Клуб који тек од скоро има огромне паре, док су *природни* клубови они који већ деценијама троше огроман новац и узимају најбоље играче од клубова који нису имућни. Тако су силеџија из бундеслигашког школског дворишта који свима отима најбоље сличице - минхенски Бајерн, и клуб који за половину својих трофеја може да се захвали Франциску Франку - Реал из Мадрида, у очима просечног фудбалског навијача нешто вредно поштовања и узвишено у односу на омражени ПСЖ.

Тако ће и просечан српски навијач неког од државних пројеката тада новорођене комунистичке државе, за које мора да је убеђен да су самоникли на Косову пољу и финансирају се упијањем сунчевих зрака, са гађењем написати да је Манчестер сити, иначе 65 година старији од Звезде и Партизана - вештачка творевина.

Ili levog, svejedno. Kao dečak stavljen na tu poziciju, jer je zahvalan igrač, predobar tehničar za štopera, ali loš za veznog ili krilo. Kao Vasa Ladački, on želi mnogo više od svog života, on želi golove, on želi asistencije, on želi popularnost, fanove! On želi da se dokaže, da se probije kao najveća zvezda kluba, da publika skandira njegovo ime, da devojke puštaju suzu niz butinu kad on igra. Ali to se nikad neće desiti. Igrajući u svojoj dosadnoj kolotečini, polako sve više postaje svestan da je neprimetan u odnosu na 'desetku' kluba, ili špica sa Filipo Inzagi stilom igre. Crv mržnje ga grize do kosti, i on se sve više trudi da igra što bolje, sve dok to trener ne saseče uzvikom 'vraćaj se nazad, ne igraš krilo'. Dok mu psuje majku sebi u bradu, kreću mu krvničke suze, i on prima osobine psihope, koji posle treninga ostaje da gadja prečku i govori u sebi 'jebaću vam majku svima jednog dana'.

Stara, mudra rečenica kojom se možda i najslikovitije objašnjava pojava da ćeš bez obzira koliko si dobrih stvari uradio nekada, uvek ostati zapamćen po onome što si zasrao jednom, i to debelo.

Neka si i sto riba spavao, dovoljno je jednom da kresneš u bulju i automatski si peder. Nema ti spasa.

Najcesce pominjan svetac u Srba. Priziva se u svim prilikama: ushićenje, panika, neverica, nervoza, bes...

Vozač zglobnih autobusa.

prvi koji je u Srbiji primenio carski rez, 1389-e.

Bogotac fudbalskih klubova u Srbiji. Nije menadžer, to tako gejičasto zvuči. Nije trener, to je tako obično. On je šef. Stručnog štaba. Što dalje implicira da je on najpametniji, najkompetetniji, najnamazaniji pripadnik neanonimnog alkoholičarskog društva sa trule, hrastove klupe.

Sportski kompas moralno dezorjentisanih duša u kopačkama. Svetionik u mračnoj svlačionici. Glavom, bradom i jagnjećim rebarcima, šef stručnog štaba.

Zajednička osobina lošeg studenta i pokojnog penzionera.

Титула коју добија свака репрезентација која игра против наше, неважно на спорт.

Sve deblje liste u kladionicama

Nadimak i prezime.

Danak neiskustvu.

Сан сваке владе! Хтедох рећи ''лоповске владе'', али схватих да би то био чист плеоназам. Посебно на Балкану. Не и у Краљевини Норвешкој.
Али то се није десило преко ноћи. Например, Викинзи су 200 година пљачкали остатак Европе и стекли почетни капитал. А онда су на референдуму за придруживање ЕУ одлучно рекли *НЕ*, к'о Тиле Стаљину ономад. Стварно, зашто би Меркелова управљала њиховим природним ресурсима, успут им лупајући пацке кад год запишају даску или подригну на јавном месту?
Тек сада се види да су силно погрешили. Сироти норвежани имају проблем како да потроше ту камару пара у буџету, кад су већ све измишљене пројекте завршили, подигли плате до максимума, а смањили порезе на минимум. Да је жив мој деда, он би им отер'о камион моравског шљунка, да сваки Норвежанин метне камичак у ципелу, чисто да му није све потаман.

Јер, њихов живот мора бити страшно досадан. Плате и пензије на време, инфраструктура беспрекорна, правно уређена, некорумпирана државна администрација и добар социјални програм, мало се пеца, мало се вади нафта, мало више се туче вотка и реже кулен у дугим, зимским ноћима, док се певају песме о славним походима Викинга, о Хогару Страшном и његовој Хелги, о головима Солскјера и Флоа и олимпијским медаљама бијатлонаца.

