Stanje koje se može opisati kao mešavina manične depresije i PMS-a. Uobičajeni simptomi su mučnina, dijareja, racionalizacija, nagle promene raspoloženja koje se manifestuju u vidu bezrazložnog smejanja i plakanja. Prisutni, ukoliko se ne prepadnu, mogu da uživaju u jedinstvenom performansu, svojevrsnoj adaptaciji Pekićevog "Besnila".

Не, антихерој није главни негативац, безосећајно створење, психопата или неко сличан. Јер да би лик постао антихерој, он мора да носи неку поруку, мора да има неко сопствено виђење света, и мора да има добар разлог за то да ради и да му то причињава задовољство, а да притом нема другу корист од тога. Наравно, да његово деловање буде у складу са моралним кодексом, који додуше само он разуме, али без обзира.

Представници ове групе, који мени први падају на памет су свакако Антон Чигур и Патрик Бејтмен. Једноставно, то су људи који у себи носе све особине овог света, у неку руку, достижу нивое полубогова и постају неухватљиви и невидљиви представницима "правде". Они не губе. Бескомпромисна интелигенција сјебаног мозга их доводи до нивоа култа и задржава их ту. Једноставно, не можеш да их мрзиш. Било да даве проститутке док слушају Витни Хјустон или Фила Колинса, пуцају у све живе или људима дају шансу да баце новчић. Покривени велом животне ироније и сарказма делају у полумраку и никога не остављају равнодушним.

Такође, антихерој може бити само пародија на хероје, било парвелове, било на неке друге, али притом мора бити урађен са стилом, тако да кроз све своје деловање показује апсурд борбе за "бољи свет", апсурд херојства и осликава прилично бедну страну друштва. Суперхик.

У свакодневном животу их и нема толико, или их има у много блажем облику, да то прелази у домен заједљивог старца који сере по свему, људе који знају да дају смислену критику и то раде са задовољством, до ироничних и саркастичних дркаџија који једва чекају да покопају некога, у интелектуалном смислу, нешто као Грегори Хаус.

Jedna od onih svakodnevno korišćenih floskula bez kojih normalan život jednostavno ne bi bio moguć. Upućena ortaku ili, ređe, ortakinji ( jer je konotacija i previše očigledna; prim.prev. ), ova dvosmislena primedba nedvosmisleno ukazuje na nezadovoljstvo korisnika iste zbog nekog stava ili postupka strane kojoj je upućena. Bilo da je pitanju štekanje za pare, kola ili pljuge, neko govnarsko rendom ispaljivanje/nepoštovanje dogovora ili bilo koji drugi oblik neizlaženja u susret, retoričko pitanje iz naslova staviće do znanja pičketini od prekoputa da laže, jede govna, ide uz kurac, odnosno - rečnikom prostog naroda - DA ZAJEBAVA. Poznajući naš nebeski narod, doduše, jasno je koliko je statistički zastupljen neki značajniji uticaj na isti. Jebiga - tak'i smo po celom telu...

Zadnji vezni šank linije. Vezivno tkivo koje od prčvare pravi kafanu, od bircuza bistro, od lokala sa šankom i stolovima mesto koje ima dušu - ona, a ne neka druga. Nije to zanimanje, ili profesija, ili nadimak - to je status.
Znaju da budu i čovek, i žena, ali ređe. Odavno su ušli u popis inventara svog omiljenog bara. Stolica, ili čaša i pepeljara mogu da fale, ali barske mušice ne - uvek su tu. Konobar i ne pita, nego nosi. Često imaju i svoju teku u kojoj su stotine recki neplaćenih pića. Ipak, ko je sad taj gazda da postavlja pitanje kad je on šesti vlasnik u poslednijh 20 godina, a barska mušica pamti vreme dok se zidao lokal. Voli da popije, ali ne uvek. Za partiju domina je tu, šah, karte, samo reci.
Krenuo je jednog dana kao student možda u biblioteku, i navratio. Otad, svakog dana je išao u biblioteku i navraćao, sve dok nije prestao da ide u biblioteku i dolazio samo na svoje omiljeno mesto. Posle mu je bibliotekar donosio knjige tamo...

Ljudski šljam, premazan svim nijansama vidljivog dela spektra. Pobednici svetskog prvenstva u licemerju, nosioci zlatne medalje za koristoljublje. Tragovi im smrde nečovještvom, a radnje su im mutnije od koktela na "Ladies free" noćima u diskotekama Paralije. Jadnici.

Одабереш наслепо пар ципела при изласку из џамије. Одиграш турски рулет и , јебига, изгубиш. Алах све види.

