Bezvredna hartija.
Papir kojim ništa ne dokazuješ i ne služi ničemu, nego jednostavno ga imaš kod sebe zato što tripuješ da nešto vredi, a ustvari je go kurac od papira i možeš samo dupe njime da obrišeš.

Pijedestal koji je dovoljan ali i potreban rekvizit zakletom oratoru-seratoru i koji budi nepresušnu želju za držanjem govora prisutnima.

Nisu ona prljava zato što ih ne pere, već zato što se konstatno vuku po podu.

Tip koji ulazi u svaku situaciju bez imalo okolišanja i straha.
Imajući u vidu posledice, uvek vrši prvi udarac.

Takav tip ne jebe da l' imaš štanglu tokom napada.
Ne jebe ni da l' je rerna vruća kad vadi ručak.
Čak ni da l' dotična lepotica stoji sa dečkom dok on kreće u startovanje iste.
Jer on je jednostavno mudonja.

Jebeno zanimanje. Ljude koje ne treba potcjenjivati. Treba imati konjske živce dok komuniciraš sa derištima uživo u programu, živaca da ne opsuješ mater derletu kojem moraš par puta ponoviti nešto da bi uopće obratio pažnju na tebe, ili dok ga samo slušaš kako razvlači riječi dok pokušava da nešto kaže. S jedne strane je razumljivo da se mora spustiti na nivo prosječnog osmogodišnjaka, ali nije to tako jednostavno i zabavno. Plus što moraju od sebe praviti budalu dok su na TV-u pa su možda i svjesni toga (jer i kada pokušavaju biti smiješni- slabo da su), moraju hvaliti sponzore svako malo, imati strpljenja i osmijeh na licu, iako im je možda dan loš kao što svima može biti.
Koliko je njihovo zanimanje jebeno, toliko se može vidjeti kako djeca odmalena uče nefer igranje kako bi dobili igračku kao nagradu. Frustrirajuće zanimanje.

Stepen jebozovnosti kojom određena ženska osoba zrači.

Mitsko biće koje sve radi kako treba, odmereno i sa stilom.

Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.

Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...

Ali...

Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.

Masa je skup ljudi bez lica i mišljenja, primitivna bića koja forsiraju jednoličnost i stapaju se u tipičan stereotip. Gomila začarane mase koju privlače svetlucavi izlozi i prazna obećanja.
Nijedan čovek ne misli da pripada masi, ali čini se da su svi ljudi isti.
Da li uopšte možemo da pobegnemo od talasa koji nas sve pokopava i utapa u zemlju?
Verovatno ne.
Svakodnevnica je tako išematizovana. Naše ljubavi su kliše, naši razgovori su šeme.
Posebnost jednog čoveka se ne meri njegovom pojavom, iako svi to rade misleći da su patike pokazatelj nečijeg stanja uma.
Obuća i odeća ne pokazuju koliko znamo i umemo, već kojoj vrsti mase pripadamo i koji šablon smo spremni slepo da pratimo.
Što više se boriš protiv mase, sve više si deo mase.
Boriš se dok ne odustaneš, a kad odustaneš postaješ ono što si oduvek trebao da budeš, telo kojem drugi upravljaju. Ista osećanja, ista razmišljanja, cigareta posle buđenja i pre spavanja, isti redovi za hleb. Gomila beznačajnih sitnica.

Илити бушење рупе у глави ради што бољег чишћења свега онога што нас одваја од шимпанзе са дрвета.

Некада давно врачеви по неким вукојебинама су бушили рупе у глави да би ослободили дух и подигли своје размишљање на виши ниво. Или су они тако мислили, али свеједно мислим да је деловало јер су јелте они веровали да делује. Можда је само био добар трип да ти поветарац ћарлија по ганглијама, откуд знам, важно да је прича до јаја.

Хтели су да изађу ван оквира свакодневнице и пронађу неки смисао или макар нешто занимљиво у свеопштој досади која влада одувек. По мени, то су биле девијантне и поремећене њушке али су се трудили јебига, није им било мрско да одјебу малограђанско племе и изађу изван устаљених оквира. И због тога их поштујем.

