Situacija u kojoj nemački vozač i srpski pešak stanu i jedan drugog propuštaju na pešačkom prelazu.

За трпезу сели смо
и почели с ждрањем,
бар за Божић хтедосмо
јести с покајањем.

И јели смо били тако
у мислима са сазнањем
да у Христа ми верујемо
сад са покајањем.

Из флаша смо вино пили
ал' нам савест беше чиста.
Ми смо врло срећни били
што лочемо у част Христа.

Нестајали у тишини (не обавезно овим редом):
супа, прасе, торта, бело,
ћурка, сарма, јагње цело...
Чесница, најпосле. С медом.

Напослетку неста' хране
ал' ми продужисмо истом мером;
јер колико мож' да стане
ако човек једе с вером?

Смазасмо и све тањире,
есцајг, свећњак...све са стола.
Из ждрела нам чаше вире,
сат, накит и кључ од кола.

...

Нисмо могли после кући
(нисмо били у том стању).
У мукама сад умирући...
ал' у покајању.

Ako je verovati onoj našoj "mi smo se uvek branili i nikad nismo vodili osvajačke ratove", onda je ovo jedini logičan način na koji je Dušan mogao da napravi onoliko carstvo.

Pojačavanje zvučnika na maksimum kao odgovor na komšijsko gledanje “Talenata” “Operacija” i ostalih “Glasova” sa televizorima otpanjenim do daske.

Иронични израз који је упућен сину који ће се удати. Не мора нужно бити да се баш уда, али ће доста тога бити по њеном. А ако ће већ пре брака жени да попушта зна се ко ће бити глава породице.

Зашто баш да пере ноге? Па зато што је стари српски обичај био да млада када се уда и дође да живи код младожење, опере поред његових ногу и ноге његових родитеља. Па кад ће већ да се уда, нека све иде по реду како требује и како обичаји налажу.

Тешка реч дужине неке швабске кованице, још тежа мера којом сами себе кажњавамо. Ауто шамар који доводи до пада са мердевина, на позицију пуког дудлача курца. Решавање бесмисленог задатка изнова и изнова. Седење. Товљење гузице. Ваљање у издркотини лењости. Рука на курцу уместо на оловци. Скупљање златника у мултиплејер игри. Сваког петка и суботе очи упрте у јебену светлећу кутију уместо у неке сисе. Безвољност, мањак самопоуздања, поглед ка туђем дворишту док сопствено зврји празно. Стварање лажних амбиција које изјутра ветре са алкохолом. Чекање на одобравање других које не стиже, још много безвоље и лењости. Очајање јер су од тебе бољи људи који заправо мрдају гузицом, док ти у "Блицу" читаш код ког козметичара Кристина Ковач депилира пичку. Куповина миша са додатним играчким тастерима, јастучница са гаргојлом у двадесет и петој години. Твоје светле фармерке засране нутелом и вишњама. Рачунање колико је још страна остало до краја књиге, одлагање исте на страну и шатро остављање за сутрадан. Твоја потреба да бленеш и чешеш муда, док ти из уста цуре бале као потврда претварања у масног ништавног имбецила.

Arhaična alatka iz porodice klešta.

Nemaju da se kupe u gvožđarama jer nijedna fabrika ih ne proizvodi a Kinezi nemaju od koga da ih kopiraju: jajcangle se kuju. Na prvi pogled izgledaju kao obična klešta, nešto kao hvataljke ili mašice, ali onaj deo do kljuna, proširen a nazubljen, krije pravu namenu tih mengela. "Možda ovo služi za krcanje orasa", pomisliće neki mladunac, ali neobjašnjiv osećaj nelagodnosti u predelu mošnica će ga opominjati da nije. Jer, iako on možda ne zna šta je to, njegovo telo instinktivno prepoznaje opasnost.

Prvo i jedino pravilo u vezi jajcangli je: ne želiš da se nađeš sa pogrešne strane jajcangli!

Зајебана нација.
У обданишту свирају клавир, виолину и носну флауту. У пубертету склапају суперкомпјутер од дигитрона, кваке и руске салате. Кад добију 10 на испиту поништавају и траже комисију. Ако не испуне очекивања директора Ђунићира, самоубијају се јер су осрамотили претке до Косова.
Професионалци до коске. Њихова алтернатива извршеном задатку је још боље извршен задатак.
Не једу много и могу да стану у креденац.
То свака кућа треба да има.

Lepa jedna manifestacija iz kategorije slobodnog vremena. Popiješ koju čašicu alkoholnog pića sačinjenog od kvaliteta i sigurno da možeš da izzavršavaš neku bičarku tipa Maja Mandžuka.

