Izraz za narkomančinu. Dobio ime po Milanu Mladenoviću.

Uvaliti nekome penis.
U vaginu, anus ili usta.

Vuče korenje iz eng. reči cock - petao, kurac.

Takođe, koknuti može da znači i ubiti, skembati ili ukebati. (videti: Keba)

Izraz nastao kada je autor definicije posmatrao prijatelja kako pravi špricer od crnog vina.

Kada pičiš neku igricu na užasno starom kompu, tipa Commodore 64 ili ZX Spectrum, u kojoj rasturaš neke robo-ptičice koje te gađaju lasersko-plazmatično-nuklearnim govancima, pa kada ih sve skembaš uglavnom se pojavi On.
Karakondžula.

Sanjao sam sinoć divan san ("I had a dream" Martin Luter King) - ulazim u Maksi i vidim rafove na kojima stoji plazma keks, pored njega afganistanski shit, bebi hrana u bočici, LSD u kapima, mleko u prahu, heroin u prahu, andoli, pored njih trodoni... i svi ljudi idu sa svojim korpama i uzimaju ono što žele i niko nikoga ne gleda sa prezirom i osuđivanjem. Na razglasu svira Pink Floyd, ja dolazim na kasu gde mi prelepa devojka u uniformi sa psihodeličnim motivima izdaje račun na neku beznačajnu sumu. Odlazim na Trg Republike sa svojom kesom punom raznih droga, policajac me doziva rečima: "gospodine, gospodine, oprostite, ispao vam je džoint". Ja mu se zahvaljujem i bratski ga delim sa njim. Opraštamo se i ja mu dajem nekoliko halucinogenih pečurki iz porodice psilocibe za uspomenu. On mene pozdravlja u stavu mirno dodirujući obod svoje šapke. Nasmejana deca igraju oko mene dok sunce sija iako je oblačan dan i kiša lije kao iz kabla.

Патња остављеног мужјака се углавном своди на чежњу за измаклим сисама и гузовима.
Ја то наравно разумем, нећу овде да глумим лажног моралисту.
Имао сам и ја једном нечије сисе, увече сам се успављивао уз њих, јутрима сам им то компензовао кувањем кафе, писањем слова на папиру или куповином ситних потрепштина.

Такво понашање се обично обије о главу.
Рецимо- идеализујеш те сисе и онда дође тренутак кад ти се оне покажу.
Схватиш да си се социјализовао уз к.
Све се сруши, а ти проклињеш себе због незахвалности.

Тако да, у реду је, патим и ја за таквим стварима из прошлости.
Људи смо, волимо да се трљамо, волимо меко под прстима и нормално да недостаје.

Али, постоје и неке специфичне фазе у осећању одсуства.
Сетиш се неких ситних навика, тикова, сетиш се необичног изговарања појединих комбинација слова.
Сетиш се обрва ...

То мене растура.
Ткиво стари, атрофира, губи вредност под туђим прстима, и онда лакше подностиш његово одсуство.
Али обрве, то су ти чувари планета.
Оно о чему си маштао док није постало телесно.

Тако и ја мислим на те дивно груписане длаке.
Гледао сам је у обрве, нисам имао храбрости да понудим свој поглед њеним очима.
Онда сам почео да их уходим.
Углавном у сновима.
Пизда не сме да излаже лице људима.

Причао сам са њима о снегу, или о неким нотама ...
Маштао о промењеном себи.
О бићу које има пут али не и трајање.
Било је лепо, веруј ми.
Лепо је кад се постидиш пред неким.
Пред нечијим обрвама.

Кад знаш да би се распао од једног покрета тих дивних малих становника лица.
И да ништа не би остало од тебе ... Од оне одвратне сујете која те целог живота закуцава ...

Да, то је кад двоје имају један пулс.
Једну перцепцију стварности, један страх од буђења.
И ништа се не дешава ...

Ћутао сам јој у обрве, није се бунила ...
Оно што је било после припада логици пропасти.
Неумитности једног процеса који тече паралелно са временом у теби.
Не желим да причам о томе.
То мора да се плати.
Свака радост се плаћа.

Само желим да размислиш следећи пут кад те ухвати жал за сисама ...

Generalno, život kanda ima smisla.

Međutim, on nema veze samo sa životom ljudi.

Misli se na život uopšte.

Na primer život svinje, ili guštera, ili nekog dvoćelijskog organizma...

Svakako ne misliš da je Čovek jedino biće u ovom kosmosu,kosmos?

Dakle, recimo da se radi o Životu uopšte...

Stoga bi se reklo: Smisao Života je prosto razumeti činjenicu da svaki kosmos kojem se pokloni beskonačna količina vremena može da proizvede proizvoljan oblik Života.

...japanska verzija narodne pjesme " Kosovka devojka".

Veruje se da je Kosmos ogroman prazan prostor u kome lebdi 98% materije u plazmatičnom stanju.
Ovo verovanje je stvorio Čovek.
U dubokom svemiru vlada vakuum sa jednim atomom vodonika po metru kubnom.
Svaka definicija Kosmosa je tačna, s obzirom na bezgranično ljudsko neznanje.

Izvolite!

Gurmanski specijalitet u ljudi.

Praktično - masakrirani zamrznuti leš pileta na čije je rane aplicirana so, a zatim nanešena opekotina trećeg stepena koristeći cvrčeće ulje ili rernu.

Svakidašnji legitimni varvarizam.

Modifikovani šatrovački jezik nastao fonetskom degeneracijom tradicionalne varijante, primenom pravila da se na svaku šatro-reč dodaje sufiks «X».

