Rečenica koja te zatekne nespremnog, izgovorena od strane devojke, paničarke, koju poznaješ taman toliko dugo da joj broj telefona još uvek ne znaš napamet. Niti njenu prirodnu boju kose.
Grom iz vedra neba!
Smak sveta! Kraj, ništa više neće biti kao pre.
A verovao si da su šanse da ti se ovako nešto desi, baš sada, jednake verovatnoći da je vetrenjača iz Servantesovog Don Kihota, zaista div.

Животиња, не мост.
Пасји живот је милина, газела је сјебана. Стрес, стрес, стрес. Не можеш ни воду да попијеш а да нешто не проба да те поједе.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Ljudi koji slave Preobraženje.

Plavu krv imaju kraljevi, kraljice, prinčevi, princeze i žene u reklamama za uloške na TV-u.

Puno pozitivniji lik od Celzijusa.

Nema šta da se definiše, samo se setite ovoga kada vam neka skrndeljuša bude mudrovala na veliko, pa joj onda začepite labrnju.

Kada potrčiš a tvoja duša kaska za tobom 10 minuta.

Na prvi pogled nemoguća, nespojiva veza i epska drama bliske budućnosti. Zidanje Skadra na Bojani. Kao gej brak vođe Radovaca i ciganskog bosa iz Jabuke. Mogu 4 filma da se snime o tome. Gordi političari prepuni zahteva i ultimatuma, i seljak koga boli kurac. Oni kažu da je zakon tu da se poštuje, a seljak, da se zaobilazi.

Балкански ендем. Појам који се опире сваком дефинисању.

То је кад ставиш гоблен са зарозаним дететом на шпански зид, десет сантима од ламперије.
То је кад ставиш миље на сваки сточић, столицу, преко телевизора и уопште, на све што има погодну хоризонталну површину.
То је кад на телевизор ставиш успомену из Јошаничке Бање, благослов владике Николаја и пластичну гондолу из Трста.
То је кад у регалу изложиш целу производну линију "Кристала" - Зајечар, гостинске шољице "од акропоља", Нови завет, "Чујте, Срби!" и књиге из "Новости".
То је кад носиш "ребак" мајицу, упасану у фармерице са каишем затегнутим око ребара.
То је кад знаш да је "италијанка" фризура која не излази из моде.
То је кад возиш "голф 2" као момак.
То је кад на њега ставиш налепницу у облику мрље.
То је кад су ти Лидија Вукићевић и Снежана Савић врхунске пичке.
То је кад на девојци не примећујеш адолесцентске бркове.
То је кад не примећујеш да ти девојка личи на Леонида Брежњева.
То је кад јој фали горња лева јединица.
То је кад је ожениш у месној канцеларији, па прославите под шатром.
То је кад је у шатри изнад младенаца тоалет-папиром на тепиху исписано: "СРЕЋНИ МЛАДЕНЦИ".
То је кад са шатре висе балони и папирни украси.
То је кад продаш голфа и купиш пасата лубеничара, ауди јаје, опел кадет или форд ескорт јер си жењен човек.
То је кад са женом гледаш "Курсаџије" или "Сељаке" и кидаш се од смеха.
То је кад цитираш Крстића&сина, Топаловиће или Радашина.
То је кад пијеш пиво испред продавнице.
То је кад су ти сисе продавачице које су се отегле до пода изузетно узбудљиве.
То је кад те пале дебеле девојке.
То је кад се налактиш на шипку поред ортака - мајстора у аутобусу, све значајно шмекајући снаше.
То је кад свастики при поздраву шеретски гурнеш средњак у шаку.
То је кад ти дођу кум и кума "здецама".
То је кад кукате на политичку ситуацију уз ракију.
То је кад закључите да "опљачкаше овај народ", да "нема народ пара" и "да 'оће да се врати социјализам".
То је кад установите да тај Запад нема тог дружења и те зајебанције, живиш, радиш, а и само радиш.
То је кад закључите да нема боље од Србије.

Čudna neka stvar. Čudan pojam. Neshvativ! Stvrha mu je da zakomplikuje živote muškarcima, a posebno ženama, vlasnicama pomenutih. Pojam koji je zaslužan za žensko 'Jedno misli, drugo govori, treće radi. ' Služi za sagledavanje svih detalja i mogućnosti u cilju još većeg komplikovanja već dovoljno zakomplikovanih situacija i odnosa najčešće između muškarca i žene. Pojedinim damama služi i kao 'polni organ' kojim 'prave decu' . Često se koristi u pogrešne svrhe, a u stadiumu zaljubljenosti redovno gubi od Ženskog Srca. Ali, što više pokušavate da ga koristite- situacija je sve gora.

Одакле Дове купка на ободу твоје туш кабине немаш појма, али добро знаш да имаш судар за 15 минута и да уколико желиш да Бобан буде успешан рудар вечерас, мораш се упристојити.
Остајеш под тушем преко пола сата, али не због тога што ниси штрокавац чије би телесне излучевине појеле Хорешијеву апаратуру за узорковање, нити због тога што желиш да спереш душевне немире млазом воде, већ зато што све време имаш осећај да се ниси довољно запрао и да ти је кожа још увек исувише масна, чак и за твоје критеријуме. У тим тренуцима се упознајеш са Дове ефектом. Схваташ да ти кожа није масна, већ хидрирана. Први пут у животу изистински разумеш придев баршунаст. Опет се опипаваш и не верујеш како за само пар минута Дове од рендаљке за пармезан прави гузу 12-огодишње девојчице. Јебао би самог себе, а то је признаћете не само нарцисоидно, већ и помало педерски. Тад ти се кроз главу врзма мисао да хомосексуалци нису педери, већ једноставно геј. Да те неко упита како се тренутно осећаш, као из топа би му одговорио „Осећам се углађено.“.

Osoba ženskog pola, gradskog tipa, neodređenih godina. Ekvivalent Šmekeru. Odlikuje se lepim ponašanjem, finim vaspitanjem, negovanim izgledom, vanserijskim šarmom. Šmizla retko psuje, još ređe pije pivo iz flaše. Mnogi će reći koji su imali sreće da ih vide ili upoznaju da su Šmizle razmažena derišta koja samo zanovetaju, ali zapravo nije tako. Moderne, ali ne i “mainstream”, ekstravagantne, ali ne i kič. Sklone umetnosti i eksperimentisanju, ali u granicama normalnog. Predmet ogovaranja sujetnih muškaraca i zavidnih žena. Pod naletom ruralno-ružičastog talasa povlače se u ilegalu, pa je ova retka gradska vrsta danas pred istrebljenjem.

Pred svaki vazan kolokvijum/test nastaje pravo bombardovanje sms porukama,a svaka precizno govori o licnosti osobe koja je salje.

Mjerna jedinica za važnost izlaska u grad.

Овом изреком описује се време које прође од тренутка кад се она безуспешно ложи на тебе, до тренутка кад се ти безуспешно ложиш на њу.

Ptica koja vas drka ujutru kad hoćete da spavate posle pijanke a ona baš tada našla da pjeva i da vas budi nako mamurnog u piču materinu da ide!

Licemer nad licemerima.
Osoba koja se pravi da je fina i slatka a ustvari je iskonsko zlo.
Nastupa sa tunjavim glasićem i lažnim osmehom dok potajno radi na tome da vas sjebe.

Fora kojom retardirani roditelj pokušava da smiri sujetu, jer je vaspitao morona.

Ono što će svaka domaćica pre da kaže, nego da prizna da je usrala koru za tortu.