Данас се ради обрнута ствар. Глава се буши стереотипима, обрасцима понашања, једнобразношћу и за садашње друштво прихватљивим аксиомима који треба да нађу оно мало креативности и различитости које су преживеле из младости и униште га. Предефинисати све, не остављати могућност избора или мењања већ написаних сценарија, уклопити све као лего коцкице, дисциплина је све. Спречити испаде изван такозване "нормале", довести све на исти ниво, угушити било какво таласање и створити тоталну хегемонију, то је њихов задатак. Да сви лепо буду исти, плава радничка кошуља, сендвич са паризером, Дневник у осам па Курсаџије на Пинку. Послови који се понављају у недоглед, фабричка трака која ствара дронове на којој раде дронови, прежвакани хумор, глупи босанац и педер словенац, забава за масе која се на исте баца лопатом а та иста маса жељно зинула и чека некога да јој стави курац у уста. Стварање калупа од свега и индуковање жеље људима да се у тај калуп уклопе.

Најлепши део долази на крају, посластица. Када се мозак испере и напуни одговарајућим материјалом онда се рупа залије и печатира тако да никада не може бити отворена. О туђем мишљењу се не размишља, оно се уклапа у оквир који је матрикс већ етикетирао као глупост, секту или "ју мене :прекрст:".

Јединка је ушрафљена, машина меље смиреношћу швајцарског сата, нема одступања у откуцајима.

СЛЕДЕЋИ!

Fudbaleri Barselone na čijim dresovima je odštampan logo "unicef" zaradjuju desetine hiljada evra sedmično, njihov klub obrće stotine miliona evra godišnje, a djeca u Africi svakog dana umiru od gladi.

Ili u originalu hašišin (onaj koji konzumira hašiš). Verska sekta profesionalnih ubica koja bi mogla da se smatra pretečom današnjih bombaša-samoubica. U Evropu je prve zapise o njima doneo Marko Polo. Postojala je (zvanično) od 1090. godine n.e. do sredine 13. veka. Osnovana je od strane Hasan ibn-al Sallah-a, obrazovanog čoveka i verskog fundamentaliste. Neki izvori kažu da je studirao zajedno sa čuvenim pesnikom Omarom Kajamom. Sedište im je bila tvrđava Alamut (u današnjem Iranu). Ime su dobili po tome što su sledbenici sekte prvo konzumirali hašiš, a onda su prenošeni u skriveni vrt u tvrđavi gde im je Hasan priređivao "zabavu" u prividu raja opisanog u Kor'anu. Rašid ad-din Sinan je bio jedan od poslednjih vođa ove sekte i poznat je pod nadimkom Starac Sa Planine. Radili su u grupama i uvek su ubijali javno, u velikim gužvama. Ponekad mesecima pre nego napadnu žrtvu, dolazili su u mesto stanovanja žrtve i tu živeli kao monasi, askete ili prosjaci kako bi upoznali "metu" i njene navike i kretanje. Uništeni su (opet zvanično) od strane mongolskog Hulagu Kana sredinom 13. veka, mada se smatra da su odgovorni za mnoge atentate i u kasnijem periodu (recimo ubistvo Mehmed-paše Sokolovića). Tvrđava Alamut postoji i danas i pod zaštitom je države i UNESCO-a kao istorijski spomenik.

Najveci kriticar naseg danasnjeg drustva...i veliki umetnik!
Niko nije na tako duhovit nacin pokazao kakvi smo zaista jos od nadrealista!

Najbitnija stvar za uspjeh. Jeste škola, znanje, vještina, talenat... Sve, ali bez samopouzdanja pusti sve niz vodu.

Možeš biti glupa somina, akrep od čovjeka, al' kad vidiš tigra u ogledalu, onda si tigar! Zajebao si sebe, zajebaćeš ih sve. Neko se i neće prevariti, provaliće te, ali boli te kurac za tuđa mišljenja.
Opet, možeš biti materijal za MENSU, Gandi u duši, ali ako si mišljenja da si opušak od čovjeka, onda si takav. I opet će te neko provaliti, i ti opet nećeš davati ni 5 para za tuđe mišljenje.

Stvar koju, po legendi, poseduju samo uspešni ljudi. Imati kefalo znači biti sposoban za određene radnje. Raditi brzo i spretno, na elegantan način, sa voljom ili iz nužde, ali sa puno uspeha pa čak i često na štetu drugih ljudi. Što bi narod rekao, gospodski.

Osoba koja ce verovatno zbuniti mucitelje u paklu

Бити џентлмен значи бити истински мушкарац, бити Прави Џентлмен, доћи до одређеног нивоа понашања и живљења који подразумева интегритет и заслужено поштовање. Нешто чему би сваки примерак мужјака који је престао да сиса палац и отарасио се едиповских жеља да сиса кеву требало да тежи.