Neki tamo glagolski oblik u već dovoljno komplikovanom srpskom jeziku koji pretvara i najčešće korišćene reči u nešto daleko pametnije i uzvišenije.

Najveći od svih učitelja ikada Joda je. mmm! Ako se pametno nešto poželi reći ikada multiplicira se efekat ako reči se izvrću kao master veliki. mmm! A na ceo trip može i da mrda ušima!

Сленг за два лика који су јако блиски али се тачно види ко је главни, учитељ (Оби Ван Кеноби) и који је подређени, шегрт (Анакин Скајвокер). Наиме, Анакин прво слуша све што Оби прича и прикупља информације и памти. У друштву се увек кида на његове форе, иако се нико други не смеје. Не зна се зашто неко постаје Оби и зашто Анакин баш у њему види Обија, али у томе и јесте драж ове појаве. После неког времена Анакин ће постати Дарт Вејдер и окренуће се против свога учитеља, зато што је сада постао бољи од њега...само је битно да сила буде довољно уз њега и до краја!

Natprosečno inteligentan čovek. Čovek koji je savršeno svestan u kakvom vremenu živi, i koliko su ljudi generalno podli, kao i spremni da gaze sve pred sobom zarad nekog sićušnog cilja.
Biti mizantrop - to je vrlina.

Žena za sva vremena. Žena koja pati kad i ti, smeje se tvojim glupim forama, gleda fudbal i navija iako joj baš i nije do toga... Ljubav tvog života.
Ali njena glavna osobina, ono zbog čega je baš ONA tvoja srodna duša, je to što tako dobro puši da uvlači čaršav kroz bulju.

Често се сећаш своје прве симпатије. Умиљато лице, а испод ђачке кецеље, хаљиница на фалте, беле хулахопке и ципелице на каиш, ма иди бре!
То је оно прво клиначко снимање кад ти није јасно шта ти се тачно дешава, али примећујеш да ти је поглед често прикован на то мало женско чељаде. Ту после буде још пар симпатија кроз основну школу, мало интрига по лексиконима и гласина на великом одмору. У том дође пубертет, средња школа и онда БААААМ!
Заљубиш се као млади тетреб у сезони терања, а да не знаш 'де тераш. А осећај - неописив.
Она иде са тобом у разред, не можеш да дочекаш да дођеш у школу, па се лицкаш, па се пицкаш, па требиш митисере и остале бубуљке, па рокаш пола литра брута, евентуално денима, па тераш кеву да ти пере ''пе'стокеца'' два пута недељно да што пре избледе, па мора прљаво-беле старке и јакна вијетнамка, па читаш Превера и вежбаш рецитовање, па се уживиш у љубавне јаде младог Вертера или официра Вронског, па као нешто и сам пишеш, па си сав романтичан и устрептао, слиниш док сам у кући гледаш ''Сјај у трави''...
Не треба наглашавати да си пред екипом ултра-хулиган, увек спреман да заподене шорку и набоде највећег у супарничком табору. Слушаш само њујоршки хард-кор и користиш све опијате којих можеш да се домогнеш.

Највиши тоналитет гласа. Служи да произведе непатворени усклик уживања, или боље рећи, цику и вриску задовољ(е)ног женског чељадета. Такође, популаран начин општења код фурунџијског дела геј популације, шимејлова, транџи и тако тих недефинисаних сорти, које пролазе кроз кризу идентитета те траже свој прави персоналити кроз чмар и остале неистражене телесне шупљине.

Legendarni manijak sa Kalemegdana. Poslednji romantik u svojoj "profesiji". Čovek koji je izazivao zgražavanje tadašnjih srednjoškolki a u isto vreme oduševljenje penzionerki.
Njegov indetitet (sem nadimka Mića Surla) je i dan danas ostao nepoznanica. Postoji mnogo nagadjanja i teorija u vezi njega, najrasprostranjenija je ona da je Mića Surla bio samotnjak sa Dorćola koji je voleo druženje ali nije znao kako da pridje ljudima, dok je druga popularna verzija da je on u stvari ugledni lekar iz Doma Zdravlja Zemun, kome je bilo dosadilo da on svima gleda surle, pa je rešio da pokazuje svoju.
Jedino sigurno je to da je Mića Surla poput pravog super heroja otišao u legendu ne otkrivši svoj indetitet.

Mića je bio prepoznatljiv po svom dugačkom teget mantilu, papučama, belim čarapama i ruži koju je uvek nosio u ruci.
Ordinirao bi u kasnim satima Kalemegdanskim parkom i prepadao gospodje, bilo starije ili mladje, on je bio dzentlmen koji nije žene procenjivao na osnovu godina, otvorio bi svoj mantil, uzviknuo " gospodjo vidi surla", zatim bi nestao u mračnoj noći.

