Sport u kojem čekaš da se jedna od ekipa grupiše u sredini polja da bi znao ko je dobio poen.

Не може свако ћутање да буде ћ у т а њ е. Само посебна ћутања могу да заслуже назив и статус ћ у т а њ а.

Није то оно кад ти ћутиш јер немаш шта да кажеш, или те је неко наљутио па ти сад ћутиш љутито на њега. Ни оно кад ћутиш јер ти је тако дошло, штосеонокаже - спокојан си ваљда због нечега (пише у тамо неким часописима да тако ћуте блиски људи, особе које немају потребу да стално затрпавају једно друго теоријама и ставовима, занимљивостима и ексцерпцијама из властитих прикљученија), и онда ти безбрижно ћутиш, а у себи ћарлијаш (а овако пише у неким збиркама поезије, ваљда је и то неко паметан смислио и међ народом раширио).

Дакле, то не. Ово ћутање - ћ у т а њ е - развија се полако и наравно ћутке.

Почне да клија у оним тренуцима кад ти нешто падне на ум, а што на ум - то и на друм, па хоћеш и другоме то да кажеш, да му покажеш и поклониш комад, бар кришку, себе, па да заједно наставите кроз мисли и реченице, обогаћени и зближени трансфером поклоњених комада сопствености.
И, шта се деси? Налетиш на зид. На бедем. Или на шанац. На јарак. На јаз несхватања и неприхватања понуђеног, чак презривог одбацивања. Ништа. Ти прећутиш.

Други неки пут пожелиш да другоме, теби наизглед блискоме, саучеснику у раси, средини и моменту, опет пружиш чест својих можданих трудова, можда и да му разбистриш поглед на васколики овај божји пашњак, да му словом злонемислећим укажеш да није све тако као што он дума, да је боље да престане са неплодношћу и трулошћу својих дана. Опет зидина, опет провалија. Испаднеш чудак. И прећутиш.

Неки тамо пут, падне ти опет нешто на ту твоју памет (која је ареал, очито, веома склон падавинама и оборинама - кажу тако на прогнози након дневника, и наведу колико је пало милиметара ту, а колико тамо), и ти заустиш, да се у глас претвориш. Е онда ти напокон испаднеш паметан, па затвориш уста. Шкљоцну зуби, и ти прећутиш.

И би добро. И како ти се затворише уста, отворише ти се очи. И ти схвати да је ћутање твоја мембрана, твоја келија манастирска и твој карантин (овако се каже и у некој познатој нумери, кад овај један хоће да заборави неку своју љубав, шта ли је). Да је боље да ћутиш и прећутиш. И тако се у теби то ћутање стврдне, или окошта, свеједно.

И то не би био проблем да си ти срећан што ћутиш. Али, ти хоћеш да кажеш. Нећеш да ћутиш. А ћутиш. Јер је тако добро. Јер нема ко да те заиста чује.

Kada iz kese sa grickalicama pojedeš samo ribice.

Оно што изговорите након што окренете све уснимљене канале и утврдите да:

-На РТС-у Тика Шпиц жени Ђошу.
-На Б92 3 брата и њихов ћале сабирају бројеве и проналазе серијске убице.
-На Пинку Фернандо прича Марији да је трудан... или Стивен Сигал млати 25 човека крпом и билијарском куглом... или се "фармери" кољу око тога ко треба да музе краву.
-На Фоксу-у Јамада плаче зато што опет није прош'о први круг, а жена га је оставила зато што није постао нинџа ратник.
-На Еуроспорту неке дрвосече огромном моторном тестером секу стабло дебело метар и по, и то за 5 секунди.
-На Еуроспорту 2 Кина растура Нови Зеланд на светском првенству у стоном фудбалу.
-На МТВ-ју црња показује свој 16. ауто и објашњава како он има фелне од 24 цола.
-На Спортклубу Бароу и Хистон играју 0:0.
-На Дискаверију бркати чича прави од мопеда чопер од 2000 кубика и 500 коња.
-На Хисторију деда од 104 године прича о томе како је упознао Адолфа Хитлера 1939. Све синхронизовао на енглески неки Енглез за педерским гласићем.
-На ТВ1000 неки филм у коме глуме ликови који су познати колико и мој комшија деда Света. Превод касни 30 секунди.

Nije teško voditi ovce, potreban ti je samo jedan pas i motka kom ćeš kad tući kad te ne sluša. Lako je biti filozof među polupismenim krezubim narodom, pustiš bradu i ponavljaš dve rečenice k'o pokvarena ploča. Svi ima da te slušaju. Imaš prvi kompjuter u selu i odma' si haker. Ostali se čude kako ti u kuću ne bane CIA zbog provaljivanja u tajne dosijee. Platiš jednu turu malog Lava i "ekipa" te instant proglasi za kralja žurke. Lako je kontrolisati zaslepljenu i zatucanu masu, samo trebaš imati "ono". "Ono" što oni nemaju.

Jedna od najvećih misterija mog detinjstva, navodno profesor fizičkog na taj način broji broj ponavljanja određene vežbe, mada ja i danas mislim da samo lupeta neke brojeve nasumično..

Naravno da neću sada, ali hoću čim mi se pruži prva prilika.