Посебно код нас на Балкану. А још посебније због постојања руралног мита о Балканцу као мачо Тарзану, јебачу и "фрајеру", који иначе не постоји. Ако игде има мање мачо мушкараца онда је то у нашим крајевима, стога балканци као стереотип уопште и не постоје. Фејк искарикирани шовинизам са примесама пичкопаћеништва се не рачуна у мачизам.

Џентлмен није господин, господин може да буде свако ко искешира довољно за Хуго Бос одело или је спреман да прода бубрег не би ли му италијан фегетлија по мери сашио сако и упарио кравату са гаћама. Да су господа џентлмени, имали би пуну скупштину истих, али нажалост ако би смо скупштину називали по томе ко у њој обитава, могли би комотно да је зовемо и штала.

Прави џентлмен мора да буде оличење равнотеже у свему. Да балансира на десној нози док левом шутира кретена у дупе, у једној руци да има књигу док другом показује средњи прст систему, једним оком да гледа напред а другим да мерка конобарицу. Мора да буде свестрана особа, способна за све али не и спремна на све. То разликује дилеју која покушава да пробије главом зид од џентлмена који заобиђе зид, узме пнеуматски чекић, сруши га а онда се врати и прегази преко њега. Џентлмен у животу ради оно што воли али тиме не угрожава друге, не смета и не смара о томе. Веома је важно не бити смарач, не досађивати својим ставовима када нико није питао за њих, не дробити увек о истим темама и не силити са духовитошћу. То је одлика Правог и ту се добро оцртава она равнотежа што сам је споменуо. Бити наметљив када треба али не стално, имати смисла за офанзиву и дефанзиву, тактичност је џентлменска врлина.

Још пар ствари морам да споменен у вези џентлменовања, једна је веома важна, а то су жене. Истински Прави поштује жене, ту се разликује од Балканца који је и даље заљубљен у своју маму јер она зна да ујутру воли прженице са бабиним џемом и кафу са једном и по кашичицом шећера и најрадије би се оженио мамом или женом која је подобро емулира. Дакле, поштовање према женама је основа односа са њима. И да се не схвати погрешно, да нагласим, поштовање а не лизање дупета ради добијања приступа међуножју супротног пола.
Да би неко био Прави Џентлмен, мора, нажалост тако је, да има само једну жену. Зашто? То је једноставно питање са компликованим одговором. Да би се разликовао од остатка мушке популације и да би остао концентрисан на важне ствари не сме да ландара к'о муда за вепром. Од тога боли глава, није хигијенски а нема ни смисла. Концентрација је важна јер се тако фокус преноси на друге важне ствари у животу, а то жена може да постигне са Правим. А и супер су жене, понекада дају смисла бесмислу, понекада одузимају смисао свему али зато увек, увек пријају.

И задња ствар у ионако предугачкој беседи је поштовање. Поштовање не као усађен рефлекс учтивости који бесмислено подсећа на некадашње идеале и обрасце понашања већ поштовање као одраз здравог разума и културе. Да дам један баналан пример: Уђеш у ГСП, седнеш, до тебе два старца дрве о томе како је омладина искварена, дрогира се и генерално курцу не вреди, онда те један од њих погледа "устај коњу, ја сам четресшесте био на радној акцији" погледом. Е сада, таквој багри не треба устати да му живот овиси о томе, није лепо бити фин према дебилима који те без упознавања окарактеришу лоше, бесмислено је и нимало логично. По мени, не би било културно устати таквом човеку јер реакција на некултуру треба да буде сам још већа некултура, бахатост а ни физичко насиље не би било на одмет. Што опет доводи до једног обрасца којим би џентлмен требало да се води. Ко тебе каменом ти њега никако хлебом него пиштољом или бомбом. Не око за око него глава за једну длаку са дупета. И по мени, то је скроз исправно и поштено. А треба да функционише и у другом правцу, ко теби џак ораха, ти њему два џака ораха догодине када твој орах роди. Џентлмен је бољи према онима који су добри према њему и гори према онима који су лоши према њему.

Толико.