Сигурно да основу сваког стадиона чине јужна трибина, северна трибина, источна трибина: ПАНТЕЛА, западна трибина: САГАПО па опет источна: ПАНТЕЛА па западна: САГАПО итд. а Пантелу обузме нека много лепа емоција.

Sigurno nešto što oćeš da ti kaže vrh ortak, tipa fazon ko meni Stankela, kati s leđa prilazi riba vrste dobra.

Узвик охрабрења које углавном старији бебопазитељи упућују малом детету које је управо оверило бетон или сличну тврду подлогу, а све у циљу инстант одагнавања страха, скретања пажње и превенције епске дерњаве. "Није ти ништа, добар си", у амбалажи звонке похвале.

Mogao sam da napišem i karijeristkinja i da u toku kucanja dva puta pogledam u tastaturu(elektronsko lomljenje jezika xexe) da li pravilno kucam tu reč ali neću. Jebe mi se, moja dekfka-moja pravila. Ionako mi i te rodne ravnopravnosti idu na kurčev živac ali o tome nekom drugom prilikom.

Karijera, kažeš, emancipacija? Frljamo se izrazima, a? Šta si ti ono beše po zanimanju, piar? Konsalting menadžer? Menadžer bilo čega? Sajmovi, konzilijumi, kongresi, okupljanja, sastanci, kontakti, asistenti... Jel znaš ti, poslovna ženo, da zaviješ sarmu, da te ja pitam? Naravno da ne znaš, nisi gledala majku kako kuva nego seks i grad, jebo selo tamo samo blata ima.

Umesto da si pravila kolače kao tinejdžerka i pisala recepte u svesku ti si jurila popuste po berškama i teranovama, kucala esemesove i mejlove i razvlačila žvake po fakultetima i zadnjim sedištima napucanih likova sa beogradskog asfalta. Sada recepte čitaš na netu i pitaš se zašto su ti kiflice kao guma a za podvarak misliš da je "ono na kolima ispod onog metalnog što si platila 170 evra kad se pokvarilo".

I ta kola. Jebo te ko ti je reko da ih kupiš i ko ti je dozvolu dao. Samo ti nabadaj papučice u štiklama i polako...imamo mi vremena da ti uteraš MANa sa dve prikolice na to "malo" parking mesto, čemu žurba pa svi smo krenuli na Obilićev venac da pijemo produženi sa mlekom i ogovaramo ljude, to je esencija života.

Posle se pitaj zašto nemaš dečka. Ili imaš ali je pomalo gej i ne jebe kako valja. Pa ne bih ni ja jebao kako valja da jedem supu iz kesice, dao bih ti kurac u kesici pa ga kuvaj dok ne nadođe a onda mi kaži jel isto "iz kesice" i domaće, masno. Muškarac spremio sebi da jede, opeglao sebi majicu i jedva našao čarape pa da jebe kako valja? Juče. Pa sam sebe gleda ko pederčinu, umalo nije zavuko sebi pastu za zube u buljsona posle kupanja.

Gde su ti deca? Jebo ženu koja troje nije rodila. Nemaš dece jer su obaveza? Pa i tebe je neko odgajio i posvetio ti se...dobro, možda te je trebao malo više tući ali svako ima pravo da pogreši. Dece nemaš jer nemaš ni muža a ako imaš muža onda ne možeš da planiraš decu kada još nisi zamenik zamenika zamenikovog zamenika nekog kurca u nekoj firmi sa imenom *profy, inter, global* pa neki đavo... Nek imaš platu ko Milka Forcan ali ako dece nemaš koji će ti? Letovanja, krpice, izlasci... A imaš kucuuu. Jaoj slatkica voli životinje... Volim ih i ja ali im ne titram muda i ne hranim bolje nego sebe. To treba da ti bude ljubimac a ne gazda i ako uopšte porediš džukelu sa detetom zaslužuješ da nemaš dete.

Da, izlasci. Pregazilo te je pola grada jer si ti emancipovana, samostalna, jaka, sama sebi dovoljna žena? Ne, ti si kurva. Kako god da sročiš opet si kurva. Tj drolja, kurve poštujem. Pohvali se ovim kada te "startuje" neko, svideće mu se veruj mi.

Koliko god napredak civilizacije bio dobar ima i svoje loše strane a ova je jedna od najlošijih. Mrzim i muslimane ali šerijat je iz raja izašao. Dobile ste i pravo glasa. Al ste ga izglasale jebale ste mu mamu, bitno da oni imaju lepe frizure i čestitaju vam Osmi mart preko teve prijemnika. Što su arapi puni love? Nafta? I to se potroši, ali nema ko jer žene ćute i rade šta im se kaže.