Па је л' може тако да живи 4,5 милиона људи, мимо света, далеко од ратова, економских криза, елементарних катастрофа? Може, бре, брале.

Bring it on!

Vlade Đurović je košarkaški stručnjak koji je konsultant u svim emisijama. On je večiti pesimista, on je samokritičan, nikada ne trči pred rudu, jednostavno zna da ne postoji savršenstvo. Da naiđe na ribu sa savršenim proporcijama, on bi rekao da je pre tri godine imala karijes na trojci, ali čovek je jednostavno perfekcionista.

Tvoje malene šake stežu malj, ili sekiru. Stojiš na blatnjavoj, krvavoj podlozi koja se puši od vrele vode koja ju je prelivala do malopre. Oči u oči s tom nakazom od 220 kilograma. Ona razjapljuje čeljusti, vrišti u tebe. Možeš gotovo da osetiš njen dah na svom licu. Očnjake joj obliva krv koja se sliva s njuške u koju je duboko usečena sajla.
Odjednom čuješ:
-Udari sine, udari je najjače što možeš. Baš tu, po sred čela!
-Ne plaši se kumiću, biće lakše iz godine u godinu...
-Hajde sinovac, stegni muda. Moraš da postaneš ČOVEK!

Čovek rekoše. Zar se tako postaje čovek? Zabijajući malj u lobanju papkara. Možda je utihnuće vriske i tup zvuk pucanja lobanje inauguracija novog člana ljudske zajednice. Možda je gusta i tamna krv koja lije iz grkljana da bi se skašila u bari pored, lubrikant koji će potpomoći kretanje mladog čoveka kroz okrutni život. U svakom slučaj, povici mog oca, strica i kuma bili su gori od vriske te odurne životinje. Bili su nadmeni, bili su meni neshvatljivi, bili su GORDI.

Bilo kako bilo, zvanično sam "čovek" od svoje desete godine. Sada sam i student, odlazim na glasanje, učestvujem u žučnim raspravama na mnogim slavljima širom sela. Moje mišljenje se uvažava, naročito od strane oca, kuma i strica. Ali opet, pre neki dan su mi pretukli druga, dok sam to posmatrao. Nisam ništa učinio, plašio sam se. Video sam devojku koja je dobila napad epilepsije, baš pored mene, na ulici. Nije bilo nikog u blizini, osim mene. Obišao sam je i nastavio svojim putem. Plašio sam se, ili mi možda nije bilo ni stalo do toga. Baba mi se razbolela, često pita za mene, kad ću doći. Nisam je obišao više od godinu dana, plašio sam se blizine bolesti, očaja i nadolazeće smrti. Umrla je pre neki dan, kažu pitala je za mene neposredno pre toga.

Da, ja sam ČOVEK. U punom sjaju svih pratećih karakteristika. Plašljivac, loš prijatelj, loš unuk. Nadmeni član društva koji misli da je nešto naročito samo zato što je masakrirao svoju kobasicu i kremenadlu kad mu je bilo deset godina. Možda će jednom "čovek" biti nešto više od toga. Ideal vredan dosezanja. Cipela vredna nazuvanja. Do tada, ostajmo gordi i UDRI PO SRED ČELA!

У свету професионалног клађења често се дешава да врло брзо процури нека квалитетна информација по разноразним форумима везана за исход одређеног меча. И када гулија нагрне да се ложи и трпа уплате на тај меч, кладионице имају обичај да се "штите" на више начина, а најпознатији је онај да се пар не може синглирати, већ да мора да се веже са још две утакмице. И како онај који зна како дише цео кладионичарски систем увек има кеца у рукаву, њему та ограничења не сметају много. Он зна да кад год загусти може да се позове на естонску лигу. Било да вам треба 1,1 коначан исход, или 1,35 на 3+, кад год играју фаворити код куће, а у 90% случајева и у гостима, све долази по квоти и како треба, што би коцкари рекли "к'о нацртано". Отуда је и настао одавно по форумима, а и овако по клаџама израз да је само смрт сигурнија од Естоније, јер према свим статистикама то је лига у којој опклада на фаворита скоро уопште не може да омане. Разне Флоре, Левадие, Нарве увек убедљиво победе своје противнике, а неретки су и двоцифрени резултати. Мислим да сам баш данас видео да је пала нека "десетка".

Журка на којој се већина девојака убије од алкохола.

Konstatacija u situaciji kada vidiš dvije ribe, plavušu i crnku, a pri tom je plavuša bolja riba.

Radnja na Banovom brdu sa najjačim imenom na planeti.

Kad legneš mrtav pijan na pod, počne pesma "Moji su drugovi" i ovi u voziću te preskaču.