Nekada davno, kada si bio kao mladi pastuv, i kada ti je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima. Kada ti je svako jutro bilo novo i svaka rosa slatka. Kad ti nije bilo važno gde ćeš leći i s kim ćeš plesati, koliko noći nećeš spavati, a koliko dana ćeš provesti putujući u nepoznato. Kada je radost bila u istraživanju i novim iskustvima jer je ceo svet bio mlad u tvojim očima. Nekada davno, u prolazu, na nekoj žurci ili koncertu, upoznao si predivnu devojku. Devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Prošla je pored tebe i ti si se zapitao, samo za tren, da li da je slediš. Nisi.

Umesto toga, oženio si se skromnom komšinicom, curom iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš. Curom koja je odabrala da svoj život provede s tobom. Da trpi povremene pijanke, glasne prdeže i psovke, da ti pere smrdljive čarape i gaće sa smeđim flekama. Da ti rodi decu i da ih vaspita da budu dobri ljudi i vole svog oca. Da, onu decu na koju se ponosiš u kafani pred prijateljima, a treba ti pet minuta da im se setiš datuma rođenja. Curu koju povremeno ispod oka pogledaš procenjivački i odlučiš da se previše ugojila, opustila, prestala da se šminka i generalno ti više nije privlačna.

Tada pomisliš kako bi to bilo dobro da si oženio onu devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Da si s njom proveo ceo život u u divljem trku po zelenim pašnjacima. I pomisliš da si u životu propustio priliku. Tada znaj, zasigurno, da je tu priliku u svom životu propustila skromna komšinica, cura iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš i da je povedeš u novi život ispunjen srećom.

I od mladog pastuva čija je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima, znaj, ostala je samo matora izanđala konjina.

Jedini način da nam običnu krpu prodaju kao magičnu.

Zasto li kažu "fiber vlakna", kada fiber znači vlakno?
Zašto kažu "najsitnijih mikro"? Zar postoje i ogromna mikro vlakna?
Zar baš moraju naglasiti da ih ima na milione, kao da je moguće napraviti krpu od samo dva-tri vlakna?

Finalno mistifikovanje života čuvenih umetnika, naučnika i narodnih vođa nakon što pomenuti otegnu papke. Specifična komercijalizacija smrti u cilju održavanja mita o preminulima.

Naime, potreba čovečanstva za herojima vazda je bila aktuelna stvar i kroz vekove postojanja istog neprestano se provlačila kroz mitove i legende o slavnim junacima, ratnicima i vojskovođama a uporedo s tim i u svedočanstvima velikih pisaca, pesnika, doktora, mislilaca i učenjaka uopšte. Danas, doduše, kada bi nekog klinca na ulici pitali «Je li, mali, ko ti je idol?» dobili bismo verovatno ime nekog pevača, glumca ili sportiste – gde je ovo poslednje i najmanje zlo osim u slučaju Denisa Rodmana – što je, složićete se, jasan pokazatelj kuda ide ova planeta. O tome, ipak, nekom trećom prilikom.

Elem, kako su rođenje i smrt jednog čoveka - hteli mi to ili ne - dva najznačajnija događaja u životu istog, logično je da se u slučaju «zaslužnih građana» pomenuti datumi stavljaju na posebno mesto u biografijama pomenutih, poput Božića i Vaskrsa u jevanđeljima apostola Hristovih. U toj paraleli, naime, i nalazimo razlog apgrejdovanja preminuća genijalnih ljudi – asimilacija sa božanskim, transcedencija prema Bogu. I tako, ništa ne sme biti obično; ni kuća u kojoj se umire, ni soba, ni krevet. Svaki detalj oko samrtnog odra postaje neprocenjivo bitan, sa posebnim akcentom na usta budućeg pokojnika i konačnu poruku koju će nesrećnik u agoniji poslednjeg naleta božanske genijalnosti ostaviti ljudskoj rasi. Ishod, međutim, često ume da bude potpuno razočaravajući. Jebiga. Smrt naposletku ipak nije ništa inspirativno...

Lako ti je boskovati u velter kategoriji kad imaš 90 kila. Uđi u ring sa nekim malo jačim pa da vidimo kad će te izneti. Prodaješ biciklicu u Bambi super ligi k'o šećernu vunu na vašarni dan. Odeš u Evropu i nakon dve godine grejanja klupe shvatiš da se ono što si ti igrao ne može zvati fudbal. Uzimaš 50% marže u svojoj radnji i zabole te što njih 10 uđe u nju danas. Svejedno imaš zarade. Sutra se otvori novi supermarket, a ti tražiš crveni marker i karton da napišeš apsolutna rasprodaja i odlaziš do komše Pere jer si čuo da mu treba novi radnik na mešalici.