Toplo porodično gnezdo, ručak miriše 200 metara oko kuće ili stana, muž došao sa posla i seda da popije rakiju pred ručak, doneo skromne ali pune kese, deca dolaze iz škole, ljube mamu i tatu, sedaju svi zajedno da ručaju i pričaju o tom danu, kuća sređena pod konac možeš je za katalog slikati, gledanje slagalice posle ručka, pomoć deci za domaći zadatak, šetnja parkom, porodično pecanje, odlazak kod babe i dede, idila...to je idila a ne ono što juriš i šta sanjaš.

*Definicija pisana za mizantrophy.*

Еталон затуцане сељаније и лауреат Дарвинове награде у категорији "Како уништити сопствену DNK".

Он чува DM SAT на кецу даљинског. Има истетовирано распеће на једном бицепсу, а знак бемвеа на другом. Вози немачка кола од два кила кубика, а на ретровизору му висе окачени икона и це-де против радара. Из звучника пиче Звезде Гранда 3 - Лимитед едишн. Док једном руком кроз прозор тресе догорели Бонд, другом вози држећи наследника у наручју, непосредно иза волана.

Дете од највише годину дана, доказ успешног прскања у утробу несрећнице и/или глупаче по опредељењу, бали по табли и буљи у саобраћај са рукама на управљачу. Повремено, подстакнуто очевом иницијативом, удара по сирени, штрецајући пролазнике, на таткову неизмерну радост. Све је безбедно, стари је преш'о милијоне, сад може да вози и са стерео катарактом. А има и серво, знаш какав. Инерција при кочењу? Ко бре кочи: други треба да се зауставе кад виде њега и џуниора како супериорно крстаре својим градом. А и тог Њутна има да бије.

Жао ти дође недужног детета, довољан је мали цим да волан постане део њега или да се катапултира ка шоферци, док џованин текстује тикет ортаку.

Nezaobilazna uspomena iz mladosti naših bakica i dekica (naročito onih rodjenih posle solunaca, a pre pionira, dakle zlatne 30te).Otprilike kao neka preteča naših današnjih ludovanja po žurkama, samo na mnogo finiji i dostojanstveniji način.

Plećat muškarac u ranim četrdesetim, oštrih crta lica i strogog pogleda. Potomak poginulog solunskog borca od koga je naslijedio brigu o porodici. Služio je vojsku Kraljevine Jugoslavije, u kraljevoj gardi. Vratio se na svoju rodnu grudu, oženio se, nastavio da proširuje imanje i postao oslonac - gromada od koju se vihorovi lome.

Ima jedanaestoro djece, i sva su sita i obučena. Naučena da poštuju starije i naučena da rade od malih nogu. Vaspitava ih savjetom, prijekim pogledom i psovkom, ali i tvrdim, seljačkim dlanom kada mnogo zgriješe. Onda udara, ali to radi da kazni - ne i da ponizi. Biće mu zahvalna kasnije.

Školuje i ženski djecu, iako po selu pričaju kako u školu idu samo kurve. U glavi mu se tad stvori slika njegove ponižene sestre i smijeh činovnika jer je umjesto u sresku kancelariju potrefila u klozet ne znajući da pročita natpis na vratima. Zakleo se da se njegovim curicama to neće desiti.

Domaćin je u svojoj kući i o svetom Stefanu pred goste iznosi slavski kolač. Iako je srednji sin, braća ga smatraju glavom porodice. Starijeg je izvadio iz kockarskih dugova, a mlađeg nekoliko puta spasio seljaka kojima je kidisao na kćeri i žene. Bio luda glava, ali ga je prošlo. Sad su obojica ugledni i poštovani - ljudi za primjer.

Pobožan je i ne propušta crkvenu službu. Slavi slavu i posti uz poste. Uveče, prije nego ugasi svijeću, pred spavanje naglas, da svi čuju, izgovori Očenaš, a zatim i njegovu ličnu molitvu koju kao mantru ponavlja kako bi je urezao djeci u sjećanje i prenio kao zavještanje budućim naraštajima.

Животни циљ сваке одрасле јединке је подвргнут различитим мукама, које се у основи своде на пар ствари. Фигуративна каменчина која нас успорава у достизању плаве звезде смо ми сами.