Super heroj 60-tih i 70-tih godina dvadesetog veka. O njemu su se pričali mitovi poput onih da je Mića uspeo da "pokaže surlu" čak sedmorici milicionera u razmaku od 5 minuta i 50 metara, a da ostane neuhvaćen. Takodje je poznata priča o gospodji ispred koje je Mića izleteo, pokazao surlu i počeo da beži. Nažalost gospodja je bila atletičarka pa ga je pojurila i saplela, Mića je pao direktno na surlu, pogledao je sa bolnom grimasom na licu i izustio "sram vas bilo gospodjo, kome sad da pokažem ovako posečenu i odranu surlu".

Sve u svemu uporedjujući ove današnje manijake sa nekadašnjim romantikom Mićom Surlom, dodje se do zaključka da Beogradu nedostaje jedan autentični manijak od kog neće niko strahovati, jer on nije ubijao, silovao, pljačkao i nanosio patnju. Mića bi jednostavno pokazao "poentu" i nestao bez traga. Gledajući današnja dešavanja i novinske naslove, koliko god to paradoksalno zvučalo, Mića je bio dobra prilika za udaju, naspram današnjih mladoženja.

Mića je bio i ostao simbol jedne generacije, neki su ga slavili, neki su ga tukli, ali Mića je ostao isti, neiskvaren i pošten. On nije imao skrivenih namera, on je samo želeo da pokaže svoju surlu!

Kad nakon masturbacije, kao postkoitalnu cigaretu zapališ elektronski cigar.

Новајлија, почетник, нубић, њуфег. Лик који посао ког се прихвати обавља крајње аљкаво, у маниру неискусног младог дркаџијског приправника који није чуо за медоту маторе чарапе или папирних убруса, направи свињац и са улепљеним прстима и вешом оде у нове радне фејлове. Ни на тренутак му не пада на памет да ће људима око себе смрдети на ужегли мујспер, да је индијанац, ни да ће кева приметити да му боксе са принтом Покемона, поред оних браон и жутих, красе и запекле флеке потпуно нове боје, јер боли га курац, нема појма, он дрка у гаће.

Poznatiji kao "Onaj što prevozi klavire". Preko dana, Ostoja je tihi čukarički preduzetnik. Noću, postaje dobrodušna zver, koja se bori protiv kriminala na ulicama Beograda.

Ostoja zapravo nije čovek, on je ideal, on je heroj kakvog Beograd zaslužuje, ali koji nam sada nije potreban. I zato ćemo ga loviti, jer on to može da podnese. On nije heroj, on je tihi branilac, bdijući zaštitnik. Klavirski vitez. Snovidjenje koje ti kaže - "Raduj se".

Misterija ovog heroja decenijama muči Beograđane: Zašto Ostoja ne prevozi trombone, sofe ili aligatore, nego baš klavire?

Pao pod uticaj droge, kao i mnogi pre njega koji sada sede na nebeskoj klupi, baš kao Pikac.
Tipovi poput njega imaju mizeran život, pun patnje i boli, ne vole društvo, verovatno zato što su nekada, kao klinci pokušavali biti deo tog društva, koje im je momentalno uručilo šut kartu bez trunke razmišljanja ili žaljenja. Od tog momenta počinju da mrze ljude, bili oni prema njima dobri ili loši. Čame u tmini, i nadaju se boljem sutra, koje po svemu sudeći po njih nikada neće doći. Eventualno, kada im se u glavi upali lampica, i skapiraju da im život polako ide u provaliju odlaze u loše društvene krugove i pokušavaju da se sprijatelje sa ljudima koji su u istoj, ako ne i goroj situaciji nego oni. Skoro svi im daju isti savet, taj da moraju probati drogu, jedino im ona može ublažiti enormnu bol koju osećaju svakog dana, što i čine, pošto ne vide svetlost na kraju tunela. No, tu nastaje problem. Više se ne mogu kontrolisati i polako se pretvaraju u ovisnike. Neki od njih pronađu društvo, pa čak i srodnu dušu, a neki dožive istu sudbinu kakvu su i mislili da će doživeti, međutim bitno je samo jedno, svi imaju isti kraj priče. Nestaju sa ovog sveta.

Mjesto koje čovjek nosi sa sobom, u džepu lijeve strane mozga, kao protivotrov, da ode tamo, u mirnu bazu, u negativnu nulu, radi smanjenja psihološkog minusa. Veo preko očiju koji im daje sjenku umora i praznoću u dalj, i u čijim se ćoškovima pažljivijim posmatranjem može zapaziti pulsirajuća tihoća zgrožena anestezijom.
Kao kada sivoća polukišnog dana posluži kao izgovor za neizlaženje iz stana, apatija uzima svejednoću kao osnovu logike za djelovanje koje će se time svesti na hibernaciju. Ispot apatije, mašta sanja strah i bol, od kojih je u tu istu apatiju nekad pobjegla, gaseći se samovoljno.

