijih međunarodnih pravnika. Danas mu se sudi za ratne zločine u Hagu, i nije da ga branim, ali moje lično mišljenje je da su strendžeri kasno shvatili sa kakvim ludakom imaju posla i da osuditi ga neće biti nimalo lako.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Кинески продавац из тржног центра блока 70, у реткој паузи медитације, са погледом притајеног тигра, упртим ка још неосвојеним новобеоградским пространствима, са мислима - дубоким, трансцендованим у диму јефтине овдашње крџе, са устима благо отвореним из којих се назире део Великог белог зида, са речима малобројним, али мудрим, исказаним кроз змајев дах малопре поједеног џукца...

Сајбер забављач широких народних маса, у покушају. Испаљује се брже него мотка Бубку. У ријетким случајевима када му каква потенцијално добра пошалица падне на памет, чекајући прави тајминг добрано ће одвалити тек касније када тема више не буде релевантна. Непоколебљив у намјери да измами осмијех. Фазон мајстор, ванаби.

Није сваком урођен смисао за хумор, али је свима урођено убјеђење да имају смисла за исти.

Додавање дволитром од руке до руке у парку.

Homoseksualno biće slabog vida, koje po pravilu ima atraktivan ženski deo familije. Uglavnom se smatra korumpiranim hermafroditom koji voli da mu se stavljaju stvari u telesne šupljine.

Чаролија уметничког стваралаштва. Овде велики маг драме Синиша Павић на суптилан, истанчан начин увлачи своје јунаке у конфликт, где долази до невероватног преокрета у дијалогу, уз помоћ само два лаконска питања: "који?" или "какав?". Ове речи, захваљујући карактеристичној ретардираности ликова, бивају окидач фрустрације јунака коме су упућене, и тако једним сасвим спонтаним, волшебним током долази до кулминације у радњи.

Dakbe je bedak nahranjen koncentratom i napumpan konjskim steroidima.

Bedak - Pao si.
Dakbe - Pao si. Zbog gudre. U Turskoj. A uz to si Jermen.

Početak legendardnog govora kojim počinje Sveto Pismo Radikala. Izgovoreno od strane Vojvode lično, takvo gašenje nije zabeleženo u istoriji čovečanstva. Kao i mnoge druge stvari i ona je našla upotrebu van radiklaske religije i koristi se u svakodnevnom životu kao odjeb.

Јединствени сукоб простора и времена које касни. Узрокује мањи заплет у серији павићевском методом "који/какав", а обичном посматрачу изазива забезекнуће, бујицу псовки, акутну непријатност и жељу за показивањем голог дупета екрану.

Ортак који нема образ у навијачком смислу. То је онај што је прво навијао за Звезду, сад за Партизан, клео се у беле боје Реала, а сад му Меси стоји на Десктопу, стекнеш утисак да кад би Србија изгубила од Хрватске, извукао неки документ како му је чукун, чукун деда Хрват, битно је да је увек ту да пецне како је "његов" тим најбољи.

Дефанзивни механизам у облику усклика, људи сатераних у ћошак без даљих аргумената.

Uhvaćen na delu (u veoma neprijatnom ili nedvosmislenom položaju)

Чуда од деце.Ни мултипрактик који врши чак 25 операција, не може да им парира. Они блистају на студијама , пуцају 10-ке на све стране , и то , кључна реч "у року" , а притом , та иста деца зарађују сама за живот , не чекају милостињу родитеља , као појединци. За њих су кућни послови свакодневица.... они кувају,перу,чисте,пеглају...они су машине.Њихова соба одише свежином пољског цвећа са финесама лаванде , где зидови само што нису , неким чудом , почели да жуборе , а веселе птичице мелодично зацвркутале на лустеру , ни налик нечијем сметлишту , где је прашина узорпирала и извршила агресију над кевиним намештајем.Треба напоменути разне похвале и признања са разних курсева ,семинара , похвалнице за положене разреде са свим петицама(I-VIII) , вукове дипломе и много што шта.Но и кева није могла све да попамти , ово јој је било исувише довољно да схвати каквог идиота и нерадника има код куће , "који чека да му све падне с' неба"!

Najpoznatija marka novčanika za pevaljke.

Lep gest jedne od banaka koja je došla iz pičke materine da ućari nešto na našoj nemaštini presipanjem iz šupljeg u prazno i prodavanjem muda za bubrege.