Породица, посао, струја, вода, грејање, школовање деце, плата. Све су то проблеми који чине живот маћехом, али да ли је камен спотицања у томе?
Није. Хеј човече, размисли, резонуј, закључи, снађи се, испливај!
Говна су дубока, тик испод доње усне, али није све у животу слатко, нешто мора и да се прогута, рече један цењени аутор. Све ти је пред носем. Хоћеш земљу?
Војводина брале, ето ти салаш, па упрежи стоку. Индустрија, здравство, економија, трговина - бирај! Али ти немаш услове за школовање. Имаш ти све, него нећеш да уложиш труд, рад и себе превасходно. Кад увидиш своје недостатке, увидећеш и камен, пре но што се спотакнеш о њега.

У ствари, камена ни нема. Ту си само ти, твој интелект, и твој тукидид.

Не синко, није ти то исто као сиромаштво. Сиромаштво је само финансијско стање које може бити проузроковано разним факторима на које човјек не може утицати. Чист дефицит новца, без кога у данашње вријеме не можеш. Нешто из чега се можеш извући радом, упорним трудом и јаком вољом. Не мораш се никада потпуно извући али битно је да се бориш, и свеједно ћеш га побиједити.

Биједа, то ти је нешто друго. То ти је оно хронично одсуство духа, полетности и менталне снаге које обузима човјека. То ти је порок, баш као и ова ракија. Једном када ти се увуче у кости и потекне крвотоком, готово га је немоће избацити. Паразит који се храни твојом енергијом и твојом душом, болно је унакажава. Знам, људи га мјешају са сиромаштвом јер најчешће долазе под руку, па те заједно, онако неимуног схрвају и униште.

На биједу се једноставно навикнеш. Предаш се ништавилу око себе, допустиш животу да се игра рингишпила са тобом, никада не улазећи у отворену борбу са својим демонима. Повучеш се без отпора, кривиш зле људе и гору судбини, кривиш живот. Тада те обхрва и сиромаштво, туга, несрећа.Тако синко, само уништиш најфиније дјелове себе, претвориш се у оног вјечитог незадовољника кога си до скора презирао. Дође старост, а ти јаднији него икад, са вагоном неиспуњених снова. Наравно да онда сви желе да се врате у прошлост, да живот скрену другим током. Али мало морген, онда то није живот већ научна фантастика...

Зато синко, устани сада и полети у живот, бори се до последње капи дамра и не дозволи да те обузме биједа. Никада не устукни ни пред чим, обухвати живот објема рукама и научи да побјеђујеш сам себе...

Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu.
Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.

Građani i Građanke. Oni nisu vi. Da, možda i žive pored vas, ali su tu slučajno. Ne rade i ne jedu „meso dobrih životinja“. Stvaraju... Koncepte. I đuskaju. Njihovo govno nije obično govno. Ono je avangarda. Apatično hodaju ulicama sa slušalicama u ušima i nose velike naočari za sunce po mraku izražavajući tako tihi bunt protiv Sistema. A ono, ako baš popizde onda obuku žute helanke preko suknje. Kada nisu na izložbama u „zkcu“, onda su na predstavi „Sedi glumac u kartonskoj kutiji i gleda u publiku “. Ili prave performans o performansu. Ili dokumentarac o kratkom filmu. Ako nisu ni tamo onda se sigurno ljute na devedesetogodišnjeg dedu iz Ripnja što ne odvaja plastiku od stakla i vozi trabanta. Ili popreko gledaju babu sa Divčibara što tuče kravu i ne razmišlja o alternativnim izvorima energije. I tako prokleto smrdi. Oni sami sebi šiju odeću na Singericama zato što im kreativnost isijava iz dupeta. I nose dedin prsluk dok piju sok od brusnice. Vole planetu. Planeta im je dom. I Beograd, razume se. Srbiju ne, jer tamo žive Palma, Velja Ilić i razulareni urođenici sa vilama. I tako svako jutro, kada širom otvore svoje sanjive oči i pogledaju kroz prozore svojih stanova, osete mučninu. Napolju sve sam Radašin, huligan i horde ratnih zločinaca „sa po četiri zuba u glavi“. Guši ih takva sredina. Usko im je. Ipak, kako rezignirano priznaju, to ih i ne zanima toliko jer znaju da će kad-tad „otići iz ovog jebenog sranja“. Negde Tamo gde je lepše i gde će ih razumeti. A Tamo ih svakako jedva čekaju jer nemaju dovoljno takvih. Do tada će uložiti sve svoje kapacitete da vam dokažu koliko su drugačiji od vas.
Oni su Drugi. Oni nisu vi.