Бити џентлмен значи бити истински мушкарац, бити Прави Џентлмен, доћи до одређеног нивоа понашања и живљења који подразумева интегритет и заслужено поштовање. Нешто чему би сваки примерак мужјака који је престао да сиса палац и отарасио се едиповских жеља да сиса кеву требало да тежи.

Посебно код нас на Балкану. А још посебније због постојања руралног мита о Балканцу као мачо Тарзану, јебачу и "фрајеру", који иначе не постоји. Ако игде има мање мачо мушкараца онда је то у нашим крајевима, стога балканци као стереотип уопште и не постоје. Фејк искарикирани шовинизам са примесама пичкопаћеништва се не рачуна у мачизам.

Џентлмен није господин, господин може да буде свако ко искешира довољно за Хуго Бос одело или је спреман да прода бубрег не би ли му италијан фегетлија по мери сашио сако и упарио кравату са гаћама. Да су господа џентлмени, имали би пуну скупштину истих, али нажалост ако би смо скупштину називали по томе ко у њој обитава, могли би комотно да је зовемо и штала.

Прави џентлмен мора да буде оличење равнотеже у свему. Да балансира на десној нози док левом шутира кретена у дупе, у једној руци да има књигу док другом показује средњи прст систему, једним оком да гледа напред а другим да мерка конобарицу. Мора да буде свестрана особа, способна за све али не и спремна на све. То разликује дилеју која покушава да пробије главом зид од џентлмена који заобиђе зид, узме пнеуматски чекић, сруши га а онда се врати и прегази преко њега. Џентлмен у животу ради оно што воли али тиме не угрожава друге, не смета и не смара о томе. Веома је важно не бити смарач, не досађивати својим ставовима када нико није питао за њих, не дробити увек о истим темама и не силити са духовитошћу. То је одлика Правог и ту се добро оцртава она равнотежа што сам је споменуо. Бити наметљив када треба али не стално, имати смисла за офанзиву и дефанзиву, тактичност је џентлменска врлина.

Још пар ствари морам да споменен у вези џентлменовања, једна је веома важна, а то су жене. Истински Прави поштује жене, ту се разликује од Балканца који је и даље заљубљен у своју маму јер она зна да ујутру воли прженице са бабиним џемом и кафу са једном и по кашичицом шећера и најрадије би се оженио мамом или женом која је подобро емулира. Дакле, поштовање према женама је основа односа са њима. И да се не схвати погрешно, да нагласим, поштовање а не лизање дупета ради добијања приступа међуножју супротног пола.
Да би неко био Прави Џентлмен, мора, нажалост тако је, да има само једну жену. Зашто? То је једноставно питање са компликованим одговором. Да би се разликовао од остатка мушке популације и да би остао концентрисан на важне ствари не сме да ландара к'о муда за вепром. Од тога боли глава, није хигијенски а нема ни смисла. Концентрација је важна јер се тако фокус преноси на друге важне ствари у животу, а то жена може да постигне са Правим. А и супер су жене, понекада дају смисла бесмислу, понекада одузимају смисао свему али зато увек, увек пријају.

И задња ствар у ионако предугачкој беседи је поштовање. Поштовање не као усађен рефлекс учтивости који бесмислено подсећа на некадашње идеале и обрасце понашања већ поштовање као одраз здравог разума и културе. Да дам један баналан пример: Уђеш у ГСП, седнеш, до тебе два старца дрве о томе како је омладина искварена, дрогира се и генерално курцу не вреди, онда те један од њих погледа "устај коњу, ја сам четресшесте био на радној акцији" погледом. Е сада, таквој багри не треба устати да му живот овиси о томе, није лепо бити фин према дебилима који те без упознавања окарактеришу лоше, бесмислено је и нимало логично. По мени, не би било културно устати таквом човеку јер реакција на некултуру треба да буде сам још већа некултура, бахатост а ни физичко насиље не би било на одмет. Што опет доводи до једног обрасца којим би џентлмен требало да се води. Ко тебе каменом ти њега никако хлебом него пиштољом или бомбом. Не око за око него глава за једну длаку са дупета. И по мени, то је скроз исправно и поштено. А треба да функционише и у другом правцу, ко теби џак ораха, ти њему два џака ораха догодине када твој орах роди. Џентлмен је бољи према онима који су добри према њему и гори према онима који су лоши према њему.

Толико.