Pripada «mtvim» jezicima, ali za razliku od Latinskog, koji potiče iz daleke prošlosti, sufiksni-x egzistira u dalekoj budućnosti.

Prvi pisani dokazi o upotrebi ovog jezika pojaviće se 3038. godine u oblasti Hiper-Beogradskih Aluminijumskih Stambenih Matrica u centralnom Hiper Sremu.

Kao naslednik sufiksne-x-šatro forme, pojavljuje se sufiksno-prefiksni-x-šatro oblik, gde se «X» dodaje na početku i kraju šatro-reči.

Један од највиших степенова дангубљења.
Стање апсолутне курцобоље за небитне ствари попут хигијене, интелектуалног развоја, емоционалних потреба, физичке активности и социјалног живота. Последица вишедневне изолације од било каквих спољних утицаја и избегавања огледала, живљења у рути компјутер - фрижидер - тоалет - компјутер. Лако се отима контроли и прелази у навику.

Detektiv trivijalnog

Симбол величине, метафора мегаломаније, синоним краха.
Статуа Колоса најпре се градила дугих дванаест година, затим красила главно пристаниште луке Митраки на Родосу следећих педесет шест. А онда је, као и све што достигне свој зенит, једног дана пао. И никад више није устао.

Опозив.
Превођење у стање откинутости.
Подела улога.
Страх од пичке.

Заљубљују се, онанишу и пате, а ти јебеш јастук.

Ампутација као надилажење очаја.
Бескрвност.
Разводњавање можданих отеклина.
Нелечена непријатност чији апетити расту.
Аутоканибализам ?
Не бих рекао ... јер

Постоји и ампутација у двоје.
Немогућност тужнија од придева.
Наивност слична дечачкој.

Ходаш са нечијом косом под прстима као талисманом.
Разумеш пропаст, желиш крвљу и браниш се крвљу.
То увек води у фанатизам. Извртање глупости у логику.
И глуп желиш успомене. Одједном само то постане битно.
Заљубљен си у своју опсесију.
Откинуо си вољену косу из стварности, анестезирао кривицу и чекаш ...

То му дође ампутација.
Условљено размишљање, пре свега педерски приступ животу ...

Šta?

Најновији продукт гејмерске куће Убисофт, игра за коју се очекује да ће пробити све рекорде продаје и донети овој играчкој кући до сада неостварен профит. Радња се одиграва у не тако далекој будућности, тачније у 2097. години.

Свет је већ у дубокој кризи (ни овај наслов није заобишао већ устаљени заплет који често виђамо у играма), након нуклеарног рата између Кеније и Македоније, две светске велесиле након одлуке Америке, Русије и Ирана да своју трку у наоружању окончају скупљањем свог нуклеарног оружја на једну гомилу и равноправно поделе исто двема државама одабраним жребом у Франкфурту којим председава Кркобабић, тада већ прилично остарио.

Због накупљњних фрустрација Кенија и Македонија одлучују да подељени арсенал употребе тако што ће уништити све остале земље на планети, сачекати пар милиона година да се стиша радијација, а онда почети са узгојем шећерне репе. Наизглед једноставан план, међутим, полази по злу, и након лансирања нуклеарки пророчанство Динкића које датира још из 2028. године се остварује, и све ракете бивају скренуте силом боготаца Ориона, са своје путање, на Београд.

Убисофт се заиста потрудио око аудио-визуелних ефеката, па тако већ у уводу игре док нуклеарке претварају Београд у обрадиву површину обогаћену полураспалим уранијумом, можемо видети до детаља верно приказан последњи израз лица унука Џастина Бајбера случајно затеченог у Арени поводом турнеје "Сећање на мог деку и мој нови рајф". Инжињери из Убисофта кажу да су за моделовање београдских улица, то јест асфалта, потрошили око 87 процената буџета, јер су, како кажу "имали жељу да не испусте ни једну рупу на путу", а током процеса моделовања путева живот је изгубило 7 радника Убисофта од последица премора.

Сам наслов игре сугерише и главно место дешавања, а то је Метро, чија је изградња у Београду почела касно 2096. године, али је прекинута рано 2097. године, када наш главни јунак, то јест ВИ, води борбу са својим мислима у напола довршеним подземним ходницима београдског метроа.

Пријатна тишина је алтер его непријатне тишине. Ово је појава која постоји само у прошлости. Оног тренутка кад проговоримо, и постанемо свесни пријатности тишине, она је већ нестала и оставила нам само поруку: кој' те курац терао да то кажеш.

Она поред које можеш хиљаду пута да прођеш, површно је погледаш, а да је заправо ни не приметиш.
Она лепота, коју кад приметиш, наставиш још десет корака, укопаш се у месту тридесетак секунди у једном од оних "жју!" момената дубоког усхићења, и потрчиш за њом. Фигуративно.
И после тога све поредиш са њом, и ништа ти више није довољно добро.
Она после које ћеш се чудити како је раније ниси приметио, и како је други не виде.

Osvešćujuća misao koja se javlja posle poraznog seksualnog iskustva sa pokušajem tršenja nabubrele ženke razrogačenih plavih očiju i tankih prstiju sa frenč manikjurom koja je treptala na tebe dok je bend žilavio na bini pa se tebi učinilo da bi mogao da joj u jednom potezu pocepaš mindžu, isprskaš spermom zidove da se slije do podruma i zabiberiš joj kliću tako da joj oči iskoče iz ležišta.
Ali ne lezi vraže!