Savjet policajcu koji se sprema da izvede novu izabranicu na neku romantičnu večeru ili tome slično.

Намирница која се, по традиционалном српском веровању, користи уместо крви у филмској индустрији.

Nema druge, dete je nešto zasralo.

nusprodukt civilizacije

Најмирнији и најроматичнији лик поред дуета Леголаса и Гимлија који пролази ватре, планине и армије мртвих да би на крају могао да стекне право од свог захтевног таста да ожени његову ћерку. Симбол сваког зета који мора да се докаже фамилији његове вољене да заслужује такву почаст да се са њом ожени.

Такође је и одличан пријемник за хватање оркова и мистичних сигнала.

Tipičan gradski naziv za susnežicu. U slučaju da pada u kasnim večernjim satima, preko noći će se najverovatnije pretvoriti u sneg koji će i od najružnijeg sela stvoriti idilično mesto iz bajke, a od velikog grada ogromnu wc šolju sa žešćim sranjem u saobraćaju.

Riječi koje Srbin izgovara kad mu se potrefi par dana bez problema.

Pravilo koga se pridržavaju plaćene ubice i stilisti sa Pinka

Дуго сам био болестан. Баш дуго. Само, ја нисам боловао ни од једне познате болести. Не. Ја нисам боловао од леукемије, од рака, од сиде, од туберкулозе. Ја сам боловао од живота. Од живота који нисам сам одабрао. Годинама дан за даном вукао сам претежак терет са собом. То ме је умарало, сваким новим даном све више и више. Осећао сам се као Сизиф. Али било је разлога да наставим да гурам камен узбрдо. Морао сам да се борим, морао сам да трајем. Завараво себе да ћу успети. Нисам успео. А када је мој пораз постао званичан, остао сам сам. Није више било разлога да покушам да изгурам камен до врха брда. Решио сам да одем.

Није било тешко одлучити се на тако нешто, имајући у виду мој положај. Отишао сам до моста. Запалио последњу цигарету. Док је из ње избијао дим, опојни, предивни дим, ја сам гледао доле, гледао у реку. Била је мирна. Зачуђујуће мирна. Застрашујуће мирна. Свуда је био мрак, ништа се није видело, само благо пресијавање мирне воде. Можда је било још неког на мосту, не знам, нисам обраћао пажњу. Полако сам закорачио преко заштитне ограде, погледао доле, затим горе и лагано се пустио. Био сам нељудски миран. Током следећих неколико секунди сам осаћао оштар, хладан ваздух на свом храпавом лицу. Пријало је. Постоји она прича која каже да ти у тренутку смрти цео живот прелети пред очима. Није тачно. Мени ништа није пролетело. Само мрак. А опет, можда је то до мене. Можда ја нисам никад ни живео. Ко зна.

Онда сам се пробудо. И даље сам био на мосту, само што је сада био дан. Лагано сам устао. Доле, испод моста, поред реке, неки људи су радили у пољу. Поред мене је стајао неки човек. Био је сав у црном. Имао је капуљачу преко главе, нисам му видео лице. Показао ми је руком да га пратим. Осетио сам страх. Не знам зашто, али кренуо сам за њим. И сваким начињеним кораком преко моста, мој страх је растао. Како смо се приближавали крају, све сам теже дисао, гушио сам се. Хватала ме је страшна паника, али сам наставио да корачам. Људи у пољу су на тренутак обуставили рад и бацили поглед горе ка мени. И ја сам гледао у њих. Један од људи ми се учинио страшно, страшно познатим. Не знам одакле, али сам био сигуран да га знам. Онда је и он угледао мене. Одмах ме је препознао, видео сам то на његовом лицу. Ненадано, његов израз лица се у секунди променио. Гледао је у мене и хистерично млатарајући рукама почео да виче: „Шта ћеш ти овде? Бежи, ајде, бежи одавде! Брзо!“

У том тренутку сам изгубио своју рационалност, ако је дотад и постојала. У једном тренутку сам испред себе видео црног човека, у другом хистеричног земљорадника, у трећем брадатог мокрог човека који је викао нешто и вукао ме. Губио сам се, осећао неку воду око себе. Давио сам се. Онда сам поново заспао.
Када сам се пробудио, приметио сам да лежим у кревету. Све око мене је било бело. Испред мене је стојао неки млађи човек. Рекао ми је: „Очекивали смо да ћете се пробудити ускоро. Имали сте много среће што сте остали живи.“ Збуњено сам га гледао пар тренутака. Онда сам се насмејао. Њему сам се смејао, не себи, не судбини. Њему.

Objekat za budjenje lažne nade.

znak da je ili Nova Godina
ili dolaze gosti...

Pesma o istoimenom gradu koju peva rodjena Zitoradjanka, srpska majka Svetlana Ceca Raznatovic. Kao sto se pesme "Is this love" i "Love hurts" uvek se stavljaju na kompilacije "Rock Ballads", "Metal Ballads", "Best Power Ballads" i slicno, tako se i kompozicija "Beograd" stavlja u kompilacije "Vesele devedesete".
Naravno i za ovu pesmu postoji poseban ritual koji se mora sagledati i postovati tokom slusanja.

Јефтин покушај да не надркамо баш свакога.